[Idealno & Pragmatično] Мисия Лондон (Dimitar Mitovski, 2010)

[nasdvoje]

Pojavom fantastičnog Zifta pre dve godine, postalo je jasno da se dotad (meni bar) slabo poznata (što je uljudniji izraz za "nepoznata") bugarska kinematografija budi iz učmalosti, spremna da podari zdrav doprinos globalnom filmu. To je bio najprofitabilniji bugarski film svoh vremena, do zalaufavanja distribucije Misije London, koja je samo u zemlji istočnih suseda zaradila deset puta više.

To ne znači da je Misija London deset puta bolji film, jer nije zlato sve što sija i umetnost, uprkos velikom žalu ekonomista i kvantofreničara, ne može da se meri na taj način. Ali bez obzira na zadršku koju sa sobom donosi tržište, Misija je sasvim dobar film, sasvim različit od Zifta. Dok smo u potonjem slučaju imali priliku da vidimo visokostilizovanu crno-belu krimi misteriju, ovo je jedna prava narodska, dosta pronicljiva i pametna komedija. Komedija tranzicije, i u bukvalnom i u prenesenom značenju te reči.

Londonska ambasada balkanskih junaka zvrji prazna već šest meseci bez ambasadora. Za to vreme u podrumu ove zgrade cveta biznis u fri šopu koji su razvili zaposleni siročići u kensingtonskoj rezidenciji. Žena megapopularnog bugarskog predsednika šalje svog čoveka na upražnjeno mesto kako bi proneo slavu otadžbine tako što će u delo razviti njene megalomanske ciljeve čijim će se ispunjenjem na jedini mogući način (trijumfalno) proslaviti ulazak Bugarske u evropsku porodicu  naroda. Taj poduhvat nije tako lako izvesti kao što se čini. Jednom pokrenuta, lavina smeha ne prestaje.

Scenario, nastao po motivima knjige Aleka Popova, suvereno meandrira između komedije situacije i komedije mentaliteta, spajajući ih u jednu homogenu i pitku celinu koja obećava dobru zabavu. Na tragu sudara dva sveta (i bukvalno i preneseno (na nivou jedinke)) iz kojeg po pravilu nastaju kurcšlusi, literarno davno  opisanih u klasičnim delima Aleka Konstantinova (i Branislava Nušića), Misija London na do apsurda duhovit način aktuelizuje večito napeti odnos Balkan-Evropa, i to tako temeljno da se nijedna od strana u ovoj aferi ne može smatrati oštećenom (čitaj pošteđenom), uz majstorsko ruganje new age tehnikama ovladavanja samim sobom. Još jedan od aduta ovog naslova krije se u izbegavanju klišeiziranih rešenja, a produkcijski, ovo je vrlo ozbiljan zahvat koji dokazuje da Balkan može biti i Evropa i svet kad zna šta hoće (i ne beži od onoga što jeste) - toj tezi u prilog ide gomila britanskih glumaca u ovom filmu ali i poznate pesme grupa Blur i Sex Pistols koje se u njemu mogu čuti.

Cenim da će se i Mariji Todorovoj ovo ostvarenje sasvim sigurno svideti. Redovne čitaoce ovog bloga, poznajući njihove istančane ukuse, sam na slepo već upisao među fanove.

--
Објавио nasdvoje у Idealno & Pragmatično датума 12/23/2010 06:12:00 AM