[Hajduk Stanko Prepricano Po Glavama
Jamar Lizarraga
Roman Hajduk Stanko Janka Veselinovića više od pola veka bio je obavezna lektira za učenike osnovnih škola, a poslednjih desetak godina jedan isti odlomak pod različitim naslovima vuče se po čitankama, prvo u šestom, a sad u sedmom razredu osnovne škole, i za njegovu obradu predviđena su dva časa. Posleratna kritika roman Hajduk Stanko svrstava u žanr istorijskog romana, iako Veselinović istorijske činjenice krajnje subjektivno, čak bi se moglo reći, navijački ulepšava i namerno izvrće da bi mu u tom poslu mogli pozavideti i bezimeni kompozitori naše epske poezije. Doduše, on se na narodno predanje i bapske priče i oslanjao u svom radu, mada, kažu, da mu je uzor bio i Milovan Glišić. No, vratimo se njegovom najboljem delu, romanu "Hajduk Stanko". Fabulu za roman J. V. je uzeo od svog druga Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka Aleksića, koji mu je preneo legendu "slavnog" pretka u najlepšem svetlu. Čitaoci ovog, bez sumnje, popularnog romana, glavnog junaka, Stanka Aleksića, posmatraju najčešće samo kroz prizmu Veselinovićeve priče, ne upuštajući se u analizu istorijskih činjenica. Istina, može biti da i nije toliko bitno ko je, u stvarnom životu, bio Stanko. Zašto bi nekog zanimao podatak da je hajduk Stanko stvarno postojao, da se u hajduke nije odmetnuo zbog svađe sa Lazarom oko devojke Jelice kako je ovaj zanimljiv zaplet izgradio Veselinović; - da je pljačkao Turke, ali da mu nije bilo mrsko da opelješi i imućnije srpske kuće; da je i od ondašnje srpske vlasti bio osuđen na smrt; da mu je kazna oproštena pošto je u boju na Ravnju protiv Turaka poginuo!? Međutim, jeste važno kako J. V. piše. Iako je puno hvaljen za slikovite opise Mačve, istina je da on preteruje u ulepšavanju seoskog života s početka XIX veka kada u mačvansku kuću tog vremena smešta i krevet iako se zna da je u Srbiju prvi krevet stigao, tek posle oslobođenja pod knezom Milošem, u kuću Jevrema Obrenovića, i to ne za njega, već za njegovu kćer Anu, koja se evropski vaspitavala. Etnolozi zameraju mačvanskom piscu i na netačnim pričama o kmetu, sudnici i opštini. Međutim, ne morate biti etnolog. Pogledajte likove ovog roman, i videćete da se nije teško složiti s činjenicom da ih Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma, slika u crno-beloj tehnici: na jednoj strani su Stanko, Deva, Surep i ostali hajduci prikazani kao heroji bez ijedne mane - na drugoj - su Lazar, Marinko i Kruško - oličenje zla. Nehotice, pak, u zanosu, Veselinović previdi i poneku lošu karakteristiku svog heroja; bolje reći, Janko nije ni svestan da je osvetoljubivost ljudska mana.
"Najposle", reče, "ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru. Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se svima o jednom trošku. Priče će pričati o mom hajdukovanju i mojoj osveti!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka. Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje. Sve"...
Ovo je deo odlomka iz Čitanke za sedmi razred. Prosto ne mogu da verujem da je tako nešto mogao napisati sin sveštenika, Janko Veselinović. Osveta je čin protiv verskih i ljudskih kanona, a sečenje glava nije više ni za filmove strave i užasa, a kamoli za čas lektire u osnovnoj školi. Zar nije dosta što je familija Miraždžića, potomaka Lazara iz Crne Bare, više od jednog veka morala da u školu šalje svoju decu da slušaju ove gluposti?
Janko Veselinović rođen je 1. maja 1862. godine u mačvanskom selu Crnobarski Salaš. Osnovnu školu učio je u susednom selu Glogovcu. Nije voleo školu, pa je na zahtev svoga oca od učitelja dobijao batine. Međutim, posle toga bio je najbolji učenik šabačke gimnazije (1878), danas - osnovna škola od V do VIII razreda. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju, takođe, nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi (Opština Koceljeva).
Godine 1884. je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je, izrazivši želju, da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik Opštine Koceljeva. Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca, smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac, kralj Milan Obrenović ga je abolirao.
Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja. S jedna strane je bio nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a sa druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema neprijateljima i žedan krvi turske.
Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste. Bio je on nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao bratom rođenim. Verovao mu je svim bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, posejao seme ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika promena. Nežnog mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i Marinku, zakleo se na osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: Koliki je on junak kad puškom kolje!? A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko protiv Turaka koristio. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj.
Jedina svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao Lazara, Krušku, Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek. Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i nada da će posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati. Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira. Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja, sreća i tuga. Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.
Roman "Hajduk Stanko" Janka Veselinovića više od pola veka bio je obavezna lektira za učenike osnovnih škola, a poslednjih desetak godina jedan isti odlomak pod različitim naslovima vuče se po čitankama, prvo u šestom, a sad u sedmom razredu osnovne škole , i za njegovu obradu predviđena su dva časa. Posleratna kritika roman "Hajduk Stanko" svrstava u žanr istorijskog romana, iako Veselinović istorijske činjenice krajnje subjektivno, čak bi se moglo reći, navijački ulepšava i namerno izvrće da bi mu u tom poslu mogli pozavideti i bezimeni kompozitori naše epske poezije. Doduše, on se na narodno predanje i bapske priče i oslanjao u svom radu, mada, kažu, da mu je uzor bio i Milovan Glišić. No, vratimo se njegovom najboljem delu, romanu "Hajduk Stanko". Fabulu za roman J. V. je uzeo od svog druga Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka Aleksića, koji mu je preneo legendu "slavnog" pretka u najlepšem svetlu. Čitaoci ovog, bez sumnje, popularnog romana, glavnog junaka, Stanka Aleksića, posmatraju najčešće samo kroz prizmu Veselinovićeve priče, ne upuštajući se u analizu istorijskih činjenica. Istina, može biti da i nije toliko bitno ko je, u stvarnom životu, bio Stanko. Zašto bi nekog zanimao podatak da je hajduk Stanko stvarno postojao, da se u hajduke nije odmetnuo zbog svađe sa Lazarom oko devojke Jelice kako je ovaj zanimljiv zaplet izgradio Veselinović; - da je pljačkao Turke, ali da mu nije bilo mrsko da opelješi i imućnije srpske kuće; - da je i od ondašnje srpske vlasti bio osuđen na smrt; - da mu je kazna oproštena pošto je u boju na Ravnju protiv Turaka poginuo!? Međutim, jeste važno kako J. V. piše. Iako je puno hvaljen za slikovite opise Mačve, istina je da on preteruje u ulepšavanju seoskog života s početka XIX veka kada u mačvansku kuću tog vremena smešta i krevet ako se zna da je u Srbiju prvi krevet stigao, tek posle oslobođenja pod knezom Milošem, u kuću Jevrema Obrenovića, i to ne za njega, već za njegovu kćer Anu, koja se evropski vaspitavala. Etnolozi zameraju mačvanskom piscu i na netačnim pričama o kmetu, sudnici i opštini. Međutim, ne morate biti etnolog. Pogledajte likove ovog roman, i videćete da se nije teško složiti s činjenicom da ih Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma, slika u crno-beloj tehnici: na jednoj strani su Stanko, Deva, Surep i ostali hajduci prikazani kao heroji bez ijedne mane - na drugoj - su Lazar, Marinko i Kruško - oličenje zla. Nehotice, pak, u zanosu, Veselinović previdi i poneku lošu karakteristiku svog heroja; bolje reći, Janko nije ni svestan da je osvetoljubivost ljudska mana: - "Najposle" reče, "ja i volim! Neka bar džaba nisam otišao u goru. Mesto jednom, ja ću trima glavama okititi Crnu Baru! Naplatiću se svima o jednom trošku. Priče će pričati o mom hajdukovanju i mojoj osveti!..." Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka. Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje. Sve..."
795a8134c1