RAZOCARANOST mrtvilom clanova Drustva

[rsimo...@yahoo.com]

Planinari. Danas zaista svako sebe moze da nazove planinarom. Dovoljno
je uplatiti clanarinu u neko planinarsko društvo i on postaje
planinarom (barem tako oni misle). Nažalost struktura članova mog
Društva je penzionerska. Ok, neki od njih su zaista i bili planinari u
mladjim godinama, ali nvi članovi koji nam se priključuju već kao
penzioneri, nikada ne mogu biti planinari. Šta sam htela da kažem?...
Eh da, sada ti bivši planinari i novi "planinari" pod imenom
planinarskog društva idu na izlete, obilaze manastire. Jasno je meni
da oni ne mogu (pojedini) fizički da planinare, tj. uspinju se na neke
vrhove i prelaze odredjene kilometraže, ali zar onda nebi trebali da
promene udruženje, tj. društvo pod kojih će da se druže??? Mislim da
im je vreme. Zbog takve strukture članova, samim tim i akcija, ne
priključuju nam senvi mladji članovi. Šta onda ja i ostali članovi
približnih godina da radimo? Skim da idemo na prave planinarske
akcije, razmenjuje mišljenja i iskustva, skim da se družimo i uživamo
u prirodi? Ne znam šta da radim... Već je dovoljno loše i to što smo
jako daleko od bilo koje planine, ne računajući Frušku Goru, mada i do
tamo nam treba najmanje 1000,00 dinara ako idete redovnom autobuskom
linijom. Za mene, radničku klasu preskupo, ali ipak sam spremna i to
da platim zarad planinarenja, ali baš da idem sama iz celog Sombora,
to mi je baš previše. I tako verovatno još jedna u nizu akcija će
proći i bez mene. Tužna sam i razočarana zbog toga jer JA zaista volim
planinarenje.
Naime, u subotu 13.9.2008. godine je akcija Bukovački maraton na
Fruškoj Gori. Relativno nam je blizu, planinarske staze su primerene
svima, pa čak i mojim penzionerima, ali nema zainteresovanih! Pa ljudi
moji šta se dešava, od 150 i kusur članova baš niko????? Oni koji bi
želeli ići (jedan bračni par) ne mogu zbog posla. Opravdano, ok,
raditi se mora. Ali šta je sa svima ostalima??? E, ostali idu idućeg
vikenda na izlet iznenadjenja! Verovatno opet neko obilaženje
manastira ili nešto slično. Definitivno mi nije mesto u ovom društvu.
Znam, rećićete promeni društvo ili putuj sdrugim društvima.
U Somboru postoji još jedno planinarsko društvo, ali ni kod njih
situacija nije baš sjajna. Imaju prelepih i preskupih akcija koje su
uglavnom samostalnog tipa. Ja volim veće akcije, više ljudi, volim ja
planinarenje zbog planine i života prirode, ali volim i ljude da se
družim s njima u toku i nakon akcije. Ko razume, shvatiće... Ponekad
odem na akciju stim društvom.
Nekoliko puta sam išla i sa obližnjim planinarskim društvom. Uvek mi
je bilo lepo. Imaju više aktivnih članova približnih mojim godinama,
akcije su im javne i dosta su aktivni. Ali da bih mogla snjima da
idem, moram prethodnu noć otići u Suboticu, moliti i remetiti nekoga
za spavanje, ako je jednodnevna akcija obično nema prevoza u kasnim
satima kući - to znači još jedna noć na nečijem teretu... nemam više
duše za to. Da ne spominjem povećanje finansijskih troškova. I zbog
čega sve to. Zbog MRTVIH Somboraca. Joj, što sam besna na svoje
sugradjane!!!!!!!!
Zavidim svakome ko živi u okruženju planina. Nije ni svestan koliko je
srećan. Ali to je neka druga tema, priča sa nekim drugim naslovom.
Planinarski pozdrav.