Hapšenje zdravog života

[Dušan Vukotić]

Betoven se oglasi iz mobilnog telefona.
Predsednik se promeškolji i pruži ruku: "Mala, dodaj mi tu jagodinsku
'palmu'. To je poklon iz Končareva, he, he... daću ti ga za koji dan,
čim ga izgustiram."
"Ja bih morala da krenem", javi se maznim glasom devojka, dodajući mu
telefon, "roditelji će se zabrinuti... "
"Idi, istuširaj se.. pozvaću vozača", odvrati joj predsednik i
prihvati mobilni.
Videvši na displeju ispisano ime, predsednik gotovo zaurla: "Opet ovaj
jebeni idiot... Miloševićevo kopile!"
"Šta je sad opet, Dačiću?", nervoznim glasom upita predsednik onoga
koga je maločas nazvao "kopile" i koji se javljao s druge strane
"žice": "Uvek si nezadovoljan. .. sad bi menjao Kipar za Havaje, šta
li...?
"Ama, ne zovem te zbog toga. Valjda ti je jasno, kad te ovako direktno
zovem, da se nešto važno desilo.."
"Važno...da se nije onaj, koga si konačno probo glogovim kocem, opet
digao iz mrtvih, povampirio"?
"Zar ti ne znaš?!"
"A šta bi to trebalo da znam?"
"Teško mi je da poverujem da o tome nisi obavešten.... ", kao da je
podrhtavao je Dačićev glas. "Nisi ti Koštunica! Borise, kad čuješ
vest, ima da padneš na dupe"!"
"Ja mogu da padnem na dupe samo zbog neke dobre cice! Jedna takva,
koja me je večeras obarala, upravo odlazi", predsednik kratko mahnu
devojci, koja je još stajala kod izlaznih vrata i nastavi: "Hajde sad
pričaj... ali pazi kako!"
"Šta da pazim, čoveče? Oni nas vide i na klozetskoj šolji! Da mogu,
sutra bih se pokupio iz politike."
"Misliš ono... uzmeš koferče i odeš... ne ide to tako", odbrusi
predsednik 'onostranom' Dačiću. "Nego daj da čujemo šta je to toliko
važno; samo nemoj da mi pričaš kako je neko ponovo tukao novinare...
To me zaista ne zanima!"
Sa druge strane dubok uzdah, kao da se Daček sprema da skoči u duboku
i ledenu vodu, a onda čovek 'ispali' grobnim glasom:
"Borise, Radovan Karadžić je uhvaćen!"
"Ko?!", upita predsednik izmenjenim tonom, vidno iznenađen.
"Radovan, eto ko. Valjda znaš ko je Radovan Karadžić?"
"Znam, naravno da znam", pokušavao je predsednik da sredi uskomešane
misli. "Kako ne bih znao?"
"I..."?, pitao je glas iz aparata.
"Šta 'i...', ne razumem šta me pitaš", odvrati predsednik nesuvislo,
tek da dobije na vremenu. Potom, pribravši se donekle, ponovo se, ovog
puta daleko oštrije, obrati Dačiću: "Šta si čekao do sada?! Zašto me o
tome nisi ranije obavestio!? Mnogo se zajebavaš Ivice! Šta misliš ko
sam ja, čoveče!".
"Ništa je tebe ne zajebavam", smirivao ga je glas iz slušalice, "ali,
rekao bih, da neko debelo zajebava i mene i tebe i sve nas. Policija
nije hapsila Radovana!"
"Kako to misliš?", upita predsednik, skačući iz kreveta. "Pričaj, ko
je uhvatio... to jeste, uhapsio Karadžića. Ko, burazeru, ako nije
tvoja policija?"
"Ne znam ko, ja sam mislio da to ti znaš...". zbunjeno će Ivica.
"Možda bezbednjaci. ..?", počeša se predsednik iza uva i dohvati gaće.
"Pitao sam ih", reče glas iz mobilnog, "oni, takođe, kažu da ništa ne
znaju, baš kao ni ti"..
"A otkud si ti to saznao", ljutito će predsednik, oblačeći pantolone i
pridržavajući mobilni aparat bradom. "Jeste da si ti ministar
policije, ali, nije đavo, da si ti najvažniji čovek u ovoj državi?
Odakle ti ta informacija"
"Maločas me zvao kolega Rončević, znaš ga?"
"Znam, znam... Mesić ne može da ga smisli, baš kao ni ja tebe",
predsednik na trenutak zastade, zakopča šlic, i onda produži: "Možda
se čovek zajebavao?"
"Ne, ipak, nije", ražalosti se Dačić, "rekao mi je da pitam Natašu
Kandić ili Dejana Anastasijević a, koji, po Rončevićevim rečima, o
tome imaju sve važnije podatke. Ja sam odmah poslao ljude da to
provere kod ovo dvoje i oni su (Dejan i Nataša) potvrdili da je
Radovan uhvaćen i da će za koji dan ta vest biti plasirana u
javnost.."
"Pa, znaju li njih dvoje ko je ulovio Karadžića?", neodlučno će
predsednik.
"Naravno da znaju! Za razliku od tebe i mene i celog državnog vrha
Srbije, 'nevladini' sve znaju!
"Je'l ti to nešto na moj račun, Dačiću?!", obrecnu se predsednik
ljutito.
"Ne, to ja na moj vlastiti račun... bez krčmara".
"Nemoj tako Ivice. Ti si gospodin čovek, krčmu si davno napustio, kao
i ovce u okolini Prizrena, ne zaboravi", odbrusi mu predsednik
sarkastično.
"Jeste, jeste...", krkljao je Dačić kroz eter, "znam ja da je ovaj naš
narod stoka i zabole me za njih. Nego, ipak me je odnekud sramota da
nam državom upravljaju drugi i da nam o tome šta se dešava u rođenoj
kući govore komšije Hrvati i naše nevladine organizacije. Zar to tebi,
Borise, nimalo ne smeta?"
"Daleko smo zaglibili Ivice", nasmeja se predsednik kiselo, "da bismo
danas mogli da razmišljamo u moralnim kategorijama. Srbiji je suđeno
šta je suđeno, i da tu nema nas dvojice bili bi neki drugi koji bi
činili isto što i mi. Ni meni nije pravo što
'oni' nisu najpre obavestili nas. To pokazuje da nas 'oni' još ne
doživljavaju kao prijatelje."
"Dakle", zakikota se Dačić, "nema nam druge već da i dalje gutamo žabe
i gledamo da uživamo u životu koliko možemo."
"Baš tako Ivice, baš tako. Vidiš kako ti umeš da budeš pametan kad
hoćeš".
S one strane žice kikotanje postade još jače: "Dobro veliš, kome je do
morala neka ide u crkvu"!

Neko pokuca na vrata.
"Da", oglasi se predsednik.

Nakon nekoliko trenutaka predsednik se vrati svom telefonskom
sagovorniku: "Ivice, zvao me je Manter. I oni su izgleda slušali ovu
našu priču. Sada moram da prekinem. Zvaću te posle razgovora s
Manterom. Nadam se da će nam ovaj reći zašto su baš sada odlučili da
otvore Karadžićev slučaj.