[!!INSTALL!! Liturgija Svetog Vasilija Velikog Pdf Download
Julieann Rohde
Dostojan naslednik prep. Nestora u zitijepisnom radu bio je sveti Simon, koji je primio postrig u Pecereskom manastiru u drugoj polovini 12. veka. Po zelji velikog kneza vladimirskog Simon je 1206. bio postavljen za igumana manastira Rozdestva Presvete Bogorodice u Vladimiru. Sveti knez vladimirski Georgije II Vsevolodovic (1212-1216 i 1218-1238) nije zeleo da mu prestonica bude u crkvenom pogledu potcinjena Rostovu, te je na njegovu pobudu 1214. ustanovljena na Klazmi posebna Suzdaljsko-Vladimirska eparhija, a njen prvi episkop bese upravo Simon. Zna se da je 1218. osvestao crkvu u Rozdestvenskom manastiru, a 1225. sabornu crkvu u Suzdalju. Knez Georgije je duboko postovao svetitelja Simona i bio je spreman da osnuje novu episkopsku stolicu u Suzdalju za njegovog druga i rodjaka, kaludjera Polikarpa iz Pecerskog manastira, kojeg je iskusavao demon castoljubivosti. Medjutim, svetitelj Simon je dobro uvidjao Polikarpovo duhovno stanje, te je odvratio velikog kneza od njegove namere, a samom Polkarpu je napisao duboko poucnu poslanicu, u kojoj je svome prijatelju dao uputstva kako da se izleci od svojih dusevnih slabosti. U nju je Simon ukljucio devet pripovesti o podvizima pecerskih ugodnika (slova 14-23). Jos pre toga, neizvesno kad, opisao je kako pecerski hram bese narocitim Bozijim promislom podignut i ukrasen (slova 1-4). Smatra se da je on sacinio i 10. slovo, o okivanju grobnice prep. Teodosija. Uoci svoje blazene koncine, sveti Simon je primio veliku shimu. Upokojio se 10. maja 1226., kada se i slavi njegov spomen. Prema njegovom zavestanju, mosti su mu kroz neko vreme iz Vladimira prebacene u Pecerski manastir i sahranjene u Bliznjim pesterama, te se Simon pominje i 28. septembra skupa sa svim tamo pogrebenim svecima.
Tako su dakle u svesteni Paterik usle dve poslanice, jedno samostalno zitije, nekoliko odlomaka iz Letopisa, povest o podizanju pecerskog hrama koja se zasniva na Zitiju prep. Antonija, te jos nekoliko napisa ciji se sacinitelji ne znaju. Najveci deo Paterika predstavlja, znaci, trud prep. Nestora (oko 40%), pa monaha Polikarpa (oko 30%), pa zatim svetog Simona (oko 20%).
Nas prevod je nacinjen sa teksta veoma dobrog prepisa druge Kasijanove redakcije koji je nastao 1554. godine; za zitije Teodosija je koriscen i rukopis iz Uspenskog zbornika (12-13.v.). Sve greske iz ovih prepisa otklonjene su uporedjivanjem spornih mesta sa drugim rukopisima, tako da nas prevod ne sadrzi nikakva ispustanja ili nelogicnosti. Opomene u podbeleskama mogu se poboznom citaocu uciniti suvoparne i izlisne, ali su date i zbog onih zagrejanijih za siri istorijski sklop, i zbog vece uverljivosti. Paterik je preplavljen navodima iz Svetog Pisma i bogosluzenja. Medjutim, to nisu doslovni navodi, ucinjeni prepisivanjem, nego navodi po secanju, iz srca. Trudili smo se da prenesemo navod u tacno onolikoj meri u kolikoj se podudara sa izvornikom. Najnoviji srpski prevod Novog Zaveta ponegde toliko odstupa od izvornika i otackog poimanja (priblizavajuci se, naravno, protestantskom lazeumovanju), da smo bili prinudjeni da ga priblizimo stvarnom tekstu.
Bese u zemlji varjaskoj[1] knez Afrikan, brat Jakuna Slepog, koji pobeze bez svog zlatnog plasta, kada se borase sa vojskom za Jaroslava protiv ljutog Mstislava[2]. I taj Afrikan imase dva sina: Frianda i Simona. Posle smrti njihovog oca, istera Jakun oba brata iz oblasti njihove. I dodje Simon kod blagovernog kneza naseg Jaroslava. A ovaj ga primi, i u casti ga drzase, i dade ga sinu svome Vsevolodu da bude kod njega staresina. Primi tako veliku vlast od Vsevoloda. A uzrok njegove ljubavi prema ovome svetome mestu bese ovakav.
Otada sin njegov Georgije veliku ljubav imase prema ovome svetom mestu. I posla Vladimir Monomah[12] ovog Georgija u Suzdaljski kraj, predavsi mu sina svoga Georgija. Posle mnogo godina sede Georgije Vladimirovic[13] u Kijevu, a svome vojskovodji Georgiju kao ocu predade oblast Suzdaljsku.
Tada svi zajedno, crnorisci i Grci, majstori i slikari, proslavise Velikoga Boga i Njegovu Precistu Mater, cudesnu ikonu i svete oce Antonija i Teodosija. I tako i jedni i drugi, i majstori i slikari, zivot svoj skoncase u Pecerskom manastiru, u monastvu, i sahranjeni su u svom pritvoru; a haljine njihove i sad su u zgradi[5], i knjige se njihove cuvaju, u secanje na takvo cudo.
I u vreme svoga knezovanja hristoljubivi Vladimir uze meru ove bozanske crkve pecerske, i napravi crkvu u gradu Rostovu, po svemu slicnu, i u visinu i u sirinu i u duzinu, te na hartiji napisa gde je koji praznik i na kojem mestu naslikan (u hramu), i nacini sliku i priliku ove velike crkve bogoznamenovane. Sin njegov, knez Georgije[8], cuvsi od oca svog Vladimira sta se desi u vezi te crkve, i on za vreme svog knezovanja napravi crkvu u gradu Suzdalju istih mera. Sve su se ove kroz godine raspale, a samo ova Bogorodicina stoji vavek.[9]
Behu neka dva coveka, od velikasa iz ovoga grada, drugovi Jovan i Sergije. I dodjose njih dvojica u crkvu bogonazvanu, i videse svetlost jacu od sunca na cudesnoj ikoni Bogorodicinoj, i stupise u duhovno bratstvo[1].
Poslase ljude, i uzese posudu zapecacenu, i nadjose u njoj 2000 grivni srebra i 200 grivni zlata: tako udvostruci Gospod sve davateljima milostinje. Zaharija, pak, sve dade igumanu Jovanu, da potrosi kako hoce. A sam on se postrize i skonca zivot ovde. Ovim zlatom i srebrom bi postavljena crkva svetog Jovana Pretece, tamo gde se penje u zgradu, u imenu Jovana boljarina i sina mu Zaharije, cije je bilo zlato i srebro.
Osvestana bi crkva pecerska godine 6597. (1089.), prve godine igumanstva Jovanovog.[1] Ali, ne bese kamene ploce da se stavi za svetu trpezu. Dugo se trazilo da neko nacini kamenu trpezu, i ne nadje se nijedan majstor, pa nacinise drvenu plocu i polozise. A Jovan mitropolit[2] ne htede da u takvoj velikoj crkvi bude drvena trpeza, i zbog toga iguman bese u velikoj zalosti. I prodje nekoliko dana, a ne bi svestanja. 13. dana avgusta udjose inoci u crkvu da po obicaju poju vecernju, i videse kod ograde oltara polozenu kamenu plocu i stubice za gradjenje trpeze. I brzo saopstise mitropolitu ovu stvar. A on pohvali Boga i naredi da bude svestanje i vecernja.
Dugo su istrazivali otkuda i ko donese ovakvu plocu, i kako je unese u crkvu, kad je bila zakljucana. I svuda ispitavsi da li je vodom ili kopnom privezena, ne nadje se ni traga ni glasa onim koji je dovezose. Poslase tamo gde se prave takve stvari 3 grivne srebra, da majstor uzme za svoj trud. A poslani sve obidjose, i nigde ne bi sacinitelja.[3] No Uredjivac i Promislitelj svega, Bog koji je i stvori, napravivsi je i polozivsi i utvrdivsi rukama svetiteljskim za predlozenje Svoga precistog Tela i svete Krvi, izvolivsi na toj svetoj trpezi, koju Sam darova, za sav svet u sve dane da se zrtvuje.
Antonije dodje u grad Kijev, i misljase gde bi prebivao. I hodjase po manastirima i ne svide mu se da i u jednom zivi: Bog ne izvole. I poce da hoda po dolinama i po gorama, i po svim mestima, i do Berestova[7] dodje i nadje pesteru koju behu iskopali Varjazi, i nastani se u njoj, i prebivase u njoj u velikom uzdrzanju. Posle toga se prestavi veliki knez Vladimir, i preuze vlast bezbozni i kukavni Svjatopolk, i sede u Kijevu i poce da pobija bracu svoju, i ubi svetog Borisa i Gleba.[8] Antonije, pak, videci takvo krvoprolice koje nacini kukavni Svjatopolk, opet pobeze u Svetu Goru.
Kada blagocastivi knez Jaroslav pobedi Svjatopolka, tad on sede u Kijevu. Bogoljubivi knez Jaroslav ljubljase Berestovo i crkvu Svetih Apostola, te drzase pri njoj mnoge svestenike. U njemu bese prezviter imenom Ilarion, covek blagocastiv, poznavalac bozanskog Pisma i isposnik. I hodjase iz Berestova do Dnjepra, na breg gde je sada stari manastir Pecerski, i tu se moljase. Bese tamo, naime, suma velika, i iskopa tu malu pestericu od dva hvata[9], i dolazeci iz Berestova psalme pojase, i moljase se Bogu u tajnosti.
Nakon toga, kad se prestavi veliki knez Jaroslav, preuze vlast sin njegov Izjaslav[13] i sede u Kijevu. A Antonije bese vec proslavljen u ruskoj zemlji. Knez Izjaslav, saznavsi za njegov zivot, dodje kod njega sa svojom druzinom, moleci ga za blagoslov i molitvu. Tako svima postade poznat veliki Antonije i svi ga postovahu. I pocese da dolaze k njemu da se postrigu neki bogoljupci, a on ih primase i postrizavase. I sabra mu se bratije dvanaestoro. Dodje kod njega i Teodosije i postrize se. I iskopase pesteru veliku, i crkvu, i kelije koje su i do danas (citave) u pesteri pod starim manastirom.
Iguman i bratija zasnovase veliku crkvu i manastir, ogradise koljem i mnoge kelije postavise, i crkvu postavise i ukrasise ikonama.[16] I odatle se poce nazivati Pecerski manastir, buduci da su crnorisci ranije ziveli u pesteri (peceri). I odatle se prozva Pecerski manastir, i on je od blagoslova Svete Gore.
Kad manastir vec bese zavrsen, igumanstvo drzase Varlaam, a knez Izjaslav postavi manastir Svetog Dimitrija[17], i izvede Varlaama na igumanstvo u Svetog Dimitrija, hoteci da ucini svoj manastir visim od Pecerskog, uzdajuci se u bogatstvo. No mnogi su manastiri od careva i od boljara i od bogatstva postavljeni, ali nisu takvi kao oni postavljeni suzama i postom, molitvom i bdenjem. Antonije ne imade zlata i srebra, vec sve stece suzama i poscenjem, onako kako kazivah.
Kad Teodosije preuze manastir, poce sa velikim uzdrzanjem, poscenjem i molitvama sa suzama. I poce da sakuplja mnoge crnorisce, i sakupi sve bratije stotinu. I poce da trazi monasko pravilo, a tad se tu nadje casni monah Mihail, iz manastira Studitskog[18], koji bese dosao iz Grcke sa mitropolitom Georgijem[19]. I poce da ga raspituje o ustavu studitskih otaca, i sto nadje kod njega to ispisa.[20] I ustanovi u svom manastiru kako pevati manastirska pojanja, i kako drzati poklone, i ctenja citati, i stajanje u crkvi, i sve crkveno uredjenje, i sedenje za trpezom, i sta se jede u koji dan. Sve to sa ustavom Teodosije pronadje i predade svome manastiru, a od ovog manastira svi ruski manastiri preuzese ustav. Manastir Pecerski i jeste postovan zato sto je prvi od svih i cascu visi od svih.
795a8134c1