Analiza Pesme Most Mirabo
Latrisha Adan
Most Mirabo je lirska pesma Gijoma Apolinera nastala 1912. godine. Pripada kubofuturizmu, i lirska je pesma o ljubavi, životu i smrti, večnosti i postojanju ličnosti. Vodeći motivi u ovoj pesmi su: reka Sena, most, ljubav, voda i vreme.
Most Mirabo je jedna od najpoznatijih lirskih pesama Gijoma Apolinera. U ovoj pesmi je utkana ljubav lirskog subjekta i tekuća voda reke Sene. S jedne strane, ljubav je kao voda i ona osvežava svakoga ko strada ili boluje od ljubavi.
U ovoj pesmi je najprisutnija personifikacija reke sene koja odnosi ljubav od lirskog subjekta i preokreće je u neradosnu sudbinu koja potire nadu, dok joj most kontrastom parira kao simbol spajanja dve obale ili uspostavljanja veze i kontakta među ljudima.
Na samom početku pesme, lirski subjekat nas dovodi na glavni motiv tj. na most Mirabo ispod kojeg teče reka Sena i odmah ta dva motiva vezuje sa ljubavlju. Reka koja teče, simbolizuje prolaznost ljubavi. U nastavku, jednostavne reči, i slike naracije, u kombinaciji sa ritmom koji oduzima dah, stvara se posebno snažan lirski uticaj. Ljubav, poput rečne vode, doživljava se i kao simbol radosti i nade, dostupan apsolutno svima. Most koji je pružen preko vode, upoređuje se sa vezom ruku ljubavnika odnoso sa zagrljajem onih koji se vole. Ukoliko se reka gleda sa most, odraz og mosta čini krug, jednu celovitu sredinu, ujedno apsoluta ili beskraja, ali i ograničenja u vidu konačnog. Taj optički efekat podrazumeva pesnik, upoređujući ljubav sa vodom koja dole teče a taj krug kojeg obrazuje odraz mosta ispunjen je osećanjima ljubavnika i svih onih koji su nekad u životu sa mosta pogledali u reku. Na ovaj način se lirski subjekat pridružuje mističnoj snazi večne ljubavi, čije vidljivo otelotvorenje za njega postaje reka. I to se upravo vidi u sledećoj strofi:
Sada je jasno, ljubav odlazi. Reka je upoređena sa protokom vremena, a vreme se ne može zaustaviti, ne može mu se postaviti ograničenje, baš kao ni vodi što mrmori, koja neminovno odlazi svojim putem nezavisna od bilo kojeg spoljašnjeg uticaja. Poput vode u seni, tako i vreme prolazi za lirskog junaka, ostavljajući ga ne samo da voli već id a pati. On predviđa prolaznost svega, i razume patnju, uzgred, daje i malu mogućnost za životnost u vidu nade koja gori ali, već u refrenu mi vidimo da je ta nada samo hrana za patnju, ništa više od toga.
Iako opšte raspoloženje ove pesme ne može biti pesimistično, pojedinim slikama u svest pojedinca se unose i neke lične impresije koje mogu da budu negativne, ali, iznad svega u srži raspoloženja jeste čovekova potreba za bićem, za postojanjem i za vezom sa univerzumom. Svaki trenutak našeg postojanja je jedinstven i značajan, kako za nas lično, tako i za celo čovečanstvo. I ma koliko nam nekada nešto nije po volji, sve je to deo jednog procesa u univerzumu i garancija besmrtnosti.
U središtu lirike francuskog pesnika Gijoma Apolinera su Pariz i žena. Poznata pesma Most Mirabo je potresan zapis kraja njegove duge ljubavne veze sa jednom od najvećih evropskih slikarki XX veka, Marijom Loransen. Za ovu pesmu je sam Apoliner napisao da je tužna pesma duge prekinute veze. Pesma je napisana 1912. godine i svrstana u njegovu najpoznatiju zbirku Alkoholi, koju je objavio 1913. godine.
U pesmi Most Mirabo simbolično se spajaju teme prolaznosti vremena i kraja ljubavi sa tokom reke Sene. Most Mirabo ispod koga stalno protiče reka Sena je prostorni i nepomični elemenat, simbol spajanja dve obale i uspostavljanja veza među ljudima, ali uvek u sprezi sa vremenom. Reka Sena je simbol prolaznosti, i u pesniku budi sećanje na prošlu ljubav iza koje je ostao bol. Sa vodom i vremenom sve odlazi, i na mostu ostaje samo usamljeni pesnik, dok njegova ljubav postaje samo uspomena.
Kratkim stihovima, refrenom koji se ponavlja pesma Most Mirabo govori o klasičnim temama, fatalnosti proticanja vremena i ljubavnom bolu. U refrenu "Nek sat izbija i noć krene sve nose dani osim mene", koji se ponavlja četiri puta, nakon svake strofe u pesmi, Gijom Apoliner naglašava vreme i prolaznost svega. Refren slikovito prenosi nezaustavljiv protok događaja, koji prolaze pored čoveka, fiksiranog svojom nesrećom. Iz pesme je izbačena interpunkcija i tako su se povezali misao i sećanje, prolaznost ljubavi, prostor i vreme, predmet i život, i proticanje vode koja simboliše vreme i nepovrat.
Svojim ranim pesmama Miloš Crnjanski se vratio posle gotovočetiri decenije, dodavši im komentare, neku vrstu autobiografsko-lirskogdnevnika. Tako je nastala nova knjiga Itaka i komentari (1959). Nakon nje, upoeziji ga je čekao još samo vanredni Lament nad Beogradom (1962), ali i triprozna remek-dela, Druga knjiga Seoba (1962), Kod Hiperborejaca (1966) i Romano Londonu (1971), bez kojih pisac svakako ne bi ispunio svoju sudbinu. Po tomekada je nastala i kako je napravljena, ova knjiga je most između piščevih ranihi poznih dela, ali i bitan prožimajući činilac njihovog jedinstva.
Prvi put je jedan redov digao kundak na oficira, meni naočigled, kod Zločova. Dvadesetideveta je marširala, ali je na nju počela dapada i senka vešala. Austrija je, međutim, i kod kuće vešala, a među obešenimabilo je i mojih poznanika i rođaka (Crnjanski 1959: 89).
Komentar uz ovu pesmu nas vodi u Beč, na Vidovdan 1914, ukojem se tog dana zatekao i pesnik. Iako su sećanja na taj dan veomazanimljiva, iz ugla nekoga ko je bio Sloven/Srbin i spremao se za proslavu, u prvi plan izbija tragična Principova sudbina,i, još više, odnos Evrope, ali i naše države prema njemu:
Evropa i sada slavi ubice tiranina, Pizistrata, Harmodija iAristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delfini). Slavi isenatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva nijeimala dobre reči, nikada. Pa, i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očaranotim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tihatentatora (Crnjanski 1959: 58).
Princip je, sem toga, prvi put, podelio naš narod, na klase.Ubistvo austrijskog prestolonaslednika odobravale su samo, takozvane, niže klase,i omladina. Takozvani viši staleži, buržoazija i crkva, ubistvo nisu odobravali.
Princip je, svojim aktom, ipak, udario svima nama na čeložig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego uceloj Evropi. Princip nas je tako povezao bolje nego što smo mi bili povezani,dotle, crkvom, tradicijama, krvlju. Jezik kojim je atentator govorio bio jejasan. Austrijskom carstvu bilo je odzvonilo (Crnjanski 1959: 61)
Pomenuta mlada devojka, slala mi je pisma. Obično je bilonamirisano i plavo. Jovanović je, po dužnosti cenzora, ta pisma, čitao. Ne znamšta je taj čovek pri tome mislio. Redovno ih je donosio. (Crnjanski 1959: 77)
Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudskauzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna?Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu,stolećima? Zar nije još ružnije nego epilepsija? (Crnjanski 1959: 70)
Rečenice opet potiču iz krakovske bolnice, iz ljubavi satamošnjom Poljakinjom. Valja napomenuti da je u ovoj ljubavnoj epizodi emocionalniregistar bitno drugačiji nego u prethodnoj. Dok su ga svi Izabelini postupci injen izgled odbijali, u ovom slučaju (možda i zbog bolesti) preovlađuje nežan iblizak ton.
U mom pansionu nema više mog Birimca, ni Marijete Loriol, naspratu. Kod frau fon Tis sada stanuju mladi Poljaci i Poljakinje, Jevreji iJevrejke, koji su pre tri godine napustili Galiciju i Rusiju. Taj svet višenema ni kuću, ni domovinu. Malo može da troši i na hranu. Međutim, svako večeje u pozorištu. (Crnjanski 1959: 120)
Ja onda sedim i ćutim, u Zagrebu, po kafanama, još nekolikodana, i posmatram kako svet prolazi pored prozora. Kako napolju veje i padakiša. Osmehujem se nemoćno, pa posle rešavam da idem iz Zagreba. (Crnjanski1959: 135)
Tamo mi kažu da se spremim, hitno. Idem u Beč, na tromesečnoodsustvo, radi polaganja ispita, na Univerzitetu. Ja uzimam stav mirno, imislim da sam poludeo. Međutim, sve je u najlepšem redu. (Crnjanski 1959: 117).
U Itaki i komentarima ukrstili su se pesnikov rani ipesnikov pozni pogled, međusobno senčeći se i sameravajući: poezija koja je većimala svoj život i tumače i komentari koje je pesnik namenio novim, a zapravosvim budućim čitaocima. Crnjanski je u svoje komentare uneo mnogo toga:sećanja, svedočenja, literarizovanje građe, moguća mistifikovanja, opise ratnihužasa koliko i opise frivolnosti raskalašnog bečkog života. Čak se u jednom biouplašio da u njima preovlađuje površinski, anegdotski sloj, koji prikriva tamnoi sudbinsko jezgro njegove poezije:
Ali čitalac se, u jednome, ne vara. Komentari su postalisastavni deo njegove poezije koja se bez njih više ne može u potpunostirazumeti. Oni nam više ne dopuštaju da u tumačenju zastanemo kod pojedinih stihova,i da ih sagledavamo kao poetičke i/ili ideološke lozinke, nego nas prinuđuju davidimo čitavo biće pesme, njenu genezu i njenu dubinu.
CRNjANSKI, Miloš (b). Crnjanski, Miloš. Itaka i komentari.Beograd: Prosveta, 1959. Primerak autora sa dopisanim komentarima koji se čuvau Narodnoj biblioteci Srbije, u Legatu Miloša Crnjanskog, pod kataloškim brojemMC 73. Dostupno na pristupljeno 26.2.2014.
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zadnja korica imamalkice oguljenu boju, ali nista strasno.Sadrzaj:Covek pred svetom bojeBoja izmedju fizisa i metaforeBoja izmedju fizisa i simbolaBoja izmedju fizisa, nauke i filozofijeBoja, savremeni svet, umetnostCinioci slikarskog vidjenja i bojaTeorija harmonije boja i njihov odnos prema delima likovne umetnostiHarmonija kao pitanje izbora i ukusaPrirodni psihofizioloski cinioci harmonijeMoguca definicija harmonijeGeneralni harmonijski tipoviHarmonijski intervali u okviru sistema klasifikacije bojaBirenova jednacina bojeHarmonijski intervali kao rezultat ogleda sa rotirajucim diskovimaHarmonijski intervali kao cinioci harmonijske struktureHarmonijska struktura i dela likobne umetnostiBoja je pojam koji se odnosi na određeni svetlosni osećaj fizičke osobine svetlosti, čija kretanja registruje vizuelni aparat (oko i deo mozga zadužen za interpretaciju podataka), a koja dolazi iz nekog izvora ili se odbija sa površine neke materije. Zraci svetlosti su elektromagnetna kretanja tačno određenih talasnih dužina. Ljudsko oko registruje sve one koji se nalaze u opsegu između 3600 i 7800 angstrema.[2][3] Deo ostalih svetlosnih kretanja se može osetiti pomoću drugih čulnih organa.[4]Infracrvena >1000
b1e95dc632