Novi eksperiment – strani univerziteti
ANTIC.org-SNN
Novi eksperiment – strani univerziteti
Миломир Степић
8–10 minutes
Ako je država uočila da nešto škripi u domaćem visokom obrazovanju, trebalo je da napravi analizu nedostataka i predloži adekvatne mere, a ne da posegne za diskutabilnim rešenjem dovođenja stranih univerziteta
Balkan zbog višedimenzionalne specifičnosti često nazivaju „evroazijskim mostom“, „evropskim potkontinentom“, „zemljom graničara u procepu svetova“, „preciznim seizmografom globalnih geopolitičkih potresa“, „buretom baruta“…
Neretko i ne bez razloga, smatra se i „velikom laboratorijom“ u kojoj se vrše razni društveni eksperimenti koji ostavljaju (dugo)trajne posledice.
Kao narod koji živi u prostoru sa važnim, centralnim položajem „u Regionu“ – u balkanskom Heartland-u – Srbi su često, gotovo u kontinuitetu, predmet svakojakih takvih ogleda.
Samo u proteklih stotinak godina bili su izloženi dvema jugoslovenskim državama, srbocidu kao vidu genocida, titoističkom mutantu komunizma, fragmentaciji tzv. avnojskim granicama, etno-inženjeringu radi stvaranja „sintetičkih nacija“.
Potom i kolektivizaciji, samoupravljanju, nesvrstanosti, etničkom čišćenju, agresiji najjačeg vojnog saveza ikada, pokušaju amputacije duhovno-državotvornog središta, „obojenoj revoluciji“, „evropskom putu“…
Reformama na stranputicu
Strani „implanti“, koji mahom stižu sa Zapada i u srpsko društvo se ugrađuju posredstvom eksperimenata u politici, ekonomiji, kulturi, medijima i drugim sferama, prete da nametnu tuđe (pseudo)vrednosti suprotne srpskom nacionalnom identitetu i interesu.
Posebno se u postpetooktobarsko vreme na udaru našla prosveta. „Gašina reforma“ obuhvatila je čitavu „obrazovnu vertikalu“, a njeni realizatori bili su, kako primećuje S. Antonić, ovdašnja „kolonijalna politička klasa“ uz pomoć „kompradorske inteligencije“.
Budući da domaću intelektualnu elitu daje visoko školstvo, akcija „preumljenja“ naciljala je ovdašnje univerzitete, u prvom redu onaj u Beogradu. On je apostrofiran kao „uporište srpskog nacionalizma“, a njegovi eminentni profesori su, štaviše, u režiji prozapadnih NVO stavljani na spiskove predvodnika te „nepodopštine“.
Ne treba zaboraviti da su pojedine fakultete potresale afere, koje su izazivale zaprepašćenost i razočaranost javnosti
Stoga su srpski univerziteti postali „tranzicioni univerziteti“ (D. Pantić) i već decenijama prolaze reformskog „toplog zeca“, koji ostavlja razorne posledice. Pomenimo samo neke.
Tako je, na primer, „bolonjizacija“ u velikoj meri šematizovala studije, atomizovala nastavne planove i redukovala programe. Znatno je snizila kriterijume, a profesore opteretila brojnim predmetima, ukalupila ih i prilično im „vezala ruke“. Fakultetsko obrazovanje pretvorilo se u „fast-food obrazovanje“ (Z. Džokić).
Fakultet organizacionih nauka u Beogradu (Foto: Wikimedia commons/Miljan Simonović/CC BY-SA 4.0)
U naučnom radu počelo je da važi pravilo „veži konja gde gazda kaže“ – zavladalo je „zadrugarstvo“ (masovno, mahom lažno koautorstvo) i „bodomanija“ (brojnost umesto vrednosti naučnih radova). Istraživači više nemaju vremena za promišljanje i nove ideje. Originalnost je ustupila mesto citatologiji. Nastava se na nekim fakultetima često izvodi na anahron, ekstenzivan način, uz mnogo izgubljenih časova i otaljavanje koje se prepušta asistentima.
Nije mali broj univerzitetskih nastavnika koji, posle relativno ranog sticanja zvanja redovnog profesora, što znači i statusa „zaštićeni kao beli medvedi“, prelaze u stanje naučne hibernacije. Oni nedovoljno prate nova dostignuća, u radovima navode literaturu još iz vremena izrade doktorata, dopisuju svoja imena radovima mlađih saradnika i doktoranata, te radnu energiju preorijentišu na honorarne poslove.
Bajke o međunarodnoj fluktuaciji studenata i profesora svele su se na realnost – da razmene nema ni na unutrašnjem planu. Nesavladive su proceduralne prepreke da, primera radi, profesor sa jednog univerziteta bude na godinu ili dve angažovan (samo) na drugom, i obrnuto.
Još manje se događa da mladi naučni saradnik iz nekog instituta bude izabran za docenta i održava četvorogodišnji ciklus fakultetske nastave, a da njegov kolega docent sa fakulteta dođe u institut i neopterećen nastavnim obavezama posveti se (samo) četvorogodišnjem naučnom projektu.
Uz to, ne treba zaboraviti da su pojedine fakultete potresale afere, koje su izazivale zaprepašćenost i razočaranost javnosti. Nadovezivale su se jedna na drugu zloupotrebe položaja, trgovine uticajem, korupcije, nelegalni upisi, lažne diplome, plagirani doktorati i naučni radovi, nepostojeće, a prijavljene knjige… Neki izbori za dekane ličili su na latino serije i rijalitije.
Od lošeg ka gorem
Uporedo, tekao je eksperiment sa formiranjem privatnih univerziteta, za koje srpsko društvo još nije bilo sazrelo. Kao i danas, i u to vreme glasovi razuma i skepse bili su sa političke i instrumentalizovane medijske scene ućutkivani parolama o „iskustvima Zapada“, „prednostima privatnog vlasništva“ i „uspostavljanju konkurencije“.
S druge, pak, strane reakcije su bile kako se ipak ne radi o demonopolisanju državnih univerziteta, već o narušavanju kvaliteta visokog obrazovanja. I bilo je tako – posle početnih epizoda sa moderno koncipiranim studijskim programima, dovođenjem uglednih profesora, dobrim uslovima rada i manje-više kvalitetnom nastavom, privatni univerziteti su po pravilu opadali i svodili se na fabrikovanje diploma.
Anatemisanje samo privatnih univerziteta, međutim, jeste zabijanje glave u pesak. Od ukupno 18 univerziteta u Srbiji, državnih ima osam, ali je 2023/2024. na njima bilo čak 83,7 procenata svih novoupisanih studenata (Republički zavod za statistiku).
Odavno je uključen alarm da mnogi državni fakulteti kubure sa brojem studenata
Čak da na deset privatnih univerziteta apsolutno ništa ne valja – blago ovoj državi. Tu je samo 16,3 procenta upisanih studenata. Ali, upravo oni po sticanju diplome često po partijsko-korupcijsko-prijateljsko-rođačkoj liniji dobijaju radna mesta u državnim preduzećima i institucijama.
Ipak, svi ovi i drugi problemi koji objektivno postoje na domaćim državnim i privatnim univerzitetima jesu u velikoj meri načeli, ali nisu dokrajčili srpsko visoko obrazovanje. Ali, postoji izgledna opasnost da će to konačno učiniti još jedan eksperiment – dovođenje stranih univerziteta u Srbiju.
U senci značajnih, pa i tragičnih događaja na međunarodnoj i domaćoj sceni, u skupštinsku proceduru stavljen je Predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji je već dobio podršku Vlade.
Slušaonica (Foto: Pixabay)
Ta namera u srpskoj akademskoj zajednici naišla je na neslaganje, ali nije izazvala oštar protest. Predvođeni profesorima, studenti su ranije malo-malo pa demonstrirali zbog svakakvih stvari, ali sada to (još) ne čine iako se radi o pitanju koje se baš njih neposredno tiče.
Ipak, univerzitetska tela uputila su zahtev da se predlog povuče, uz obrazloženje da se radi o „nelojalnoj konkurenciji“ i očiglednoj „diskriminaciji“ domaćih visokoškolskih ustanova. I zaista, strani univerziteti neće prolaziti strogu proceduru domaće akreditacije. Dovoljna će biti akreditacija u državi iz koje dolaze, a na osnovu toga dozvolu za rad davaće im ovdašnje Ministarstvo prosvete. Dakle, politička institucija.
U Srbiji nema dovoljno studenata ni za domaće univerzitete. Odavno je uključen alarm da mnogi državni fakulteti – naročito oni tzv. nastavnički i identitetski – kubure sa brojem studenata. Ako se dozvoli da dođu strani, još i u privilegovanoj poziciji, sigurno će odvući ne mali broj brucoša.
Neoboriv dokaz favorizovanja stranih univerziteta jeste namera da Država sufinansira studente iz Srbije koji ih upišu, što kada se radi o studentima na domaćim privatnim univerzitetima i samofinansirajućim studenatima na onim državnim nije slučaj.
Ne podseća li to na subvencionisanje stranih kompanija i radnih mesta, a tu privilegiju domaće firme nemaju? Može li se, stoga, osporiti da je ovo još jedan eksperiment u službi „neokolonijalne koncepcije (anti)obrazovanja“? (S. Antonić)
Jer, ako je Država uočila da nešto škripi u domaćem visokom obrazovanju, trebalo je da napravi analizu nedostataka i predloži adekvatne mere. Od većeg ulaganja i poboljšanja uslova rada, do preispitivanja postojanja pojedinih studijskih programa i redefinisanja mreže univerziteta. A ne da posegne za diskutabilnim rešenjem, uz tragikomična obrazloženja zvaničnika da su strani univerziteti „zdrava konkurencija“ i „demografska mera kako bi mladi ostajali u Srbiji“.
Naslov i oprema teksta Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Milan Maricic/ATAImages
BONUS VIDEO: