Moj Prvi Orgazam Film Sa Prevodom Online.epub
Myz Mctee
Dohvatio je šerpu sa spremljenim šugom i kašikom nabacao sitno iseckano meso u crvenom sosu preko testenine. Zatim uze stvrdnuti komad parmezana i poče da ga struže nad jelom. Bio je toliko usredsređen na svoj posao da gotovo nije ni primećivao Unu, koja je još uvek neodlučno stajala nasred kuhinje. Prvi put je videla profesora Babića iz tolike blizine. Učini joj se iznenađujuće niskog rasta. Proseda kosa padala mu je meko na ovratnik sivog kašmirskog džempera sa kožnim zakrpama na rukavima. činio joj se mnogo višim kada se nervozno šetkao s kraja na kraj podijuma u amfiteatru za vreme predavanja, crtajući žestoko po tabli, dok je kreda prštala na sve strane. Ipak, prevarila se što se tiče profesorovog rasta; bio je za nijansu viši od nje kada se ispravio i podigao svoje svetle, plave oči, kao da je prvi put svestan njenog prisustva. - Ja sam Una Vojvodić... - ponovi devojka. - A, to ste vi? - reče odnoseći zdelu sa špagetima na sto bez stolnjaka, koji mu je, sudeći po mnogobrojnim brazgotinama noža, služio, izgleda, kao univerzalna daska za seckanje i pripremanje hrane. Bilo je nečeg poštenog i pouzdanog u tom stolu, istesanom od solidnog, debelog drveta. Postavio je dva tanjira, viljuške, mlin za biber, salvete od hartije i dve čaše. Iz frižidera je izvukao već otvorenu bocu \"Belog Pinota\". - Vi ste me juče zvali? - Da... - potvrdi Una. \"Una Vojvodić na telefonu!\" - kazala je tada. - \"Dobro, najpre siđite sa telefona, pa da razgovaramo!\" odgovorio je. Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a očekivala ga je u potpuno drugim okolnostima. - Očekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zašto ne u kuhinji? čovek je, znate, mnogo češće u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poetičnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Naročito ne kad imam pašta šutu a la triestino!\" Pomogao joj je da se oslobodi kaputa. Odložila je torbu pokraj nogu. - Hvala - reče. - Već sam ručala...
- Imate pravo! Ko je rekao: čovek može da pije sa svakim, ali da jede - može samo sa prijateljima? Una reče da ne zna ko je to rekao. - Ne mari! - kazao je profesor. i ne obazirući se na njeno ustezanje, nasuo joj brdo špageta. - Hoćete li, možda, malo hleba? - Ne, hvala! - Vidite, ja čak i uz špagete jedem hleb. Sirotinjska navika. Jeli su neko vreme ćuteći. - Kakvi su, a? - Fenomenalni! - osmehnu se bledo Una. - Umete li da kuvate? - upita je iznenada punim ustima. - Umem. - To je dobro! To je vrlo dobro... A šta? - Šta? - Mislim, šta umete najbolje? - Oh, svašta! - kazala je, trudeći se da usisa jedan usamljeni rezanac koji joj se lepio za bradu. - Uglavnom, obična jela: gulaš, pasulj, krompir na razne načine, kupus sa suvim mesom, salate, palačinke... - Suština je u jednostavnim jelima! - pohvali je profesor. - Od koga ste to naučili? - Od bake. - Da, bake su najvažnije u životu... Šta su vam roditelji? - Tata je u penziji. - A pre toga?
- Radio je u diplomatiji... - Šta? - Obezbeđenje. - Una? Odakle vam to ime? - Otac mi je rođen na Uni. - Una... - ponovi profesor zamišljeno. - Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, žena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku. Koliko vaš otac ima godina? - Pedeset i dve... - A vi? - Dvadeset i četiri. - Zašto ste baš izabrali mas-medijume? - Vaš fakultet je pre tri godine bio u velikoj modi - odgovori Una. - Kako to mislite: u modi? - Smatralo se otmenim studirati fenomenologiju mas-medijuma! - Medijum i mleko... A sada? - Govore da je to \"fakultet za poslepodne!\" - U pravu su! Pitam se samo šta ćete da radite kad ga završite, svi vi tamo? - Nadamo se najboljem! Televizija, radio, film, novine, sekretarijati za informacije, bilteni, Tanjug... ...sve to samo na vas čeka!
- Na kraju krajeva, devojke se mogu i udati... - To je već mnogo realnije! - reče profesor. - Da nazdravimo budućim mas-medijalnim domaćicama! Kucnuše se. - Na kom ste odseku? - Na vašem. - Oprostite, ne poznajem sve studente lično... - Znam. Na vaša predavanja dolaze i sa drugih fakulteta ... Uvek je gužva. Da samo znate kako se teško dobija mesto u amfiteatru! - Masovni pad ukusa... - reče profesor... rezgnirano. - Ne, stvarno... - zausti Una, ali joj profesor ne dozvoli da završi misao. - Ko ne pojede sve, neće dobiti intervju od profesora Babića! - kazao je i nasuo joj novu čašu vina. - Živeli! Nije loše, a? - Sviđa mi se, mada retko pijem vino. - Šta onda pijete? - Koka-kolu. Ponekad pivo. - Grešite! - reče. - Mnogo grešite. Imate li momka ili kako se to već danas zove? - Aha. - čim se on bavi? - Studira. - Šta? - Sada je u vojsci. - Jeste li dugo sa njim?
- Tako... - Nedostaje li vam? Una uzdahnu i obori pogled. - Oprostite! - reče profesor odmahnuvši rukom. - Vidite, i ja vam živim u ludoj kući. Već mesecima nismo svi za istim stolom, u isto vreme... Svako jede kad stigne. Kakvi će ljudi na kraju ispasti od nas? - Mi doručkujemo zajedno! - pohvali se Una. - A subotom i nedeljom ručak je obavezan. Olga se strogo drži toga! - Olga? - Žena moga oca... - reče Una pocrvenevši. - Ah, da! Razumem. Ne pušite pred njim? - Ne! - zbuni se Una. - Zašto? - Imate li braće ili sestara? - Nemam. - Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami... - Otkud znate? - Ja sam jedinac. Una polako ispije čašu vina. Bilo joj je lepo da sedi za kuhinjskim stolom tako blizu ovog zanimljivog prosedog muškarca. Osećala se bezbedno. - Kod vas je baš super! - kazala je. - Drago mi je da vam se dopada. Imate li svoju sobu?
- Jednu malu. Sasvim malu. - Kladim se da je pored lifta? - Kako znate? - ...ima belu policu za knjige (ispravite me ako pogrešim!), nekoliko igračaka iz detinjstva: meca, kuca, maca, tako nešto, da, i stara lutka, a na zidovima su posteri. čekajte da vidimo: možda Beatlesi? - Janice Joplin. - Dobro, Janice Joplin! Zatim, tu je mali stereo-uređaj, telefon, priključen na onaj zajednički u predsoblju... Crven je, je li tako? Kada vas neko zove, odlazite u svoju sobu da razgovarate. S vremena na vreme provirite, da bi se uverili da neko ne digne onu drugu slušalicu. A zovu vas najčešće između šest i osam. Pitaju kakve planove imate za veče? Hvata ih panika. Što se tiče ćebeta, ono je karirano. Postoji još i jedna afrička maska iz Najrobija ili štit iz Lagosa; vaša uvećana fotografija od pre nekoliko godina, koju je snimio prijatelj - fotograf. Umesto lustera, koga prezirete, beli kineski lampion od hartije. To bi bilo sve! Jeste li srećni? Una se trže: - Molim? Ne znam. Nisam razmišljala o tome... Kada se sagla da izvadi kasetofon iz torbe, pomisli: \"Bože, izgleda da me je ono vino uhvatilo!\" Postavila ga je na sto pokraj praznih tanjira. - Znači, to je ipak, neizbežno! - zaključi profesor. Digao se i počeo da skuplja čaše, viljuške, salvete, kore od hleba. Stavio je posuđe u slivnik i pustio toplu vodu. Zatim nasu deterdžent i poče da pere tanjire. - Da vam pomognem? - ponudi se Una. - Ne, hvala! - odbi on. - Pranje suđa me smiruje. Pomaže mi da se koncentrišem. Uvek radite sa tim? Pokazao je glavom na \"Sony\", koji je stajao na stolu kao četvrtasta buba-
švaba. - Ovo mi je treći intervju u životu... - priznade Una. - Reći ću vam nešto: ta stvarčica samo smeta! Ona je neprijatna. Ograničena. Frustrirajuća. Indiskretna. - Kako to mislite? - upita Una, besna na sebe što ne ume da pokrene kasetofon. - Evo kako: došli ste da napravite intervju sa mnom, a, u stvari, ja sam vas intervjuisao! I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje: - Zašto? Zato što se nisam služio nikakvim pomoćnim sredstvima da bih nešto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkočio, pripitomio ... Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego što ste ma šta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim špagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i četiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluškivanje noćnih ljubavnih šumova iz očeve spavaće sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snažnu želju da se izvuče iz prosečnosti. Pokušava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje početi u \"Studentu\". Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na žalost, vaše vreme je isteklo! Profesora čekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze... Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto. - Kao što vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muškarac! Drago mi je što smo se upoznali... - reče, pokazujući joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari. - A intervju? - promuca. - Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako ništa drugo,
naučili ste kako se oni prave... Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, dečak je i dalje imao stereo-slušalice na ušima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega. - Pustite sve to da prenoći - savetovao je profesor - a ono što se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno biće zaboravljeno... Pridržao joj je kaput. Ona pokuša da ga spreci: - Ne treba, hvala! - Pripadam staroj, izumrloj školi. Učtivi dinosaurusi! Izvukao joj je sa obe ruke slap crne kose, koja je ostala pod kaputom. U magnovenju, prsti mu dodirnuše topli, glatki vrat. Trenutak erotske zbunjenosti prostruja isto onako brzo kao što se i pojavio, u jednom jedinom blesku, i on navuče svoju vindjaknu od zelenog vojničkog platna. Trpao je žurno u džepove ključeve, olovke, cigarete, šibice... - Ali ja sam im već obećala! - govorila je Una, spuštajući se za njim niz stepenice. - Možda, neki drugi put? - Možda... - reče profesor i otrča prema taksiju koji je zastao pred crvenim svetlom. Te večeri dobila je menstruaciju. \"...najavila sam se P-u telefonom i, prema dogovoru, zatražila intervju za 'Student'. Odgovorio mi je da je veoma zauzet i da već dugo nema ništa naročito važno da izjavi bilo kome, a najmanje 'Studentu', otkako ga vodi nova garnitura. Posle mog insistiranja pristao je ipak da me primi nakratko, narednog dana 21.oktobra u 13,30 časova u svom stanu. Njegova supruga izgleda da je prilično hladna, distancirana osoba. Nisam mogla da zaključim u kakvim su odnosima, ali P. mi se u jednom trenutku potužio da nikada ne jedu zajedno. Zadržao me je na ručku koji je sam pripremio. Bio je prilično ljubazan, moglo bi se reći, čak i srdačan, na svoj način. Pravio se da me prvi put vidi i pitao me na kojoj sam grupi, mada sam u više mahova primetila da me gleda sa zanimanjem za vreme predavanja u amfiteatru. Sedim, inače, uvek u drugom redu. Nije uopšte govorio o politici, niti protiv režima. Nije ogovarao kolege. Kada sam mu pomenula da na njegova predavanja dolaze i studenti sa drugih
b1e95dc632