SEOBE
Katarina Savic
E pa da pocnemo xD
Slavensko-podunavski puk na najbolji nacin prikazuje tragicnu sudbinu i stradanja Srba.
Ratovanje je bila njihova obaveza nametnuta od Beca i Vuk Isakovic je morao da prikupi jedan puk i da ih povede na Rajni da ratuju na strani Austrije protiv Francuske .
Oni su vec tri puta ratovali do tada i nikada nisu nista dobili ,samo bol ,patnju ,stradanja. Vuk je i u ovaj rat krenuo sa nadom da se nesto napokon moze izmeniti, ,kako u njegovom zivotu tako I u sudbini njegovog naroda, naroda koji je izgnan iz svog pravog zavicaja, pa u tudjini zasniva novi, koji je zbog toga nemiran, sklon seobama buduci da je nesiguran, podvrgnut tudjoj vlasti i sluzi tudjim interesima. I upravo tragika tog naroda je u tome sto on odlazi na daleke frontove ne znajuci gde ide, ne znajuci za sta gine i opet na kraju sa ranjencima i unakazenima se vraca u zavicaj koji mu, opet, i nije pravi zavicaj. Puk je besciljno hodao sa jednog mesta na drugo ,bezrazlozno su ginuli,za njih niko nije mario I uvek su dobijali samo najgore, najgoru hranu,sve najgoree ..bili su muceni ,sibani, maltretirali su ih i segacili se sa njima… ,ponasali su se prema njima kao prema nekim kaznjenicima i davali su im samo prekore. NI jednu jedinu pohvalu !
Evo jednog dela koji mi je nekako najupecatljiviji, pamtim ga jos iz OSNovne skole i ovo je opis kako im je bilo
" Kao i u dusi Isakovicevoj, i u njihovim dusama nastade praznina. Kuce i kucišta zaboravise, na zenu i decu vise nisu mislili, a svoju muku i znoj osecahu sve jace. Bi im mrsko da zive i mrsko da se secaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad vratiti. Mozgovi im zatupeše i ni lik svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju....sa licem izmucenim od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise nego od hoda i zamora”
Bile su mi jako zanimljive price o Arandjelu i Dafini.. I Vuku ,ustvari taj ljubavni trougao xD
I ja nekako razumem Dafinu i razumem zasto je pocinila taj greh sa A. Nju je Vuk stalno ostavljao i bila je uvek sama i nezasticena, bila joj je potrebna ljubav, paznja i toplina muza i tako te stvari ,a i Ar. je takodje potrebna ljubav i nekako mi je to i bilo logicno da se desi. A i Vuk nije preterano mario za nju ,bilo mu je dosadno to njeno plakanje i naricanje, a ona je sve to radila zato sto ga je volela i zato sto joj je bilo tesko kad je odlazio.Ona je uvek razmisljala o njemu ,ceznula za njim i brinula, bila je usamljena i plakala, pricinjavao joj se stalno ali vise nije mogla da izdrzi i eto. Nije to ok ali i sama se posle kajala i gadila sama sebi…
Bas sam sad procitala kraj i ne znam zasto se pominje Ananijeva cerka,jel se on zaljubio u nju ? :)
Nzm o cemu da pisem pa sam pisala ovako sta mi padne na pamet :D
vera vas
Jovana Antic
Vuk Isakovic je bio u proslosti trgovac, ali mu to nije islo, jer nije bio zainteresovan za taj posao. Onda se posvetio vojsci. Kao komandant puka bio je vrlo strog, ali umeo je prema svojim vojnicima da bude i nezan, kada bi se setio da njih mozda uskoro nece biti, da ce poginuti. Dafini je pokazivao i ljubav i nezainteresovanost. Sve manje je bio spreman za njena milovanja : "Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila... " Kada je ona umrla, on je osetio da je na njemu sada veliki teret, ostavila mu je decu. Ne znam kako svoju decu moze da smatra teretom. o.O
Dafina se preselila kod Arandjela u kucu kad je Vuk otisao na vojnu. Arandjel je bio zaljubljen u nju, i Dafina je svog muza prevarila sa Arandjelom kad je on spavao kod nje u sobi, jer je bio povredjen. Na samrti zeli da se uda za Arandjela, da bi nekako ublazila to sto je uradila. Kada je umrla, ljudi su o njoj pricali. Ona je bila simbol za sve lose sto se desavalo. Za sve bolesti, nesrece, ona je bila kriva. Ljudi su govorili kako vide njen duh, kako ih prati, progoni. I posle je Ananija, koji je ziveo u Vukovoj kuci trebalo da zabode kolac u njen grob, kako bi se svi smirili. I, tu se opisuje kako je u tom trenutku on rasekao nogu, i kako se zakacio na nesto i visio zadavljen, a posle toga je on opet ziv. Je l' se to stvarno desilo ili ne? :)
A najgora scena je scena kaznjavanja puka, tj. jednog mladica su kaznili tako sto je trebalo da prodje kroz ceo puk koji je bio poredjan, i koji bi ga sibao. Kad bi pao, polili bi ga vodom i sutnuli da ide dalje. Na kraju bi bio sav krvav i koza mu je bila iskidana.
Eto, to je to. :D
Sofija Urosevic
Roman je potpuno nezanimljiv, ali nije tezak za citanje. I meni je bio zanimljiviji deo sa Dafinom i Aranjelom.
Katarina Savic
@ JOVANA ANTIC : Joxy , porque no tenemos la inspiración para escribir en el chat, aquí podemos escribir de esta novela ,esto es mas interesanteee ,jejeje ( cómo no) ;)) beso :*
I meni se svidja kako je Crnjanski davao poglaviljima imena.
U romanu su svi tragali za boljim zivotom,trazili su svoju zvezdu.. I bas mi se svidja naziv prvog i poslednjeg poglavlja – BESKRAJAN,PLAVI KRUG. U NJEMU,ZVEZDA-
Svi su tragali za ostvarenjem svojih ciljeva,ali sve je to bilo tako daleko.. Taman kad bi ih obasjala ta zvezda to bi kratko trajalo i nestao bi njen sjaj...
Ustvari
ceo roman predstavlja ceznju za srecom :)
Za vuka je ta zvezda bila Rusija,u njoj je video neku svetlost ,nesto gde bi
mogao da pobegne, da se skloni od losih stvari. Zvezda predstavlja nadu ,izlaz
,bekstvo od losih stvari ..nada da ce mu se to mucenje u ratu isplatiti i da ce
posle ziveti srecno sa zenom i decom u Rusiji..
aleksandar reljic
| Red bi bio da vam se i ja obratim i iznesem neko svoje skromno mišljenje. Ovaj roman daje neverovatnu sliku uslova u kojima su Srbi živeli u Austrijskoj carevini sredinom XVIII veka i ramišljanja prosečnog srpskog čoveka iz tog vremena datim kroz lik Vuka Isakoviča. Slavonsko-podunavski puk je primoran po naredbi carskog dvora iz Beča dobio naredbu da krene u rat na udaljenim granicama carstva, na reci Rajni. Vuk Isakovič kreće u ovaj rat sa nadom da će se nešto promeniti i da će njegov položaj biti bolji. To nije samo njegova nada, nego je bila i nada celog srpskog stanovništva na tim prostorima, koje je kroz ratove pokušavalo da dodje do nekog ravnopravnog položaja u odnosu na ostale narode u carstvu. Tu iluziju je podržavao i sam dvor u Beču, dajući povlastice Srbima, ali te povlastice su na kraju uvek donosile više štete
nego koristi. Vuku Isakoviču je jasno stavljeno do znanja da se višem činu od majorskog kao pravoslavac ne može nadati i u Pečuju je biskup pokušao (bezuspešno) da ga pokatoliči. Ta činjenica je važila za sve Srbe, da se kao pravoslavci ne mogu nadati ničemu u toj zemlji i da moraju žrtvovati svoj nacionalni identitet zaradi nekog lakšeg života. Biskup čak napominje da ništa dobro neće očekivati srpsku decu jer čak i na dvoru postoje ljudi "koji mrze pravoslavne šizmatike". Na svakom koraku se Slavonsko-podunavskom puku pokazuje moć carstva, moć koja se ne može ni naslutiti tamo na grnaicama sa Otomanskim carstvom, gde ljudi žive u straćarama i nemaju ni elementarnih uslova za život. Roman obiluje neverovatnim opisima i snažnim emocijama koje u čitaocu, marak u meni, ako ništa drugo, izazivaju opštu razočaranost svetom, i nekakav osećaj beznađa i beznačajnosti. Prostor je u ovom delu dočaran na takav način da se pred
očima javljaju slike puteva kojima se puk kreće i lako se pojme vremenske udaljenosti između mesta. Takođe u romanu je opisan odnos Austrijanaca prema Srbima i jasno se vidi da u očima katolika pravoslavci nisu ništa više no neprosvećene životinje ( što se na nekim mestima i do današnjih dana zadržalo izgleda). Čak je i naglašeno da se Srbi u ovaj rat svesno šalju kao "topovska hrana" tj kao predhodnica, koja će podneti najveće žrtve u borbama, a da za to nikoga od odgovornih nije briga. Takođe je i rečeno, da srpski vojnici, iako stasiti i mladi, nikada neće biti korišćeni za parade, što navodi na zaključak da dvor u BEču smatra Srbi nikako ne treba da nose oreol pobednika, ali da uvke treba da podnesu najgori deo borbe. Jedna od najmračnijih i najpotresnijih slika je ona u kojoj se gospođa Dafina osvrće na svoj prethodni život nakon počinjene preljube. Kao rezultat razmišljanja o tom činu, njoj se u nekom vidu delirijuma u kojem se nalazila, javlja muž, preklan,krvav, zlo i strašno proviđenje koje uzrokuje njen pad i povredu njenog poroda. Čini mi se da su čak i vesele slike u romanu obojene nekom dozom opreza i napetosti kao recimo priča o službovanju Vuka Isakoviča u Beogradu i njegovom poznanstvu sa Princezom Mati. Čini se da čitaocu nije dozvoljeno da se uljuljka u lažni osećaj sigurnosti i da je uvek naglašena patnja Srba, što celo delo čini zahtevnijim za čitanje i zahteva više napora od čitaoca. |
Iwana
premestanja iz jednog mesta u drugo, jedne nemoci ustaljivanja. . .i u
romanu se ne govori o preseljenju Srba, vec snalazenja naroda u novoj
postojbini i poqsaja organizovanja novog zivota u njoj. . .ali seobe
su isto tako i stanje jedne unutrasnje negonske potrebe, koliko i
stanje nuzde. . .to je jedan omadjijani krug u kome se sve
vrti. . .besciljan put u prazno. . .i bas lik koji odaje utisak
nemira, haosa je upravo Vuk Isakovic. . .prikazan je njegov psihicki
haos s kojim se neprestano bori. . .on predstavlja nemirni nagon za
pokret, potrebu za promenom, zelju za boljim. . .beskrajnost njegovih
pogleda ka Rusiji, koju vidi kao san, bez jasnih pojmova o njenom
smislu, kao zrak, apsolutno prostranstvo i slobodu, kao raj. . .vidi
je kao jednu zelenu neprekidnu poljanu na kojoj ce jahati. . .totalni
kontrast Vuq je njegov brat Arandjel Isakovic. . .on je bio trgovac,
bogatas, gospodar zivota i ljudi. . .on je sav od stvarnosti, realan
je. . .odaje utisak mira, stabilnosti, organizovanosti. . .cela
njegova psiha uocava se u odnosu prema Dafini. . .ona je 'ogledalo
sudbina dva brata'. . .njih dvojica su toliko suprotni da se i njihova
ljubav prema Dafini u potpunost razliqje. . .za Vuka ona je manje
znacajna kao zivotna potreba i on je lako zrtvuje nemirnim nagonima
lutanja, zato ju je napustao, jer je svuda mogao da se nosi kao to
treperenje. . .medjutim, Arandjelu ona ne znaci nista spiritualno, ona
je za njega zelja, pozuda. . .ona za njega izvan fizickog akta nije ni
postojala, ali mu je postala stvarno sve. . .on ju je stekao sracunato
kao i u bilo kom poslu prisvajanja qca i zemlje. . .njena smrt je za
njega bol kao osecanje i dusevno ludilo. . .Dafina je predstavljena
kao andjeo, ona vise lebdi nego sto je na zemlji, ona je kao zena iz
sna i iz nikada ostvarene zelje. . .prosta i zagonetna, neuhvatljiva
je, ona je snaga koja fatalno ulazi u zivot dva coveka i svakom na
svoj nacin znaci smisao. . .ona je definitivno zrtva romana. . .Vuk se
nije prema njoj ophodio onako kako je trebao i kako je
zasluzila. . .isuvise je hladan i grub, a njoj je potrebna ljubav,
paznja, zastita. . .i u pravom trenutq na pravom mestu nasao se
Arandjel i desilo se sto se desilo. . .ja licno mislim da do toga nije
smelo da dodje. . . : )
Ana Rasulic
Milica Tesic
Evoo i ja sam zavrsila sa citanjem... Posle citanja nemam neki poseban utisak o knjizi.. Uglavnom sam se gubila u onim silnim opisima, dva tri puta mi je delovalo zanimljivo delo :DD i to najvise kad se radilo o osecanjima Dafine i Arandjela :D A sad da kazem nesto malo i o likovima.. Vuk Isakovic mi je cudan mnogo, njega ne drzi mesto, cak ni zena nije uspela da ga veze sa sebe, za kucu i za decu..Uvek je imao potrebu da ide u rat, da ratuje ni sam ne znajuci za sta..Celog zivota se nadao da ce dobiti cin potpukovnika..Ziveo je u zabludi, dzabe je trosio vreme negde u tudjini, nije bio sasvojom zenom i decom, i sto je najgore izgubio je zdravlje.. Posle nekog vremena polako je prestajao da razmislja o kuci izguboi je svaki osecaj za porodicom.. Dafina mi je tek cudna :D Imam utisak da ona nije znala sta hoce :D Volela je svog muza, bili su strastveni..Mnogo je patila i plakala kad god bi on otisao na vojnu.. Onda polako pocinje da primecuje brata sog muza, ali nije to bila nikakva fizicka privlacnost, nego joj je bio potreban neko da je voli i da ona voli..Cak joj se on gadio aliii ipak je tu bilo necega.. Naravno i Arandjel je zudeo za njom, kao za slinim zenama sa kojima je i pre bio.. Ona je presla da zivi u njegovu sa decom koju je u medjuvremenu izrodila (to su bila Vukova deca).. Jednom je Arandjel upao u neku vodu sa konjima, jedva se odatle izvukao, i svog izmucenog i polumrtvog odneli su ga u Dafininu sobu :D on je polako dolazio sebi, i posmatrao je Dafinu, sve vise ju je zeleo, vide nije mogao da se obuzda.. Nijednom nije pomislio na svog brata, da ce ga izneveriti, da ce leci sa njegovom zenom, zenom sa kojom ga je on ozenio.. Ne, to je za njeega bilo nebitno :DD I te veceri se desilo to sto se desilo :DD Dafina se posle toga kadila na njega, i na to sto je uradilaa.. Ali je sa druge strane opravdavala sebe, jer joj muz nije tu, a Arandjel je bogat, i u tome je videla priliku da se uda sada za njega.. Deca je nisu zanimala, nije ni skoro ni vidjala.. Vuk nije ni slutio sta mu zena radi kod kuce, dok je on u opasnosti :D Ona Arandjela tada nije zanimala u smislu da sa njom provede svoj zivot, hteo je samo da bude dva tri puta sa njom..Ali kasniije sve pocinje da se menja, kad je vec bila bolesna..Krvario joj je stomak i polako je gubila snagu.. Iako je Dafina sa jedne strane zelela devera, stalno je sanjala svog muza, i uglavnom je imala grozne snove..Sanjala ga je mrtvog, krvavog..zelela je da se vratiii..Za to vreme Vukom puk je ginuo, imao je previse gubitaka ali za to nije bilo pravog razloga.. Dzabe su izginuli.. Dafina je molila Arandjela da joj dovene patrijarha jer je osecala da ce umretii.. Arandjel se plasio njene smrti, nije zeleo da da ga napusti, hteo da je ozeni njom, iako je znao da je niko ne moze razvesti od Vuka..krenuo je po ptarijarha, ali je on nesto bio zauzet... Kada je vratio kuci ona je polako izdisala i umrla je tadaa... to je bilo veome tesko za njega..sahranio ju je blizu kuce gde je zivela sa Vukom.. Ona su polako krenule price kako njen duh ide po selu, ubija stoku, nasli su i neko udavljeno dete, ali to nije mnogo bitno :DD Vuk nije znao da mu je zena umrla.. a i kad su mu javili nije se mnogo potresao. jer je posle toliko vremena i izgubio osecaj da je nekadi imao zenu.. Posle nekog vremena dobio je pismo u kom kazu da treba da se vrati kuci i da otpusti vojniike..on nije bio nesto narocito srecan zbog toga, vec je bio dovoljno bolestan, imao je mnogo problema sa stomakom, kuci ga niko nije cekao, sem dece..Ona su za njega bila kao tudja, nije imao nikakav osecaj prema njima... A najvise ga je mucilo jer je protracio godine boreci se a nije dobio unapredjenje.. Toliko od mene :D Verovatno sam izostavila nesto vazno, ali sad nmg da se setim :D
Dragan Teofilovic
|
Natalija Lazarevic
Sam naziv prve glave 'Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda' mi se jako dopao jer je aludirao na romantiku i na nesto lepo, ali je usledila, po meni, jako ruzna scena kada Vuk Isakovic odlazi na vojnu bez pozdrava sa zenom. Ona mucenica celu noc place i kuka a on nije bio u stanju da se pozdravi!
Sledeca scena je kada vojnici kao neizivljene zivotinje pljackaju selo i Sekula biva zasluzeno kaznjen, vrlo realna zivotna slika-svi nesto rade a na kraju samo jedan bude kaznjen.
O delu kada pokusavaju da ga pokatolice smo dosta pricali na casu pa nema potrebe da to ponavljam, Vuk ima svoj san-Rusiju i njegov san je podrazumevao da ostane u pravoslavnoj veri i zaista je ostao dosledan.
Scena u kuci Arandjela Isakovica, opisuje se kako je Vuk posle oceve smrti poceo da pije i propada, a onda ga Arandjel spasava nasavsi mu zenu koju je tek kasnije 'bolje osmotrio' i poceo da je sanja, okupirala mu je misli, pokusavao je da ostane po strani i ugasi tu svoju zudnju, to mu je uspevalo dok mu je brat bio tu, ali kada se Dafina doselila u njegovu kucu... Jako cudna scena. Mislim da je Arandjel time pokazao da ne postuje ni brata, ni njegovu decu a u krajnjem slucaju ni svoju veru jer je Dafina zena njegovog brata, dakle deo porodice. Dafina takodje pokazuje da ne postuje svog muza kada dozvoljava da povredjen dever (posle davljenja u Dunavu) bude smesten u njenu sobu. I ona je imala ista gresna osecanja prema deveru, zelela je da ga izazove, da on nju prvi 'napadne', cak se napominje da ona to radi iz dosade. Jedna majka radi tako nesto iz dosade?! Uzas...
Arandjel i u postelji razmislja samo o njoj, i resio je da te veceri bude sa njom. Hvala piscu sto je ostao nedorecen i nije detaljno opisao gresni cin.
Dafina ujutru shvata sta se dogodilo, u glavi joj se menjaju slike njenog muza i mladosti, mozda tek tada nastupa blago, prikriveno kajanje.
U puk stize vest da ce doci da ih obidje princeza, zena Aleksandra Vitemberskog i Vuk se priseca svoje mladosti i svog prvog susreta sa princezom, njih dvoje zvanicno nisu bili ljubavnici ali su osecali privlacnost, iako je princeza stalno govorila muzu da Vuka voli 'kao sina'. Da stvari nisu ciste princeza pokazuje kada iscenira ispadanje nakita kroz prozor da bi joj se Vuk priblizio ali se od silnog uzbudjenja onesvestila. Opisuje se njihov ponovni susret posle 30 godina kada su jedno drugom odvratni ruzni, neprivlacni...
Dalje se opisuje rat i stradanja, misli Vuka Isakovica koji se sve manje osecao kao covek a vise kao ljustura, ili necija igracka, shvata da je iskoriscen, i javljaju mu se cudni snovi – javlja mu se andjeo i sanja kako udaje cerku koja izgleda kao princeza iz mladjih dana (kada je bila lepa). Najzad, kada je maltene i zaboravio da ima zenu i decu, stize mu vest kako mu je zena umrla....
Prica se vraca na Dafinine poslednje trenutke, kada ona naizmenicno razmislja o Vuku i Arandjelu, sve vreme je protivrecna, Arandjel je pokusao da ubedi svestenika da joj ispuni zelju i da je razvede ali stize bas u trenutku kada je ona umirala, on pocinje da place a ona umire sa likom Vuka Isakovica u mislima. Nastupa sahrana a Dafinu su svu selu pamtili kao vesticu, ona je bila kriva za sve ruzno sto im se desilo.
Nastupaju scene koje ja nisam sigurna da sam razumela, svima se nesto prividja, prica o Stani razvratnici i njenom mrtvom muzu Arkadiju (Vukov sluga) i Anantiju...
I na samom kraju Vuk i nekolicina njegovih vojnika se vracaju kao gubitnici, i ta glava se zove 'Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda' i oznacava neostvareni Vukov san za Rusijom i njegovu uvek aktuelnu zelju.
Knjiga kao knjiga je po meni jako cudna. Ne znam ni sama koliko sam puta upotrebila tu rec 'cudna' ali ona najbolje opisuje moja osecanja prema knjizi i likovima uopste. Ne mogu da kazem da mi se dopala ili da mi se nije dopala, u neku ruku me je sokirala jer ovakva prica nije bila nesto sto se moglo ocekivati od knjige koja nosi naziv 'Seobe'...
Nadam se da nisam bila mnogo preopsirna, kada sam pisala o 'Na Drini cuprija' ispostavilo se da nisam dovoljno napisala, pa ne bih da se to ponovi.
Alex James
Ej ljudi, ajd' i ja nešto kao da napišem. Iz razloga što do malopre nisam mogao da uđem na mail (zaboravio šifru O.o) nisam pisao ranije. Pišem malo na brzinu, tako da nisam detaljno pročitao ostale komentade. Izostaviću mnogo pisanja o samom Crnjanskom jer smo dovoljno rekli na času, a i videh da je Dragan pisao nešto o tome. Dakle...
Čitajući malo o Cnjanskom, zaključih nekako da je inspiraciju za roman našao u saznanjima da su seobe odnosno migracije nekako oduvek istorijski deo našeg naroda. Razlozi su bili razni, a neki od njih su bili bežanje usled vojne sile i zuluma i u traganju za nekom vrstom ''obećane'' zemlje koja će pružiti utočište, spokoj i smirenje. Konkretno, koliko sam pročitao negde u nekom delu 'O piscu' u mojoj knjizi, inspiraciju je našao u memoarima Simeona Piščevića (ispravite me ako grešim), koji je upravo opisivao vojna zbivanja koje će kasnije u romanu imati Vuk Isakovič. Takođe, verovatno su na njegovo pisanje uticala i dešavanja iz prvog svetskog rata, jer je, kao što znamo, i sam učestvovao u istom kao austrougarski vojnik, boreći se za tuđe ciljeve i ideale. Poslužiću se jednom rečenicom koju pročitah negde: ''Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugeriše, već roman stanja, kako nam čitanje otkriva.'' Jer zaista, osećanja i razmišljanja potiskuju sam događaj koji je samo impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice predstavljene čežnjom i nadom. Vreme je u romanu tačno određeno, kao i mesto dešavanja radnje (proleće 1774. – leto 1775. - sremske močvare pored Dunava i evropski gradovi i bojišta) U roman je ušla bogata tematika istorijskih, porodičnih, moralnih i psiholoških motiva. A u okviru ovako ''raznovrsne tematike'' obuhvaćeno je više tema: ljubavni trougao, zla sudbina naroda, deoba naroda, lutanja i seobe, zatim motivi prolaznosti, smrti, ništavila itd... E sad, roman prati dve paralelne radnje. Prvu, koja predstavlja Vuka Isakoviča i Slavonsko-Podunavski puk i njihove borbe po evropskim bojištima, i drugu koja prati dešavanja 'kod kuće', tačnije u domu Isakoviča, odnosno Aranđela, Vukovog brata i Dafinu, Vukovu ženu. Sad, roman se sastoji iz deset poglavlja (pisac im daje zanimljive 'lirski intonirane' naslove) u kojima se prati sudbina ova tri glavna lika, Vuka, Aranđela i Dafine, dok svi ostali likovi predstavljaju okruženje i mentalitet sveta u kojem žive i rade glavni likovi. Koliko sam ja razumeo, svi ovi drugi likovi su tu samo da bi ''bolje dočarali'' karakter i sudbinu ovih gore pomenutih glavnih lokova. A kao što na času rekosmo, praznina, besmisao i neostvarenost su dominantna osećanja sva tri aktera priče. (naravno ne i jedina) E sad, koliko sam ja shvatio Slavonsko-Podunavski puk predstavlja ceo srpski narod: Sele se s ratišta na ratište i ginu za tuđe interese,
stalno su u pokretu, vojnike je strah tuđine i neizvesnosti, u njima su izmešani nostalgija, zla slutnja, tuga, praznina,strah i potištenost. Tu je mnoštvo seljaka, nadničara i kmetova, gladnih ljudi koji se bore za tuđe interese, jer žive na tuđoj zemlji.
Prevareni su, iskorišćeni i izigrani.
Beznađe im olaksava misao o seobama i Rusiji
Sad ću malko napisati nešto o likovima, al' ću se tu poslužiti malo interpretacijama, malo sopstvenim viđenjem: Vuk Isakovič Aranđel Isakovič Dafina
Eto, napisah i ja nešto malo o romanu, ali uglavnom je ovo skoro sve već rečeno. Samo bih za kraj hteo da citiram par rečenica koje su mi se svidele o smislu samog romana: ''Roman Seobe je delo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života. Ovo je roman o fizičkim seobama, ali i o metafizičkim seobama, o onome što postoji u biću kao želja, misao i obuzetost daljinama, visinama, nekim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i ljudske sreće.’’ Pozdrav Aleksandar Danilović --- On Mon, 6/13/11, Natalija Lazarevic <natalija...@yahoo.com> wrote: |
|
Mina Markovic
aleksandar reljic
| ponavljam poštu, ovog puta sa slikom - grafičkim prikazom romana. mnogo mi se dopala pa će valjda ovaj put proći. --- On Thu, 6/16/11, aleksandar reljic <relj...@yahoo.com> wrote: |
|
Date: Thursday, June 16, 2011, 9:33 AM |
|
vera vas
aleksandar reljic
| e ljudi, ja ne znam da li je forum zatvoren ili ne, ali sam hteo još jednom da se javim, pošto smatram da ono što sam prvi put pisao nije značajno i da ne govori ništa bitno o romanu ( a i našao sam neku sliku na netu pa šteta da se baci), a i ono, nema štete ako se javi čovek više puta, možda mi se i omakne pa ovaj put kažem nešto pametno Roman ''Seobe'' napisao je Milos Crnjanski, izuzetna pojava u srpskoj knjizevnosti 20. veka. Rodjen je u Congradu (danas u Madjarskoj) u gradjanskoj porodici, osnovnu skolu i gimnaziju pohadjao je u Temisvaru, a Eksportnu akademiju na Rijeci. Jedno vreme je radio u Beogradu kao profesor i novinar. Umro je u Beogradu. Najvece umetnicke domete ostvario je u poeziji i romanu. Prva knjiga romana Seobe izasla je 1929. Roman Seobe spada u onu beyvremenu vrstu literature koja pogadja univerzalne ljudkse vrednosti i osećanja, pa je tako podjednako aktuelan i u vremenu mnogo posle prvog izdanja, o čemu svedoči nagrada za najbolju inostranu knjigu ubjavljenu u Francuskoj 1986.godine Seobe nisu roman zbivanja već roman stanja, kako nam čitanje otkriva. Emotivno i refleksivno je potisnulo događaj koji je impuls za unutrašnja preživljavanja, duševne dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene čežnjom i nadom. Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva paralelna fabularna toka, jedan je istorijski koji prati puk Vuka Isakoviča po evropskim bojištima, drugi je porodićni koji prati zbivanja u domu Iskoviča, u čijem su središtu Aranđel Isakovič, Vukov brat i njegova snaha, a Vukova supruga, gospoža Dafina. U "Seobama" je preko istorijsko - migracionih motiva i lutanja podunavskog bataljona Crnjanski dao sliku naroda u potrazi za obećanom zemljom pa tako roman predstavlja čeznju za srećom. Svi likovi u romanu tragali su za boljim zivotom, tražili su svoju zvezdu, jurili ka idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak sreće koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Da li je Dafina patila što joj je muž otišao pokušavajuci svim silama da spasi svoju porodicu, da bi na kraju, kada je našla neznost i ljubav kod devera, morala da se razboli i umre? Da je Vuk bio tu pričala bi mu svoje patnje. Ovako je svoju tajnu odnela zauvek sa sobom. Odlazak u rat podunavskog puka zavijao je u tugu i nesreću ostavljene porodice. Odlazili su tamo, nisu znali za koga ratuju niti zbog čega. Ni njihova imena nisu znali, ponižavani, dobijali su najgore a za uzvrat nisu tražili ništa. I tako se Vuk Isaković otudjio od porodice u nadi da će dobiti čin u vojsci i da ce stići u obećanu zemlju - Rusiju. Na kraju je shvatio da je otišao da ratuje za tudj račun i da u ratu nije postigao ništa, kao i ostali. Negde daleko grejala ih je ljubav prema otadzbini, prema svojim porodicama, prema deci. Sanjarili bi i tako odlazili daleko - u beskrajni plavi krug. Trazili su svoju zvezdu. Nisu je načli. Zvezda se ugasila. Ostalo im je samo to da žive kako su dotad živeli, da hodaju po močvarnom tlu i osećaju težinu surovog i tamnog zivota. A negde daleko, opet kao da se iz pepela, ponovo žarila neka zvezda. Ista ili nova? Rusija ili neka druga "obecana zemlja"? Vazno je da ostaje krug i u njemu uvek mesto za zvezdu. Vreme je istorijsko i tačno označeno, od proleća 1744. do leta 1775. Prostor je takođe jasno definisan, od sremskih močvara pored Dunava do evropskih bojišta. U okviru raznovrsne tematike obuhvaćeno je više tema i problema: bračni trougao, nesreća i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, prolaznost i smrt, ništavilo, psihološki lomovi i preživljavanja, uzaludnost i praznina. To je roman o fizičkim ali i metafizičkim seobama, o onome što postoji u biću kao obuzetost daljinama, visinama, drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i sreće. Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu
nema potrebe da se puno lomataš po bespućima... |
|