SPECIJALNO ZA HRVOJA - text koji je obavezan za ispite...
Angel
DOGMAT O BOGU TROJICI DANAS*
Jedan od paradoksa koji danas srecemo u Ekumenskom pokretu je to sto iako svi hriscani imaju isto verovanje u Boga, postoje odredjene razlike medju njima koje prolaze nezapazeno, uprkos cinjenici da one primetno uticu ne samo na bogoslovlje, vec i na hriscansko bivstvovanje i zivot u svim nivoima. Hriscanstvo se razlikuje od drugih monoteistickih religija time sto iako ispoveda veru u Jednoga Boga, ono pod tim podrazumeva da Bog postoji na Trojican nacin, tj. kao Otac, Sin i Sveti Duh. Ova 'Trojicna formula Hriscanske vere uvek je cinila deo Hriscanskog krstenja[1], i to ukazuje na cinjenicu da vera u Svetu Trojicu nije samo stvar prihvatanja jednog teorijskog stava o Bogu, vec stvar dovodjenja covekovog zivota u vezu sa ovom verom[2]; krstenje u Trojicu znaci ulazenje u jedan odredjen nacin postojanja (kakav je) Trojicnog Boga.[3] Bogoslovlje o Svetoj Trojici ima duboke posledice po zivot.
Iako je dogmat o Svetoj Trojici tako presudan i centralan za hriscansku veru, teskoce nastaju u vezi sa nacinom, na koji se shvata ova vera i izrazava, narocito je problem u razlikama izmedju Istocnog i Zapadnog Predanja Crkve. Vec je Karl Bart ukazivao na problematicno mesto koje je dogmat o Svetoj Trojici imao u Zapadnoj teologiji, i svojom uobicajenom zestinom, on je naglasavao da Trojicnost nije manje vazan aspekt Bozijeg Bica, vec ima ontoloski karakter: Bog jeste Trojica. Primarno pitanje u Dogmatici je pitanje o Svetoj Trojici a ne o "Bogu uopste", jer je pitanje "ko je Bog" postavljeno u Otkrovenju.[4] Karl Raner nas je uglavnom upozorio na opasnosti koje slede iz tradicionalnog zapadnog gledista o Bogu. U svojoj znacajnoj knjizi “Trojica”[5], Raner je puno ispitivao tradicionalno — od Sv. Avgustina — Zapadno glediste o Svetoj Trojici i pozivao je na povratak grckom svetootackom stavu, posto je on verniji biblijskom pogledu koji pre poistovecuje Boga sa Ocem nego sa nekom Bozanskom sustinom, sto je bio slucaj sa Avgustinovcima i srednjevekovnom sholastickom tradicijom. Ono sto je jos uocljivije u Ranerovom stavu je to da je on primetio odsustvo bilo kakvog uticaja Trijadoloske teologije na pobozni zivot hriscana — to zapazanje se smatra za jedno od naj vaznijih.
Dok je na samom Zapadu pocela kritika tradicionalnog bogoslovskog stava preko znacajnih glasova, kao sto su ovi upravo spomenuti, u Pravoslavnoj Crkvi preovladjujuci nacin tretiranja dogme o Bogu dugo vremena je bio bas taj, karakteristican za Zapadnu tradiciju, koji su kritikovali Bart i Raner. Akademski dogmatski udxbenici, kao sto je Andrucosov[6] i Trembelasov[7], na grckom, nastavili su da tretiraju dogmu o Trojici kao drugostepsni aspekt Jednoga Boga, dok je ta nesrecna podela izmedju akademske teologije i obicnog, liturgijskog i poboznog zivota u Crkvi onemogucila Trojicnom bogoslovlju da odrzi bilo kakvu vezu sa obicnim zivotom ljudi, bar ne na svestan nacin.
U medjuvremenu, pojavile su se u Pravoslavnoj Crkvi nove struje, preko Rusa, koji su emigrirali u Evropu nakon Sovjetske revolucije. Vladimir Loski[8], medju njima, zadao je primetan udarac tradicionalnom zapadnom pogledu, polemisuci sa savremenom teologijom, koja je jos primetna u svim oblastima. Ali, takvo stanoviste Loskog je odvelo u krajnosti, i pocele su da se pokazuju slabosti njegovog stava. Nacin na koji je on izneo sporno pitanje Filiokve, kao presudni problem izmedju Istoka i Zapada, cist je primer koliko Trojicno bogoslovlje Loskog ima potrebu za revizijom. Ipak, njime on uspeva da ucini da savremena teologija postane svesnija znacaja Pnevmatologije za teologiju u celini, a to je tacka koja vise ne sme biti previdjana u ekumenskim raspravama.
Ova zapazanja mogu sluziti kao pokazatelj da je problem Svete Trojice u samom centru hriscanske teologije, kako ona ekumenski deluje danas, i da je potrebno da se sve ponovo razmotri iz sledecih razloga:
(a) Postoji povecana zabrinutost medju bogoslovima svih predanja i veroispovesti da je dogma o Svetoj Trojici postala beznacajna za zivot obicnih hriscana, za bogosluzenje, poboznost, duhovnost, itd.; izgleda da je ova dogma potpuno bez uticaja na vecinu hriscana. Ako neko upita obicnog laika da li za njega ili nju ima neke razlike ako uznosi molitve Svetoj Trojici, ili npr. samo Hristu, bice zbunjen i smeten, osim ako jasno odsecno ne kaze u odgovor — "nema razlike" Ako neko dodje do stupnja bogoslova, moze da se nadje u istoj situaciji. Jedno vreme, u ranoj Crkvi svi su prihvatali kao stvar pravca da se evharistijske molitve (Evharistijska Anafora ili Kanoi) uznose Sinu ili Duhu[9]. Pripisivao se dubok znacaj ovim liturgijskim razlikama, kojih cemo se kasnije sazeto dotaci.[10] Danas, malo ce ljudi uopste i da primeti ove razlike (mnogi, ako ne svi pravoslavni episkopi i svestenici iznenadjeni su kada im kazem da ne bi trebalo da uznose Evharistijsku Anaforu pred ikonom Hristovom, jer je to molitva Ocu; oni odgovaraju: "kakva je razlika?", ili "ovo su nevazni detalji", i "samo je jedan Bog, a Hristos ucestvuje u celom Bozanstvu”. Ovaj nedostatak naslucivanja da u razlicitosti Licnosti postoji jasna osobenost koja ne sme biti zasenjena jedinstvom Vrhovnog Boga, karakteristika je nepovezanosti Trojicnog bogoslovlja sa Liturgijom Crkve.[11]
Ista zapazanja se mogu doneti u vezi duhovnosti i poboznosti. Postoji tendencija ka mistici medju puno hriscana, koji bi radije okrenuli dusu ka licnom odnosu sa Isusom, a narocito ka NJegovom covestvu, sto je jedna vrsta Hristomonisticke poboznosti,[12] a drugi bi da uznesu dusu u samu Bozansku sustinu kao neku vrstu gubljenja sebe u ljubavi Bozanstva[13]. U oba slucaja, Sveta Trojica je za njih beznacajna. Neko moze da bude "produhovljen" hriscanin a da i ne pomisli na NJu.
(b) Postoji pojacana potreba da se uspostavi odnos izmedju Trojicnog obrasca postojanja i ljudske licnosti. Na ovome je vrlo malo, ako je uopste i ista, ucinjeno do sada. A ipak, pojam licnosti je vazeci pojam u sociologiji[14], i omiljen ideal u humanizmu — religioznom kao i u ateistickom. Bez jedne studije o dogmi o Svetoj Trojici ne mozemo da povezemo bogoslovlje sa dubljim zivotnim potrebama coveka. Izgleda mi, na kraju, da je hriscanska vera bez dogme o Svetoj Trojici prazna od sveg zivotnog smisla za coveka.
(v) Hitno je potrebno da se Ekumenizam suoci sa problemom Svete Trojice, i to u vezi sa dve stvari:
(1.) Sa razmatranjem o jedinstvu Crkve postaje sve ociglednije da veliki deo poteskoca u oblasti Eklisiologije ima veze sa mestom koje smo dodelili Pnevmatologiji u nasem vidjenju Crkve, njene strukture i njenih sluzbi.[15] Pazljiva studija o Eklisiologiji Vatikana II, na primer, otkriva da se Eklisiologija uglavnom jos izgradjuje samo na Hristoloskom materijalu; tek nakon svega uvodi se Duh Sveti u strukturu da je ozivotvori. Kao rezultat toga, istorijski episkopat ili prejemstvo dobilo je primat nad dimenzijom zajednice ili zajednicarenja, sto je *specificnost Svetog Duha. Dok Pnevmatologija ne postane sastavni deo same Hristologije, a stoga i Eklisiologije, nece biti istinskog napretka u delu jedinstva Crkve — ne samo da ss uzima u obzir odnos Istoka i Zapada, vec i problemi sa kojima se sam Zapad suocava (npr. dijalektika izmedju institucije i dogadjaja, klerikalizma i uloge laika, itd.).
(2.) Na nivou dijaloga sa drugim verama, koji naglo okupira dnevni red Svetskog Saveta Crkava kao i Papski Savet za unapredjenje Hriscanskog Jedinstva u Vatikanu, problem Svete Trojice treba da bude centralni problem. Ovo je narocito ocigledno kad su u pitanju takozvane monoteisticke religije, narocito Judaizam i Islam,koji ne samo da prigovaraju Hriscanima u vezi ovog spornog pitanja, vec ih i teraju — a ovo je jos vaznije — da porazmisle o svomsopstvenompogledu ia monoteizam. Drugim recima, sada je presudno pitanje za same Hriscane: pgga oni podrazumevaju pod "Jednim Bogom"? [ta cini da
Bog bude jedan? Ovo pitanje ne moze d" pas biti postavljeno u formi u kojoj je bilo postavljeno u ranoj Crkvi. I jos, to bi sustinski bila ista dilema sa kojom bi bili pozvani da se uskoro suocimo: da li je jedinstvo Boga stvar jednosnu objektivnom aritmetickom smislu ili je to stvar jedinstva shvacenog u formi odnosne jednostF Da li poetoji takav pojam kao sto je odnosna sustina, odnosna jednost, itd? Kako mozemo da izbegnemo ova pitanja opsteci kao hriscani sa monoteistickim religijama?
Konacno, povodom ovog dijaloga sa drugim svetskim religijama, hriscani ce morati ponovo da se suoce sa pitanjem koje je izneo Karl Bart — da li je Hriscanstvo relslja. Da li mozemo da govorimo o Bogu odvojeno od Oca, gj. odvojeno od odnosne kategorije? Da li mozemo izuzeti Bozije Ocinstvo ili bi trebalo da 1 a poistovetimo konacno sa kategorijom koja je po definiciji odnosna?
U pogledu ovih pitanja koja danas opterecuju, predlazem da sledece tri teme ili sporna pitanja istaknemo kao presudna za bogoslovsko razmisljanje: pitanje Bozijeg postojanja u odnosu na svet; problem Bozijeg Bica u Sebi, mesto Trojicnog bogoslovlja u Eklisiologiji. Sada cu ponovo da se pozabavim sa svakim od ovih pitanja.
2. Pitanje Bozijeg Bica u odnosu na svet
Mnogo je napisano u nase dane o dogmi o Svetoj Trojici kao pokusaj da se pokaze njen znacaj. Jer, savremeni covek, narocito od doba prosvecenosti, nije spreman da operise sa pojmom transcedentnosti, vec sve posmatra kao objasnjivo u terminima imanentnog; vrlo je veliko iskusenje za teologe koji zele da budu relevantni, da pokusaju i pokazu vaznost Trojicnog bogoslovlja, cineci ga nezamenljivim delom ljudskog iskustva (istorijski: Moltman[16], ili licno: Mekkej[17]). Logicki materijal koji je koriscen za ovo je sledeci argument: Bog se otkrio samo u Hristu i Duhu onako kako oni uzimaju ucesca u istoriji i iskustvu. Bog istorije i Bog u Svom Sopstvenom vecnom Bicu Jedan je i Isti. Stoga, ako je Bog Koga srecemo u istoriji, kao sto je ocigledno, Trojican, ne mozemo a da ne zakljucimo da je Trojicnost nezamenljivi deo Bozijeg Bica. Kazavsi to Ranerovim izrazima, Ik<>iomijska Sveta Trojica je Imanentna Trojica i obratno, Imanentna Trojica je Ikonomijska Trojica.[18]
Dok ovaj argument, u svim svojim varijantama u kojima se pojavljuje i predstavlja danas, moze da ucini dogmu o Svetoj Trojici znacajnom, on je, po nasem misljenju, gotov da stvori nesagledive teskoce pri dijalogu hriscana sa drugim verama, na koje smo se iozivali, narocito sa Jevrejima. Jer to u osnovi nije nista drugo do povratak klasicnom monoteistickom pogledu na zivot prema kome su postojanje Boga i postojanje sveta neraskidivo povezani nekom vrstom bliskosti. Ranim Ocima Crkve (Irinej, Atanasije i drugi) trebalo je puno truda da obore ovaj grcki monizam za koji su s pravom mislili da dovodi u opasnost apsolutnu ontolosku slobodu Boziju, t.j. NJegovu transce-dentnost. Oni su izneli ucenje o "stvaranju ni iz cega" upravo da bi pokazali da je Bog postojao pre i bez obzira na svet, i da je stoga potrebno da budemo u stanju da se pozovemo na Boga bez istovremenog implicitnog ili eksplicitnog ukazivanja na svet. Ali, ovo nije moguce u slucaju Ranerove jednacine izmedju Imanentne i Ikonomijske Trojice, niti u slucaju Moltmanovog "Raspetog Boga". Lko Bog jeste Trojica On to mora biti i van Ikonomije. Ako On ne moze biti poznat kao Trojica osim u i kroz Ikonomiju ovo nas nece odvesti do toga da prosto sacinimo svoju Trijadolosku dogmu na osnovu Ikonomije. Bez apofa-ticke teologije, koja bi nam dozvolila da idemo izvan Ikonomijske Trojice, i da povucemo ostru razliku izmedju ontologije i epistimolo-gije neppo sto klasicna grcka misao kao i zapadna filosofija nisu u stanju da urade — ili izmedju postojanja i otkrovenja, Bog i svet postaju jedno neraskidivo jedinstvo i cozja transcedentiost je stavljena u pitanje. Uz pomoc apofaticke teologije mozemo reci da, iako Ikonomijska Trojica jeste Imanentna Trojica, Imanentna Trojica se ne iscrpljuje u Ikonomijskoj Trojici. Inace se Ovaplocenje prenosi u Bozje vecno Bice; On pocinje da strada prirodom, a tako ni .Jevreji ni Muslimani nikada ne bi bili u stanju da shvate ovu vrstu Boga. Ono sto je jos vaznije je to sto ovakav Bog ne nudi nikakvu stvarnu nadu coveku. Jer On patnje, koje se i covek nada da prevazidje, prevazilazi ne vrlinama Svoga zivota, vec nekom vrstom postajanja, sto znaci da je On u stalnoj potrebi istorijske realnosti (koja ukljucuje stradanje) da bi bio ono sto ce biti, Istiniti Bog.[19]
Ovaj, u nase vreme, aktuelni problem cini teologiju grckih Otaca, narocito Kapadokijaca, ponovo veoma znacajnom. Dva slavoslovlja Sv. Vasilija moraju biti dubinski proucena jer ona ukazuju na potrebu dva nacina govorenja o Svetoj 'Trojici, koja moraju da ostanu sasvim razdvojena jedno od drugoga.[20]
Slavoslovni iskazi i kirigmatski izrazi (da se setimo [linkove podele[21] su razlicite prirode u — teologiji, i ono sto mozemo reci o Bogu iz Bozijih dela u istoriji, razlikuje se od onoga sto mozemo reci posmatrajuci Boga Kakav je vecno. Ovo nas dovodi u vezu sa Svetom Trojicom. Uskoro moramo odluciti da li ova literatura, koja se danas predstavlja i umnozava, brkajuci Imanentnu sa Ikonomijskom Trojicom, da li moze da nastavi tako bez kritike. Jer, ako je ostavimo kakva je, ona ne samo da ce dovesti do toga da ne procemo u razgovoru sa Jevrejima, vec ce nas ponovo dovesti grckom mnogobostvu.
3. Problem Bozijeg Bica u Samome Sebi
Ovo je u vezi sa prethodnim problemom, iako ne na ocigledan nacin. Pitanje je da li je Bog Trojica po Sebi — a ne zbog nekog ucestvovanja u svetu — i ako je tako, kakvo to ima znacenje za jednu monoteisticku religiju kakvo je Hriscanstvo (ako je ono "religija") koja objavljuje da veruje u Jednoga Boga. Ovde se opcije istorijski ogranicavaju na grcke Oce s jedne strane, i one avgustinovske tradicije, s druge strane. Ili je Bog Jedan zahvaljujuci Ocu ("Monarhija" u ontoloskom, a ne prosto u funkcionalnom smislu), ili je On Jedan zbog jedne usije (, sustina) u kojoj podjednako ucestvuju tri Licnosti. Teskoce koje ja kao pravoslavan vidim u ovom poslednjem gledistu su dvojake.
Prva je ta sto, bar za mene u ovom slucaju, nema logike koja bi mogla da garantuje ontoloski primat Trojice u Bogu. Sholasticari, "logicni" kakvi su bili do krajnjeg stepena, bili su prisiljeni da u svom pristupu ovoj dogmi daju prednost "Jednom Bogu" nad "Trojicnim Bogom". Ako govorimo o Jednom Bogu kao Jednoj Usiji u kojoj ucestvuju tri Licnosti, mi cinimo Trojicu logicki sekundarnom sa ontoloske tacke gledista: ono sto se deli je primarnije od onoga sto ucestvuje u tome.[22] Poteskoce savremenog hriscanina u uskladjivanju Jednog Boga se Trojicom u ovom slucaju su vrlo "logicne".
Druga vrsta teskoce nije logicna, vec, ako dopustite da tako nazovem to, egizistencijalna (u "pozitivnom" smislu reci). Ona ima da se bavi time da li je bice duzno bezlicnom faktoru kakav je Usija ili Licnosti, kao sto je Otac. Uvodjenje pojma (uzrok) u dogmu o Svetoj Trojici bila je nuznost koju Sv. Atanasije nije predvideo, ne zato sto je on Aleksandrijac, a ne Kapadokijac (istoricari vole ovakvu klasifnkaciju, ali oni cesto ne vide istorijsku situaciju u njenoj celovitosti), vec sto su Evnomijani pokazali kako je lako da se izjednaci izvoriste Boga sa bezlicnom Usijom i da se od Omousios nacini jedno platonisticko izlivanje Bozije ljubavi, kako ih je Sv. Grigorije Nazijanin otvoreno optuzio da cine.[23]
Da li Bog postoji zato sto mora da postoji? Da li Bog postoji prosto zato sto postoji? Da li postoji uzrocnost u Bozijem Bicu, a to je nesto kao dogadjaj — naravno van vremena — koji prouzrokuje NJegovo Bice, ili je to pre mrtva usijanska tautologija o necemu sto postoji jer postoji, logika "samo-postojeceg"?
Ova pitanja mogu da zvuce suvise teoretski i akademski, ali ipak to nisu.[24] Ona uticu na nas nacin posmatranja postojanja uopste, i na nase davanje prvenstva licnostima nad neminovnim entitetima (sustinama).
Ako je Bozije postojanje determinisano potrebom NJegove usije, ako je On, Gilsonovim izrazima, jedno neophodno Bice[25], "Bice po Sebi" (po Tilihovoj terminologiji[26]) itd., onda je sva egzistencija vezana nuzdom. S druge strane, ako Bozije postojanje nije vezano jednom usijanskom tautologijom vec je uzrokovano slobodnom licnoscu, onda postoji nada za tvorevinu koja, po definiciji, jeste suocena sa prvenstvom sustine, "datih stvarnosti", dakle, postoji nada da bude slobodna od ovih "datosti", da stekne Boziji nacin postojanja, koji grcki Oci nazivaju (obozenje). "" je besmislen ako je odvojen od oslobadjanja coveka od primata sustine nad licnoscu.
Ali, sve ovo prirodno poziva da se prouci sta je Licnost. Tako smo primetili koliko je presudno, i logicki i bitijno, (ovo je od istinske vaznosti), ne dati primat sustini nad licnoscu. Osnovno je da proucimo problem Trojice u svetlu ove egzistencijalne zabrinutosti. To je nasa jedina nada da ova dogma postane vazna za ljude. Od ovoga ce proizaci nov pojam licnosti, koji ce u svom ontoloskom primatu nad usijom, da oznaci teznju coveka ka istinskoj slobodi, i tako da ucini da se pravilno razume hriscanski Bog, Trojica, Jedini istinito smisleni Bog. Ovaj pojam licnosti, koji proizlazi iz ovakve dogme o Svetoj Trojici, mora se danas ponovo prouciti, ako ova dogma treba da postane primenljiva za ljude.[27]
Povezano sa ovim je i pitanje Filioljue, za koje se zna da je trnovito sporno pitanje u odnosima Istoka i Zapada. Istorija ovog spora je tako opterecena polemikama da je nemoguce biti pravedan prema njemu bez napora da se on “demitologizira”. Ceo problem izgleda da je poceo od jezicke poteskoce u vezi prevoda na latinski reci u Jovanovom Jevandjelju. Latini su izjednacili , —l, itd. (dolaziti – poslat) sa i preveli ih jednim izrazom procedere.[28] Grci o ovome nisu mislili kao o "jeresi" dok nije to u stvari uvedeno u Vjeruju od strane [arlemana zaodenuti u autoritet Avgustinove teologije, u njenoj interpretaciji.
Do tog doba, Grci su takodje imali neku vrstu Filioljue, koju je izrazio Sv. Kiril Aleksandrijski, koja je izazvala jaku reakciju Teodorita Kirskog[29] zbog toga sto je ona mogla da se shvati kao pozivanje pa vecno proishodjenje Duha, a ne prosto Ikonomijsko. ^injenica je da je to za Kirila zaista imalo takvo znacenje, a iz njegovog cutanja ne mozemo da otkrijemo da li je on ikada priznao ovu tacku Teodoritu ili ne. U svakom slucaju, iz sledece diskusije o ovoj stvari se saznaje da je i na Istoku bilo moguce govoriti o Duhu Koji dolazi vecno kroz Sina, ali samo u dva smisla: a) Sin posreduje u proishodjenju od Oca (Grigorije Niski)[30] sto se svodi na formulu i b) da Sin posreduje u oduhovljenju Duha od Oca, ni na koji nacin ne postaje (uzrok) ishodjenja Duha. Maksim Ispovednik, objasnjavajuci stanoviste Zapadnog Filioljue grckim govornicima svoga doba, oslobodio je Rimljane od svake hule heterodoksnosti, narocito u ovim izrazima i sa eksplicitnim osvrtom na autoritet Kirila Aleksandrijskog.[31] Tako, izgleda, da se pitanje svelo na pojam . Da li je Otac jedini Bozanskog bica, Trojice? Ako nije, onda se pojavljuje dilema: ako prihvatimo drugi (Sina) kao od «NJega, imamo da izaberemo izmedju dve opcije – ili cemo da nacinimo usiju Boziju prvim proizvodjackim ili uzrocnim principom, ili cemo zavrsiti sa dva uzrocna principa, tj. sa dva Boga Na Zapadu prva opcija nije bila problem od Sv Avgustina; ali na Istoku ovaj pogled je bio toliko duboko ukorenjen da samo Licnost moze da uzrokuje bice, da problem zahteva dobropoznatu proporciju visikoosvetljenu palamitskom kontroverzom koja je upravo bila o primatu Licnosti nad Sustinom.[32]
Danas se postavljaju dva pitanja o ovom problemu: (a) do kog stepena je Zapadna teologija vezana za ideju primata sustine u Bozijem Bicu? Ja mislim da je ovaj spor izgubio svoju aktuelnost u Zapadnoj teologiji i ne moze biti tretiran kao smetnja. (b) Do kog stepena smo mi spremni da prihvatimo primat Licnosti nad “datom realnoscu”, prvenstveno u Bogu? Ovo je prvo pitanje, samo obrnuto u svom pozitivnom aspektu, koje je jos uvek problem koji stvara poteskoce. Boetijeva definicija licnosti,[33] pokazuje da smo jos vrlo daleko od toga da vidimo stvarne egzistencijalne implikacije dogme o Svetoj Trojici, i u odredjenom smislu, Filioljue. Ne bismo li mogli da pocnemo od ove tacke, umesto da ozivljavamo stare kontraverze, koje, izgleda, da niko ne razume i ne zeli? Zar ne bismo mogli da pocnemo sa pokusajem da razumemo sta predstavlja “licnost” u svetlu Trojicnog bogoslovlja, sta ona znaci za sve ljude i za sve oblasti (all disciplines), i onda kriticki da pregledamo nasu dogmu? Ovo je predlog koji se ne moze realizovati bez poznavanja istorijske problematike. Ali to je nesto sto nijedan istoricar niti dogmaticar ne moze da ucini sam, bez pomoci ljudi iz drugih oblasti. Ako hocemo da dogmu o Svetoj Trojici opet ucinimo znacajnom, moramo otvoriti granice i za druge interesente. U stvari, moramo da pocnemo od tacke gde se ovi ne-teoloski interesenti pojavljuju u nase doba.
4. Mesto Trojicnog Boga u Eklisiologiji
Ovo je, bar na prvi pogled, oblast za sebe. Kao sto pre rekoh, napredovanje ka vidljivoj zajednici Crkve neminovno ce u buducnosti zavisiti od nacina na koji Trojicna dogma utice na Eklisiologiju, posto je ovo oblast u kojoj je malo ucinjeno dosad; ovo sto ovde sledi previse je slobodno, i u izvesnom smislu, elementarno, i ima nameru da bude prost materijal za pocetak.
Crkva mora da prestane da se posmatra prvenstveno kao institucija, i da bude tretirana kao nacin postojanja (a njay of being). Crkva je prvenstveno zajednica (communion), tj. skup odnosa koji sacinjavaju obrazac zivljenja, upravo kao u slucaju Trojicnog Boga. Mi ne mozemo imati Eklisiologiju dok ne budemo imali odgovarajucu Trojicnu dogmu, jer ne mozemo od Crkve ocekivati nista manje nego da bude znak i odblesak Bozijeg nacina postojanja u tvorevini. Isto tako, mi ne mozemo dogmu o Svetoj Trojici uciniti zivotno vaznom, ako nemamo odgovarajucu Eklisiologiju, koja bi pokazala nacin na koji je ova dogma primenljiva u zivotu. ^ovek ne moze da ostvari svoju licnost van Crkve, ili bi inace Crkva bila krajnje irelevantna, i postala bi izlisna. Crkva mora biti shvacena kao mesto gde covek moze da okusi od svoje vecne eshatoloske sudbine, koja je zajednica u samom Bitiju Bozijem. Ukoliko prihvatimo Evharistiju kao tajnu (sacrament) koja ima nameru da nam ponudi ovaj predukus, onda ga moramo prepoznati u NJoj, ili s druge strane, uskladiti je sa zahtevima Trojicnog nacina postojanja. Ovi zahtevi se moraju prouciti i razloziti radi zajednice koju trazimo, vidljive zajednice Crkve. Na ovoj tacki nema ni Pravoslavnih, ni Protestanata, ni Rimokatolika — svi imamo potrebu za izmirenjem. Neka bi nasa dogma o Svetoj Trojici ukazala na nase puteve strukturisanja Crkve i sluzenja Evharistije.
2. Ako ucinimo Trojicnu dogmu presudnom za Eklisiologiju, moramo Duhu Svetom dati konstitutivnu ulogu u strukturi Crkve. Duh nije tu samo da oduhovljava, da bude "dusa" Crkve, kako je hristoloski na prvom mestu shvacen. Duh je sa-osnivac (t.j. konstitutivni "princip") Crkve, zajedno sa Hristom, da upotrebimo Kongarov izraz iz n,egove zadnje knjige o Svetom Duhu,[34] ili pre Onaj Koji kon-stituise Crkvu, dok je Hristos in-stituise.[35] Crkva ce na taj nacin prestati da bude smatrana za jednu istorijski datu stvarnost — instituciju — sto je izazov za slobodu. Ona ce istovremeno biti smatrana za nesto konstantno konstituisano, t.j. koja se javlja iz odnosa slaganja i slivanja, slobodno ustanovljenih od Duha Svetog. Nema nista dato u Crkvi — bilo sluzba ili svetinje, ili druge forma strukture — sto ne bi trebalo iskati kao da uopste nije dato. Ovo je epikleticki karakter Eklisiologije, ocevidan na prvom mestu u samoj Evharistiji, koja iako se zasniva na datoj sigurnosti reci ustanovljenja, ima stalnu potrebu prizivanja Duha da bi bila to ipo jeste. Ovde se suocavamo sa pnevmatoloski ustanov-ljenom ontologijom po kojoj nista ne postoji samo po sebi i u sebi, iec samo kao rezultat slobodne zajednice, sto je upravo osnova Trojicne dogme u njenoj primeni na bice Samog Boga. Crkva mora u svakom pogledu i preko celog svog bica, svoje ontologije, da bude “Crkva Bozija”, kako je Pavle naziva[36], a to znaci — lik i znamenje Trojice.
5. Zakljucak
Ovo su tri oblasti koje po nasem misljenju sacinjavaju najvaznije tlo (ground) problematike koja se javlja kao presudna u nase doba. One mogu da cine osnovu za dnevni red proucavanja, i naravno, mogu da budu analizirane po specificnim temama koje treba ispitati. Ono sto ovaj tekst namerava da ponudi je jedno sazeto ukazivanje na sporove koji moraju biti okoncani u radu ove komisije da bi raspravu o dogmi o Svetoj Trojici stavili u sto je moguce siri kontekst. Ekumenski zadatak koji stoji pred Hriscanskim Crkvama danas, bilo u odnosima jedne prema drugima, ili pri njihovom dijalogu sa drugim verama, u sve vise pluralistickom svetu naseg vremena, zahteva da gledamo ne samo na logicke ili filosofske (u prevashodno analitickom smislu) aspekte dogme o Svetoj Trojici, vec takodje, ako ne i uglavnom, na zivotnu vaznost ove dogme. Sudbina ove dogme u kontekstu nase aktuelne situacije uglavnom ce da zavisi od toga da li ona ima ikakvog znacaja za ljudsko traganje za smislom u zivotu. Religijska istina nije nikada bila, niti moze biti, odvojena od svog sotirioloskog znacaja. Dogmat o Svetoj Trojici moze mnogo da pomogne ljudima u traganju za licnoscu, slobodom, zajednicom i opstankom sveta, mnogo vise nego deisticka ideja bozanstva. Duznost je hriscanske teologije da sve ovo razotkrije i pokaze.
--------------------------------------------------------------------------------
* Izvornik: The Forgotten Trinity, (Zaboravqena Trojica), zbornik tekstova o trijadolo{kom dogmatu danas, predanih komisiji studija BCC, (ed. Alasdair I.C.Heron), London 1991, 19-32. — Logos 4/1992, 53-64.
[1] Vidi Mt. 28, 19; Justin. Apol. I, 61; Irinej, Epideixis 3, itd. Sravni A.W. Wainright (A. V. Vejnrajt), The Trinity in the New Testament, (Sveta Trojica u Novom Zavetu), 1962, str.238 f.
[2] Sr. W. Pannenberg (V. Panenenberg), The Apostle’s Creed in the Light of Today’s Questions, (Apostolsko Vjeruju u svetlu dana{weg pitawa), 1972. str. 1-14
[3] Vidi na{e, Being as Communion, Studies in Personhood and the Church, (Bitije kao zajednica. Stidije o li~nosti i Crkvi), 1985, gl. I.
[4] K. Barth, Church Dogmatics, 1 1975, str. 295 ff.
[5] K. Rahner, The Trinity, 1970, passim i naro~ito str. 58 ff.
[6] Sr. Andrucos, Dogmatika Pravoslavne Isto~ne Crkve. 1907 (na gr~kom).
[7] P. Trembelas, Dogmatique, tom I-III, 1968.
[8] V. Lossky, In the Image and the Likeness of God, 1974, naro~. gl. 9.
[9] Vidi J.A. Jungmann, The Eucharistic Prayer, 1966, i The Early Liturgy to the Time of Gregory the Great, 1959.
[10] Vidi na{u: “Le mystère de l’Église dans la tradition orthodoxe”, Irénikon 60 (1987.). 325-35 Engleski prevod u One in Christ 24 (1988) 294-303
[11] Podvla~ewe svega ovog je nesumwivo pravqene stare razlike izme|u, s jedne strane, pristupa dogmi o Svetoj Trojici koja isti~e razli~itost i ontolo{ki integritet svake Li~nosti Svete Trojice, i s druge strane, jednog pristupa koji ne stavqa veliki akcenat na ovo. Klasi~an primer su Kapadokijski Oci koji su tako mnogo insistirali na ovim razlikama i ontolo{kom integritetu Bo`anskih Li~nosti, te su u Troji~no bogoslovqe uveli ne samo slike kao {to su tri sunca, tri buktiwe, tri ~oveka, itd., ve} i, po prvi put u istoriji, izjedna~ili izraz "Li~nost" sa izrazom "Ipostas". Ovo odudara (contrasts) od wihovih gr~kih prethodnika, kao {to je Sveti Atanasije i Nikejski Oci, koji bi bili zadovoqni sa slikom jednog sunca i wegovih zraka (sravni izraz "Svetlost od Svetlosti" u Nikejskom Vjeruju), i naravno od Sv. Avgustina, koji bi koristio sliku jednog ~oveka umesto tri, da bi ilustrovao tajnu Trojednog Boga.
[12] Vidi primere ovoga u E. Cousins, “The Humanity and the Passions of Christ”, in J. Raitt (ed.), Christian Spirituality, vol. II, 1988, 357-391.
[13] Za ovakve primere vidi M. Buckley, “Seventeenth-century French spirituality: Three Figures”, in L. Dupre and Don Saliers (eds.), Christian Spirituality, vol. II, str. 29 ff.
[14] Savremeni (current=teku}i) pojam li~nosti u sociologiji, naravno, nije jednak sa ovim koji se mo`e izvesti iz Troji~nog bogoslovqa, po{to je uglavnom zasnovan na individualizmu i psihologiji (centar ili predmet svesti, samosvest naro~ito, dru{tvene uloge, itd.). Pa ipak, va`nost koja se pridaje li~nosti u sociologiji ukazuje da Troji~no bogoslovqe ima ne{to da ponudi sociolozima u vezi sa ovim stvarima.
[15] Za detaqniju diskusiju vidi na{e Being as Communion, passim, naro~. gl. III.
[16] J. Moltmann, The Trinity and the Kingdom of God, 1981.
[17] J. P. Mackey, The Christian Experience of God as Trinity, 1983.
[18] K. Rahner, Theological Investigations, IV, 1966, str 77-102. Vidi primedbe ovoj aksiomi od Y. Congar, I believe in the Holy Spirit, III, 1983, str. 11 f.
[19] Ova tendencija da se pobrka ili poistoveti Imanentna sa Ikonomijskom Trojicom dozvoqava uvo|ewe vremena i istorije u Bo`ije bi}e u dobrom delu savremene teologije, a to je ne{to na ~emu su Crkveni Oci uvek pru`ali otpor.
[20] Vasilije, O Duhu Svetom 1,3, f; 7, 16; Dva slavoslovqa glase ovako: (a) Slava Ocu kroz Sina u Duhu Svetom, i (b) Slava Ocu sa Sinom i sa Duhom Svetim. Prvo slavoslovqe se zasniva na Ikonomiji, dok drugo, koje je Sv. Vasilije branio, ukazuje na Boga kakav je On u ve~nosti ili imanentno, i kako se otkriva i vidi u evharistijskom iskustvu eshatona.
[21] E. Schlink, Der kommende Christus und die kirchliche Traditionen, 1961.
[22] Avgustinovsko predawe koje su sledili i razvili sredwevekovni sholasti~ari razumelo je tri Li~nosti Svete Trojice kao odnose unutar jedne su{tine. 11rvenstvo jedne Su{tine nad tri Li~nosti, kao i poistove}ivawe jednog Boga sa jednom Su{tinom, a ne sa Ocem, sasvim je jasno u ovom slu~aju. Povezana sa ovim je i sholasti~ka ideja narasuprotnih odnosa (relationes oppositionis), kao {to je od Oca stvorilo jednog u~esnika u jednom odnosu suprotnosti (sa Sinom). Sve ovo pomerilo je monoteizam sa nivoa li~nosti (monarchia Oca) na nivo jedne su{tine, ako je Otac izvor Bo`anskog bi}a zajedno sa Sinom, ispada da monotenzam mo`e da se sa~uva samo ako poistovetimo "jednog Boga" sa "jednom Bo`anskom su{tinom".
[23] Kao {to je dobro poznato, evomijani su osporavali bo`anstvo Sina logi~ki izjedna~avaju}i pojmove “Otac” — jedini €c—mmgtor — i oÇs´a: ako su ova dva pojma identi~na sledi da sve {to nije Otac (u ovom slu~aju Sin) pada van Bo`ije Su{tine i nije úOlooÉsior, jednosu{tno sa Ocem. Kapadokijski Oci su imali da se suo~e sa ovim argumentom napadaju}i logiku koja je poistove}ivala Oca sa ovom su{tinom, i u~iniv{i Oca, a ne bo`ansku su{tinu, nero|enim roditeqem (the unoriginated originator) Sina (vidi Grigorija Niskog. Quod non sint tres... PG 45, 133d). Ovo je bio razlog zbog koga je Drugi Vaseqenski Sabor (Konstantinopoq 381. p.H.) smelo izmenio Nikejsko Ispovedawe vere, da se ~ita da je Sin ro|en “Od Oca”, umesto “od su{tine Oca”, kako je bilo re~eno u Nikeji. Suprotno tome {to smatra J.N.D. Kelly (Early Christian Creeds, 31972, str. 333), ovo ni na koji na~in nije bezna~ajna izmena. Sr. na{e “The Teaching of the 2nd Ecumenical Council on the Holy Spirit in Historical and Ecumenical Perspective”, u J.S. Martins (ed.) Credo in Spiritum Sanctum, vol. I, str. 29-54.
Uvo|ewe pojma "uzroka" u Troji~no bogoslovqe od strane Kapadokijaca i wegovo pripisivawe Ocu kao Li~nosti, a ne bo`anskoj su{tini, dovoqno interesantno nagove{tava napad na platonizam. Vidi Grigorija Nazijanzina Orat. Theol. 3, 2; 15-16. Ovo je u~inilo bilo kakvo pore|ewe neoplatoni~arskih ideja uzro~nosti sa kapadokijskim pojmom “uzroka” nesposobnim za plodne pozitivne zakqu~ke o neoplatoni~arskom uticaju, kao {to je dao R. Meijering, God, Being and History in Patristic Philosophy, 1975. str. 103-127.
[24] Mi se usu|ujemo da predlo`imo da ceo spor izme|u Deizma i Ateizma. koji kulminira u pitawu da li Bog postoji ili ne, spor koji preovla|uje u savremenoj 'Zapadnoj misli naro~ito od doba Prosvetiteqstva, proizlazi iz ~iwenice da je jo{ od doba Avgustina Zapad imao tendenciju da razume Boga prvenstveno kao Su{tinu ili Bo`anstvo. Ova vrsta teologije nije stvorila od Boga samo konkurentsko i ~esto antagonisti~ko bi}e u odnosu sa ~ovekom i svetom, i tako odvela u razne forme ateisti~ke sekularizacije i humanizma, ve} je stvorila i pitawe kako Bog postoji, tj. temu Svete Trojice, ireleventnom ili drugorazrednom za savremenog Zapadnog ~oveka.
[25] E. Gilson, L’esprit de la philosophie médiévale, I. 1932, naro~ito str 45-66.
[26] P. Tillich, Systematic Theology I, 1968, nar. gl. X. str.261 ff.
[27] Za poku{aj u ovom pravcu vidi na{e Being as Communion, naro~. gl.I.
[28] Za primer, Amvrosije, De Spir. S., I, P i nar. 15
[29] Kirilo Aleksandrijski, Thesaurus (PG 75, 585a i 608ab); De recta fide (PG 76, 1408b), itd. Sr. wegovu Apologeticus contra Theodoretum (PG 76, 432cd).
[30] Vidi nap. 23 gore
[31] Maksim Ispovednik, Ep. ad Marin (PG 90, 136ac) .
[32] Sr. Pavle Evdokimov, L’Esprit dans la tradition orthodoxe, 1969, str. 61. ^uvena re~enica Sv. Grigorija Palame glasi: “Onaj Koji Jeste” (o on) ne dolazi od Su{tine, ve} je Su{tina ta koja dolazi od Su{toga”.
[33] Kao “naturae rationalibus individua substantia”. Boethius, Con. Eutych. et Nest., 3.
[34] Y. Congar, I believe in the Holy Spirit, II, 1983, str. 7ff.
[35] Vidi na{e Being as Communion, 140.
[36] Vidi L. Cerfaux, La théologie de l’Église suivant saint Paul, 1942, nar. str. 91ff, koji pravilno smatra izraz “Crkva Bo`ija” za najraniji biblijski eklisiolo{ki naziv.
CMOP
"Angel" <stagm...@cg.yu> wrote in message
news:11572272...@ella.cg.yu...
5. Zakljucak
--------------------------------------------------------------------------------
Tek sam danas primetio ovaj tekst. Ipak, hvala.
Zasto prvo ne resis problem slanja na yu.forum.religija?
Sinisa Knezevic
"Angel" <stagm...@cg.yu> wrote:
"...Crkva mora da prestane da se posmatra prvenstveno kao institucija, i da
bude tretirana kao nacin postojanja (a njay of being). Crkva je prvenstveno
zajednica (communion), tj. skup odnosa koji sacinjavaju obrazac zivljenja,
upravo kao u slucaju Trojicnog Boga. Mi ne mozemo imati Eklisiologiju dok ne
budemo imali odgovarajucu Trojicnu dogmu, jer ne mozemo od Crkve ocekivati
nista manje nego da bude znak i odblesak Bozijeg nacina postojanja u
tvorevini. Isto tako, mi ne mozemo dogmu o Svetoj Trojici uciniti zivotno
vaznom, ako nemamo odgovarajucu Eklisiologiju, koja bi pokazala nacin na
koji je ova dogma primenljiva u zivotu. ^ovek ne moze da ostvari svoju
licnost van Crkve, ili bi inace Crkva bila krajnje irelevantna, i postala bi
izlisna. Crkva mora biti shvacena kao mesto gde covek moze da okusi od svoje
vecne eshatoloske sudbine, koja je zajednica u samom Bitiju Bozijem. Ukoliko
prihvatimo Evharistiju kao tajnu (sacrament) koja ima nameru da nam ponudi
ovaj predukus, onda ga moramo prepoznati u NJoj, ili s druge strane,
uskladiti je sa zahtevima Trojicnog nacina postojanja. Ovi zahtevi se moraju
prouciti i razloziti radi zajednice koju trazimo, vidljive zajednice Crkve.
Na ovoj tacki nema ni Pravoslavnih, ni Protestanata, ni Rimokatolika - svi
imamo potrebu za izmirenjem. Neka bi nasa dogma o Svetoj Trojici ukazala na
nase puteve strukturisanja Crkve i sluzenja Evharistije.
2. Ako ucinimo Trojicnu dogmu presudnom za Eklisiologiju, moramo Duhu Svetom
dati konstitutivnu ulogu u strukturi Crkve. Duh nije tu samo da oduhovljava,
da bude "dusa" Crkve, kako je hristoloski na prvom mestu shvacen. Duh je
sa-osnivac (t.j. konstitutivni "princip") Crkve, zajedno sa Hristom, da
upotrebimo Kongarov izraz iz n,egove zadnje knjige o Svetom Duhu,[34] ili
pre Onaj Koji kon-stituise Crkvu, dok je Hristos in-stituise.[35] Crkva ce
na taj nacin prestati da bude smatrana za jednu istorijski datu stvarnost -
instituciju - sto je izazov za slobodu. Ona ce istovremeno biti smatrana za
nesto konstantno konstituisano, t.j. koja se javlja iz odnosa slaganja i
slivanja, slobodno ustanovljenih od Duha Svetog. Nema nista dato u Crkvi -
bilo sluzba ili svetinje, ili druge forma strukture - sto ne bi trebalo
iskati kao da uopste nije dato. Ovo je epikleticki karakter Eklisiologije,
ocevidan na prvom mestu u samoj Evharistiji, koja iako se zasniva na datoj
sigurnosti reci ustanovljenja, ima stalnu potrebu prizivanja Duha da bi bila
to ipo jeste. Ovde se suocavamo sa pnevmatoloski ustanov-ljenom ontologijom
po kojoj nista ne postoji samo po sebi i u sebi, iec samo kao rezultat
slobodne zajednice, sto je upravo osnova Trojicne dogme u njenoj primeni na
bice Samog Boga. Crkva mora u svakom pogledu i preko celog svog bica, svoje
ontologije, da bude "Crkva Bozija", kako je Pavle naziva[36], a to znaci -
lik i znamenje Trojice. ..."
Svaka cast....
Ushi
>"Angel" <stagm...@cg.yu> wrote in message news:11572272...@ella.cg.yu...
>(a) Postoji povecana zabrinutost medju bogoslovima svih predanja i veroispovesti da je dogma o
Svetoj Trojici postala beznacajna za zivot obicnih >hriscana, za bogosluzenje, poboznost, duhovnost,
itd.; izgleda da je ova dogma potpuno bez uticaja na vecinu hriscana. Ako neko upita obicnog >laika
da li za njega ili nju ima neke razlike ako uznosi molitve Svetoj Trojici, ili npr. samo Hristu,
bice zbunjen i smeten, osim ako jasno odsecno ne >kaze u odgovor - "nema razlike"
Naiđoh, ne pročitah do kraja, ali izdvojih
po teoriji slućajne neslućajnosti:
------------------------------------
Crkva koja ne zna razliku
(slijed isprepletenosti)
između
Oca
Duha Svetoga i
Sina
je komedijaąka predstava
-------------------------------------
uz duľnu ispriku svima onima koji
imaju bitno drugačiju nakupinu
sjećanja; ili mogu argumentirati uvjerenje
**************
* Asocijacije: *
**************
Izvor
Projekcijski kanal
Projecirani objekt
Čovjek
Nakupina sjećanja
Misao
Gospodin
kroz 'energetski kanal svetosti'
utjelovljuje svetost u prikladnoj formi(Sinu)
ili
prikladna (pročiąćavana) forma
privlači kanal Duha Svetoga
i povezuje se sa Ocem
Amen
by Ushi
i Obilje Svega
Ged
>
> Svaka cast....
Ali kakva razlika izmedju prakse i teorije !?
"...Crkva mora da prestane da se posmatra prvenstveno kao institucija, i da
bude tretirana kao nacin postojanja (a way of being). Crkva je prvenstveno
zajednica ..."
"Nema nista dato u Crkvi - bilo sluzba ili svetinje, ili druge forma
strukture - sto ne bi trebalo iskati kao da uopste nije dato. Ovo je
epikleticki karakter Eklisiologije, ... ima stalnu potrebu prizivanja Duha
da bi bila to sto jeste."
Crkva koja nije institucija? Odbacivanje primata forme, sluzbe ili svetinje,
tacnije bilo cega sto je dato ili zadato, zbog potrebe stalnog potvrdjivanja
sustine kroz duh i uz pomoc Duha? Nije li ovo svetlosnim godinama daleko od
uobicajene prakse izvan fakulteta? Isto kao i ovaj tekst u kome su misli
jasne i logicno slede jedna iz druge, u odnosu na uobicajene propovedi? A
tek mi se ovo dopada:
" Ovde se suocavamo sa pnevmatoloski ustanovljenom ontologijom
po kojoj nista ne postoji samo po sebi i u sebi, vec samo kao rezultat
slobodne zajednice, sto je upravo osnova Trojicne dogme u njenoj primeni na
bice Samog Boga. "
Ali opet, kako ovo uskladiti sa strogim hijererarhijskim odnosima koji tako
temeljno prozimaju citavo hriscansko verovanje, od crkvene prakse, preko
nacina misljenja, do sadrzaja samog verovanja?
Bilo bi lepo ponoviti tekst, ali ovaj put sa grckim slovima (unicod). Inace
je najbitniji deo teksta nerazumnjiv. Neke reci koje nemaju prevod se ne
razlikuju jedna od druge. Ja tu vidim samo kockice. Primer:
"Ceo problem izgleda da je poceo od jezicke poteskoce
u vezi prevoda na latinski reci ?????????????u Jovanovom Jevandjelju. Latini
su izjednacili ????????, ? l???????, itd. (dolaziti - poslat) sa
?????????????i preveli ih jednim izrazom procedere.[28] Grci o ovome nisu
mislili kao o "jeresi" dok nije to u stvari uvedeno u Vjeruju od strane
[arlemana zaodenuti u autoritet Avgustinove teologije, u njenoj
interpretaciji."
Ged
Sinisa Knezevic
"Ged" <g...@a.yu> wrote:
> Ali kakva razlika izmedju prakse i teorije !?
>
> "...Crkva mora da prestane da se posmatra prvenstveno kao institucija, i
da
> bude tretirana kao nacin postojanja (a way of being). Crkva je prvenstveno
> zajednica ..."
>
> "Nema nista dato u Crkvi - bilo sluzba ili svetinje, ili druge forma
> strukture - sto ne bi trebalo iskati kao da uopste nije dato. Ovo je
> epikleticki karakter Eklisiologije, ... ima stalnu potrebu prizivanja Duha
> da bi bila to sto jeste."
>
> Crkva koja nije institucija? Odbacivanje primata forme, sluzbe ili
svetinje,
> tacnije bilo cega sto je dato ili zadato, zbog potrebe stalnog
potvrdjivanja
> sustine kroz duh i uz pomoc Duha? Nije li ovo svetlosnim godinama daleko
od
> uobicajene prakse izvan fakulteta?
Ne znam odnosi li se ovaj tekst kao teorija samo na pravoslavne ili vrijedi
i za ostale krscane? Jer, bas u vezi forme i sustine vodim jednu raspravu
gdje moj sugovornik inzistira na formi koja je propisana Predajom. No, kao
sto si napisao, sve sto je dato treba ponovo i ponovo potvrdjivati kroz duh
i uz pomoc Duha. Tek tada ce se vidjeti koliko je sustina prisutna u formi,
koliko je sustina prisutna u zivotu covjeka. Ali, nije li to preveliki
imperativ za modernog covjeka koji sve zeli na instant nacin, pa tako na
zalost i Boga.
> Isto kao i ovaj tekst u kome su misli
> jasne i logicno slede jedna iz druge, u odnosu na uobicajene propovedi? A
> tek mi se ovo dopada:
>
> " Ovde se suocavamo sa pnevmatoloski ustanovljenom ontologijom
> po kojoj nista ne postoji samo po sebi i u sebi, vec samo kao rezultat
> slobodne zajednice, sto je upravo osnova Trojicne dogme u njenoj primeni
na
> bice Samog Boga. "
>
> Ali opet, kako ovo uskladiti sa strogim hijererarhijskim odnosima koji
tako
> temeljno prozimaju citavo hriscansko verovanje, od crkvene prakse, preko
> nacina misljenja, do sadrzaja samog verovanja?
Nitko ne treba odbaciti hijerarhiju koja prati organizaciju unaprijed.
Hijerarhija je losa samo ako je imitacija neceg, a to nesto bi trebalo biti
spontano okupljanje ljudi u organizaciju, Crkvu, na osnovi zivota u Bogu.
Tako se stvara i struktura, svatko preuzima svoju ulogu po svojoj prirodi.
Nista ne postoji samo po sebi, i Crkva kao zajednica postoji po Bogu, i
Njegova su slika u imanenciji. Ako Bog nije sagledan kako treba, tada niti
slika nece biti vjerna. To ce biti pokusaj, teznja da se izgradi nesto sto
se samo polusvjesno sagledava sto bi moglo biti.
