Најновији подаци о расположењу бирача у Црној Гори, иако се због ограде агенције којој су приписани не могу третирати као званично и коначно истраживање јавног мњења, откривају политички тренд који је много значајнији од саме табеле процената. Унутар српског
бирачког тијела у Црној Гори у току је озбиљно политичко престројавање, а његов највидљивији добитник у овом тренутку је Демократска народна партија Милана Кнежевића.
Пише: Владимир Вуковић
„Вијести” су објавиле податке према којима је ДНП од априла до августа порастао са 7,5 на 10,1 одсто, док је Нова српска демократија Андрије Мандића у истом периоду пала са 15,1 на осам одсто. „Спектрум аналитика” је накнадно саопштила да податке није доставила
нити ауторизовала и да се они не могу представљати као званични резултати њеног истраживања. Та ограда мора бити уважена, али она не поништава чињеницу да је у јавност доспела слика политичког расположења која се у великој мјери поклапа са оним што се последњих
мјесеци може препознати и у политичком животу Црне Горе.
За озбиљну анализу зато није најважније да ли је ДНП данас тачно на 10,1, 9,5 или 11 одсто. Много је важнији правац кретања. Једна српска странка расте у тренутку када је изложена снажним политичким и медијским притисцима, док друга, која располаже значајним
дијелом институционалне моћи и чији лидер обавља једну од највиших државних функција, биљежи драматичан пад.
То није безначајна статистичка осцилација. Уколико се објављене бројке посматрају као индикатор, а не као изборна прогноза, оне указују да српски бирач у Црној Гори све пажљивије прави разлику између функције и политике, између учешћа у власти и остварења циљева
због којих је неко добио гласове, као и између декларативног српства и конкретног односа према Србији, званичном Београду и питањима која су деценијама одређивала положај српског народа у Црној Гори.
Управо ту треба тражити суштину раста ДНП-а.
Милан Кнежевић и његова странка последњих мјесеци нису бирали политички комфор. Напротив, улазили су у сукобе у којима су могли да изгубе функције, позиције и дуо институционалног утицаја. Политичка логика малих странака обично налаже супротно, сачувати мјесто
у власти, избјегавати велике сукобе и национална питања одложити за неко погодније вријеме. Раст који се сада приписује ДНП-у показује да дио српског бирачког тијела такву врсту политичког ризика не кажњава, већ је награђује.
Истовремено се дешава обрнути процес код НСД-а. Није спорно да Андрија Мандић и његова странка имају организацију, инфраструктуру, функционере и значајно политичко искуство. Али политика се, нарочито у националним заједницама које су дуго биле изложене притисцима,
не мјери само бројем функција. Мјери се и питањем шта је од програмских и националних обећања остало онда када су функције освојене.
Зато се пад НСД-а не може одвојити од све видљивијег политичког размимоилажења са Београдом и покушаја да се та промјена курса идеолошки упакује у такозвани „нови српски одговор”.
Мандић је на Фундини почетком августа практично понудио нову формулу политичког положаја Срба у Црној Гори, наглашавајући самосталност одлучивања у Подгорици и одбацујући могућност да било који други центар буде мјерило националне политике Срба у Црној Гори.
Управо је „Политика” већ указала да проблем такве доктрине није у потреби да Срби у Црној Гори самостално доносе политичке одлуке, што се подразумијева, него у покушају да се природна национална, културна и политичка повезаност са Србијом постепено представи
као терет од којег се треба дистанцирати.
Ако објављени пад НСД-а са 15,1 на осам одсто макар приближно одражава стварно расположење, онда је ријеч о политичкој поруци коју ниједна озбиљна странка не би смјела да игнорише. Тај пад је сувише велики да би се објаснио искључиво дневнополитичким незадовољством.
Истовремени раст ДНП-а додатно појачава утисак да се дио бирача не повлачи из српског политичког корпуса, већ унутар њега тражи новог носиоца политике којој више вјерује.
То је можда и најважнија порука цијеле приче.
Српски народ у Црној Гори деценијама је био представљан као бирачко тијело којим се лако управља великим националним паролама. Данас показује управо супротно. Политичка зрелост огледа се у способности да се разликују речи од резултата, државна функција од националног
учинка и политички компромис од постепеног одустајања.
Срби у Црној Гори нису против тога да њихови представници буду дио власти. Напротив. Послије деценија дискриминације природно је да желе пуну институционалну равноправност. Али све је очигледније да функција сама по себи више није довољна. Предсједник Скупштине,
министри, директори и управни одбори нису замјена за рјешавање питања српског језика, историјских симбола, односа према такозваном Косову, држављанству, Српској православној цркви и, прије свега, односа према Србији као матичној држави српског народа.
Зато је посебно значајно што се политичко јачање ДНП-а, бар према подацима који су доспјели у јавност, дешава управо у периоду када је Кнежевић изложен притисцима са различитих страна. То показује да напад на једног политичара не мора нужно да произведе његову
изолацију. Када бирачи процјене да је нападнут зато што брани ставове које и сами сматрају важним, ефекат може бити потпуно супротан.
У том смислу ни бројка од 10,1 одсто, уколико је приближна стварном стању, не мора представљати крајњи домет ДНП-а. Истраживања мјере расположење у једном тренутку, док избори мјере и способност мобилизације. Уколико се садашња динамика настави, уколико се
политичка дистанца НСД-а према Београду додатно повећава, а ДНП остане дослиједан садашњој линији, постоји реална политичка основа да његов изборни потенцијал буде осјетно већи од процента који се сада појавио у јавности. То, наравно, није резултат овог истраживања,
већ закључак који произлази из правца у којем се односи унутар српског бирачког тијела развијају.
Посебно је упечатљив податак да међу испитаницима који су се национално изјаснили као Срби ДНП има 20,5 одсто подршке, практично уз сам НСД који је на 21,5 одсто. Ако се има у виду колико је година организационе, кадровске и институционалне предности НСД имао
над ДНП-ом, долазак две странке готово на исту тачку унутар српског корпуса представља далеко озбиљнији политички сигнал од општег страначког рејтинга.
На крају, можда најважније питање није зашто расте Милан Кнежевић, него зашто Андрија Мандић губи дио бирача који су годинама били природно окренути његовој странци.
Одговор се све мање може тражити у кампањама против НСД-а, а све више у политици самог НСД-а.
Српски бирач у Црној Гори очигледно није спреман да прихвати тезу да политичка зрелост подразумијева удаљавање од Србије, нити да је добијање функција довољна компензација за постепено напуштање националних захтјева. Управо у томе лежи дубље значење садашњег
престројавања.
Ако се овај тренд потврди и у наредним, методолошки неспорним истраживањима, биће јасно да се на српској политичкој сцени у Црној Гори догодила важна промјена, време када је било довољно позвати се на старе заслуге и национално име странке могло би бити завршено.
Бирачи све више траже резултат, дослиједност и јасан однос према Србији. А то није знак политичке радикализације српског народа у Црној Гори. Напротив. То је знак његове политичке зрелости и националне одговорности.
Continue Reading