Ta Ljubav Zak Prever

[Karmen Mcarthun]

JacquesPrevertŽak Prever), vanvremenski francuski pesnik, je rođen 1900.u mestu Neuilly-sur-Seine(parisko predgrađe na ivici Bulonjskešume), a preminuo je 1977. u Omonville-la-Petiteu. Potiče izsiromašne porodice, koja je zbog finansijskih problema bilaprisiljena na česta preseljenja, što je uticalo na mladog Prevera,kao i Prvi svetski rat(bio je regrutovan krajem rata, a kasnijeprebačen i na Bliski istok radi odbrane interesa Francuske). U dobiod petnaest godina napustio je školovanje i povremeno radiorazličite uredske i fizičke poslove. Godine 1925. Žak Prever sevenčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen.

Godine1946. izlaze Reči(Paroles),Preverova prva i najpoznatija knjiga pesama. Godinama je pisao pesmena komadićima papira, od kojih su mnoge sačuvali njegoviprijatelji, i ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Tako sedogodilo da se prvom zbirkom javio kao zreo pesnik kojeg je kritika,a naročito čitalačka publika, prihvatila s izuzetnom pažnjom irazumevanjem.

Taljubav

Tako silna

Tako drhtava

Tako nežna

Takoočajna

Ta ljubav

Lepa kao dan

I ružna kao vreme

Taljubav tako stvarna

Ta ljubav tako divna

Tako srećna

Takovesela

I tako jadno

Drhteći od straha ko dete u mraku

Atako sigurna u sebe

Ko neki spokojni čovek u sred noći

Taljubav koja je izazivala strah kod drugih

Gonila ih da govore

Iprimoravala da blede

Ta ljubav vrebana

Jer te druge mi smovrebali

Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricanizaboravljeni

Zato što smo tu istu ljubav mi ganjaliranjavali

gazili dotucavali poricali zaboravljali

Ta ljubavcela celcata

Još toliko živa

A sva ozarena

To jetvoja ljubav

To je moja ljubav

Ona koja je bila

Toosećanje je uvek novo

I nije se izmenilo

Toliko stvarnokao neka biljka

Toliko drhtavo kao neka ptica

Toliko toploi živo kao leto

Možemo oboje

Otići i vratiti se

Možemooboje

Otići i vratiti se

Možemo zaboraviti

A zatimponovo zaspati

Pa probuditi se patiti bditi

Pa ponovozaspati

Sanjati i smrt

Zatim probuditi se osmehnuti sesmejati se

I podmladiti se

Naša ljubav zastajetu

Tvrdoglava ko magare

Živa ko želja

Svirepa kaosećanje

Hladna kao kajanje

Nežna kao uspomena

Hladnakao mermer

Lepa kao dan

Nežna kao dete

Gleda nassmešeći se

I kazuje mnogo ne govoreći ništa

A ja jeslušam drhteći

I vičem

Vičem za tebe

Vičem zasebe

I preklinjem te

Za tebe za sebe i za sve one koji sevole

I koji su se voleli

Da ja im vičem

Za tebe zasebe i sve druge

Da ne znam

Ostani tu

Tu gde si

Gdebila si nekad

Ostani tu

Tu gde si

Gde si bilanekad

Ostani tu

Ne pomiči se

Ne idi

Mi koji smovoleli

Mi smo te zaboravili

Ali ti nas ne zaboravi

Jernemamo drugog do tebe na zemlji

Ne dopusti nam da postanemohladni

Da se udaljavamo sve više

Odemo gde bilo

Dajnam znak da si živa

A mnogo docnije na ivici nekog šipražja

Ušumi uspomena

Iskrsni odjednom

Pruži nam ruku i spasinas.

Napuštajućifilm, Prever započinje dugogodišnju saradnju s najznačajnijimkompozitorima i pevačima šansona. Iz ove saradnje ispisane sunajlepše i najuzbudljivije stranice novije istorije francuskešansone, proširujući krug ljubitelja Preverove poezije i pesništvauopšte. Značajan je i njegov rad u radničkoj amaterskoj teatarskojskupini Oktobar,u kojoj je nastupao kao glumac i za koju je napisao mnogo manjihdramskih tekstova koje je jedva moguće odvojiti od njegovog poetskogdela. Poslednjih godina života živeo je u Bretagni, zemlji svojihpredaka, gde je i umro.

Želelabih da se uvek sećam

Srećnih dana naše ljubavi

Tada ježivot bio mnogo lepši

I sunce blistavije bilo no danas

Uvelolišće slaže se po zemlji

A ja te još nisam zaboravila

Uvelolišće slaže se po zemlji

Ko naša tuga i uspomene

Hladnivetar odnosi ih

Zajedno sve u noć zaborava

A vidiš nisamzaboravila

Pesmu koju si mi pevao

Ta pesma je bila sličnanama

I tebi koji si me voleo

I meni koja sam tevolela

Živeli smo zajedno

Ti koji si me voleo

I jakoja sam te volela

Ali život razdvaja one

One koji su semnogo voleli

O sasvim polako i bez šuma

More brišetragove po pesku

Koraka razišlih se ljubavnika.

Njegovaje poezija instrument odbrane jednostavna čoveka protiv nasilja imoći, to je poezija nade i socijalne utopije. Neprestano izmeđunežnosti i pobune, ona govori onima i o onima kojima je beda iljubav svakodnevni hleb. Pred nama je lična topografska karta Parizai galerija likova koje prepoznajemo idući ponovno otkrivenim ulicamai trgovima. Suprotstavljena društvenim lažima, konvenciji,hipokriziji i konformizmu, na strani malih, mladih i ugroženih, onau istu kantu za smeće baca zlokobnu i grotesknu gomilu iz karnevalau kojemu su pape, suci, generali, predsednici, profesori i akademici.

Kudalepi tamničaru

Sa tim ključem poprskanim krvlju

Idem daoslobodim onu koju volim

Ako još ima vremena

A nju samzatvorio

I nežno i svirepo

Na najskrovitijem mestu svojihželja

Na najdubljem mestu svojih nemira

U lažibudućnosti

U gluposti zaklinjanja

Hoću da jeoslobodim

Jer hoću da je slobodna

Po cenu i da mezaboravi

Po cenu i da ode

Pa čak i da se vrati

I dame još voli

Ili da zavoli drugog

A ako joj se tajdopadne

Pa ona ode

I ja ostanem sam

Sačuvaćusamo

Sačuvaću večno

Na svojim dlanovima

Doposlednjeg daha

Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju

Jednostavnost,satira, ironija i buntovništvo glavne su odlike Preverove poezije.Kao svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever nam svojomlirikom ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće kojupolitičari, klerikalisti, militaristi, licemeri i malograđanistalno napadaju i ugrožavaju. Obično se misli da Prever pripadaonoj vrsti pesnika čije delo ne zahteva posebna tumačenja, nenavodi na rasprave i ne pobuđuje na dublje i rigoroznije analize.Jednostavan u onom što želi kao pesnik-humanista i jedinstven unačinu na koji to ostvaruje, Prever, misli se, posedujepojednostavljenu poetsku dimenziju koja je eksplicitna i koja nije ustanju stvarati zabune, unosi smutnje i izaziva oprečne sudove.

Sveje tu lako, skladno, harmonično i sentimentalno, kao što je laka,skladna i sentimentalna šansona, muzički oblik koji uvek ima dobarbroj poštovalaca, koji je dopadljiv, rado slušan, ali koji je ipaksamo to; njen cilj je vlastita samodovoljnost, a njeni tvorci kao ida ne žele da ona bude nešto drugo. Poetska stvarnost JacquesaPreverta, ono što se naziva temom, doista neobično podseća natematske sadržaje šansona, ali ako to uočavamo, time ipak ne bismomogli obezvrediti pesnika. Zapravo, ovakva usporedba u izvesnomsmislu znači prednost za pesnika kojem je, kako bi se reklo, za srceprirastao i jedan način usmenog narodnog kazivanja. Zbilja,osluškujući melodiju Preverovih stihova, javlja nam se osećajpotrebe da je i saopštimo; čini nam se da taj osećaj izbija izstvarne melodičnosti stiha, iz njegove ritamske i ritmičkestrukture, iz jedne estradne naracije koja je svojstvo divnog imnogostranog lirskog prosedea koji pleni. Tako muzika nalazi svogunutrašnjeg tumača čiji je ritam, u nekoj vrsti samoobmane,ispunjava i potvrđuje.

Sjetise Barbara

Bez prestanka je kišilo nad Brestom toga dana

Ati si hodala nasmijana

Rascvjetana očarana pokapana

Podkišom

Sjeti se Barbara

Bez prestanka je kišilo nadBrestom

A ja sam te sreo u ulici Sijama

Smiješila si se

Aja, ja sam se isto tako smiješio

Sjati se Barbara

Ti kojuja nisam poznavao

Ti koja me nisi poznavala

Sjeti se

Sjetise ipak tog dana

Ne zaboravi

Neki se čovjek pod trijemomsklonio

I on te zvao po imenu

Barbara

I ti si potrčalak njemu pod kišom

Pokapana očarana rascvjetana

I njemu sebacila u naručaj

Sjeti se tog Barbara

I ne ljuti se namene ako ti kažem ti

Ja kažem ti svima koje volim

Pa ionda ako sam ih vidio samo jedanput

Ja kažem ti svima koji sevole

Pa i onda ako ih ne poznajem

Sjeti se Barbara

Nezaboravi

Onu pametnu i sretnu kišu

Na tvome sretnomlicu

Nad onim sretnim gradom

Onu kišu nad morem

Nadarsenalom

Nad brodom iz Quessanta

O Barbara

Kakve libljezgarije rat

Što je od tebe postalo sada

Pod ovom kišomod željeza

Od vatre čelika krvi

A onaj koji te u svomstiskao zagrljaju

Zaljubljeno

Da li je mrtav nestao ili josuvijek živi

O Barbara

Bez prestanka kiši nad Brestom

Kaošto je kišilo onda

Ali to više nije isto i sve jeupropašteno

Ovo je kiša od strašne i neutješne žalosti

Ovoviše nije ni oluja

Od željeza čelika krvi

Posvejednostavno oblaci

Koji crkavaju kao štenad

Štenad štonestaje uzvodno nad Brestom

I odlazi da trune daleko

Dalekoveoma daleko od Bresta

od koga ne ostaje ništa

Godine 1925. Žak stupa u brak sa Simon Dijen, svojom dugogodišnjom prijateljicom. Ona je najstarija ćerka u mnogobrojnoj porodici koja brine o braći i sestrama. Simon će biti uz Prevera tokom perioda nadrealizma. 1930. godine ostavlja pokret nadrealista i piše scenarije za komedijašku grupu.

1936. godine upoznaje novu damu, mladu glumicu Žaklin Loren, i putuje sa njom na Balearske otoke. 1935. u kasnu jesen, nakon boravka u hotelu Akropolis, Žak Prever se seli sa svojom novom ljubavi Žaklin na sedmi sprat hotela 'Montana', pored čuvenog pariskog kafea Caf de Flore.

1938. napuštaju Pariz i odlaze u Ameriku. Kasnije, Žak je otpušten iz vojske za vreme Drugog svetskog rata. Potom se odselio na jug Francuske sa svojom novom devojkom Klodi Karter.

1948. Žak Prever doživljava nesreću. Došao do kancelarije Nacionalne radiodifuzije da predstavi film koji je pripremao, i pao kroz staklena vrata koja su bila otvorena na pločnik Šanzelizea.

3a8082e126