[Idealno & Pragmatično] Dve dioptrije

[nasdvoje]

Baka nikada nije gledala španske serije. Čak i kada se mama, koja se inače uvek polomi kad baka bane, bez izgovora prepuštala dugim monolozima Ljovisne i Kasandre, baka je odolevala tom urnebesu. Baka bi sedela sama u kuhinji i glođući nokte čekala da istekne maminih 45 minuta, pa da ona nastavi gde je stala, u realnom vremenu, o realnim problemima. Bakine priče su bile priče o kondukterima, velikom snegu kroz koji se probila da bi uhvatila voz, o novim bezobrazlucima pijanog komšije Miće, i, dok se mama rumenela nakon pretrpljenih muka s malog ekrana, baka ju je gledala poluprekorno, ko da je čeka da se presabere. Mama je isprva probala da objasni čemu to odvajanje, ali se svo objašnjavanje u stvari svodilo na prepričavanje serije, jer kako da objasniš zašto si seo u tu sobu ako ne objasniš šta je dovelo do tog trenutka u kom baš Ljovisna želi, jer u prošloj epizodi... Na to baki kreću već da rastu rogovi, jer je ona izvan tog sveta, kao izvan neke opne u koju ne da da se ugura. Iz nekog razloga, baka nikada nije prelazila u sobu sa Špancima, i u odsustvu mame, okretala se nevoljno tati koji nikada nije umeo da glumi da je sluša, jer bi dok je ona pričala bez pardona otvar’o knjigu, pojačavao televizor ili jednostavno odlazio baš tad da se brije.

Porodica je konačno ujedinjena sa pojavom Farme. Ne samo da je svo troje gledaju, već se svakodnevno čuju telefonom da jedno drugome prepričaju ono što su gledali, da razmene utiske i, za slučaj da je neko nešto propustio, obaveste o promeni situacije. Baka je bila poslednji bastion koji je pao. Sa treskom. Sada je ona kolovođa i neretko se može čuti da je mama i tata kritikuju što ih čak i telefonom obaveštava o nečemu što su, pobogu, i sami videli. Što upravo ide na ekranu!

Kad prevaziđu te dispečerske nesuglasice, svi se slažu da je Aleksandar Ilić previše krut, da je Vendi bezobrazna, Eva Ras luda, Ekrem prost, a da Marjan jedini radi. Ipak, mama i baka navijaju za Katarinu i Baneta, a ako baš Katarina ne prođe onda nek prođe Jovana.

Kada odem kod mojih, a TV je uvek okrenut na Pink i na Farmu, isprva mi izrastu rogovi – ne što meni smeta, iako nekad stvarno deluje kao da je gomili idijota data cela jedna frekvencija, ceo jedan narod da mu se nasadi na glavu čisto fore radi, nego više me iznervira to - ko su ove spodobe da se moji njima bave? Moji mi izgledaju kao žrtve jedne kompletne prdežijade. Recimo, oni ne bi čuli za tog Đusa da Đus nije upao kroz dimnjak Farme, i ne bi znali za YouTube Ekrema da ga ovaj nije iskenjao na svoja vratanca. Ok, znali bi za Kevu Ras, al više s nekim respektom, kao za staru glumicu i osobu iz Kulturnog dodatka. Eto, to me kolje. Taj utisak da se naš’o neki mesar, prikupio nesvarene otpatke, počup’o repove, uši, brabonjke, ispljuvke, samleo i prodaje mojima ko paštetu, čašćava li čašćava.



A, oni u slast jedu ni ne znajući od čega je šta otpalo. Sve tako nekako mesarski i kretenski. Međutim, kad ja njima kažem da me nervira što to čudo non-stop gledaju, što ih toliko okupira i da me nervira da baka zove po deset puta da obavesti mamu (koja isto gleda) šta je rekla Vendi i gde je stajao kreten Ekrem, koje god teorije da izbacim na sto zašto je to sve besmisleno, oni se slažu. Njima je to jasno sve. Zapravo, njma je to sve jasnije nego meni, jer za razliku od mene znaju o čemu pričaju, pa tu još od njih i saznam zašto mislim to što mislim. Pa, onda malo odgledamo zajedno i na kraju se raziđemo. Na putu od njih, svaka moja teorija mudrosera nailazi na žive primere iz života Farme, čime moja teorija, razlog i nervoza postaje samo deo njihove nervoze što je neko nešto na Farmi rekao ili uradio. Nemoguće je biti bešnji, protivniji u odnosu na Farmu nego što to već jesu gledaoci Farme. Oni vode tu bitku. Ko ne gleda, jednostavno nema šta tu da traži, skroz je van te borbe.

I tu negde usput padne mi napamet jedna tužnjikava istina. Meni te Vendi, Ekremi, Jovane i Marjani u stvari kvare sliku mojih. Sliku jedne poštene, skrušene, skromne, bogobojažljive, nepatvorene, malo, u burnim vremenima, sjebane porodice. Tu melanholičnu sliku kvari mi ružan, bahat smeh, masni vicevi, besmislene, manipulatorske igre za koje sam negde u dubini duše verovala da mojima nisu smešne, da im se gade, da će od njih postiđeno da skrenu pogled. Kvari mi tu tužnu, ali meni iz nekog razloga bitnu misao da su oni ljudi nekog drugog vremena, nekog manjeg grada, neke staloženije naravi. I tu negde usput skontam da i oni, biće o meni imaju takvu neku predstavu jedva svršenog studenta koga zajebava ceo sistem, drži ga na honorarnim jaslama, ne da mu da se zaposli, da pošteno otpočne neki posao, neki kutak, neki brak, neki život. I vređa ih svaka komplikacija na tom putu, svaki moj nervozan, perverzan osmeh, svaka moja krivina, besmislena pojedinačna misao, neki glupi hir. Eto, šta bi ja htela – da su oni dobri, požrtvovani i smerni. I isto bi oni hteli i od mene. A, nešto nam se svima ne da. I tako sedimo, oko nas malo po malo popušta neki zid. K’o dve dioptrije ona ćorava na daljinu i ona ćorava na blizinu, približavamo se jedni drugima nesigurno do potpune vidljivosti.

--
Објавио nasdvoje у Idealno & Pragmatično датума 12/29/2010 11:10:00 AM