Da li je u mozgu otkriven "centar za pravednost"?
Ged
Ucesnici eksperimenta su podeljeni u anonimne parove. Jedna osoba u paru
dobije 20$. Neki, slobodno izabrani deo te sume mora da podeli sa drugom
osobom. Ako druga osoba ne prihvati ponudjenu sumu, ni jedan ni drugi ne
dobijaju nista. Problem je ocigledno koliko ponuditi. Ako se drugome ponudi
veci deo te sume, manje ostaje onome ko nudi. Ako mu se ponudi manji deo,
ovaj drugi moze odbiti ponudu misleci da takva deoba nije pravedna, pa ni
jedan nece dobiti nista. Matematicki optimalna strategija za drugu osobu bi
bila da prihvati bilo sta sto mu se nudi, jer je to uvek vise od nicega, a
nema vremena za "vaspitavanje" onog ko nudi. Medjutim, ljudi se ne ponasaju
tako. Osecaj pravde, uvredjenost, ponos, inat, sve ovo moze uticati, i
stvarno utice na odluku. Isuvise niske ponude ljudi zele da kazne, radije
pristajuci da i oni izgube novac posto ce ga onda izgubiti i onaj ko zeli da
za sebe zadrzi nesrazmerno mnogo.
Tokom ovog eksperimenta snimana je aktivnost mozga. Utvrdjeno je da
privremeno blokiranje rada jednog veoma aktivnog dela mozga u desnoj
mozdanoj polulopti (pomocu usko lokalizovanih magnetskih impulsa) drasticno
menja rezultate eksperimenta. U slucajevima kada nema nikakvog uticaja,
subjekati odbijaju isuvise niske novcane ponude. Medjutim, kada se
magnetskim impulsima blokira rad te lokacije u mozgu, postaje verovatnije da
ce subjekti prihvatiti bilo koju sumu koja im se ponudi. Nedvosmisleno je
utvrdjeno da oni i dalje znaju da toliko niska ponuda nije pravedna, ali je
najcesce ipak prihvataju. Istrazivaci smatraju da iz toga ocigledno
proizilazi da je otkrivena lokacija u mozgu koja potiskuje licni interes
zbog nekih drugih, visih, ciljeva. Kada je blokiran njen rad ljudi se
(izgleda) rukovode samo logickom analizom onoga sto dobijaju ili ne
dobijaju.
Navedeni zakljucak da je u pitanju "centar za pravednost" je ocigledno tek
mogucnost, jer ovde u igri moze biti jos mnogo stvari, ali je prilicno jasno
da je otkriven nacin da se obicnom i veoma lokalizovanom stimulacijom menja
ponasanje u nekoj od oblasti vrlo visokog nivoa apstrakcije, tj osecaja
pravde, etike, ili mozda medjuljudskih odnosa, odnosno necega sto je blisko
ovim konceptima.
http://www.newscientist.com/article/dn10239-sense-of-justice-discovered-in-the-brain.html
Ged
Zli_Zec
"Ged" <g...@a.yu> je napisao u poruci interesnoj
grupi:g34q0e$6e3$1...@news.eunet.yu...
Otkriven je davno centar za *hod*, na pr., i sredstvo kojim se hoda
(noge !), ali sve to nam baš ništa ne govori u kome se pravcu ide...
+ *Otkud* nama taj&takav "centar" ?
Možda i čitav Univerzum ima neki Moralni Centar ?
8-)
Altazar
> Otkriven je davno centar za *hod*, na pr., i sredstvo kojim se hoda
> (noge !), ali sve to nam baš ništa ne govori u kome se pravcu ide...
>
> + *Otkud* nama taj&takav "centar" ?
>
> Možda i čitav Univerzum ima neki Moralni Centar ?
>
> 8-)
Možda neki Centar Morala ima čitav Univerzum. Vlasništvo nad Univerzumom je
relativno. Sve je naše. <*:-)
--
Centar Moralnog Stvaranja
Ged
> Otkriven je davno centar za *hod*, na pr., i sredstvo kojim se hoda
> (noge !), ali sve to nam baš ništa ne govori u kome se pravcu ide...
>
> + *Otkud* nama taj&takav "centar" ?
>
> Možda i čitav Univerzum ima neki Moralni Centar ?
Kada bilo sta ne znamo sigurno, odluku donosimo na osnovu toga koliko nam
ubedljivo zvuci neka pretpostavka. To vazi uvek i svuda. I u nauci, i u
obicnom zivotu, i filozofiji, i u religiji.
Ako ono što stvarno čini čovekov um nije sastavljeno od materije, već je
duh, to se NE MOŽE ponašati kao složeni sistem, kao pokvarena mašina koja
krči, zapinje, i pravi gluposti kada joj se izvadi jedan zupčanik. Ako se
ipak tako ponaša, onda je to nešto što je sastavljeno iz prostih delova koji
tek zajedničkim delovanjem čine jednu celinu. Dakle to je mašina po
definiciji, od čega god ona bila sastavljena, i ništa drugo ne može biti.
Apsurdno je pretpostaviti da nesto sto je neka vrsta nematerjalne energije,
nas duh, ima sastavne delove koji su onda jos, na neki potpuno nerazumljivi
nacin, povezani sa neuronima mozga pa bukvalno ponavljaju na duhovnom planu
isto ono sto se na fizicko-hemiskom planu desava u mozgu. I to sa istim
apsurdnim funkcionalnim podelama. Drugacije se ne moze objasniti da
stimulacija jednog dela mozga daje uvek potpuno istu distorzije normalnih
sposobnosti i osobina licnosti. Fizika i biologija tvrde da je da je mozak i
neuroni kao njegova materjalna osnova jedino sto cini nas um. U takvom
modelu je potpuno logicna i objasnjiva ogromna medicinska dokumentacija koja
opisuje postepenu degradaciju nasih umnih sposobnosti u slucajevima
mehanickih ostecenja mozga, raznih neuroloskih operacija, hemiskih uticaja i
stimulacija iglama. Ako, kad covek umre, i dalje postoji i zivi osoba koja
je sto se uma tice ista kao sto je bila i pre smrti, onda se kao stvarni
nosilac tog uma, odnosno te licnosti, mora zamisliti neka vrsta duha ili
duse. Medjutim, onda se oni vrlo tesko mogu razumeti kao nekakva "duhovna
masinerija". Pa da na primer, postoje "sastavni delovi" duse, tj. duhovno
"parce" koje formira moralne sudove, drugo koje se bavi emocijama, trece
koje se bavi logikom, cetrvrto koje cuva kratkorocnu memoriju, peto koje
cuva dugorocnu memoriju, sesto koje generise prostorno-vremensku
koordinaciju licnosti, ... i jos bukvalno desetine i desetine HILJADA
posebnih do sada identifikovanih delica, skoro apsudno malih i izdeljenih na
totalno neintuitivan i nelogican nacin. Kada se prica o osobi posle smrti, o
supstanciji koja je nosilac te osobe, jedino sto ima nekog smisla zamisliti
je neka vrsta nedeljive duhovne iskre, svesti same po sebi, necega sto je
vec samo po sebi elementarna ideja, slicno po prirodi Bozijoj licnosti na
osnovu koje je i napravljena, dakle nesto sto je vec elementarnije i
osnovnije od svakog atoma ovog stvorenog i materjalnog univerzuma. Meni
izgleda kao surova sala da coveka udari autobus, pa da posle toga jedino
cega moze da se seti seze najvise jedan dan unazad. Da ljubav njegovog
zivota (pricamo o ONOJ LJUBAVI), njegovu suprugu i njegovu decu, kojima je
posvetio citav zivot, uopste ne poznaje. Da nema ni najblazu predstavu "ko
su sad ovi"? Izvinjavam se, ali meni to lici na masinu, jer se samo masina
moze ponasati ovako suludo i bezosecajno, a nikako ne na elementarnu i
neunistivu "vecnu duhovnu iskru svesti" koja u nedeljivom paketu ima i
svest, i savest, i emocije, i sve ostalo. Opisi raznih patologija i efekata
kada se utice na mozak su u neurologiji poznati jos odavno (hirurgija mozga
se zasniva na njima), ali su do sada najbolje bile dokumentovane neke
elementarnije funkcije mozga. Ovo je nesto sto utvrdjuje materjalnu,
neuronsku lokalizaciju jedne vrlo visoke, sinteticke funkcije mozga, osecaja
za pravdu. Ako se nekim logicki nategnutim objasnjenjima i mogu povezati
elementarnije funkcije covekovog mozga sa pretpostavljenim pravim duhovnim
nosiocem uma koji je nekako "vezan" za taj mozak, to postaje sve teze i teze
kada treba objasniti kakve tacno veze ima osecaj pravde, ljubav ili pamcenje
sa grupom neurona. Otuda potencijalni znacaj ove vesti.
Sto se tice tvoje dosetke o kvalitativnom razlikovanju "nosioca" centra za
hod i "nosioca" odluke o pravcu u kome TREBA hodati, moram da te razocaram.
Ako se skalpelom zasece na jednom mestu, "ode" centar za hod. Ako se skalpel
pomeri samo par santimetara, hod ostaje, ali odlazi svaka mogucnost da
donosimo odluku u kom pravcu zelimo da idemo. I to je nazalost citava
razlika, samo par cm.
Ged
Zli_Zec
"Ged" <g...@a.yu> je napisao...
> Zli_Zec wrote:
A *zbog čega* se to "ne može zamisliti", molim ?
> Kada se prica o osobi posle smrti, o
> supstanciji koja je nosilac te osobe, jedino sto ima nekog smisla
> zamisliti
> je neka vrsta nedeljive duhovne iskre,
Zbog čega ?
> svesti same po sebi, necega sto je
> vec samo po sebi elementarna ideja, slicno po prirodi Bozijoj licnosti na
> osnovu koje je i napravljena, dakle nesto sto je vec elementarnije i
> osnovnije od svakog atoma ovog stvorenog i materjalnog univerzuma. Meni
> izgleda kao surova sala da coveka udari autobus, pa da posle toga jedino
> cega moze da se seti seze najvise jedan dan unazad. Da ljubav njegovog
> zivota (pricamo o ONOJ LJUBAVI),
Gospodu Bogu, jedinoj pravoj Ljubavi ? ;) heheh
> njegovu suprugu i njegovu decu, kojima je
> posvetio citav zivot, uopste ne poznaje. Da nema ni najblazu predstavu "ko
> su sad ovi"? Izvinjavam se, ali meni to lici na masinu, jer se samo masina
> moze ponasati ovako suludo i bezosecajno, a nikako ne na elementarnu i
> neunistivu "vecnu duhovnu iskru svesti" koja u nedeljivom paketu ima i
> svest, i savest, i emocije, i sve ostalo. Opisi raznih patologija i
> efekata
> kada se utice na mozak su u neurologiji poznati jos odavno (hirurgija
> mozga
> se zasniva na njima), ali su do sada najbolje bile dokumentovane neke
> elementarnije funkcije mozga.
Dakle, meni sada ovo piše *mašina*. Lepo... Dobro da znam
s kim imam posla... 8-)
> Ovo je nesto sto utvrdjuje materjalnu,
> neuronsku lokalizaciju jedne vrlo visoke, sinteticke funkcije mozga,
> osecaja
> za pravdu. Ako se nekim logicki nategnutim objasnjenjima i mogu povezati
> elementarnije funkcije covekovog mozga sa pretpostavljenim pravim duhovnim
> nosiocem uma koji je nekako "vezan" za taj mozak, to postaje sve teze i
> teze
> kada treba objasniti kakve tacno veze ima osecaj pravde, ljubav ili
> pamcenje
> sa grupom neurona. Otuda potencijalni znacaj ove vesti.
Sve je to formalno sasvim u redu.
Ja samo pitam : a *šta će jednoj MAŠINI centar za -PRAVDU* ?
Mašine nemaju centre za pravdu.
> Sto se tice tvoje dosetke o kvalitativnom razlikovanju "nosioca" centra za
> hod i "nosioca" odluke o pravcu u kome TREBA hodati, moram da te
> razocaram.
> Ako se skalpelom zasece na jednom mestu, "ode" centar za hod. Ako se
> skalpel
> pomeri samo par santimetara, hod ostaje, ali odlazi svaka mogucnost da
> donosimo odluku u kom pravcu zelimo da idemo. I to je nazalost citava
> razlika, samo par cm.
A ako taj skalpel zareže po vratu, na pr., odosmo svi na Onaj Svijet.
Sve to opet ništa ne govori o *svrsi* našeg postojanja.
To su odgovori na pitanje "kako" i ja im kao takvima nemam
nikakvog problema priznati im valjanost.
Ali postoje i pitanje "Zašto" ?
A ako se možemo pitati i to pitanje, a očito možemo,
onda postoji i *odgovor* na njega !
Iya - ya - ne dam se ničim smesti ja :-)
Ged
> "Ged" <g...@a.yu> je napisao...
>> Ako, kad covek umre, i dalje postoji i zivi osoba
>> koja je sto se uma tice ista kao sto je bila i pre smrti, onda se kao
>> stvarni nosilac tog uma, odnosno te licnosti, mora zamisliti neka vrsta
>> duha ili duse. Medjutim, onda se oni vrlo tesko mogu razumeti kao
>> nekakva "duhovna masinerija". Pa da na primer, postoje "sastavni delovi"
>> duse, tj. duhovno "parce" koje formira moralne sudove, drugo koje se
>> bavi emocijama, trece koje se bavi logikom, cetrvrto koje cuva
>> kratkorocnu memoriju, peto koje cuva dugorocnu memoriju, sesto koje
>> generise prostorno-vremensku koordinaciju licnosti, ... i jos bukvalno
>> desetine i desetine HILJADA posebnih do sada identifikovanih delica,
>> skoro apsudno malih i izdeljenih na totalno neintuitivan i nelogican
>> nacin.
>
> A *zbog čega* se to "ne može zamisliti", molim ?
Zato sto se razlikovanje "materjalista" i pobornika "duhovnog" sveta ne
zasniva pre svega na tome sto jedni pretpostavljaju da je u osnovi svega
materija, a drugi duh. Problem je sto ni jedni ni drugi nemaju predstavu o
cemu pricaju. Niti materjalisti mogu da kazu sta je to materija, niti ovi
drugi mogu opisati duh. Mozda materija ima "duhovnu" prirodu, a mozda duh
ima "materjalnu" podlogu. To su semanticke besmislice i bilo bi pogresno
zasnivati razlikovanje na "supstancijama" koje su u "osnovi svega" ako ne
umemo reci o cemu mi to ustvari govorimo. Umesto toga prava razlika je u
opisivanju strukture i ponasanja sveta. Materjalizmu se pripisuje opis sveta
kao mesta u kome vladaju cvrsta pravila, neka nama nepoznata ali ipak cvrsta
logika, to je mesto koje ima svoju jasnu strukturu i uredjenost, tj jasan
medjusobni odnos njegovih delova. Onaj drugi tabor svoje vidjenje sveta
zasniva na analogiji sa proizvodima volje nekog svesnog bica. Svet se, po
tom vidjenju, sastoji od necega sto lici na odluku, na neciju misao, to je
niz arbitrarnih mentalnih kreativnih cinova koji stvaraju neku vrstu ideja,
a te ideje su elementi onoga sto mi nazivamo stvarnost. To je drasticna
razlika, i nema nikakve veze sa takozvanom "materijom" i takozvanim "duhom".
Sustinska karakteristika materjalnog pogleda na svet jeste da je on neka
vrsta sistema. Dakle, to je neka slozena tvorevina koja se sastoji od
sastavnih delova koji su u nekom fiksiranom medjusobnom odnosu. Nasuprot
tome, ideja slobodne volje koja arbitrarno "kreira" iz nicega, nevezana i
neogranicena bilo cim, je nesto SASVIM drugacije. Tom vidjenju su potpuno
strani opisi kao sto je "slozen sistem", "unutrasnja struktura", "sastavni
delovi", "relacije", "zakoni" i slicno. "Odluke" i "volje" transcendiraju
svaki zakon i svako ogranicenje, i nikakvih unutrasnjih delova u njima nema
niti moze biti - ako to treba da su slobodne odluke slobodnih volja - sto
zaista i jeste osnovna pretpostavka.
Iz ovoga se vidi zasto "se ne moze zamisliti". Zato sto verovanje u Boga
podrazumeva tako nesto. Svet u kome je Bog osnova svega i pokretac svega
MORA biti takav da bi takav on mogao postojati. A ako je vec tako, ne mogu
da zamislim jedan duhovni univerzum u kome Bog sastavlja covekovu dusu kao
da je mehanicar, iz Lego kockica. Dusa ne moze biti masina, sa jedinom
razlikom sto sastavni delovi, "dusevni zupcanici", nisu materjalne prirode.
Razlika u pogledima na svet je mnogo fundamentalnije prirode od toga.
>> Kada se prica o osobi posle smrti, o
>> supstanciji koja je nosilac te osobe, jedino sto ima nekog smisla
>> zamisliti je neka vrsta nedeljive duhovne iskre,
>
> Zbog čega ?
Objasnio sam gore.
>> Izvinjavam se, ali meni to lici na masinu, jer se samo
>> masina moze ponasati ovako suludo i bezosecajno, a nikako ne na
>> elementarnu i neunistivu "vecnu duhovnu iskru svesti" koja u nedeljivom
>> paketu ima i svest, i savest, i emocije, i sve ostalo.
> Dakle, meni sada ovo piše *mašina*. Lepo... Dobro da znam
> s kim imam posla... 8-)
Nazivi i imena ne znace nista. "Ruza ce mirisati isto ma kakvim je imenom
zvali", ne? Ljudi ostaju ljudi, ovakvi kakvi su, bez obzira sta ko zamislja
da znaci njegova omiljena fraza koja mu je reper za "gadno". Ako su ljudi
"masine", onda je masina ipak nesto veoma lepo - sem ako ne mrzis ljude? Ovo
je ponovo manifestacija abitrarnosti i egoizma koje religije unose u
misljenje. Nisu nasa licna osecanja, a jos manje nasa verovanja, mera svih
stvari. Naravno, ukoliko nas istina ipak interesuje vise od zelje da se lepo
osecamo u onome sto zelimo da verujemo o svetu ... 8-)
>> Ako se nekim logicki nategnutim objasnjenjima i mogu povezati
>> elementarnije funkcije covekovog mozga sa pretpostavljenim pravim
>> duhovnim nosiocem uma koji je nekako "vezan" za taj mozak, to postaje
>> sve teze i teze kada treba objasniti kakve tacno veze ima osecaj pravde,
>> ljubav ili pamcenje sa grupom neurona. Otuda potencijalni znacaj ove
>> vesti.
>
> Sve je to formalno sasvim u redu.
>
> Ja samo pitam : a *šta će jednoj MAŠINI centar za -PRAVDU* ?
>
> Mašine nemaju centre za pravdu.
To je isto kao zabuna oko materije i duha. Termini ne znace nista sami po
sebi. Masinama *kakve ti zamisljas* zaista ne treba osecaj za pravdu. Ali ko
kaze da masine moraju biti samo takve. Sta je to uopste "masina"? Gde su
granice onoga sto masina moze biti? Biolozi smatraju da je i sam zivot jedna
vrsta masine. Tj odredjeni dinamicki, privremeni odnos nekih organskih
jedinjenja. Sistem koji se sastoji od nekih struktura u odredjenom
medjusobnom odnosu. Zivot je po tom vidjenju jedna specificna vrsta
organizacije. AKO je tako, da li je onda (bioloska) "masina" i dalje pojam
za izrugivanje? To je isto kao da ne volis coveka zato sto ti se ne svidja
od cega je sastavljen ili kakvo mu je poreklo. Mi smo takvi kakvi smo, i AKO
smo masine, ONDA mislimo pogresno o masinama. Tvoje zakljucivanje je primer
klasicne logicke greske. Jer PRVO treba shvatiti sta smo mi, pa - ako nismo
masine - ONDA mozemo smatrati "masinu" nizom tvorevinom. Ne moze obrnuto.
PRVO pretpostavis da je masina nesto ograniceno, pa ONDA zakljucis da zbog
toga mi ne mozemo biti masine.
Strogo uzevsi cak i ovo sto sam sada rekao nije logicki ispravno. Moze biti
da mi nismo masine, a da su masine po potencijalu nesto jos vise od nas
(Borgovi?). Nije ispravno zato sto se u argumentu krije precutna ali
uobicajena i egoisticka religiozna pretpostavka da smo mi neka "mere"
razvijenosti i savrsenosti (Boziji sinovi, ni manje ni vise), pa se na
osnovu nas meri da li je masina nesto sto nam je doraslo (!) Ali, ovo
poslednje je digresija, zaboravite na to. Ovde je ionako tesko prihvatiti i
manje radikalne stvari koje pricam.
>> Ako se skalpelom zasece na jednom mestu, "ode" centar za hod. Ako se
>> skalpel pomeri samo par santimetara, hod ostaje, ali odlazi svaka
>> mogucnost da donosimo odluku u kom pravcu zelimo da idemo. I to je
>> nazalost citava razlika, samo par cm.
>
> A ako taj skalpel zareže po vratu, na pr., odosmo svi na Onaj Svijet.
>
> Sve to opet ništa ne govori o *svrsi* našeg postojanja.
>
> To su odgovori na pitanje "kako" i ja im kao takvima nemam
> nikakvog problema priznati im valjanost.
>
> Ali postoje i pitanje "Zašto" ?
Zasto? A zasto mislis da imas pravo da znas odgovor na pitanje zasto? A jos
pre toga, zasto bas mora da postoji odgovor na pitanje "Zasto?" ?
Naprimer, mozda uopste nema odgovora na pitanje "Zasto?". Mozda je neko
(Bog?) prema nama jos bolji nego sto vernici koji nikada ne zele da izadju
iz detinjstva mogu uopste i da zamisle? Pa je svakoj vrsti koja postoji dao
najveci poklon koji se moze zamisliti: Pravo da svaka vrsta sama za
sebe nadje smisao svog postojanja. Zadatak koji je uzvisen i skoro
beskonacan. I time, ne samo da je u jednom najfundamentalnijem mogucem
smislu ljudima STVARNO pokloni svet, vec je dao i mnogo vise. Pravo da svoje
sopstveno kreiranje u jednom bukvalnom smislu zavrsimo sami - stvarajuci
smisao tamo gde pre nase odluke on nije postojao? Smisao koji u isto tolikoj
meri odredjuje nas same kao i svet u kome zivimo. Nije li ovo usput i
najbolji nacin da se razrese razne implicitne protvrecnosti koje uvek
postoje izmedju stvaraoca i stvorenog? Pruziti svojoj tvorevini kao konacnu
nagradu pravo na samopostovanje jer nije samo neciji prozvod, vec i subjekt,
kreator samog sebe, bar malo?!
A ako odgovor na pitanje Zasto? i postoji, cime smo mi to zasluzili da ga
znamo? Nije li u najmanju ruku cudno reci da, ako neka teorija ne pruza
odmah odgovor na pitanje zasto, ja cu da dignem nos i necu da je prihvatim
buduci da se podrazumeva da JA to moram znati?
Itd, moze se bez velikih problema smisliti niz mogucih religija od
kojih mnoge pruzaju slicnu vrstu estetike, tj osecaja o skladu svih
elementata jednog pogleda na svet kao i hriscanstvo. Mnogi od njih su u tome
i mnogi bolji. Prisutnost ili odsutnost odgovora o smislu zaista nije neka
mera istinitosti ucenja.
Hriscanstvo je medjutim bez premca po ubedljivosti na iracionalanom planu
zato sto eksploatise bioloski ugradjen instikt pripadnosti porodici, tj
intuitivno razumljivu i pre-programiranu relaciju roditelj-dete koja je
neophodna da bi dete moglo da prezivi detinjstvo i formira se kao covek.
Emocije koje prate odnos otac-sin i majka-dete su preprogramirane i izvan
slobodne volje. To je i najsrecniji, najslobodniji deo zivota, jedini koji
pruza sva prava, ljubav i zastitu bez ikakvog razloga i bez licne zasluge, i
bez ozbiljnih obaveza. Ko moze da odoli vremenu u kome je postao ljudsko
bice, u kome su ga formirali i bezuslovno voleli, u kome mu je svet dat na
poklon, i u kome je sem toga i on bio bioloski programiran da voli, da mu
neko bude potreban, i bude srecan? Figura oca i majke je u svesti svakog
coveka fiksirana kao nesto daleko vise od jos jedne osobe, to je arhetip,
prototip i model. Nesto mnogo vise od coveka, neophodni sastavni deo
licnosti svakog od nas. Njihova ubedljivost je apsolutna. Oni nas cine u
bukvalnom, i bioloskom i psiholoskom smislu.
I sad se pojavi religija koja tvrdi da je njen Bog isti takav. I jos tvrdi
da se o tome ne moze razmisljati vec to treba osecati. I dakle, verujete li
vi u ubedljivost ideje Oca koji vas je napravio i koji vas voli i pored
svega? Pa kako NE verovati osecaju koji je bukvalno PREPROGRAMIRAN u
psihologiju svakoga od nas, van svakog razuma i svake mogucnosti licnog
izbora?? A trazi se da se veruje uprkos razumu, posto "srce" ne laze. A u
tom "srcu" su arhetipovi majke i oca. I sad treba verovati da takav osecaj -
koga nismo mi izabrali nego nam je spolja ubacen u sasvim drugu svrhu -
treba da bude pouzdan oslonac za tako ogromne odluke sasvim drugacije vrste,
kriterijum za prepoznavanje objektivne Istine. Dozvolicete da skepsa koju
neki od nas osecaju po pitanju pouzdanosti tako izabrane metode
"istrazivanja" sveta ima _izvesne_ osnove.
A sem toga, moramo ipak jednom pozeleti da odrastemo. Imamo mi i neke
obaveze. Ne mozemo zauvek da se uspavljujemo u divnom decijem osecaju da je
uz nas Otac koji nas voli i koji ce nas zastititi svega ruznog, samo ako
izvrsavamo jednostavne domace zadatke. Tu postoji malo prevelika doza
infantilnosti da bi ljudi sa zdravim osecajem o sopstvenim obavezama to
mogli da progutaju tek tako, kao ozbiljan i pouzdan opis Univerzuma.
Jos je gore, ali potpuno u skladu sa decijim shvatanjem sveta, nerazumevanje
ocigledne istine da zelja za vecnim zivotom predstavlja direktno ubistvo
sustine zivota. Nije rec samo o tome da je ogranicenost ono sto daje
vrednost njegovom sadrzaju, vec i o tome da promena jeste njegova ontoloska
sustina. Promena onda ne moze da zaobidje i sopstveno postojanje. To je
sebicno u odnosu na sve druge promene koje su dale vrednost nasem zivotu. Mi
koristimo posledice tudjih "zrtvi", to jest promena (biljaka, zivotinja,
minerala, vremena, sveta, fizickih procesa, ljudi), koristimo to sto je
promena imperativ za sve drugo, a ne zelimo da sami doprinesemo na isti
nacin. Ali, ovo su vec digresije, iako vezane za tvoju potrebu postojanja
odgovora o smislu.
Dodatak: Citajuci ovaj deo koji sam sad napisao, vidim da je u prilicnoj
meri siri od teme o kojoj raspravljamo. Zbog toga cu ga ponoviti i izdvojiti
u posebnoj poruci da se eventualne replike o dve zasebne teme ne bi mesale.
> A ako se možemo pitati i to pitanje, a očito možemo,
> onda postoji i *odgovor* na njega !
Ne mora da postoji. Kad bi na svako pitanje postojao odgovor onda nase
razmisljanje ne bi bilo ni slobodno ni kreativno. Bili bi (po tvojoj
nomenklaturi) masine, kojima je svaka misao unapred stavljena u glavu buduci
da svaka mora imati odgovor i da se svaka mora odnositi na nesto realno. Gde
je tu onda masta, sloboda, kreativnost, snovi, ljubav bez razloga ....
>
> Iya - ya - ne dam se ničim smesti ja :-)
Da, samo stalno setas na sve strane i izbegavas jasne odgovore. Udaljili smo
se od teme.
Da se vratim. Evo jedne analogije koja ce mozda bolje objasniti na sta sam
mislio u poruci vezanoj za ono otkrice o mozgu. Ako zelimo da saznamo od
cega je sastavljeno nesto nepoznato, odnosno kakve je prirode, korisno je
znati ne samo kao se ponasa kada radi kako treba, nego i kada ne radi kako
treba. Zamisli dva srednjevekovna filozofa koji raspravljaju o prirodi
jednog modernog automobila. Naucili su da ga voze, ali ne umeju da otvore
motor da bi videli sta ga pokrece. Jedan (materjalista) smatra da je unutra
neka opruga koja ga pokrece, a drugi misli da je unutra neka zivotinja ili
neki demon. Sve dok radi kako treba nista se pametno ne moze zakljuciti.
Okrenes volan i on skrece na tu stranu. Ko zna zasto. Ako, jako je
zanimljivo kada pocne da se kvari, kako se kvari? Na koje nacine se obicno
kvari, a na koje se nikad ne kvari?
Ako je unutra nesto zivo, mozemo ocekivati jednu vrstu ponasanja koje je
svojstveno zivim bicima. Ako ne ide, mozda je gladan pa nema snage. Ako juri
za drugim automobilima, mozda mu je vreme za parenje? Ako radi sve suprotno
od onoga sto zelimo, mozda nam tera inat jer misli da ga maltretiramo? Iz
ovoga, usput, proizilazi i da je svestan svog vozaca.
Medjutim, ako ne radi druga brzina, a rade sve ostale, onda je to tesko
objasniti teorijom o automobilu kao necem zivom. Nema narocitog razloga da
neka zivotinja moze da ide sporo, i moze da ide brzo, ali ne moze da ide
nekom srednjom brzinom. Stvarni razlog za to je cinjenica da motor daje
snagu samo u uskom opsegu brzina obrtaja, pa mora da postoji menjac za
posebnim zupcanicima za svaku brzinu. Ako se jedan od njih pokvari, samo ta
brzina nece raditi. Iz ovog kvara, nekarakteristicnog za zivotinje, je dakle
moguce zakljuciti da druga brzina ne radi zato sto se tada koristi nesto sto
se ne koristi u drugim slucajevima, i da je to nesto izdvojeno kao posebna
celina. Ova dijagnoza, zajedno sa nacinima na koje se nikad nije pokvario, i
svim drugima na koje jeste, je konzistentna sa opisom automobila kao masine,
a daleko manje sa opisom automobila kao zivog bica.
Na potpuno jednak nacin se istrazuje priroda mozga. Nacin na koji
razmisljamo, isto kao i sta je to sto u nama razmislja, to se otkriva i kada
mozak ne radi kao treba. Zbog toga se pazljivo proucava svaka promena
ponasanja posle nekog ostecenja mozga. Tu su otkrivene fantasticne i tesko
verovatne stvari. Naprimer, postoji jedan poremecaj u kome covek naglo
izgubi sposobnost da cita. Ume da procita slovo po slovo, zna svako slovo, i
zna sve reci, ali nije u stanju da procitana slova sastavi u jednu rec i
shvati sta ona znaci. Medjitim kada mu se pusti snimak sopstvenog glasa, pa
cuje zvuk reci, onda je razume. Razumevanje mu je povezano sa zvukom reci
ali vise ne sa grafickim izgledom odstampane reci. Ili, kod amnezije,
otkriva se da postoji razlika izmedju proceduralne memorije i deklarativne
memorije. Covek nije u stanju da se seti nikakvih cinjenica iz prethodnog
dana, ali ako nauci neku proceduru ili vestinu, naprimer voznju biciklom, to
ce zapamtiti iako nece znati da ju je zapamtio. Ili pacjent sa amnezijom
koji je ipak bio u stanju da pamti recenice koje nisu imale vise od tri
reci. Ali ako neko promeni redosled te tri reci, toga se on vise ne seca.
Smatra se da ovo pokazuje da je i znanje moguce pamtiti "napamet", kao
sliku, ne samo kao znacenje. Itd itd.
Iz svega ovoga je prilicno ocigledno da su nase umne sposobnosti
konzistentne samo sa predstavom uma kao necega sto je sastavljeno iz delova,
neke vrste masine. Funkcionalne podele su tako fine i cesto tako besmisleno
ili arbitarno podeljene da se prosto vidi da posmatramo nesto sto je
nedeljivi deo ogranicenja i mogucnosti svog bioloskog nosioca, odnosno
njegove postepene evolucije koja je pojedine delice kognitivnih sposobnosti
razbacivala na bilo koji deo mozga koji je nekom slucajnoscu bio slobodan
ili u mogucnosti da prihvati i takvu funkciju. Izrazito je tesko poverovati
da bi neki dizajner dizajnirao jedan tako "prljav", neregularan, tj
ne-otimalan dizajn.
Kako je dakle ono sto od nas ostaje posle smrti, nasa sustina, svest, nas
"pravi" um povezan sa mozgom? Zasto je uopste povezan? Da li je narocito
verovatno pretpostaviti da nesto sto je duhovna tvorevina, ideja, energija,
bude razbijeno na hiljade apsurdnih delica, medjusobno povezano najcudnijim
vezama, pa zatim "mapirano" na razlicite grupacije neurona. Isto kao u
slucaju primera sa automobilom, i ovde je jedna moguca pretpostavka sama po
sebi ocigledna, a druga krajnje neverovatna. Ako su cak i visoke
apstrakcije, kao sto je osecaj za pravednost, pronadjene i lokalizovane na
jednu malu grupa neurona, onda nije ostalo puno mesta za alternativna
tumacenja.
Izvinjavam se na duzini, zaboravio sam na vreme :))))
Necu vise ;))))))
Ged
Branimir Maksimovic
>
> Ged
tms se ne zna tacno ni kako ni zasto radi. Nigde se ne vidi kako
i gde je radjen ekperiment. Drugo nisu svi ljudi isti tako da je bitan
uzorak. Itd. Ovo mi lici na pseudoscience mumbo jumbo.
Pozdrav!