Lazni adventizam Ellen G. White
Slap
ovdasnji Ervin Farago sa zadnjim tematskim postom "Prigodom dana vjerskih sloboda odrzana tribina..." u okviru te crkve koja hoce da
se i njena laz ravnopravno tretira u drustvu. Svaka laz se osjeca ugrozenom.
Tekstovi su uglavnom osobne studije,razoblicavanja sektaskih ucenja.....jednog mog prijatelja.
Slap
strane penzionisanog profesora teologije i istorije crkve, Dr. Samuele Bacchiocchi-a. Ove greške su objavljene u elektronskom
biltenu "Endtime issues" koji se e-mailom dostavlja uglavnom adventistima, ali takođe i nekim prijavljenim ne-adventistima. Izdanje
koje ispitujemo je iz "A Reply to Criticisms Part I 'The Use of Ellen White's Writings in Interpretting Scripture'" (1. Avgust,
2002).
Da li je papstvo ustanovljeno 538. A.D.?
U izdanju "Velike borbe" iz 1888. G-đa White piše:
"1260 godina papske prevlasti počinje uspostavljanjem papstva godine 538. A.D. i zbog toga će biti prekinuto 1798." (str. 266)
"Ovaj period, kako je navedeno u prethodnim poglavljima, počinje uspostavljanjem papstva 538. A.D. i završava se 1798. U to vreme,
kada je papstvo ukinuto i papa zarobljen od strane francuske vojske, papska sila je zadobila svoju smrtnu ranu i proročanstvo je
ispunjeno, 'onaj koji je vodio u ropstvo, biće sam zarobljen'" (str. 439)
A u izdanju iz 1911. reči su donekle izmenjene:
"1260 godina papske prevlasti počinju 538. A.D. i biće završene 1798." (str.266)
"Ovaj period, kako je navedeno u prethodnim poglavljima, počinje sa papskom prevlasti, 538. A.D. i završava se 1798. U to vreme,
papa je zarobljen od stane fancuske vojske, papska sila je zadobila svoju smrtnu ranu i proročanstvo je ispunjeno, 'onaj koji je
vodio u ropstvo, biće sam zarobljen'" (str. 439)
U svojem biltenu, Dr. Bacchiochi ukazuje na to da papstvo nije ustanovljeno 538. A.D.
U svojoj disertaciji ["Od subote do nedelje"] pokazao sam da je razvoj papskog primata počeo već u drugom veku, kada je papa
pokazivao svoj vaseljenski autoritet nametnuvši hrišćanskim crkvama u većini Vaskršnju nedelju, sedmičnu nedelju i osuđivanjem
raznih pokreta kao što su bili Montanisti.
Dr. Bacchiocchi sasvim sigurno nije prvi adventistički istoričar koji je doveo u pitanje 538. godinu. Godinama su adventistički
istoričari i teolozi uzalud tragali za nekim dokazom da se bilo šta značajno vezano za papstvo dogodilo 538. Do danas, ništa nije
pronađeno. U svakom slučaju, jedno je sigurno: papstvo nije uspostavljeno 538.
Kada je papska prevlast započela? Dr. Bacchiochhi piše:
Razvoj "papske prevlasti" počinje daleko pre 538. U svojoj knjizi "Istorija hrišćanske Crkve" - koja je godinama služila kao
standardni udžbenik za crkvenu istoriju - Williston Walker posvećuje poglavlje 6 "Razvitku papstva" tokom četvrtog do šestog veka.
On ukazuje na to da tokom tog perioda bilo je uticajnih papa kao Damasije (366-384), Inoćentije (402-417) i Lav I, nazvan "veliki"
(440-461), koji su veoma unapredili i duhovni i zemaljski autoritet papstva.
Na primer, poslednji pomenuti papa, Lav I Veliki, veoma je uvećao politički uticaj papstva preteći paklenom vatrom Atili Hunu,
kada se ovaj približio Rimu 451 sa svojim zastrašujućim vojnicima. Atila se pokorio papi i povukao iza Dunava. Kasnije papa Lav je
obezbedio ustupke od Vandala kada su zauzeli Rim 452. Nazvan je "Lav Veliki" zbog unapređenja i učvršćivanja autoriteta papstva.
Razvoj papske prevlasti je postepeni proces koji teško može biti datiran od 538. Proces je već bio počeo u drugom veku pošto je
primat rimskog episkopa bio široko priznat i prihvaćen.
Dr. Bacchoicchi nastavlja ukazujući da papstvo nije postiglo zemaljsku vlast do 756. kada je papa zadobio teritorije centralne
Italije. Papstvo je kontrolisalo te teritorije do 1870. kada je kralj Sardinije preuzeo papske teritorije.
Kada smo ustanovili da se 538. godina ne odnosi ni na šta značajno u istoriji, šta je sa završnim datumom proroštva o 1260 dana? Da
li je papstvo ukinuto 1798? Na strani 579 izdanja Velike borbe iz 1888. godine, E.White piše:
"Kazna smrtonosnom ranom ukazuje na ukidanje papstva 1798."
A u izdanju od 1911:
"Kazna smrtonosnom ranom ukazuje na krah papstva 1798."
Iako je 1798. godina od izvesnog značaja za papstvo, ona svakako ne označava "ukidanje" niti čak "krah" papstva. Kada je papa Pije
VI bio zarobljen od strane francuskog generala Berthier-a, papstvo je pretrpelo poniženje, ali bi bilo veliko preterivanje opisati
taj događaj kao "krah" papstva.
U svom biltenu Dr. Bacchiocchi objašnjava šta se desilo nakon zarobljavanja pape 1798:
Zatvaranje pape Pija VI je bilo osuđeno od strane Rusije i Austrije. Obe nacije su odlučile da udruže snage da bi vratile papu na
njegov papski presto u Rimu. Kada je francuska vlada bila suočena sa tom novom koalicijom i narodnim ustankom, odlučila je da
prebaci papu u Valensiju, u Francuskoj, gde je i umro 40 dana kasnije, 29. avgusta 1799.
Smrt Pija VI može teško biti posmatrana kao "ukidanje" ili "krah papstva." To je jednostavno bilo privremeno poniženje ugleda
papstva. U stvari, Pije VI je bio u mogućnosti da daje uputstva za izbor svog naslednika. Nekoliko meseci nakon njegove smrti,
kardinali su se sastali u Veneciji 8. decembra 1799. i izabrali Varnavu Karamonti, koji je uzeo ime Pije VII, iz poštovanja prema
svome prethodniku.
Novi papa je mogao da pregovara sa Napoleonom u vezi Ugovora iz 1801. i Organskih odredbi 1802. Ove rasprave vratile su papi neke
od teritorija crkvenih država i odredile obim papskog autoriteta u Francuskoj.
Naredne godine označile su, ne opadanje, već oživljavanje papskog autoriteta, posebno pod vlašću Pija IX (1846-1878). Godine 1854,
Pije IX proglasio je dogmu o Marijinom bezgrešnom začeću. ...
Krunski događaj u vladavini Pija IX bilo je sazivanje Prvog vatikasnkog sabora 8. decembra 1869. On je imao izuzetno veliku pažnju
u celom rimokatoličkom svetu i 18. jula 1870. sabor je proglasio dogmu o papskoj nepogrešivosti. Ova dogma je veoma uveća autoritet
pape i diskreditovala bilo koji pokušaj da se 1798-oj pripiše krah papstva.
Svako ko je proučavao hrišćansku istoriju može bzo zaključiti da godine 538. i 1798. ne predstavljaju tačno period papske prevlasti.
Rimski episkop je učvrstio prevlast vekovima pre 528. a papstvo je nastavilo da jača i napreduje čak i nakon privremenog zastoja
1798. Ove datume su podesili adventisti kako su im odgovarali. Ovi datumi se lepo uklapaju u proročku zbrku koju oni konstruišu.
Datumi su odabrani zato što se u tu zbrku uklapaju, a ne zato što zaista određuju godine papske prevlasti.
Poreklo nedelje
Na stranicama 52-53 "Velike borbe" g-đa White piše:
"Tokom prvih vekova istinita subota je bila držana od strane svih Hrišćana. Oni su bili posvećeni slavljenju Boga i verujući da je
njegov zakon nepromenljiv, oni su revnosno čuvali svetost njegovih propisa."
Primetimo da je reč "vekovi" upotrebljena u množini. To ukazuje da je subota svetkovana bar dva veka od strane "svih Hrišćana." G-đa
White je izgleda verovala da su svi Hrišćani svetkovali subotu do "ranog četvrtog veka (kada) je imperator Konstantin objavio dekret
koji određuje nedelju za javni praznik širom Rimskog Carstva." (str. 53) Dr. Bacchiocchi piše u svom biltenu:
Ono što je problematično je utisak koji mnogi stiču iz izjava EGW da je subota bila svetkovana "od strane svih Hrišćana ... u
prvim vekovima" do "ranog četvrtog veka (kada) je imperator Konstantin objavio dekret koji određuje nedelju za javni paeznik širom
Rimskog Carstva." (str. 52-53) Najstariji dokumenti koji pominju nedeljno bogosluženje sežu do Varnave 135. i Justina Mučenika
150. Prema tome, očigledno je da je nedeljno bogosluženje bilo uspostavljeno do sredine drugog veka. To znači, da bi bili istorijski
tačni izraz "vekovi" bi trebalo da bude izmenjen jedninom "vek."
Nedelja i autoritet države
Osim toga, još jednu grešku nalazimo u poglavlju 25 "Velike borbe". Ellen White tvrdi da je izmena subote na neelju od strane pape
uz "autoritet države":
"Na račun nedelje je papstvo prvi put potvrdilo svoje drske tvrdnje i njegovo prvo posezanje za autoritetom države bilo je da
nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg." (str. 447)
Ona daje još jedno istovetno tvrđenje kasnije u knjizi:
"Carski edikti, sveopšti sabori i dekreti crkve podržani od svetovne vlasti bili su stepenici kojima se paganski praznik (dan
Sunca) uzdigao na položaj poštovanja u hrišćanskom svetu." (str. 574)
Pre nego pročitamo ocenu ovih navoda Dr. Bacchiocchi-a, dozvolite da podsetimo čitaoca da je Dr. Bacchiocchi široko poštovani
adventistički teolog koji je sasvim sigurno najveći poznavalac crkvene istorije u vezi pitanja subota-nedelja u celoj adventističkoj
crkvi. Jednostavno ne postoji niko kvalifikovaniji u adventističkoj crkvi da oceni izjave E.White od Dr.Bacchiocchi-a. Evo njegove
ocene:
Obe izjave koje smo upravo citirali su netačne, jer svetovna vlast države nije uticala niti primorala Hrišćane da prihvate
nedelju tokom drugog i trećeg veka. U to vreme rimski imperatori su bili prilično neprijateljski raspoloženi prema Hrišćanstvu. Bili
su više zainteresovani da uguše Hrišćanstvo nego da podrže vođe crkve u njihovoj promociji nedeljnog bogosluženja. Rimski episkop
nije mogao da posegne za "autoritetom države ... da nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg." Tek početkom četvrtog veka neki
rimski imperatori su aktivno podržali rad crkve, ali to je bilo dugo nakon uspostavljanja držanja nedelje.
U svojoj disertaciji "Od subote do nedelje" pokazao sam da je rimski episkop zaista prokrčio put promeni dana bogosluženja, ali
je to učinio bez pomoći rimske vlasti. Ono što je uzrokovalo potrebu da se promeni subota na nedelju bio je anti-jevrejski i
anti-subotnji zakon proglašen 135. od strane imperatora Adrijana.
Nakon ugušenja Drugog jevrejskog ustanka, poznatog kao Barkošibin ustanak (132-135), koji je izazvao velike žrtve, imperator
Adrijan je odlučio da reši jevrejski problem na radikalan način zabranivši Judaizam kao religiju. Da bi postigao taj cilj Adrijan je
135. proglasio nezakonitim jevresjku religiju uopšte, a posebno držanje subote.
U tom kritičnom trenutku rimski episkop je preuzeo inicijativu da promeni subotu na nedelju da bi pokazao rimskoj vlasti da se
Hrišćani odvajaju od Jevreja i da se uklapaju u krugove rimskog društva. Mešutim, u to vreme rimski episkop nije mogao da se pozove
na "autoritet države da nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg", jer je u očima rimljana Hrišćanstvo još uvek bilo sumnjiva
religija koju su gonili, a ne podržavali.
Jasno je iz ocene Dr. Bacchiochi-a da se papa nije oslonio na autoritet države kao što piše g-đa White. Naprotiv, rimski episkop
je uspostavio svetkovanje nedelje bez bilo kakve podrške države.
Da li je subota osuđena od strane vaseljenskih sabora?
G-đa White piše o "velikim saborima" koji su navodno pokušali da "potisnu" subotu da bi uzdigli nedelju umesto nje. Ona piše:
"Veliki sabori su održavani s' vremena na vreme, na kojima su se okupljali crkveni velikodostojnici iz celog sveta. Na skoro
svakom od sabora subota koju je Bog uspostavio je bila još malo potisnuta, dok je subota bila podjednako uzdizana." (str. 53)
Održano je sedam sabora (1.Nikejski 325, 1.Carigradski 381, Efeški 431, Halkidonski 451, 2.Carigradski 553, 3.Carigradski 680 i
2.Nikejski 787). Međutim, izgleda da g-đa White uopšte nije bila upoznata sa njihovim sadržajem. Dr. Bacchiocchi piše:
Problem je u drugom delu tvrđenja koji govori da je subota bila "još malo potisnuta" na skoro svakom od opštih sabora. U svim
svojim proučavanjima sedam vaseljenskih sabora, nisam pronašao nagoveštaj da je pitanje subote i nedelje bilo razmatrano na njima.
Verovatni razlog je što držanje nedelje nije više bilo dovođeno u pitanje - već je bilo postalo široko prihvaćeno od strane
Hrišćana."
Kako je subota mogla da bude još malo "potisnuta" na tim saborima kada se o tome nije čak ni razgovaralo? To je samo još jedan
slučaj da g-đa White izmišlja istoriju u svojim spisima i potom tvrdi da je božanski isnpirisana!
Netačnosti u vezi Valdenžana
G-đa White nas uverava da su Valdenžani svetkovali subotu:
"Tokom vekova mraka i otpadništva tu su bili Valdenžani koji su vrhovnu vlast Rima, koji su odbacili obožavanje slika kao
idolopoklonstvo i koji su držali istinitu subotu. Pod najgorim progonstvima oni su čuvali svoju veru." (str. 65) "od kojih su neki
(Valdenžana) držali subotu" (str. 577)
D. Bacchiocchi je verovatno istražio pitanje subote više od bilo koga drugog. Da li je pronašao dokaz da su neki Valdenžani držali
subotu?
Utrošio sam nekoliko sati tražeći odgovor u dve naučne knjige "Storia dei Valdesi" (Istorija Valdenžana), koje su napisali
Amedeo Molnar i Augusto Hugon. Ove dve knjige je objavlila Valdenžanska zvanična izdavačka kuća "Claudiana" 1974. Na moju žalost
nisam našao bilo kakav nagoveštaj držanja subote među Valdenžanima.
Dr. Bacchiocchi nije prvi adventista koji je tragao za dokazima da su Valdenžani držali subotu. Jedino što su pronašli bili su
neki dokumenti koji nazivaju Valdenžane nadimkom "insabbati". Nažalost za g.đu White, izraz nema nikakve veze sa subotom. On ukazuje
na sandale koje su Valdenžani nosili i bili po tome poznati. Latinska reč za sandale je "sabbatum". Prema tome, Valdenžani su bili
insabbati - "oni koji nose sandale."
Očigledno, g-đa White je želela da ima neprekinuti niz držanja subote, od vremena apostola, preko Valdenžana u planinama, sve do
vremena adventista sedmog dana. Nažalost, takav kontinuitet ne postoji. Držanje nedelje počelo je mnogo ranije nego što je g-đa
White mislila, a Valdenžani uopšte nikada nisu svetkovali subotu.
Još jedna netačna izjava koju je g-đa White dala o Valdenžanima je:
"Iza visokih zaklona planina ... Valdenžani su našli mesto za skrivanje. Tu je plamen istine održavan tokom mračnog srednjeg
veka. Ovde su hiljadama godina, svedovi istine čuvali drevnu veru." (str. 65-66)
Valdenžanski pokret je osnovao Peter Valdes oko 1176. Oni su bili u okviru rimokatoličke crkve dok nisu izopšteni 1184. Prema
tome, bekstvo u planine nije se moglo dogoditi pre 1184. a progonstvo Valdenžana prestalo je u kasnom XVII veku, pa je bilo nemoguće
da Valdenžani održe plamen istine "hiljadama godina" tokom srednjeg veka. Oko 500 godina je prikladnija brojka.
Slap
proroci. Ona je bila izuzetno plodan pisac - procenjuje se da je napisala oko 100.000 stranica teksta, u kojima je između 15 i 20
miliona reči. Iako i same vođe adventističke zajednice tvrde da ne veruju u tzv. verbalnu inspiraciju, oni su paľljivo sačuvali
svaku reč koju je g-đa Elen Vajt napisala. Da bi se sačuvale njene reči, načinjeni su duplikati njenih rukopisa i pohranjeni na
mikrofilmove, koji se čuvaju na raznim mestima ąirom sveta. "Zaostavątina Elen G. Vajt" (The Ellen G. White Estate), pomoćna sluľba
Generalne Konferencije ASD, nadgleda sve njene rukopise, revidira njene knjige i izdaje njena sabrana dela.
Na prvi pogled, knjiľevno nadahnuće g-đe Elen G. Vajt je bilo daleko iznad prosečnog - naročito ako se uzme u obzir da je zavrąila
samo tri razreda osnovne ąkole. Ali ono ąto mnogi sigurno ne znaju, jeste da su njene sekretarice (Dejvis, Robinson, Vajt, Bolton),
sve to ąto je ona rukom pisala, naknadno prepisivale i preuređivale, da bi kasnije urednici kjiľevnih odbora adventističkih
izdavačkih kuća dodatno revidirali, proąirivali i poboljąavali njene tekstove. Ipak, ona je, za ľivota davala saglasnost za sva
poboljąanja koja su vrąena.
G-đa Elen Vajt je takođe imala tu privilegiju da poseduje ličnu biblioteku, sa preko 2.000 knjiga! Ovu činjenicu je sasvim jasno
potvrđivala sama g-đa Vajt, kao i njene sekretarice, njeni izdavači, "Zaostavątina Elen G. Vajt", adventistička zajednica, pa čak i
oni koji čvrsto veruju u boľansko nadahnuće g-đe Vajt.
Elen Vajt je tvrdila da je bila boľanski nadahnuta.
No, da li je Bog zaista nadahnuo g-đu Elen Vajt? Da li su njeni spisi proizaąli iz boľanskog nadahnuća jednako kao i kod pisaca
Biblije? Da li je ona pisala ono ąto bi primala direktno od Boga kroz vizije? Da li su reči koje je pisala potekle od Boga? Ili je,
pak, ona prepisivala tekstove drugih autora? A ako je prepisivala, je li to priznavala? Konkretno - koji su bili izvori spisa g-đe
Elen Vajt? U navodima koji slede, a koji su preuzeti iz njenih pisama, članaka i knjiga, ona je sasvim jasna po tom pitanju.
"Neki su spremni da ispituju: ko je govorio sestri Vajt ove stvari? Čak su i meni postavili to pitanje: -Da li ti je neko rekao te
stvari? Mogla bih da im odgovorim: -Da; da, anđeo Boľji mi je govorio. Ali.za svagda, neću da obezvrednjujem svedočanstva koja mi je
Bog dao, objaąnjenjima koja bi zadovoljila te plitke umove, već ću se odnositi prema takvim pitanjima kao prema huli na Duha
Boľjeg." [Svedočanstva", 3. tom, 314-315 str. iz 1873.]
"Gospod je smatrao potrebnim da mi ukaľe na potrebe i greąke Njegovog naroda. Postavila sam pred grąnike njihove pogreąke i načine
iskupljenja, prema nalogu Duha boľji. Tako je Duh boľji izrekao upozorenja i presude." ["Svedočanstva", 4. tom, 14. str. iz 1876.]
"Jednako sam zavisna od Duha gospodnjeg u izlaganju ili pisanju vizije, kao i pri samoj viziji. Ja nemam mogućnost da prizovem
stvari koje su mi pokazane, ukoliko ih Gospod ne iznese preda me, onda kada On smatra da je potrebno da ih ispričam ili napiąem."
["Duhovni darovi", 2. tom, 293. str. iz 1860.]
"Mada sam jednako zavisna od Duha gospodnjeg pri pisanju mojih vizija i pri samoj viziji, ipak su reči koje koristim za opise tih
vizija moje reči, osim ako su to one reči koje mi govori anđeo, a koje uvek stavljam pod znake navoda." ["Review and Herald", 8.
Oct, 1867. ; "Odabrane poruke", 1. tom, 37. str.]
"U mojim kjigama izrečena je istina, ograđena rečima 'tako je govorio Gospod'. Sveti Duh je vodio te reči do mog srca i uma." [90.
pismo iz 1906. - citat iz knjige "Ellen G. White" Artura L. Vajta, 4. tom, 393.str.]
"Za tren moje pero okleva, i odgovarajuće reči mi padaju na um. . Dok piąem ove dragocene knjige, ako oklevam, prava reč koju hoću
da izrazim mi bude data." ["Odabrane poruke", 3. tom, 51. i 52. str.]
"Probudila sam se u tri časa izjutra da ti piąem. Bog je govorio kroz mene. Moľda kaľeą da je ovo . samo pismo. Da, to jeste pismo,
ali potstaknuto Duhom boľjim, da donese pred tebe stvari koje su mi pokazane. U tim pismima koje piąem, u svedočanstvima koje
iznosim, predajem ti ono ąto je Bog predao meni. Ja ne piąem mrtva slova na papiru, niti neke moje sopstvene ideje. Sve to je meni
Bog otkrio u vizijama." ["Svedočanstva", 5. tom, 67. str. iz 1882.]
"Ja sam samo instrument u rukama gospodnjim i radim posao koji je on postavio pred mene. Uputstva koja dajem pismeno ili usmeno su
izraz svetlosti koju mi Bog daje. Trudila sam se da pred vas stavim načela koja mi Duh gospodnji već godiama utiskuje u srce i um."
["Svedočanstva", 5. tom, 691. str. iz 1889.]
"Napisala sam mnogo knjiga i one su u ąirokom opticaju. Ja sama nisam mogla da otkrijem istinu u tim knjigama, već mi je Gospod dao
pomoć preko svog Svetog Duha. Ove knjige, sa uputstvima koja mi je Gospod davo tokom poslednjih ąest godina, sadrľe svetlos sa neba,
i podneće svaki test istrage." ["Odabrane poruke", 1. tom, 35.str. iz 1906.]
Dokaz je viąe nego jasan da je g-đa Elen Vajt verovala da je boľanski nadahnuta. Ona je neprekidno učila da su njene vizije izvor
informacija koje je davala u svojim pismima, knjigama, člancima i svedočastvima. Njen muľ, Dľejms Vajt, je čvrsto branio njene
tvrdnje:
"Izvori misli u vizijama (Elen Vajt) ne potiču iz njenog prethodnih proučavanja ili studija." [James White, "A Word to the "Little
Flock,"22.str., iz 1847.]
Dokazi nepoątenja
Ali tokom čitavog njenog ľivota, i u godinama koje su sledile, stalno je na povrąinu isplivavao podatak koji je ukazivao na to da
g-đa Elen Vajt nije bila ni malo iskrena ąto se tiče izvora njenih informacija. Naročito su poslednjih godina istraľivači otkrili
čitavo brdo dokaza o plagijatorstvu g-đe Elene Vajt, da su Adventisti sedmoga dana (ASD), bili primorani da sprovedu sopstvenu
istragu.
G. Walter Rea ukazuje na plagijate Elen G. Vajt
Januara 1980. godine, g. Walter Rea (tadaąnji adventistički pastor i predavač Biblije) iznosi pred vođe adventističke zajednice
dokaze koje je otkrio. Rea je pokazao da je g-đa Elen Vajt toliko prepisivala od drugih pisaca, da se u svim njenim knjigama teąko
moľe naći i jedna jedina originalna misao! To je bio straąan udarac za adventističku zajednicu. Zbog toga je Generalna konferencija
ASD finansirala sopstvenu istragu, koja je čitavih osam godina ispitivala knjigu "Čeľnja vekova" -The Desire of Ages, (za koju se do
tada smatralo da je njena najautentičnija knjiga), da bi se utvrdilo da li je g-đa Elen Vajt zaista prepisivala. Na osnovu svojih
istraľivanja g. Rea je napisao poznatu knjigu "The White Lie".
G. Fred Veltman dokazuje da je Elen G. Vajt lagala
Naimenovani istraľivački tim je predvodio sam Dr Fred Veltman, tadaąnji predsednik katedre za religiju Univerziteta Pcifik Junion
(Chairman of the Religion Department of Pacific Union College). Nakon uvodnih napomena Dr Veltmana, pregled istrage je objavljen u
zvaničnom časopisu za propovednike adventističke zajednice - "Ministy", od oktobra do decembra 1990. godine.
Većina adventističkih pastora i vernika uopąte nemaju pojma o Veltmanovom izveątaju, iako se kompletan tekst moľe dobiti na
Univerzitetu Pacifik Junion (Pacific Union College, A Seventh-day Adventist Liberal Arts College, Angwin, California 94508).
Zvanični Veltmanov izveątaj otvoreno daje zaključak: ne samo da je Elen Vajt halapljivo prepisivala radove drugih pisaca, već su i
ona i njeni saradnici namerno lagali kako bi prikrili istinu. Evo samo dva zaključka iz Veltmanovog izveątaja:
"Najvaľnije je istaći da je Elen Vajt sama, a ne njeni najbliľi saradnici, napravila osnovni koncept za knjigu "Čeľnja vekova". Tom
prilikom ona je uzimala knjiľevne izraze (prepisala) iz dela drugih pisaca, a da nije navodila bibliografske podatke svojih izvora
(ąto se pravno tereti kao PLAGIJATORSTVO). Dalje, mora se priznati da je Elen Vajt koristila tuđa dela svesno i namerno. Ni Elen
Vajt, ni ostali koji su govorili u njeno ime, nisu ni zaobilazno niti otvoreno priznavali plagijatorstvo, pa su čak i odbijali da
priznaju bilo kakvu zavisnost od drugih autora!" ["Projekat Čeľnja vekova: Zaključci"; Ministry, 11. str., novembar 1990.]
Doktor Veltman je dao komentar na stalne tvrdnje g-đe Elen Vajt da je pisala samo ono ąto joj je Bog pokazivao u vizijama, i da njie
prepisivala od drugih:
"Moram da priznam na samom početku, da se po mojoj proceni suočavamo sa veoma ozbiljnim problemom literarne zavisnosti
(prepisivanja) Elen Vajt. To ruąi temelje njenog poątenja, njenog integriteta i poverenja u nju." (isto, str. 14.)
Zvanični raport zajednice ASD zaključuje da je Elen Vajt svesno i namerno prepisivala od drugih pisaca, i da ni ona ni njeni
saradnici nisu priznavali, već upravo poricali tu činjenicu! Mit o tome da je g-đa Elen Vajt pisala direktno boľanski nadahnuta,
jednostavno ne odgovara stvarnosti.
Koliki je opseg prepisivanja g-đe Vajt? Dr Veltman zaključuje da je ona iąla toliko daleko da je: ".sadrľaj komentara o Hristovom
ľivotu i propovedanju u knjizi "Čeľnja vekova", u najvećem delu prepisan. .Praktično se moľe izvući zaključak da je u knjizi o
Hristovom ľivotu, koju je pisala H. G. Vajt, nemoguće prepoznati barem jednu zasebnu ili originalnu ideju koja bi bila lično njena."
(isto, str. 12.)
imati u vidu da ovo nisu stvari koje su protivnici g-đe Elen Vajt govorili o njoj. Ovo su zaključci paľljivo izabranog, zvaničnog
istraľivačkog tima zajednice Adventista Sedmog Dana!
Međutim, sve ovo uopąte nije bila novost za vođe zajednice ASD
Biblijska Konferencija 1919. godine
Sedamdeset godina ranije, i samo četiri godine nakon smrti g-đe Elen Vajt, adventistička zajednica je okupila svoje rukovodeće
ljude - teologe, izdavače i naučnike koji su trebali da donesu zajedničku, svima prihvatljivu odluku o neospornosti propovedanja H.
G. Vajt. Sastali su se u prostorijama svoje glavne crkve u Takoma Parku u Vaąingtonu, tokom svoje Biblijske Konferencije, koja je
odrľana jula i avgusta 1919. godine. Na tim sastancima je učestvovalo preko pedeset ljudi, među kojima su bili:
Arthur G. Daniells, President of the General Conference, (predsednik Generalne Konferencije)
G. B. Thompson, Field Secretary of the General Conference, (sekretar)
W. W. Prescott, Field Secretary of the General Conference, (sekretar)
C. S. Longacre, Secretary of the Religious Liberty Association, (sekretar Asocijacije Religijskih Sloboda)
F. M. Wilcox, Editor of the Review and Herald, (urednik)
L. L. Caviness, Associate Editor of the Review and Herald, (zamenik urednika)
W. E. Howell, Editor of the Christian Educator, (urednik)
A. O. Tate, Editor of the Signs of the Times, (urednik)
M. C. Wilcox, Book Editor for the Pacific Press, (urednik)
T. M. French, Head of the School of Theology at Emmanuel Missionary College (now Andrews University), (direktor teoloąke ąkole)
W. H. Wakeham, Bible Teacher at Emmanuel Missionary College (now Andrews University), (profesor Biblije)
C. M. Sorenson, History Teacher at Emmanuel Missionary College, (profesor istorije)
M. E. Kern, President of Foreign Mission Seminary (now Columbia Union College),
H. C. Lacey, Religion Teacher at Foreign Mission Seminary, (profesor religije)
C. L. Taylor, Head of the Bible Department of Canadian Junior College, (predsednik odseka za Bibliju)
J. N. Anderson, Bible Teacher at Washington Foreign Mission Seminary, (profesor Biblije)
W. G. Wirth, Religion Teacher at Pacific Union College, (profesor religije).
30. jula i 1. avgusta, posebna tema sastanka je bila Elen Vajt, kao "Duh proroątva". Prema zvaničnom zapisniku, čak jedanaest puta
za ta dva dana je od vrhovnih vođa adventističke zajednice traľena merodavna odluka o njenom navodnom nadahnuću - i svih jedanaest
puta su oni izbegli da donesu odluku. Atmosfera sa njihovog sastanka je prikazana kroz odlomak koji sledi.
Sporna pitanja sa Biblijske Konferencije
F. M. Wilcox: "Čini se da moramo da se uhvatimo u koątac sa veoma delikatnim pitanjem, i uopąte ne bih voleo da vidim kako se ąiri
priča po naąim ąkolama da su "Svedočanstva" (Elen Vajt) odbačena. Moľe doći do opasne reakcije i ja sam veoma zabrinut. Ovde su
pokrenuta takva pitanja, da mogu lako da pretpostavim, da ako se ona pokrenu u po naąim učionicama, onda ćemo imati ozbiljnih
problema! Verujem da ima zaista puno pitanja koja moramo zadrľati za sebe i o kojima ne treba da raspravljam. .Ne mislim da je baą
neophodno da damo odgovor na svako pitanje koje nam postave. .Smatram da ako sruąimo veru u "Svedočanstva", automatski ruąimo veru u
sam temelj naąeg rada. .I osim ako sa ovim pitanjima ne postupamo krajnje diplomatski, smatram da ćemo imati ozbiljne probleme!"
J.N. Anderson: "Pa moľemo li da stavimo ta pitanja na stranu i ostanemo iskreni prema sebi? I, s druge strane, jesmo li bezbedni,
ako to uradimo? Da li je dobro da pustimo naąe ljude da i dalje veruju u verbalnu inspiraciju "Svedočanstava"? I ako tako budemo
postupili, zar ne rizikujemo da jednog dana dođemo u ozbiljnu krizu?"
C. L. Taylor: "Mislim da smo napravili čitavo brdo problema sa kojima se treba izboriti. . Ako moramo da stavimo na stranu sve ąto
je sestra Vajt govorila tumačeći istoriju . zbog nepouzdanosti, pa da isto tako zbog nepouzdanosti stavimo na stranu njeno izlaganje
Sv. Pisma, onda je za mene jedini prirodan zaključak, a verovatno i za sve druge, da je jednako nepouzdano i sve vezano za
organizaciju, panteizam, i svaku drugu temu kojom se ona (H. Vajt) bavila! Moľda ona i jeste govorila istinu, ali je mnogo bolje za
nas da pronađemo sve moguće istorijske podatke i da vidimo da li je zaista govorila istinu, ili ne."
A. G. Daniells: "Smatram da se mnogo viąe ątete moľe naneti ako se tvrdi da su "Svedočanstava" verbalno inspiraisana, nego kada bi
se to tvrdilo za Bibliju."
M. E. Kern: "Pravo je pitanje, . kako moľemo da osećamo, verujemo i znamo da postoje nedoslednosti - da neąto nije u redu, a da ipak
i dalje verujemo da je "Duh proroątva" (Elen Vajt) bila nadahnuta? ... Pitanje je kako prezentovati ove stvari ljudima?"
Ovo su neka od pitanja sa kojima se hvatalo u koątac rukovodstvo adventističke zajednice joą 1919., samo četiri godine nakon smrti
g-đe H. Vajt. Njihova dilema je bila viąe nego jasna: kako da priznamo da Elen Vajt nije bila verbalno inspiraisana - kako da
priznamo da je nepouzdana u svakoj oblasti, a opet - da zadrľimo veru ljudi u crkvu, u organizaciju i u njihove doktrine? A sa druge
strane, kako da mi, kao vođe koje znaju ovakve stvari o Elen Vajt, nastavimo da ljude učimo starim adventističkim mitovima, a da
opet sačuvamo svoj integritet? I ako ipak nastavimo da ąirimo stari mit o Elen Vajt, zar samo ne pripremamo naąoj crkvi joą veću
krizu, kada u budućnosti istina bude otkrivena?
Odluka adventističkog rukovodstva 1919. godine
Ovo su bile sporne teme. A koji je bilo zaključak? Rukovodstvu adventističke zajednice je bilo sasvim očigledno da je uticaj g-đe
Elen Vajt na članstvo ogroman, i da je suviąe rizično davati bilo kakvu zvaničnu izjavu koja će odbaciti njeno propovedanje.
Zaključka nije bilo...
Predsedavajući A. G. Daniells odlučio je da se zapisnik sa ove konferencije "zapečati" (sakrije od javnosti) za narednih pedeset
godina. Prevara je sakrivena i hiljade vernika je ostavljeno da veruje u nju.
Slap
LL.D. Nisu ukradene samo reči, već i ilustracije, dok je ona tvrdila da je otkrivenje dobila od Boga.
"The White Lie", Walter T. Rea (bivąi adventistički propovednik)
(ISBN-0-9607-424-1-7)
Izdavac: M&R Publications Box 2056,
Turlock, CA 95381. USA
Obratite paľnju da je g-đa Vajt bila toliko iskusni plagijator, da je namerno obrisala originalni potpis ilustratora i ubacila
zaątitni znak svoje izdavačke kuće! Ovo je samo jedan od mnogih primera krivotvorenja.
G-đa Vajt je krivotvorila ne samo slike, već i sam tekst sa iste stranice.
E.G.Vajt"Velika borba"
[Izdanje 1962, str. 58]
Oni su osećali da Gospod očekuje od njih neąto viąe negoli da samo sačuvaju čistu istinu o svojoj crkvi. Na njima je počivala
ozbiljna odgovornost da svetlost istine zasija i među onima koji su bili u tami. Moćnom silom Boľje Reči nastojali su da raskinu
lance koje je Rim svima nametnuo. Valdenľanski propovednici spremali su se za misionarsku sluľbu. Svaki koji je nameravao da stupi u
propovedničku sluľbu morao je najpre da stekne iskustvo kao evanđelist. Svaki je morao da sluľi tri godine u nekom misionarskom
polju pre nego ąto je mogao da primi sluľbu u nekoj crkvi u domovini. Ova sluľba, koja je već u samom početku zahtevala
samoodricanje i ľrtve, bila je podesna priprema za propovednički poziv u onim teąkim vremenima iskuąenja. Mladići koji su se
posvetili ovoj svetoj sluľbi, nisu imali pred sobom izgled na zemaljsko blago i čast, vec ľivot rada i opasnosti a moľda i mučenicku
smrt. Misionari su odlazili dva po dva, kao ąto je Isus slao svoje učenike. Sa svakim mladim obično je iąao jedan stariji i
iskusniji pratilac, koji je sluľio kao vođa mlađemu, koji je bio odgovoran za njegov odgoj i kome se mlađi morao pokoravati. Ovi
saradnici nisu uvek bili zajedno, ali su se često sastajali na molitvu i savetovanje, i tako su se medusobno jačali u veri. Otkriti
cilj svoje misije značilo bi prouzrokovati sopstveni poraz. Zato su oni paľljivo prikrivali svoj pravi zadatak. Svaki propovednik je
znao neki zanat i imao neko zanimanje; ovi misionari su obavljali svoj rad pod plaątem nekog svetovnog poziva. Obično su dolazili
kao trgovci ili pokućari. Prodavali su svilu, nakit i druge predmete koji su se mogli nabaviti samo u najudaljenijim centrima, i kao
trgovci bili su dobro primljeni i tamo gde bi kao misionari bili oterani. Bez prestanka su podizali srca Bogu, traľeći potrebnu
mudrost da bi mogli otkriti prepis Biblije u celini ili u delovima, i gde god bi se pruľila prilika, obraćali su paľnju svojih
kupaca na ove rukopise. Često su na taj nacin probudili interesovanje za čitanje Boľje reci i rado su ostavljali poneki deo Biblije
onima koji su to ľeleli.
E.G.White"Great controversy"
[Edition 1886.]
The Waldenses felt that God required more of them than merely to maintain the truth in their own mountains; that a solemn
responsibility rested upon them to let their light shine forth to those who were in darkness; that by the mighty power of God's
word, they were to break the bondage which Rome had imposed. It was a law among them that all who entered the ministry should,
before taking charge of a church at home, serve three years in the missionary field. As the hands of the men of God were laid upon
their heads, the youth saw before them, not the prospect of earthly wealth or glory, but possibly a martyr's fate. The missionaries
began their labors in the plains and valleys at the foot of their own mountains, going forth two and two, as Jesus sent out his
disciples. These colaborers were not always together, but often met for prayer and counsel, thus strengthening each other in the
faith. To make known the nature of their mission would have insured its defeat; therefore they concealed their real character under
the guise of some secular profession, most commonly that of merchants or peddlers. They offered for sale silks, Jewelry, and other
valuable articles, and were received as merchants where they would have been repulsed as missionaries. All the while their hearts
were uplifted to God for wisdom to present a treasure more precious than gold or gems. They carried about with them portions of the
Holy Scriptures concealed in their clothing or merchandise, and whenever they could do so with safety, they called the attention of
the inmates of the dwelling to these manuscripts. When they saw that an interest was awakened, they left some portion with them as a
gift. (White, 1886)
J.A.Wylie, LL.D."The History of Protestantism"
[Written in 1876]
Whom they traded, and the landlords in whose houses they lodge. The priests seldom carried to meet in argument the Waldensian
missionary. To maintain the truth in their own mountains was not the only object of this people. They felt their relations to the
rest of the Christendom. They sought to drive back the darkness, and re-conquer the kingdoms which Rome had overwhelmed. They were
an evangelistic as well as an evangelical Church. It was an old law among them that all who took orders in their church should,
before being eligible to a home charge, serve three years in the mission field. The youth on whose head the assembled barbes laid
their hands, saw in prospect not a rich benefice, but a possible martyrdom. The ocean they did not cross. Their mission field was
the realms that lay outspread at the foot of their own mountains. They went forth two and two, concealed their real character under
the guise of a secular profession, most commonly that of merchants or pedlars. They carried silks, jewellery, and other articles, at
that time not easily purchasable save at distant marts, and they were welcomed as merchants where they would have been spurned as
missionaries. The door of the cottage and the portal of the baron's castle stood equally open to them. But their address was mainly
shown in vending, without money and without price, rarer and more valuable merchandise than the gems and silks which had..." (Wylie,
1876)
Slap
razgovarala sa mrtvima i bila rukovođena od strane svog mrtvog muľa u jednom od njenih snova ąto je napisala u pismu koje je poslala
svom sinu V.C.Vajtu.
E.G.Vajt u pismu sinu piąe sledeće:
"Proąlo je nekoliko dana nakon ąto sam molila Gospoda da mi otkrije koje su moje obaveze. (Dakle, Elen je traľila od Boga da joj
otkrije obaveze) Tokom noći sanjala sam da upravljam kočijama i sedim sa desne strane. Otac je bio u kočijama, sedeo je sa moje leve
strane. Bio je veoma bled, ali staloľen i miran. (E.Vajt je obicno koristila rec 'otac' kada je govorila o svom muľu Dľejmsu Vajtu,
koji je umro 6. avgusta 1881. - samo pet nedelja pre nego ąto je Elen Vajt napisala ovo pismo svome sinu 12. septembra 1881.) 'Zaąto
sam oče,' uzviknula sam, 'tako srećna da budeą pored mene joą jednom! Osećala sam se kao da je deo mene preminuo. Oče, videla sam da
si umro; videla sam te sahranjenog. Da li mi se Gospod smilovao i dopustio da se ponovo vratią meni i da radimo zajedno kao ąto smo
imali običaj?' On me pogledao veoma tuľno. Rekao je, 'Gospod zna ąta je najbolje za tebe i za mene.' Veoma sam voleo ono ąto sam
radio. Pogreąili smo. Odgovarali smo na hitne pozive naąe braće da prisustvujemo vaľnim sastancima. Nismo imali srca da odbijemo. Ti
sastanci su nas oboje zamorili i viąe nego ąto smo bili svesni. Naąa dobra braća su bila zadovoljna, ali nisu razumela da smo na tim
sastancima preuzeli na sebe veće breme nego ąto u naąim godinama moľemo da ponesemo. Oni nikada neće znati kako je taj dugotrajni
napor uticao na nas. (Uočite da u ovom "boľanski inspirisanom" snu, Elen Vajt razgovara sa svojim mrtvim muľem. Joą gore od toga,
mrtvi Dľejms Vajt uzima za pravo da govori u ime Boľije i savetuje Elen o njenim obavezama...)
Da je hteo, Bog bi ih naterao da ponesu taj teret koji smo mi nosili godinama. Bili smo veoma snaľni, ali neprekidno opterećeni, a
naąa braća su pogreąno procenila naąe motive i ne shvatajući oslabila dela naąih srca. Pocinila sam greąke od kojih je najveca bila
ąto sam dozvolila svojoj naklonosti Boľijim ljudima da me vodi da preuzmem na sebe obaveze koje su drugi trebali da nose. 'Sada ćeą,
Helen, dobijati pozive kao i ranije, sa molbama da prisustvujeą vaľnim sastancima, kao ąto je bilo u proąlosti.' (Zapazite da ovde
mrtvi Dľejms Vajt proriče budućnost svojoj ľeni Elen, i savetuje je ąta bi trebalo da uradi - ovaj savet daje mrtav čovek u njenom
snu!) Ali prepusti te brige Bogu i ne odgovaraj na najvaľnije pozive. Tvoj ľivot visi kao o koncu. Moraą se odmarati u miru,
oslobođena svih uzbuđenja i svih neprijatnih briga. Godinama smo bili u stanju da radimo veliki posao uz pomoć naąih pera, o temama
koje su ljudima potrebne i koje smo rasvetlili i umeli da im predstavimo, ąto drugi nisu mogli. Pogledao me je molećivo i rekao, 'Ti
nećeą biti nemarna prema ovim opomenama, zar ne, Helen?' Naą narod nikada neće znati u kojim smo se slabostima mi trudili da mu
sluľimo jer su naąi ľivoti bili utkani u neprestani rad, ali Bog zna sve to. Ja ľalim ąto sam se toliko udubljivao i bespotrebno
trudio u mnogim okolnostima, ne obraćajući paľnju na zakonitosti ľivota i zdravlja. Gospod nije zahtevao od nas da podnosimo tako
velike brige, a mnoga naąa braća tako malo. (Upokojeni Dľejms sada daje Elen odličnu priliku da izgrdi 'braću' zbog izbegavanja
obaveza i zbog čega je navodno on iscrpljen do smrti) Mogli smo da odemo na obalu Pacifika joą ranije, i da svoje vreme i snagu
posvetimo pisanju. Da li ćeą to sada uraditi? Da li ćeą, kako ti se snaga bude vraćala, uzeti pero i napisati ove stvari koje smo
dugo planirali, i prestati da ľurią? Postoji ozbiljno pitanje koje je ljudima potrebno rasvetliti. Neka to bude tvoj prvi posao.
Moraćeą donekle da se obraćaą ljudima, ali izbegavaj obaveze koje su nas nekada mučile. (Savet upokojenog Dľejmsa je veoma jasan. On
govori svojoj ľeni ąta da cini, a ąta ne)
'Dakle Dľejms,' rekla sam, 'ti ćeą ostati sam mnom sada i radićemo zajedno zauvek.' (Na ovom mestu Elen sklapa pakt sa svojim mrtvim
muľem - on ce zauvek ostati uz nju, i oni ce raditi zajedno! TO je pakt sa mrtvim covekom' Ali najgore tek sledi...) On je rekao,
'Ostao sam u Batl Kriku previąe. Trebalo je da odem u Kaliforniju pre viąe od godinu dana. Ali sam ľeleo da pomognem rad i
organizacije u Batl Kriku. Pogreąio sam. Tvoje srce je neľno. Ti ćeą biti sklona da ponovią iste greąke koje sam i ja cinio. Tvoj
ľivot moľe biti koristan Boľijem cilju. O, te dragocene stvari koje koje mi je Gospod dao da iznesem pred ljude, dragoceni dragulji
svetlosti!' Tada sam se probudila. Ali je taj san izgledao tako stvaran. Sada moľeą videti i razumeti zaąto ja ne osećam obavezu da
idem u Batl Krik sa ciljem da preuzmem obavaze na Generalnoj Konferenciji. Nemam obavezu da budem na Generalnoj Konferenciji. Gospod
mi ne dozvoljava. To je dovoljno."
[Arthur White 'Ellen G. White, The Retirement Years', p. 161-162
Kratka analiza pisma:
a.. Elen Vajt se molila Bogu posebno traľeći od njega da usmeri njene obaveze.
b.. Elen Vajt je dobila 'san' za koji veruje da joj je u njemu Bog saopątio obaveze. To je potpuno u skladu sa mnogim njenim
tvrdnjama da je dobila 200 'boľanski inspirisanih' snova i vizija tokom svog ľivota.
c.. U ovom snu Elen Vajt razgovara sa svojim upokojenim muľem Dľejms Vajtom i dobija savet od njega. Dakle, ovaj san je potpuno
suprotan adventističkom učenju o stanju duąe nakon smrti.
d.. Osim toga, u ovom snu ona sklapa pakt sa svojim mrtvim muľem da će ostati uz nju i raditi sa njom. Uočite da je ľelela da se
uticaj mrtve osobe nastavi u njenom ľivotu.
e.. Kada se Elen probudila odlučila je da sledi savet koji je dobila od svog mrtvog muľa. Joą gore od toga, ona je tvrdila da joj
je Gospod govorio kroz upokojenog muľa.
f.. Konačno, E.Vajt prihvata savet od mrtve osobe, smatrajuci da je doąao od Boga i izraľava ľelju da nastavi rad sa mrtvom osobom
do kraja svog ľivota
Prilično je očigledno da je ovaj san izmislila kao izgovor da ne ode na sastanak "Generelne konferencije", a da je istinit bio bi
odličan primer spiritizma i vračanja.
U svakom slučaju, zaključak je jasan: Elen Vajt je laľni prorok.
Slap
Uz Mary Baker-Eddy, ekscentricnu osnivacicu sekte 'Hriscanska nauka' (Christian Science), Ellen Gould White (Jelena Vajt, rodjena
Harmon, 1827.-1915.) pokazala se kao najeksponiraniji pseudoharizmatik u zenskom svetu Novog kontinenta, Amerike, tokom XIX. i na
pocetku XX. stoleca.Jelena Vajt, koja je se bez skromnosti izdavala za Bozijeg proroka, jedan je od inspiratora, lidera i apologeta
neoprotestanskog adventnog pokreta koji je se tokom vremena izdelio na brojne sekte sa rogobatnim nazivima.
Ne mogavsi u metodistickoj crkvi, kojoj je pripadala citava njena porodica, da se autoritativno nametne i afirmise kao ucitelj i
lider (Dzon Vesli je to vec bio), Jelena prilazi rastrkanoj adventistickoj struji (lat.: adventus = 'dolazak'). Zahvaljujuci svojoj
megalomanskoj spisateljskoj preduzimljivosti i navodnom vizionarskom daru, brzo postaje 'svetionik' (bez Svetlosti) toga tumarajuceg
i u lazne proracune zaglibljenog americkog neoprotestanskog pokreta. Autor je mnogih popularno-pripovedackim stilom pisanih dela
kojima manjka strucna upucenost, dela u kojima se nekriticki velicaju pojedine istorijsko-religijske pojave (poput antisemite i
ostrascenika Martina Lutera) i podstice verska netrpeljivost prema rimokatolickoj veroispovesti. Onako kao sto covek kojipuno prica
na taj nacin skriva svoju unutarnju nesigurnosst i neupucenost, tako je i Jelena, kao skriboman, iza gomile duhovnog praznih i
pateticno obojenih spisa i jadikovki, skrivala svoju duhovnu nedoslednost i neupucenost u Istinu, unutarnji dozivljaj Zivog Boga.
Ono sto nije ostvarila na planu porodicno-poslovne afirmacije, sto je na obrazovno-zdravstvenom planu izgubila (napustanje skole sa
12 godina zbog slabog zdravlja), brojne porodicne tragedije, pokusava da kompenzuje kroz spisateljsku preduzimljivost i podizanje
jednog novog kulta, novog zavedenog stada. Svoj povredjeni ego gladan ugleda i ostvarenja koja bi je uzdigla iznad gorke
svakidasnjice, pokriva plastom prividne hriscanske smernosti i skrusenosti.
Sudbinska prekretnica u njenom zivotu na tlu americke drzave Mejn, desila je se kada je imala 9 godina. O tome ona sama podrobno
pise na pocetku opisa svoga zivota: "Dok sam sa svojom sestrom bliznakinjom i jednom skolskom drugaricom prelazila preko jednog trga
u Portlandu, neka devojcica od oko 13 godina, naljutila se zbog neke sitnice i uputila za nama, preteci da ce da nas tuce. Nasi
roditelji su nas naucili da se nikad ne svadjamo ni sa kim, vec da odmah pozurimo kuci ako nam preti opasnost da bi nas neko mogao
uvrediti i povrediti. Mi smo tako i postupile, iduci sto smo brze mogle, ali je devojcica isto tako brzo isla za nama, noseci u ruci
kamen. Okrenula sam se da vidim koliko se daleko nalazimo od nje, i u tom trenutku ONA JE BACILA KAMEN KOJI ME JE POVREDIO I JA SAM
ONESVESCENA PALA NA ZEMLJU."
Mlada Jelena je tri sedmice provela lezeci u nesvesti. Kada je se probudila zaprepastila je se videvsi u ogledalu svoje unakazeno
lice i slomljenu nosnu kost. Izgubila je mnogo krvi. U spisu 'Duhovni darovi' ona naznacuje: "Dve godine nisam mogla disati na
nos." - Svaki poremecaj u disajnom procesu tezak je atak na zdravo funkcionisanje mozdanih celija, odnosno pospesuje njihovo
odumiranje. Nedostatak kiseonika u njima (intoksizacija), kao pri davljenju, povlaci erupciju podsvesnih, akumuliranih misaonih
taloga, time i fantazija. Takva osoba moze poceti da sanja na javi, pogotovo ako izgubi zdrav nocni san, kao sto je bio slucaj kod
Jelene, o cemu ona sama svedoci. Od jednih, metodistickih i katolickih slika o paklu Jelena bezi u drugi svet slika i fantazija, ...
Od opisane povrede glave pocinju teci Jelenine nocne 'utvare', odnosno 'bogonadahnuti' sni (v.: 'Autobiografija', 3. pogl.).
I kod Katarine Sijenske (XIV. stolece), pseudoharizmatika koji je strasno podsticao pogromaske pohode, posle cetvorosatne klinicke
smrti pocinju teci 'ekstaticka vidjenja', koji predstavlja samo u religijski kontekst zavijen podsvesni kosmar. Jogiji i fakiri,
koji dugim zadrzavanjem daha mogu poremetiti ravnotezu kiselina i baza u telu, te izazvati grceve i ukocenost nerava i tela, takodje
poznaju tehnike budjenja kundalini snage i prisilno otvaranje stitova prema neociscenim podsvesnim akumulacijama i prema
informacijama iz visih ravni koje se slikovito oblikuju za trodimenzionalni svet predstava.
Ono sto covek u svoju podsvest i svoju dusu pohrani, to ce i iz podsvesti, kontrolisano ili nekontrolisano (npr. u soku,
groznici,...) izbijati, odasiljati sebe, modulirati se,... Ono sto je Jelena smatrala da su slike i snovi od Boga dati, bile su samo
njene sanjarije (neurozis anesteta) nad kojima ona nije imala kontrolu. Jos je 1847. god. jedan pronicljivi adventisticki
propovednik pisao Jakovu Vajtu: "Ja ne mogu prihvatiti vizije sestre Vajt kao da poticu od bozanskog nadahnuca kako mislite ti i ona
za njih. /.../ Ja mislim da su ono sto ona i ti smatrate vizijama od Boga SAMO SANJARIJE U KOJIMA NJENA MASTA BEZ KONTROLE OZIVLJAVA
STVARI KOJE JE NAJVISE ZANIMAJU. No, ne mislim da su njene VIZIJE nesto sto bi Satana nadanjivala."
Da bi neki covek bio podignut za proroka, njegova dusa u Nebu mora biti izabrana i predodredjena. Prorok mora i na zemlji proci
duhovno usavrsavanje, osposobiti se da izvrsi taj sveti zadatak. Da li bi Bog jednu traumatizonanu devojku u pubertetu podigao za
'proroka'? Pa i najveceg proroka, Isusa od Nazareta, pozvao je u prorocku sluzbu tek u srednjem zivotnom dobu, nakon pomazanja i
krstenja Duhom.
U toku svojih 'vizija' Jelena je bila u transu: nije bila svesna spoljasnjeg okruzenja. Istinski Boziji prorok, a Isus Nazorej je
najbolji primer za to, nikada ne pada u trans i zanos u kome nezna za sebe i svoje stanje. Kada kroz proroka Bog govori ili mu
otkriva Nebeske slike, ovaj je svestan i materijalnog i duhovnog okruzenja, ne mesajuci niti percepciono iskljucujuci te dve
vibracione ravni.
Tokom 'zanosa' i obuzetosti nekom silom, njene telesne oci su bile otvorene i uprte na neki udaljeni predmet.To najbolje pokazuje
njenu koncetracionu slabost, prenatrpanu podsvest i sanjarski karakter. Istinski Bozji instrument tokom otkroviteljskog prenosa, da
bi lakse primio unutarnje svetlosne mpulse koji se oblikuju u jezik mesa i u trodimenzionalne slike, zatvara svoje oci i OTVARA
svoje duhovne oci (- onaj ko ne priznaje dusu ovo naravno ne moze razumeti!), te ostvaruje najdublju koncetraciju na svoju nutrinu.
Covek-prorok koji je posveceni hram Duha, ne pada u trans, ne napusta svoj dusevno-telesni hram, a ako ga napusta, to pokazuje da ga
je obuzela neka druga, onostrana, manipulativna sila.
Najbolji pokazatelj Jelenine lazne harizme je to sto u toku obuzetosti nije uopste disala, sto nije imala zdrav respiracioni tok,
cime su strane snage mogle da manipulisu hipnoticki sa njenim mozdanim celijama i pohranjenim programima. Duh Sveti, Duh prorostva,
Boziji je DAH, i kada On obuzme i ispuni coveka-proroka, ovaj upravo tada ima i postize najdublje i najharmonicnije disanje. Proroka
ili vidioca, metaforicno receno, moze dah da 'ostavi' tek POSLE vidjenja/prenosa ('Daniel', 10:17), zbog zapanjenosti onim sto mu je
prezentovano, ali u toku samog vidjenja ili same objave fizicki dah nikada ne napusta takvog coveka, jer to bi znacilo da ga je i
Boziji Dah, Boziji Duh napustio. Svi bi trebalo da znamo:kada nas zahvati disharmonija, masivne zelje ili strah, tada nam se i
disanje zaustavlja, postaje plitko i tesko. Jasno je: svako udaljavanje od Boga reflektuje se i na organskom, telesno-fizioloskom
planu, ponajprije na disajni tok. Ko u odsustvu harmonicno disanja dobija 'slike', bez obzira kako one bile obojene, trebao bi da
zna da je to sve produkt ego previranja strane manipulacije (najcesce duhovno-reproduktivnim energijama), te odraz nekontrolisanog
budjenja kundalini energije koja izbija iz korena kicme kroz kicmenu mozdinu u neociscene mozdane stanice, donoseci, odnosno budeci
i privlaceci raznorazne glasove i slike.
Natprirodnu snagu koju je u toku transa Jelena Vajt pokazivala, takodje je pokazatelj nervne zgrcenosti (a gde je nervni grc tu Duh
Harmonije ne tece) i nekontrolisanog budjenja kundalini energije.
U pubertetu, na prekretnici psihofizickog razvoja, mlada Jelena potpada pod sugestionu famu propovednika-farmera Viljema Milera,
koji je medju dokonu i senzacionalisticku ustreptalu masu u drzavi Mejn stvarao eshatolosko-apokalipticku paniku, gromopucatelno
najavljivao da ce Hrist doci na zemlju 1843. god. (kasnije i 1844.) Potpuno odusevljena Milerovim oratorskim busanjem, zahvacena
adventnom psihozom, Jelena je pocela ponavljati i sebi i drugima da ovog farmera vode 'andjeli". (Pravo pitanje bi bilo: ciji,
Boziji ili Satanini andjeli?) Posle razocarenja koje je rani adventisticki pokret doziveo, jer njegovi vernici nisu bili uzeti u
nebo, u svojoj gorkoj ojadjenosti, Jelena dobija svoju prvu 'eksluzivnu viziju', i grcevito se stavlja u odbrani Milerovih lazi i
zavaravanja, time i u sluzbi Oca Lazi.
Iznoseci svoju prvu 'viziju', koju je dobila u sedamnaestoj godini zivota, 'viziju' koja je trebala da donese 'utehu' ojadjenim
Milerovim sledbenicima, Jelena opisuje toboznje uzlazenje adventista u Nebeski Jerusalim, pa zaopstava i sledece: "Do nas zatim
dopire Boziji glas koji zvuci kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i cas Isusovog Dolaska." ('Rani spisi', I deo, 15. str.)
Jeleni izgleda, kao ni Mileru, nista ne znaci to sto Hrist kaze da covek ne moze znati dan i cas Njegovog Slavnog Dolaska (vec samo
moze uociti znake poslednjeg vremena), jer taj Dolazak zavisi i od tempa kako se ljudi budu budili za zakonit zivot. A ako covek ne
moze znati cas Dolaska, kako ga Hrist onda moze coveku objaviti? - Zatim mlada Jelena iznosi i ovo: "Svi skupa na oblaku uznosimo se
SEDAM DANA do Staklenog mora, gde Isus donosi krune i vlastitom desnicom ih stavlja na glavu svakog od nas." (ib.,I, 17. str.) -
Bozije Nebo je duhovno Nebo, a u njemu nema vremena ni dana, pa su price o nekakvih 'sedam dana putovanja' obicne sadukejske,
somnambulno-materijalisticke halucinacije. U Nebesko Carstvo fizicko telo nikad ne moze uci. Ulazi samo duhovno telo (jer Duh
privlaci duh), a fizicko telo se u toku uzimanja i vaznesenja preobrazava i dematerijalizuje, rastace (kao secer ili pahuljica u
vodi): tako su u Nebesku Otadzbinu usli i vratili se Mojsije, Ilija, apostol Jovan, Marija Magdalena, blagoslovena Devica Marija i
blagosloveni Josip.
Pod uticajem nekim komparacija iznetih u 'Barnabinoj poslanici', i pod preokupacijom vaznosti zavrsnog sedmicnog dana, Jelena
Hristov Dolazak (koji ona naziva i 'drugi') odredjuje za vreme nakon sto istekne 6.000 godina od stvaranja sveta: "Velika borba
izmedju Hrista i Satane, koja traje vec skoro 6.000 godina, uskoro ce biti zavrsena" - pise samouvereno ona u 'Velikoj borbi' (pogl.
32) - A u 'Ranim radovima', koji najvise razotkrivaju njenu laznu harizmu, iznosi i ovo: "Sud ce se izvrsiti tek na zavrsetku sedme
hiljade godina." (52. str.) - Zar se takvim eksplicitnim formulacijama ne odredjuje dan Hristovog Slavnog Dolaska? Da li je Zemlja
stara samo 6.000 godina ili puno, puno vise? (Da li su znaci Hristovog Dolaska dogadjaji iz 19. stoleca ili ce oni tek nastupiti i
tek nastupaju?) Sud koji ona pominje odvija se pred Hristov Slavni Dolazak, pre nastupa Hiljadugodisnjeg Carstva Mira na Novoj
Zemlji (Otk. 5:10) Ne razumevajuci simbolizam patmoske Apokalipse Jelena uvodi i nekakav 'Treci Hristov Dolazak' posle zlatne
Hiljadugodisnjice!
Vajtova Vecno Carstvo vidi na Orionu, u sazvezdju Orion. U jednom 'vidjenju' iz 1848. god. ona kaze i sledece: "Tamni, gusti oblaci
gomilaju se udarajuci jedan o drugi. Nebo - vazdusni omotac iznad zemlje - izmace se kao knjiga kad se savije; tamo kroz taj
otvoreni prostor mozemo da vidimo ORION, odatkle dolazi Boziji glas. Kroz taj otvor SICI CE I SVETI GRAD. Videla sam da se zemaljske
sile vec pokrecu ..." (ib.. I, 41. str.) Bozije Carstvo se ne nalazi ni na zvezdi Orion niti u pravcu Oriona, vec u nama, nasoj
dusi, slici Neba, i u cistim, etericnim, svetlotvarnim Nebesima. Kada se za pravednike kaze da su uzdignuti u Nebo, to ponajprije
znaci da su vibraciju svoje duse uzdigli do Nebeske Finoce, da su nasli Carstvo Istine u sebi.
U svojim 'vizijama/ Jelena dotice i astronomiju, koja je tada bila tek u povoju. Da bi zadobila pomorskog kapetana Josipa Bejtsa
(koji je se amaterski bavio astronomijom) na konferenciji adventista u Topshamu 1846. god. ona ga zavarava toboznjim vidjenjem
planeta Suncevog sistema: Ona opisuje Jupiter navodeci da vidi 4 satelita (a danas su poznata cetiri puta vise njih!) Saturn vidi sa
7 satelita, a danasnja astronomija poznaje 10 njegovih vecih satelita. Po ovim prezentovanim podacima mozemo videti koji duh je
Jelenu vodio i koliko je ona bila 'ozbiljan' videlac.
Saturn, kome drevna astronomija posvecuje subotu (do cijeg kulta adventisti slepo drze gazeci Gospodnji dan) je nenastanjena
planeta, u plinovitom stanju. Medjutim Jelena, kao i Emanuel Svedenborg nekada, na njemu vidi ljude: "Stanovnici su visoki,
velicanstveni ljudi, toliko drukciji od stanovnika nase Zemlje" - prenosi Jelenine reci gospodja Trajsdel (koja je bila svedok
Jelenine 'vizionarske' zadubljenosti) u svome pismu-svedocanstvu od 27. januara 1801. god.
U Jelenino vreme astronomija je poznavala samo sedam Saturnovih satelita. Da je od Boga doslo dato vidjenje, Duh Istine bih joj
rekao stvarno stanje na tom planu, i time bi se ona ovedocila kao Boziji prorok pred buducim generacijama, kojima su mnoge
informacije zahvaljujuci napretku nauke puno dostupnije nego sto je to bio slucaj sa ziteljima u XIX. stolecu. - U 'Ranim radovima'
Jelena prenosi: "... Bila sam preneta na jednu planetu koja ima SEDAM PRATILACA slicnih Mesecu. Tamo sam videla dobrog, hiljhadama
godina starog Enoha koji je preobrazen uzet u nebo." (I, 40 str ) Planetu na kojoj je vazneti patrijarh Enoh 'dosao u posetu',
Jelena eksplicitno ne imenuje, ali je potpuno jasno da misli na Saturn, jer u to vreme nije se ni pretpostavljalo da druge zvezde i
sazvezdja mogu imati planete. Posto na Saturnu nema nikakvih ljudi, to je jasno da Enoh, koji je se vazneo u Duhovno Carstvo nije
mogao posetiti nikakve materijalne zitelje Saturna. (Saturn, kao i vecinu drugih planeta razlicite vibracije naseljavaju duse.)
Ko ima Oci - on ce Videti!
Ko ima Usi - on ce Cuti!
Ko ima Srce - on ce Razumeti!
888
Aurora Aurea
888 - Aurora Aurea - aurora_aptt.yu - aurora...@yahoo.com
Slap
Da je Jelena htela da postuje red u Metodistickoj crkvi, ne bi bila ni ignorisana: no u metodiskickoj crkvi nije mogla da glumi
proroka, pa je morala da trazi novo jato gde bi bila neko i nesto...! Baptisti, npr. osnivaca Milera nisu isterali sve dok ih nije
kardinalno osramotio, ubedjujuci narod da ce Hrist doci 1844. god.
Jelena Vajt nije jedina koja je, povrsno proucavajuci Bibliju, npr. tvrdila da je Mihael iz Otkrivenja 12 u stvari 'Hrist'. No Hrist
je Hrist, a Mihael je Mihael, jedan od sedam Arhandjela koji zastupaju sedam Zraka/Snaga Svetog Duha, Vecne Svetlosti, koju zraci i
Jagnje sa sedam Ociju i sedam Rogova. Mihael je jedan od sedam Bozijih Knezova, Princeva. Ako se pogleda Daniel, 10 pogl, da se
procitati: prorok vidi Sina Covecijeg, Hrista Bozijeg, a On mu kaze: "...Mihael, jedan od prvih Knezova, dodje Mi u pomoc." (10:13)
A to Hrist kaze, kaze za drugo bice, ne za Sebe!!! Pa ko hoce da vidi - on moze videti. A ako hoce da pogleda apokrifnu knjizevnost,
poput Enohovih knjiga, stanje stvari bi mu bilo puno jasnije.
Ko je Martin Luter, bivsi augustinski monah, covek koji je negirao slobodnu volju u coveku (verovatno sto je drugi, Mracni ziveo
kroz njega!), ostrascenik koga Jelena slepo velica, moze se najbolje videti iz njegovih knjiga i njegovog recnika.. Hitler je samo
realizovao njegove antisemitske ideje. Covek koji se moze oznaciti teroristom svoga vremena, jer je podsticao na pogrome,
zlostavljanje seljaka i svih neistomisljenika. Mali broj rimskih pontifa se moze meriti sa njegovim gadostima. (U dogledno vreme
bice o tome jedan opsiran prilog na nekom od foruma, pod ime 'Aurora Aurea')
Vajtova je se izdavala za proroka, a da nije ni znala sta znaci biti prorok, Bozija truba. Ona samo izigrava vidioca, a nista ne
prorice, kroz nju Gospod NIKADA nista nije rekao. Prorok staje pred narod ili Zajednicu verujucih, i Bog kroz njega GROMKO GOVORI.
(A kada Bog daje rec, covek koji preuzima rec, mora govoriti, a za svaki govor i proizvodnju glasova treba strujanje daha preko
glasnih zica, dakle, DISANJE, koje Vajtova u transu, kad je bila opsednuta, nije pokazivala.
Osnovna njena greska je ta sto nije ispostovala zapovest: "Proveravajte duhove"" Bez obzira kako se jedan duh predstavlja i izdaje,
treba ga provetriti, a ko to hoce uciniti, on ce naci i nacin da to sprovede. Vajtova je se samo uzivljavala u ulogu 'vidioca'; zato
i svaku trecu recenicu pocinje sa "Videla sam..." Da je i od najveceg Bozijeg proroka, previse je! Videla je ona samo sebe i svoje
snove, a Hristovo ime joj je bio mamac za zavodjenje neupucenih i lakovernih, za licno proslavljivanje i dokazivanje, za proturanje
bezboznickih, materijalistickih, sataninih lazi i slepog biblijskog idolopoklonstva. Onaj ko je zaveden, on i druge zavodi, jer daje
iz sebe samo ono sto ima u sebi; dajemo sto smo primili u sebe, ono sto jesmo. A zaveden moze biti samo onaj ko voli laz. A ko voli
laz on i cini laz, on i pripada Ocu Lazi.
Jelena nije htela da shvati da Hristov Dolazak ne zavisi od toga kad je svet stvoren, vec od Bozije volje i od toga kako se
covecanstvo budi, kako se siri Istinsko Evandjelje, kako se upotpunjava broj od 144.000 pravednika, proroka, posvecenika,... koji ce
s Hristom vladati na novoj, preobrazenoj Zemlji. Ona nije shvatila da Zver jos nije izasla, da tek treba da izadje iz bezdana:
videti prilog: 'Ko sve stoji iza broja 666?!
Ona zamisljava da je Laodikijska crkva iz Apokalipse, 'Adventisticka crkva'. Sedam Crkava koje se u Apokalipsu pominju, jesu simbol
za sedam tipa Hristove Crkve u poslednjem vremenu, kad Zver izadje; u svakoj Crkvi jedan od 7 Zraka Duha Svetog naglaseno dominatno
deluje.
Jelena u 'Ranim spisima' (I, 21 str. orig.) hvalisavo pripoveda kako se oduprla hipnozi nekog hipnotizera, a ne shvata da je njena
hipnotisanost i njen mesmerizam dolazio iz onostranog, od demona i dusa umrlih. Da je priznavala postojanje duse i onostranog
zivota, da nije bila sadukej, mozda ne bi ni tako lako bila izmanipulisana od stranih snaga.
Pozitivno u njenom opusu je to sto je potencirala zdravstvenu reformu, vegeterijanstvo,, 10 Zapovesti. No banalno je isticanje jedne
zapovesti nad drugom. Boziji zakon se ne svodi samo na 'Svetkuj sabbat!', Covek prima zig propasti uvek kada gresi, ne samo kada
krsi zapovest o sabatu, Gospodnjem danu, nedelji (videti rad 'Nedelja ili subota' ) Po Jeleni ispada da se covek vise ogresuje kad
ne svetkuje sabat nego kad ubije drugog coveka! Ko ne svetkuje sabat on si sam sebi prevashodno naudjuje, a ko ubija on pravi
strahovito sirok kompleks nevolja koje mnoge zahvataju. Ako je Gospodnji dan, dan Sunca Pravednosti, solarni sabat, nedelja, po
Jeleni 'zig zmijin', pa sto iz nekog naziva za nedelju nije po svojoj 'mudrosti' izracunala broj 666?
Adventiste koji se fanaticki drze Jeleninog kulta treba razumeti. Jer, ljubav prema svetu, drustvu i lazi je jaca od ljubavi prema
Istini kod onih koji Hrista ne traze u sebi. Vecina njih je pod mesmerizmom, pod hipnotickih uticajem dusa iz Podnebesa, cije
postojanje negiraju. Osim toga ego se tesko menja i odrice lazi. Kad bi covek priznao da je godinama drzao do lazi, ucio laz, to bi
znacilo da treba iznova ulagati napor, tragati,... Za takvo nesto treba imati veliko srce i veliku Boziju milost. Ovako je
'najlepse': lagati sebe da smo 'nasli istinu' i ubedjivati druge da samo tako treba da vide istinu, kao sto je mi 'vidimo'. Biti
dobar primer, dobar edukator, pokazati im i doktrinalne i zivotne greske,i moliti se revnosno za sve zavedene duse, velika je pomoc
bliznjima. Ko i pored svega nece da se menja i preispituje, on do Istine moze doci samo preko teskih udaraca sudbine, bolesti,
nevolja,...
Doslo neko 'strasno' vreme za adventiste: sve njihove zablude i lazi se polako razotkrivaju i ruse, odlaze na smetliste odakle su i
pokupljene...
__________________
brat Vasa
Slap
Jos jedna Jelenina zabluda:
Izigravajuci Bozijeg videoca Jelena Vajt pise: "Videla sam da je Isus zatvorio vrata svetinje i niko ih ne moze otvoriti, a otvorio
vrata Svetinje nad Svetinjama, i niko ih ne moze zatvoriti". (Iskustva i vidjenja, 42 strana originala) - Da li je bas tako...?
Hrist kaze nadgledniku Bratstva u Filadelfiji: "Ovo govori Sveti, Istiniti, koji ima Davidov Kljuc, koji otvara i niko ne zatvara, i
koji zatvara, a niko ne otvara." (Otkrivenje, 3:7)
Sta je svetima zivotom otvoreno Hristovom Zrtvom i Duhom: Nebo: "Potom videh, i gle, na Nebu o t v o r e n a Vrata ..." (4:1) - "...
Imamo pouzdanje da ulazimo u Svetinju Krvlju Isusa, Koji nam je o t v o r i o novi i zivi put kroz Zavesu,..." (Jevrejima, 10:19-20)
Sveti Jedan kaze: "... Imam Kljuceve od Smrti i od Hada." (Otkrivenje, 1:18) Kljuceve koji otvaraju i zatvaraju.
Slikovitim jezikom receno, Hrist Svoj kljuc daje Andjelu Bezdana da otvori Zdrelo Bezdana: "... I dade joj se Kljuc od Zdrela
Bezdana." (9:1)
Jednom svom Arhandjelu Hrist daje kljuceve da zakljuca svezane duse u Bezdan Hada: "I videh Andjela kako silazi sa Neba, koji je
imao Kljuc od Bezdana ..." (20:1)
Dakle, Hristova Vlast je ta koja otvara Bezdan i Had da iz njega izadje zlo, i Hristova Vlast zatvara i zakljucava zlocince u tami
Hada, Bezdana i Tartara, Druge Smrti. I Hristova Vlast je ta koja pravednima otvara vrata Neba i Carstva, i zatvara ta vrata za one
mlake.
______________________________
brat Vasa
Slap
Adventisti
Opste napomene
Ime "adventisti",ili "adventizam" dolazi od latinske reci "adventus" sto znaci dolazak. Misli se ovde na drugi dolazak Hristov.
Prema tome, adventisti su ljudi koji ocekuju drugi dolazak Hristov, a adventizam vera koja propoveda da ce Hristos doci po drugi put
na zemlju da sudi svetu. Ovakav naziv ne oznacava nam neku specificnost adventisticke sekte, jer cela Crkva od svog postanka do
danas veruje i propoveda da ce Hristos ponovo doci na Zemlju da sudi zivima i mrtvima i da Njegovom carstvu nece biti kraja. Tako
upravo i glasi sedmi clan Nikejsko-carigradskog Simvola vere:"Verujem...i u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sin Bozijeg...koji ce opet
doci sa slavom da sudi zivima i mrtvima, i Njegovom carstvu nece biti kraja". Prema tome svaki hriscanin je adventist, pa naziv
"adventist", koji je ova sekta izabrala za sebe deluje suvise siroko, jer obuhvata u sebi daleko vise ljudi koji toj sekti ne
pripadaju, nego sto ima pripadnika te sekte.
Medjutim, adventisti smatraju sebe posebnom grupom koja ocekuje skori dolazak Hristov kao dogadjaj koji nije daleko od naseg
vremena.
No, ni ta razlika ne opravdava njihov naziv. Prvo, Crkva nikad nije odredjivala datum kad ce doci Hristos jer sam Hristos nije taj
datum niti godinu igde prorekao. On otvoreno kaze apostolima da "o danu tome i o casu niko ne zna, ni andjeli nebeski, do Otac
sam"(Mt.24,35). A kad su ga apostoli posle vaskrsenja ponovo upitali o tom casu, On im je opet odgovorio:"Nije vase da znate vremena
i leta koje Otac zadrza u svojoj vlasti"(Dap.1,7). Zato Crkva jednostavno izrazava tvrdu veru da ce Hristos "opet doci", ali ne
odredjuje godinu i datum njegovog ponovnog dolaska. Drugo, adventisti nisu jedini koji ocekuju Hristov dolazak u najskorije vreme.
To isto cine i Jehovini svedoci, i druge razne sekte. Iz istorije Crkve znamo da je bilo i u ranijim vekovima, recimo u vreme
reformacije, raznih pojedinaca koji su odredjivali godinu Hristovog ponovnog dolaska, ili su bar tvrdili da je taj dolazak tu blizu,
"pred vratima". Tako su anabaptisti iz 16. veka, na primer Hans Hut, Melihor Hofman, Nikolaus Storh i drugi propovedali skori
dolazak Hristov. Takvih "proroka" bilo je i u doba apostola Pavla pa je zato upravo i pisao poslanicu Solunjanima.
Prema tome naziv "adventisti" bilo da se shvati u onom opstem crkvenom shvatanju, bilo u posebnom sektaskom smislu, ne oznacuje
nesto posebno, neku karakteristiku koja bi bila samo njihova. Zato su ih baptisti i Jehovini svedoci nazivali milerovci po njihovom
prvom "proroku" i osnivacu Mileru, a njihovu veru "milerizam".
Kratka istorija adventizma
Postanak
Osnivac adventisticke sekte, Vilijam Miler, rodio se 1781. godine u gradu Pitsfildu u drzavi Masacusets (SAD). Po zanimanju je bio
farmer bez neke vece skolske spreme, ali je vrlo mnogo citao. U mladim godinama zapao je u drustvo nevernika, deista, pa je
odbacivao Bibliju, iako je po zvanicnoj veri pripadao jednoj baptistickoj sekti. U drustvu nevernika ostao je dvanaest godina.
Medjutim kada je imao trideset cetiri godine, u njemu se probudilo religijsko osecanje i interesovanje za Bibliju. Citajuci Bibliju
vrlo revnosno, vratio se veri svojih otaca i stekao nepokolebivo uverenje da su se sva biblijska prorocanstva ostavrila. Duboko ga
je zainteresovalo pitanje kad ce biti drugi dolazak Hristov. Tumaceci knjigu proroka Danila i Apokalipsis dosao je jos 1818. godine
do licnog ubedjenja da je Hristov drugi dolazak vrlo blizu, najvise kroz dvadesetpet godina Hristos ce ponovo doci na zemlju. Miler
se borio sam sa sobom celih devet godina dok se nije najzad resio da izidje javno sa svojim proracunom datuma drugog dolaska
Hristovog. Tek 1831. godine on je to svoje otkrice objavio u propovedima, a zatim i u knjizi "Dokazi iz Biblije i istorije za
ponovni dolazak Hrista oko 1843. godine". Knjiga se pojavila 1833. godine. Knjiga je tvrdila da ce Hristos doci izmedju 21. marta
1843. i 21. marta 1844.
Njegovim dokazima koji su se mnogima ucinili ispravni i neoborivi poverovalo je mnogo ljudi. Oni su, nazivajuci se vec tada
"adventistima", poceli da se pripremaju za susret sa Hristom. Vec nekoliko sedmica pre ocekivanog vremena vecina je prekinula sve
zemaljske poslove. Iskreni verni su ispitivali brizljivo svaku misao i svaku zelju svoga srca, kao da se nalaze na samrtnoj postelji
i da kroz nekoliko casova za sve na zemlji moraju zaklopiti oci"-tako adventisticka "prorocica" Jelena G.Vajt opisuje stanje tih
prvih adventista. Drugi pisci dodaju da su ti adventisti cak bili obuceni u bele haljine i da su grupno na poljani ocekivali dolazak
Hristov sa duhovnim pesmama i poklicima "Dodji,Gospode Isuse". Doduse, Jelena Vajt porice da su za tu priliku adventisti sili sebi
bele haljine, no taj detalj nije ni od kakve vaznosti. Vazna je cinjenica da se Milerovo prorocanstvo pokazalo laznim. Hristos, kao
sto to svi vidimo, nije dosao. "Oni koji su sa iskrenom verom i srdacnom ljubavlju ocekivali svoga Spasitelja, doziveli su gorko
razocaranje"-iskreno priznaje Jelena Vajt. A tek Miler! Kako se on osecao? U jednom otvorenom pismu pokajnicki je priznao svoju
zabludu. Mnogi razocarani napustise ga. No, on je ipak, buduci vatreno ubedjen u matematicku ispravnost svojih proracunavanja,
ponovo trazio u Bibliji objasnjenje u cemu je greska, gde je pogresio, kad se Hristos nije pojavio onog dana koji Mu je on, tako
reci, zakazao.
Milerov prijatelj Snou (S.S.Snow) dobio je "nebesku svetlost" i "pronasao" gde je bila greska u Milerovom proracunu. U prici o deset
devojaka koja se upravo odnosi na drugi dolazak Hristov (Mt.25,1-13) receno je da je zenik zakasnio sa dolaskom i da je dosao u
ponoc. To po tumcenju Snoa znaci nista drugo, nego da Hristov dolazak treba cekati pola godine kasnije nego sto je bio proracunao
Miler. Dakle, Hristos ce doci 21.oktobra 1844. a ne kao sto bese izracunato 21.marta.
Eto nove nade! Mnogi su opet poverovali. Miler se u pocetku drzao vrlo rezervisano prema tom novom proracunu. Tek 6.oktobra i on se
prikljucio vernicima i poverovao da ce tog dana Hristos doci.
A bostonski trgovci, kao trgovci! Od svega prave pazar, pa i od nove adventisticke nade. Bilo da su i oni poverovali, ili ne, bilo
da su hteli da naprave dobar pazar, bilo da su hteli malo da se narugaju adventistima, u oglasima svojih radnji istakose
reklame:"Belo odelo za vaznesenje po najjeftinijoj ceni i poslednjoj modi".
Adventisti se ponovo iskupise da docekaju Hrista. Ponovo pobozni, uzdasi i pozivi: Dodji, Gospode Isuse! Ponovo pokajanje i
ispitivanje srca i savseti. Parola dana bila je:"Evo zenik dolazi"! Miler opisujuci te momente kaze:"Nema velikog izrazavanja
radosti...Ne cuje se klicanje...Pevaci cute: oni cekaju da se prikljuce andjeoskoj vojsci, nebeskim horovima... Jelena Vajt
izvestava nas da su poklic "Evo dolzai zenik" oni najodaniji poziv i polsusali. "Zemljoradnici su ostavili svoje zito u polju,
zanatlije svoj alat i posli sa suzama u ocima i velikom radoscu da objave opomenu."
Ali, sve je bilo uzalud! Hristos opet nije dosao. Adventisti su ostali prazni kao ono nekad u vreme proroka Ilije svestenici Valovi
koji su pola dana vikali "Vale, uslisi nas"(1.Car.18,26). Glasa niotkuda, niti ikakav znaka! Razocaranje je bilo potpuno. Josua
Hajms (Josua Himes), Milerov prijatelj iz Bostona, koji je jos 1840. godine izdao prve adventisticke novine pod naslovom "Znaci
vemena", pisase: "Ja sam napustio skup i plakao kao dete. Vreme je proslo, a ocekivani Gospod nije dosao. Mi moramo reci kao nekada
Marija Magdalina:"Uzese Gospoda iz groba i ne znamo gde ga metnuse"(Jn.20,2). Slicno se izrazava i Jelena Vajt. A baptisticka verska
zajednica kojoj je pripadao Miler i ciji je propovednik bio, vec sita bruke i skandala, iskljucila ga je iz svoje sredine i Milera i
njegove pristalice, u januaru 1845.
Dalji tok istorije
Sta sad?! Mnogi se pokajnicki vratise svojim bivsim maticnim verskim zajednicama, a neki ostadose i dalje uz Milera. Pod utiskom
drugog razocaranja sam Miler je 3. decembra 1844. godine pisao:"Primorani smo da osnujemo svoju odvojenu crkvu: Bog neka nam
oprosti".
Prva briga bila je objasniti zasto Hristos nije dosao kad je po Milerovom tumacenju prorostva trebalo obavezno da dodje bar
1844.(22.X)
Posle ponovnog i ponovnog ispitivanja Biblije nadjeno je najzad,"objasnjenje" zasto Hristos nije dosao. Pogreska je bila zapravo
dvostruka. Prvo, Danilovo prorocanstvo na koje se Miler u svojem tumacenju pozivao (Dan.8,14) i ne kaze da ce Hristos posle 2300
dana doci na zemlju, nego da ce se tada "ocistiti svetinja". Drugo, Miler je pogresno shvatao da se pod izrazom "ciscenje svetinje"
podrazumeva ociscenje zemlje vatrom Hristovog suda. Novi pogled u Bibliji poucio ih je da to "ciscenje svetinje" znaci ciscenje
nebeske svetinje, a ne zemaljske. Dakle, posto je Milerova biblijska racunica tacna, tog dana, 22.oktobra 1844. godine ipak se
desilo nesto izuzetno vazno. Tog dana Hristos je usao u nebesku svetinju i zapoceo je istrazni sud, "sud od kuce
Bozije"(1.Petr.4,17). Sad, ko moze da proveri sta se desava na nebu, nek osporava tezu! Inace adventisti tvrde da je Bog "ciscenje
nebeske svetinje" cudesno otkrio Hiramu Edisonu odmah drugi dan posle promasenog cekanja.
Na pitanje koliko vredi Milerovo proricanje osvrnucemo se kasnije, a sada produzimo istoriju adventista.
Miler, iskljcen iz baptisticke zajednice, poceo je odmah organizaciju svoje nove verske zajednice. Iste godine on sazove skupstinu u
mestu Olbani na kojoj je konstituisana nova verska zajednica adventista odvojena od baptista. Uskoro je Miler umro (1849.god)
ostavivsi za sobom tek novoosnovanu zajednicu. Bilo je mnogo krupnih teoloskih problema na kojima se zajednica pocepala na razne
grupe. Jedni su kao i Miler, praznovali nedelju a uskoro su se pojavili "adventisti sedmog dana", ili subotari koji su presli na
praznovanje subote, jer su smatrali da je to jedini pravilan nacin slavljenja Boga i ispunjavanja Bozjih zapovesti.
Nove licnosti i nova ucenja
Jos za zivota Milerova jedan od njegovih propovednika Stor propovedao je nauku da po ucenju Biblije ne postoji besmrtna dusa, i da
gresnici nece biti kaznjeni vecnim mukama nego vecnim unistenjem. Njegove pristalice nazivase se "adventisti hriscani". Njihovi
protivnici koji su verovali u besmrtnost duse i vecnost gresnickih muka nazivali su se "Evandjelski adventisti". Pokraj njih
postojala su i "Adventisticka braca" i "Ujedninjeni adventisti". No, najvise pristalica pridobili su "Adventisti sedmog dana ili
sbotari".
Iako su adventisti od samog svog pocetka praznovali nedelju, dakle bili "nedeljari" a ne "subotari", ipak se subotarstvo kod njih
razvilo vrlo rano, jos za zivota Milerovog. Neka Jevrejka Rahilja Preston presla je u adventizam i pocela propovedati da treba
praznovati subotu. Josif Bets (Joseph Bates) takodje je bio zastupnik praznovanja subote. On je 1846. godine napisao knjigu o
praznovanju subote. Knjiga je postigla medju adventistima veliki uspeh.
Ali izgleda da bi sve to ostalo bez veceg znacaja i uticaja da se ideji praznovanja subote nije pridruzila i Jelena Vajt
(1827-1915). Bila je to vrlo energicna i darovita zena. Ona je u toku svoga dugog zivota napisala 43 knjige i brosure i oko cetiri
hiljade raznih clanaka objavljenih u adventistickim casopisima. Ona je tvrdila o sebi da je dozivljavala nekakve vizije za vreme
kojih je stojala nepomicno, bez disanja, otvorenih ociju. Adventisti veruju da je ona tada dobijala razna otkrivenja iz nebeskog
sveta, pa je smatraju za Bogom danu prorocicu. Tim svojim vizijama ona je poduprla Milerovo tumacenje da je Hristos 21.oktobra usao
u nebesku svetinju i tamo zapoceo istrazni sud pa zato nije dosao toga dana na zemlju kao sto je to proracunao Miler i kao sto su
svi adventisti to nesumnjivo ocekivali. Osim toga, jedna od njenih "vizija" potvrdjivala je potrebu praznovanja subote.
Naime, ona kaze da je imala viziju nebeske skinije i tamo videla Kovceg zaveta. Hristos joj je otvorio poklopac sa kovcega u kojem
su bile one dve kamene ploce sa Bozijim zapovestima koje je Mojsije dobio od Boga na Sinaju.
Dalje kazivanje ima dve verzije. Po jednoj verziji cetvrta zapovest je bila tamna pa je Jelni dato objasnjenje da je to stoga, sto
ljudi ne postuju tu zapovest nego su mesto subote uveli praznovanje nedelje. Po drugoj verziji cetvrta zapovest je bila okruzena
svetloscu, a objasnjenje je glasilo da je to stoga sto je to "jedina zapovest koja definise zivoga Boga, koji je stvorio nebo i
zemlju i sve sto je u njima. Kad su bili polozeni temelji zemlje, onda je bio polozen i temelj suboti".
Ma koliko da je Jelena Vajt naglasavala da njeni spisi nisu nikakva zamena niti dopuna Biblije, ipak su njene vizije, narocito sto
se tice praznovanja subote, imale prakticno bas taj efekat, pogotovo kod sveta zeljnog okultnih senzacija. Inace Jelena Vajt je bila
neumorni propovednik adventizma-subotarstva tako da je obisla ne samo celu Ameriku, nego je 1885. godine dosla i u Evropu gde je
obisla novoosnovane adventisticke opstine u mnogim evropskim zemljama.
Jos jedan promasaj
Reformisticki pokret adventista sedmog dana je posebna grana adventista subotara. U toku prvog svetskog rata su se medjusobno
zavadili na pitanju ucesca adventista u ratu. J.Vincen(J.Wintzen)njihov istaknuti funkcioner, napisao je u decembru 1915. godine
clanak "Hristos i rat". Tvrdio je da "Biblija sasvim ozbiljno uci da se ucescem u ratu ne narusava ni sesta ni cetvrta zapovest
Bozja. Ovo je izazvalo medju adventistima u Nemackoj velike i zucne rasprave. Opozicija je upotrebljavala vrlo krupne i teske izraze
na racun zvanicnog pravca izrazenog u spomenutom clanku. Pristalice takvog shvatanja nazivane su "varalicama" i "poboznim
nitkovima", a "Strazar istine"-adventisticki casopis "Reformnog pokreta"-isao je tako daleko, da je tu grupu adventista uporedjivao
sa slikom zene bludnice koja jase na zveri, prema viziji opisanoj u 17.glavi Otkrivenja Sv.Jovana Bogoslova. Tu sliku inace
adventisti primenjuju na Rimokatolicku crkvu.
Posle Milerovog promasaja u odredjivanju datuma ponovnog Hristovog dolsaka, adventisti sedmog dana vise ne izracunavaju bas datum
drugog Hristovog dolaska, nego se zadovoljavaju samo tvrdnjom da su ovo poslednji dani i da "ovajnarastaj nece proci dok se sve to
ne zbude"-kao da je Hristos to rekao za svoj drugi dolazak, a ne za razorenje Jerusalima. I kao da je pod recima "ovaj narastaj"
mislio na generacije iz naseg doba a ne na one generacije kojima je neposredno i govorio o propasti Jerusalima.
Medjutim "Reformni pokret" nije mogao nikako da se odlepi od te cudne antibiblijske zelje da proracuna datum drugog Hristovog
dolaska. Njihov americki vodja Rajt (Reidt) iz Long-Islanda proglasio je 6.februar 1925. za dan ponovnog Hristovog dolaska. On je
taj dolazak
cak i potanko opisao. Hristu ce trebati sedam dana dok ne stigne na Zemlju. Usput ce se pomalo zadrzati na pojedinim planetama koje
bude sreo, da bi na njima izdao uputstva i naredjenja koja se ticu ishrane zemaljskih pravednika koje ce On povesti u nebo.(Paul
Scheurlen,o.c.p.66-6
Kao sto je svima poznato, prosao je sa svojim prorostvom kao i Miler. Pa, iver ne pada daleko od klade!
Adventizam kod Srba
Nama Srbima adventisticki propovednici sizu tek pocetkom 20 veka. Prema izvestaju koji donosi Albin Mocnik bivsi predsednik
adventista u nekadasnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, medju Srbima u bivsoj Austro-Ugarskoj adventizam se javlja 1903.
godine, i to u Mokrinu u Boljevcima. Adventisticki "Glasnik" br. 1 za 1975. godinu objavljuje da je 6.12.1947. godine u Loku umro
jedan od najstarijih adventista u drzavi, Rada Maletin, koji je "istinu primio" jos 1910. godine u Beogradu, a "zavet s Gospodom"
ucinio 1911.u Turiji. Takodje u istom broju "Glasnika" prestampan je jedan clanak iz nekadasnjeg adventistickog lista "Sionska
straza" br.1 za 1914. godinu, u kojem pisac clanka N.Z.iznosi "Kako je istina dosla u Stari Sivac", to jest kako je on kao berberin
u tome mestu postao subotar jos pre 1913. godine, i kako je u novembru te godine pod uputstvom "brata" Maksa Ludevika preveo svoju
zenu i jos dva prijatelja u subotarstvo.
U Beogradu su prvi propovednici adventizma primeceni 1909. godine. Skupljali su se na molitvene sastanke po privatnim kucama. Najpre
u Dalmatinskoj ulici br. 30 kod nekog ciglara Antonija Stankovica. O tim njihovim sastancima imamo iscrpan izvestaj od pokojnog
prote Ljubomira Mitrovica("Miroljuba") u njegovim spisima:"Verske lutalice" i "Iz tame na svetlost". On je verovatno bio prvi srpski
svestenik na teritoriji ondasnje kraljevine Srbije koji je pastirski delovao medju novim sektasima. Po njegovim izvestajima bilo ih
je 1911. godine oko desetak dusa koje iz Beograda, koje iz raznih mesta: Zarkova, Barajeva, Zemuna, Cente i Kikinde. On cak navodi i
imena prisutnih.
Stvaranjem nove drzave Srba, Hrvata i Slovenaca posle prvog svetskog rata razne grupe adventista su se ujedinile u posebno
misionarsko polje novostvorene drzave. Istaknute vodje bili su: Albin Mocnik sa sedistem u Beogradu, Robert Silinger sa sedistem u
Novom Sadu i Ziva Janac sa sedistem u sremskom selu Nikinci. Sva trojica su bili vrlo aktivni, no prvenstvo ipak pripada Mocniku. On
je u Beogradu osnovao "subotnu skolu", "misionarsku skolu" za spremanje misionara i kolportera(knjigonosa), "Samaricansko drustvo" i
drustvo "Preporod". "Preporod" je bio zakupio salu od Srpskog lekarskog drustva na Zelenom Vencu br.1 u kojoj je drzao svoje
molitvene sastanke subotom i svoja predavanja nedeljom uvece. Pisac ovih redova je kao student teologije prve i druge godine svojih
studija (1934. i 1935.) vrlo cesto odlazio na nedeljna vecernja predavanja da slusa Lorencija I Djordja Kalezica.
Posle drugog svetskog rata adventizam se na teritoriji SFRJ razmahao svom snagom, tako da su podignute mnoge i mnoge adventisticke
bogomolje, narocito po Uzoj Srbiji i to u mestima i krajevima koji ranije nisu ni culi za subotare. Osim tih "domova molitve"
adventisti su otvorili i svoje bogoslovske skole, imaju svoju biblijsku dopisnu skolu, svoje horove, svoje folklorne grupe koje
ucestvuju na adventistickim saborima u inostranstvu (na primer u Becu), redovno odrzavaju casove veronauke. Imaju subotom molitvene
sastanke sa predavanjima na kojima ucestvuju ponekad i vise predavaca kao i horovi i recitatori. Pri predavanjima sluze se po
potrebi najmodernijim tehnickim sredstvima, i izbegavaju staromodne termine i nazive.
Primera radi, pisac ovih redova moze navesti iz licnog iskustva jedno vrlo efikasno predavanje kojem je prisustvovao u
adventistickom molitvenom domu u Beogradu u ulici Bozidara Adzije, pre nekoliko godina.
Prvo su izisli na propovedaonicu nekoliko lica raznih doba starosti. Jedno dete pozdravlja dobrodoslicom svu decu svoje vrsnjake. To
isto ucinise jedan mladic i devojka. Zatim jedan zreo covek, i najzad jedan starac. Tema predavanja je bila ono sto bismo mi nazvali
"Teoloski dokaz o postojanju Bozijem". Medjutim, takav naziv oni nisu upotrebili. Ta terminologija je za njih staromodna i
kompromitovana. Pre samog predavanja jedan mladic, rodom iz Crne Gore, majstorski je izrecitovao Njegosevu pesmu "Crnogorac
svemogucem Bogu". Zatim jedan mlad predavac (mozda Lorencin sin onog starog Lorencina) vrlo elokventan, recit, iznosio je vanredne
primere teologije i, upotrebivsi kono projektor u boji, vodio nas od zvezde do zvezde i od magline do magline kroz celu vasionu.
Predavanje je ostavilo vanredan utisak. A bilo je zacinjeno pesmama koje je izvodio jedan vrlo veliki hor same omladine, i sa
nekoliko tacaka koje su izvodili omladinski oktet i jedan omladinski kvartet. Sve se zavrsilo masovnom pesmom "Zasto da dremas pred
vratima carstva" koju je uz pratnju harmoniuma pevala cela masa prisutnih od nekoliko stotina dusa.
Ne samo to. Umeju ponekad da ubace svoje stvari gde im se covek uopste ne nada. U maju 1939. godine osvecen je kamen temeljac
Svetosavskog hrama. Tada je isla velicanstvena pravoslavna litija iz Saborne crkve preko Terazija do Svetosavskog platoa na Vracaru,
gde treba da se polozi kamen temeljac za Svetosavski hram. U litiji su ucestvovale mnogobrojne korporacije i razne muzicke grupe.
Neke od njih su svirale pravoslavne crkvene melodije, na primer svetosavski tropar treceg glasa "Puti vovodjascago", onaj osmog
glasa "Pravoslavija nastavnice". Jedna muzicka grupa svirala je neku melodiju pesme koju sam cuo vise puta na molitvenom sastanku
adventista u sali drustva "Preporod",a cije pocetne reci glase:"Gde nalazi dusa svoj pokoj i mir?", sa refrenom posle svake
strofe:"Domovina duse na nebu je tam". Kasnije, cak 1956. godine nasao sam su u Vrnjackoj Banji sa jednim starim adventistom, mislim
da se zvao Sodarevic ili Sudarevic i on mi rece da je ta pesma vec tada bila izbacena iz adventisticke pesmarice jer ne odgovara
adventistickom ucenju o dusi. Cak je i "Politika" pisala o prodoru adventista, u br. 5520.
Adventisticka propagandna literatura je vrlo bogata i vrlo raskosno i moderno uredjena. vecinom u koloru. Naslovi knjiga su vrlo
zavodljivi. Ne moze se naci knjiga sa staromodnim nazivom "Katihizis", ili "Biblijska istorija" ili "Dogmatika". Ne! Njihove knjige
sadrze sve to, ali pod drugim, privlacnijim naslovima koji mogu da zagolicaju interesovanje prolaznika. Na primer:"Velika borba
izmedju Hrista i Sotone", "Ima li zivota u vasioni", "Resenje svetske krize", "Nada ovog sveta", "Suvremeni covjek i Biblija",
"Ispunjenje vekovne teznje covecanstva", "Na pragu novog doba".
Organizacija i aktivnost adventista
Adventisticka verska zajednica ne samo sto je vrlo bogata, nego je i vrlo organizovana i disciplinovana. Tamo se tacno zna sta ko
sme i sta ko moze da cini. Kad se u nekom mestu pridobije nekoliko lica, obrazuje se opstina. Njom upravljaju jedan ili dva
propovednika koji imaju svoje pomocnike. Osim njih u opstini postoji narociti odbor "komitet" koji vodi poslove opstine. Vise
opstina iz neke pokrajine sacinjava okruzne saveze, a ovi sacinjavaju "Uniju" koja moze da obugvata vise zemalja. Unije svake godine
salju svoje delegate na unionisticku konferenciju. Ona nosi naziv Generalna konferencija i ona je najvisa vlast za adventiste celog
sveta. Ona se odrzava svake cetvrte godine. Ona bira jednu posebnu komisiju od 35 clanova koja vodi brigu za misionarenje u celom
svetu.
Adventisticke misije su vrlo zive. Imaju adventisti u svetu mnoge skole, od osnovnih do univerziteta. Izdrzavaju mnoge bolnice i
druge karitativne ustanove. Imaju svoje radio stanice u pojedinim zeljama, imaju svoje fabrike itd.
Sabravsi sve ovo, adventizam predstavlja jednu vrlo mocnu organizaciju u svetu. Oni misle da na osnovu svega toga zasluzuju naziv
"Crkva", a niposto sekta, jer se ne smatraju frakcijom bilo koje crkve. Pozivaju se cak i na to sto su u mnogim drzavama uspeli da
izdejstvuju za sebe zvanicni naziv "Hriscanska adventisticka crkva".
No, iako imaju tako mocnu organizaciju, adventisti u svetu i kod nas ipak ne predstavljaju jednu jedinstvenu celinu nego su pocepani
na razne sekte kao sto je to vec spomenuto napred. U SFRJ registrovano je nekoliko adventistickih "crkava", i to: Hriscanska
adventisticka crkva, Unija reformnog pokreta adventista sedmog dana, Crkva Bozja sedmog dana i Crkva Bozja, koja ne priznaje Jelenu
Vajt za prorocicu.
Iz ovog kratkog pregleda istorije adventizma vidimo jednu cudnu pojavu. Naime, nijedna sekta u istoriji hriscanstva nije startovala
sa tako velikom brukom i sramotom da ju je Hristos pred celim svetom ocigledno demantovao u njenom osnovnom i najglavnijem stavu -i
to dvaput!- a pri svem tom, ona je postigla u svetu vece uspehe nego ikoja druga sekta! Kako objasniti taj paradoks?
Pravo objasnjenje mogao bi dati samo onaj kome su poznati putevi Bozjeg promisla. Za nas obicni ljudski razum vazi ono sto je po
Bibliji i po samom razumu nesumnjivo. I Biblija i razum i svakidasnje iskustvo uveravaju nas da u ovom svetu ne postize uspehe samo
Bog, nego i Satana. Adventisti uce da je papstvo antihrist, pa ono ipak ima vise uspeha nego oni. Po recima Biblije antihrist ce
pred kraj sveta i veka postici daleko vece uspehe u svetu nego Crkva. Spasitelj je jednom prilikom cak postavio pitanje:"Ali sin
covecji kada dodje, hoce li naci veru na zemlji?"(Lk.18,.
Drugo, i Biblija i razum kazu da se Bog ne moze varati niti lagati. Prema tome, "ako bi neki prorok rekao u ime Gospodnje pa se ne
zbude, i ne izvrsi se, to je rijec koje nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se"(5.Mojs.18,22).
Trece, istorija nas ocigledno uverava da je Miler, osnivac adventizma. On je govorio "u ime Gospodnje", na "osnovu reci Bozje", a
njegovo se prorostvo nije ispunilo. I to dvaput neispunjeno! Dakle?
Ucenje adventista
Adventisti usvajaju mnoge dogme koje ima i Pravoslavna Crkva. Mozemo cak reci: ceo Nikejsko-carigradski simvol vere, i to bez
rimokatolickog dodatka "Filiokve". U njihovim brosurama "Vjeruju ranog hriscanstva" koje obradjuje Slankamenac, vec na prvoj
stranici prvog broja odstampan je Simvol vere Nikejsko-carigradski tacno onako kako ga drzi Pravoslavna Crkva. Objektivan
pravoslavac ne moze da ne pohvali tako
nesto. Medjutim, oni imaju svoje tumacenje toga Simvola, a sto je najvaznije, pokraj istina izlozenih u tome Simvolu oni imaju i
svojih specificnosti za koje Crkva nije znala niti zna.
Adventizam kao protestantska sekta ima izvesnih ucenja koja su zajednicka svima protestantima, ima i takvih koje su zajednicke
mnogim sektama a ne pripadaju samo adventistima, i ima takvih ucenja koja su bas specificno adventisticko-subotarska.
U onu prvu grupu spadaju:
a) Izvor vere i pravilo istinitosti nekoga verskog ucenja je samo Sveto pismo bez Svetog predanja. Sveto pismo samo sebe tumaci.
Nije potrebno rukovodstvo Crkve ni svetih otaca.
b) Covek se spasava samo verom u iskupiteljsku zrtvu koju je Hristos podneo.
g)Hristos je jedini posrednik izmedju Boga i coveka, On je nas prvosvestenik i prema tome ne treba se obracati molitveno
svetiteljima ni Bogorodici.
d) Nema sedam svetih tajni. Postoji obavezno obred krstenja i vecere Gospodnje (pricesca) ali se hlebac i vino ne pretvaraju u telo
i krv Hristovu. Ne postoji posebno svestenstvo, nego opste.
dj) Odbacivanje postovanja ikona, relikvija i krsta.
e)Odbacivanje monaskih zaveta i svetiteljskih asketskih podviga.
U onu drugu grupu verskih tvrdnji koje pripadaju jos nekim protestantskim sektama a ne samo adventistima spadaju:
a) Ucenje da covek nema posebnu duhovnu dusu razlicitu od tela, besmrtnu i neraspadljivu, nego je dusa isto sto i krv, ili prosto
ziv covek. Prema tome, ne postoji nikakav zagrobni zivot. Mrtvi do vaskrsenja "spavaju". Vera u besmrtnost duse je po
adventistickom, i uopste po sektaskom ucenju, izum satanin kojim je on prevario nase praroditelje ubedjujuci ih protiv Bozje pretnje
i opomene da oni nece umreti(1.Mojs.3,4).
To shvatanje je razlog vise da se ne treba molitveno obracati svetiteljima jer oni nisu zivi, oni su stvarno sasvim mrtvi.
b) Vera u skori dolazak Hristov takodjer je jedna od karakteristicnih ucenja za adventiste. No ne samo za njih, nego i za neke druge
sekte, na primer Jehovine svedoke. Kao sto smo videli iz dosadasnjeg izlaganja, iz toga ocekivanja i rodila se adventisticka sekta i
naziv. U pocetku su odrejivali bas datum drugog dolaska. Sada, posle dvostrukog promasaja Milerovog, to vise ne cine. Zadovoljavaju
se tvrdnjom da su se "znaci vremena" pred drugi dolazak ispunili i da je taj dogadjaj "pred vratima". Hristos ce doci kad se zavrsi
istrazni sud na nebu ili "ciscenje nebeske svetinje".
Ima pisaca koji tvrde da su adventisti i posle neuspelih Milerovoh proricanja ipak odredjivali nove datume drugog Hristovog dolaska.
Navode se godine 1913.,1914.,1924.,1925.,1945.,1955. Moze biti da su ti pisci pomesali adventiste na ovom pitanju sa nekim drugim
sektama. U adventistickim knjigama te se godine ne spominju. A i u predavanjima i privatnim razgovorima ne navode godinu dolaska.
v) Po verovanju adventista vaskrsenje mrtvih nece biti jedinstven dogadjaj za sve ljude istovremeno, nego u dve etape. Prvo ce
vaskrsnuti pravednici, a posle gresnici. Tako postoje dva vaskrsenja, prvo i drugo.
g) U vezi sa ovakvim shvatanjem vaskrsenja stoji verovanje u hiljadugodisnje carstvo Hristovo, ili hilijazam. Adventisticki spisi to
ovako predstavljaju. Prvo ce se ispuniti znaci predvidjeni u biblijskim prorocanstvima za poslednje dane. Zatim dolazak Hristov i
vaskrsenje pravednika. Zatim vaznesenje pravednika sa Hristom na nebo, gde ostaju hiljadu godina u carstvu Hristovom. Za to vreme
zemlja ce biti pusta, a satana odvezan (Treba ovde naglasiti da ima hilijasta koji veruju da nece hiljadugodisnje carstvo biti na
nebu nego ovde na zemlji). Posle hiljadu godina vaskrsavaju mrtvi gresnici, satana biva pusten na slobodu na zemlju da vara
gresnike. Hristos sa pravednicima i Novim Jerusalimom silazi s neba na zemlju. Satana prikupi gresnike za boj protiv Hrista i
pravednika (Harmagedon). No Hristos ga savladjuje, baca i njega i gresnike u jezero ognjeno i sumporno i to im je kraj.
Satana i svi gresnici bice unisteni, a nece biti osudjeni na vecne muke kao sto to veruje Crkva. Posle njihovog unistenja nastaje
vecni zivot pravednika i andjela u Bozjem carstvu u kojem ce vladati vecna harmmonija, kao sto bese u svetu pre grehovnog pada.
To je u glavnim potezima eshatolosko ucenje adventista, a sa neznatnim izmenama i drugih sektasa koji veruju u osnivanje
hiljadugodisnjeg Hristovog carstva (po nekima na nebu, po nekima na zemlji), pa se zato njihovo ucenje naziva hilijazam, a oni
hilijasti.
Ima izvesnih tacaka adventistickog ucenja koja su specificno njihova, iako neka od tih shvatanja usvojise i Jehovini svedoci koji su
se pojavili posle adventista i dali tim shvatanjima ipak nesto od svojega tumacenja, tako da nisu bas identicni sa adventistima,
nego su slicni, bliski, u sustini skoro isti. Evo tih tacaka.
a) Danilovo prorostvo o buducim carstvima koja ce nastupiti posle Danilovog vremena, posebno prorostvo o "malom rogu"(videti
Danilovu knjigu gl. oni tumace tako kao da se to odnosi na papu i Rimokatolicku crkvu. A onih 2300 dana i noci o kojima se govori u
14.stihu te glave, Miler tumaci tako da ce1843.ili1844.Hristos doci ponovo. Posto nije dosao, onda su to naknadno protumacili tako
da je Hristos tada usao u nebesku svetinju da je ocisti.
b) Po njihovom tumacenju spomenutih Danilovih prorostava u vezi sa prorostvima iz Apokalipsisa gl.13. i 17. papa je antihrist u
bukvalnom smislu reci. On je eksponent sotone. Jelena Vajt je napisala jednu knjigu u kojoj izlaze istoriju hriscanstva. Naslov
knjige je:"Velika borba izmedju Hrista i sotone". Hristos je olicen u jereticima i sektasima svih vekova, a sotona to je papa i
uopste Rimokatolicka crkva.
U mnogim svojim spisoma adventisti izracunavaju cak i antihristov broj 666 iz latinskog natpisa titule koja je po njihovom tvrdjenju
napisana u papskoj tijari: Vicarus Filii Dei= Zamenik Sina Bozjeg. Rimokatolicka crkva je po njihovom tumacenju Apokalipsisa "Veliki
Vavilon", ona velika bludnica o kojoj se govori u 17.glavi Apokalipsisa, ili "zver" koja je opisana u 13.glavi Apokalipsisa.
Iako je Luter, daleko pre adventista, nazvao papu antihristom, u svome spisu Wider die Bulle des Antichrists (Protiv bule
antihristove), a isto tako, iako Pravoslavna crkva ne priznaje papu kao nepogresivog zamenika Hristovog, niti kao vidljivu glavu
Crkve, adventisti tu sliku o papi primenjuju delimicno i na Pravoslavnu Crkvu, pa cak i ostale protestante koji slave nedelju kao
"znak zveri", kao "papin pecat". U tom se s njima slazu i Jehovini svedoci.
v) Adventisti odbacuju sve hriscanske praznike zajedno sa nedeljom, a vracaju se na starozavetno praznovanje subote. Nedelju je po
njihovom misljenju uveo papa i zato je ona znak "apokalipticne zveri", ili "pecat papski", plod delovanja "malog roga" koji ce
pomisljati da "promeni vremena i zakone".(Dan.7,25). Praznovanje subote i skori dolazak hristov, to su dve teme koje se obavezno
provlace kroz sve njihove besede i napise. Subota je za njih dokaz da su oni prava Crkva, jer "samo oni ispunjavaju svih deset
Bozjih zapovesti".
g) Adventisti se drze starozavetnog propisa o podeli jela na cista i necista, pa ne upotrebljavaju svinjetinu. U tome se potpuno
slazu sa Jevrejima.
d) Zabranjena je svaka upotreba duvana i alkohola. Cak i za pricesce ili "Veceru Gospodnju" upotrebljavaju slatko vino, ili siru.
dj) Adventisti tvrde o sebi da imaju dar prorostva.
Potanko izlaganje svih ovih tacaka i procena njihove opravdanosti na osnovu Biblije bice iznesena u trecem delu ove knjige. Ovde
mozemo naglasiti jos samo to, da su adventisti u svojoj propagandi medju pravoslavnima vrlo nasrtljivi. U tome ih daleko prestizu
samo Jehovini svedoci.
"Slap" <slavo...@ka.t-com.hr> je napisao u poruci interesnoj grupi:epllai$vt3$2...@news1.carnet.hr...