Goran Petrovic - Sitnicarnica Kod srecne ruke
zmuj
Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2000.
328 str.
Goran Petrović (1961.), Kraljevo
Kratka proza: Saveti za lakši život (1989), Ostrvo i okolne priče (1996, 1999)
Romani: Atlas opisan nebom (1993, 1998), Opsada crkve Sv. Spasa (1997, 1999)
Pa da opet počnem ovako: Petrović je pravo iznenadjenje medju pripovedačima, sjajnih ideja, vešto se igra rečima, poštuje tradiciju uvodeći istovremeno moderne koncepte pisanja.
Njegove metafore, apsurdi, lirika, ovlašni satirični osvrti na dogadjaje iz bliže i dalje prošlosti, sve to čini jedan sasvim novi svet, koji nije vidljiv svakom i u svakom trenutku - prosto se osećate počastvovanim što vas je pustio da zavirite =)
<Sitničarnica...> ima više paralelnih tokova, pa ipak Petrović drži sve konce u svojim rukama, znalački nas vodi kroz prostor i vreme, kroz stvarnost i fikciju - do te mere da briše granice. Petrović ne preza od iluzija, zalaženja u ludilo, čak možda i naznaka horora.
Ovaj roman daje jedno sasvim novo značenje čitanju i samim knjigama (što me kao knjiškog moljca posebno raduje, je li =) pa sad sasvim ima smisla kad vam neko kaže <Vidimo se sutra na 23-ćoj strani te-i-te knjige>. Nije to samo nova ravan čitanja, već i nova ravan postojanja.
Posebno mi se dopalo pomalo arhaično <otvaranje> svakog poglavlja, npr.:
<Pristup.
Gde se govori o snevoljenom Božijem drvcetu, jednom zagonetnom poslu, jednom zagonetnom piscu i povezu od safijana, o visini naših planina, umiljatom mirisu devojke sa zvonastim šeširom, o turobnom akvarijumju, poroznim zidovima i o tome može li se plesan uhvatiti u tegli pekmeza od kajsija otvorenoj u ponedeljak>
Ako želite da saznate kako se čitaoci mogu sresti u knjigama, da li lektor/korektor može izmenama u rukopisu izmeniti i realne tokove dogadjaja, ponešto o zaboravljanju i nesrećnim ljubavima, kako se može kupovati u trgovinama koje odavno više ne postoje, o tome kako se upoznaju ljudi koji se nikad nisu videli (hm, ovo je zanimljivo i sa tačke gledišta ove grupe i Usenet-a uopšte =) onda knjigu svakako preporučujem....
Šta je vredelo prepisati:
<Istini na volju, kad bi ozbiljno razmišljao o tim začudnim stvarima, i sam je dolazio do zaključka da se njegova ličnost opasno koleba na samoj ivici zdravog razuma. Ili mu se sve to pričinjavalo od viška literature i manjka života?!> (str. 11)
<Sandučići za poštu, sa patiniranim, mesinganim pločicama, oplićalih prezimena, valjda od mnogih, svakodnevnih pogleda vlasnika željnih pisama.> (str. 28)
<Knjige su kao sundjeri. Naizgled neznatne veličine, šupljikavo, spužvasto tkivo je kadro da upije nebrojeno mnogo sudbina, čak da u sebe primi čitave narode. Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sundjeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do poslednje žive kapi, dok i sami nisu stali da se suše. Da se kamene...> (str. 57)
<... vreme čitanja je zbijeno vreme, čas ovde nije isti kao i sat tamo, nekada desetostruko traje, nekad je kraći od onog delića izmedju dva treptaja.> (str. 69)
<... mladić pomisli da je stanodavac od svih studija, izvesno je, pohadjao samo predavanja iz anatomije, kako nekome oguliti kožu, a ne umoriti ga sasvim, ne bi li i nadalje mogao da plaća.> (str. 87)
<A onda je sanjao, strašne li more - da se probudio i da ništa više ne može da sanja.> (str. 93)
<Sa puzavicom pukotina na zidu, tik do vrata advokatove sobe - bilo je još zaludnije. Iz goda u god, spletene bore su narastale, napredovale u svim pravcima.> (str. 105)
<Već tada se prepustila melanholiji, osećanju koje će je pratiti ceo život, posećivala je beogradska groblja, nasumice paleći sveće i odnoseći cveće, na Pobusani ponedeljak ostavljajući varzilom bojena crvena jaja, i uredjivala one humke koje niko nije obilazio, kada već nije znala gde je grob njenog čoveka.> (str. 108)
<Možda je ova zemlja premala ili stalno pritešnjena - pa sudbina neprestano mora da se ponavlja.> (str. 120)
<Zajednička čitanja, naslućivanje sposobnosti da se štivom može kretati kao i svakim drugim prostorom, da se mogu sretati svi koji naporedo prate isto, pri čemu su neki svesni i neograničenosti područja i svakog namernika pojedinačno, dok je drugima takvo osećanje potpuno strano...> (str. 120-121)
<Tih godina ništa nije upućivalo na bolje izglede. Anastas Branica se zatvarao sve postojanije, sve dalje od vršnjaka i ukućana. Nije bio isti kao drugi i zbog toga je osećao neku malu, gotovo izlišnu radost. Više od radosti bridela ga je zbunjenost. A kako se sve učestalije razmimoilazio sa ostalima - preovladavala je velika tuga.> (str. 122)
<Mada se licem unosimo u lice, u gužvi slabo ko zna za sebe, kamoli za druge. Suprotno tome, mogućnosti spoznaje su daleko veće.> (str. 136)
<Iako je advokat zdravo i dobro dočekao sklapanje mira, uz sve još i zaimavši kapital raznim veštim špekulacijama, koristeći ratno nemanje da budzašto kupuje nekretnine, udeonice i sigurno naplative menice, sve češće je osećao da mu se negde izmedju prihoda i rashoda neprestano potkrada, provlači, nekakva velika greška. Jedne večeri, neposredno posle Ujedinjenja, dok je kao i obično sravnjivao račune, nenadoknadivi manjak životnog bilansa se i iskazao. Sve drugo se slagalo u stoparac, marjaš, filer, akču ili krajcaricu, ali se u glavnom saldu iznova pojavljivalo - odsustvo ljubavi.> (str. 142-143)
<Zabavljen ovim i drugim ludorijama dvadesetih, svet je jednostavno zaboravio Anastasa Branicu.
Milo za drago.
Ta, on se od sveta prvi ogradio.> (str. 152)
"- To je zbog vaše unutarnje uzdrhtalosti. Melodije i nastaju od skladnog trepera čula... - glasno se radovala njegovoj harmoniji, dok je u sebi pokušavala da priguši sopstvenu, razapinjuću kakofoniju." (str. 201)
"Sličnih su godina. Pa i imena. Sasvim ženski je poredila njenu i svoju lepotu. Ali, spoljašnjost ne postoji sama za sebe, ona pre zavisi od onoga ko je i kako prihvata..." (str. 203)
"... bez obzira na razlike, svaki je časak vredeo malu večnost, kazaljke su se u pismima okretale brže no što je nesviknuto oko moglo da vidi postoje li uopšte, toliko brzo su postupno potrošile cifrarnik - svih dvanaest rimskih brojki sata ugradjenog u zabatu vile." (str. 208)
"Jednom prešavši granicu mladosti, više nije mogao natrag, stario je nad svojim redovima, svestan da mimo pisama ne postoji, zadovoljavajući se njenim društvom, makar da ga ljubljena za časova čitanja maglovito prepoznaje." (str. 217)
"Sećam se da je napade astme ranije primirivao otvarajući knjigu, dabome, obavezno knjigu kakvog engleskog pisca, te bi u nju uneo lice, činilo se da je i ne čita, već negde tamo udiše. Ili je možda astmu tako i zaradio." (str. 261-262)
"Sada je osećao potrebu da zabeleži šta mu se ovde dogodilo. Ili mu se pričinilo." (str. 305)
"Pred sam zalazak sunca, iznova je, spoljnim stepenicama, ispeo na terasu-vidikovac, zaseo je u stolicu od kovanog gvoždja i pokušao da sačini još jedan zapis područja. Da je bio slikar, zacelo bi koristio pastelnu kredu, ovako se trudio da upotrebi što mekše reči, one reči koje popunjavaju svaku poru, svaku neravninu. Tako je zapisivao, čak je jagodicom desnog kažiprsta povremeno prelazio preko redova, dodatno umekšavao grafitom izvedena slova, kada prvo oseti poznati, umiljati miris, a onda njen glas. Bila je to Jelena." (str. 320)
--
zmuj
~~~
Growing old is mandatory; growing up is optional.
Mihailo
> Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2000.
> 328 str.
Da parafraziram: <klap> <klap> <klap>
--
Mihailo Krstić