Срећно и благословено.

[Prota Vasilije Tomic]

HOR KIR STEFAN SRBIN "SPOMENICA" LjUBAVI I ŽIVOTU

Da bi uspeh bio potpun onaj koji nešto radi, pre svega, mora to da voli, ali istovremeno taj mora i da voli sve one sa kojima to radi, čovečanskom ljubavlju stvaraoca koju je Tvorac usadio u svoje delo, u nas. Iz takve ljubavi, za muziku i njeno blagotvorno dejstvo na čoveka, odvija se i rad Hora Kir Stefan Srbin, Eparhije kanadske, koji je, vođen osećanjem odanosti i posvećenosti srpskoj duhovnoj muzici, u nedelju 07. decembra ove godine, a povodom 100-godišnjice smrti velikog srpskog kompozitora, Stevana Stojanovića Mokranjca, upriličio svoj četrnaesti godišnji koncert pod nazivom "Spomenica".  Koncepcijski, koncert je bio podeljen u dva dela, gde je prvi deo činila duhovna muzika odnosno liturgijske kompozicije Stevna St. Mokranjca, dok su, u drugom delu, izvedena popularna dela svetovne muzike iz raznih perioda i krajeva. Koncert se odvijao u, arhitektonski bezličnom ambijentu crkvenog objekta Sv. Đorđa, Ujedinjnjene kanadske crkve (St. George's United Church, 35 Lytton Blvd.) praznih belih zidova. Ali, već posle par minuta, kako su majstorski usklađeni glasovi Hora Kir Stefan Srbin zapojali Veličanije Svetom Savi, crkveni zidovi su se "obukli", belinu je prekrio živopis, i kako smo se više prepuštali melodijama glasova, kako je koncert odmicao ređanjem:  Heruvinske pesme, Antifona, Jektanija za umrle... tako se sav prostor preodenuo u vizantinski svetosavski ambijent; iznikao je i oltar sa ikonama i podkupolje se, sa Pantokratorom, otvorilo nad nama i niko nije mogao da kaže da nismo na službi Gospodu, na bogosluženju duše koje nas vraća istini o sebi samima.  Onoj istini da smo u Gospodu jedno i da, zaista nije pogrešio tvoritelj Svete Knjige kada je, bar o jednom vremenu, u nju upisao: "Jer bješe careva zapovijest za njih i bješe određena plata pjevačima za svaki dan." (Nemija 11.23.)  Sve se, iz veličanstveno ustrojenih glasova nadkrililo nad nama i bili smo kod kuće, u domu, bili smo sa svojim duhom. Može li išta više da ostvari ičija, bilo kakva veština, ovde veština horskog pevanja?  Pažljivo odabranim programskim sadržajem koncerta, kako su nas pesmom uveli u crkvu, glasovi hora Kir Strefan Srbin, izveli su nas u pastoralni predeo, pevajući deo Mokranjčevih Rukoveti, solisti Ljiljana Zdravković, Lena Krajišnik i Mahajlo Hovanec.  Kao kompozitor u čijem delu je "iskazano odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca", kako ga beleži muzikologija, Mokranjac je preuzeo reč rukovet iz narodnog jezika da dočara predstavu spleta ili buketa, rukoveti cveća, koje podseća na pregršt narodnih pesama i da njome označi svoje sabrane i obrađene folklorne kompozicije.  Šire, drevna srpska reč rukovet označavala je delo ruku, uglavnom ženskih, pletenje ivanjskih venaca, kao i vez, kao i pletenje iglama, kao i sakupljanje žita u polju u rukoveti, pa u snopove, potpadalo je pod označavanje ovom rečju, ono što ruka, šaka može da načini, da zahvati. Mokranjac njome označio novi muzički pojam. Ali ovo veče je otkrilo da se reč može upotrebiti i u još bogatijem označenju. Naime, gledajući dirigentkinju Hora, Jasminu Vučurović kako vodi hor elegantnom igrom ruku kroz nevidljivu vazdušnu zavesu između nje i horista, kako poziva i zapoveda glasovima ovih neprisutnom dirigentskom palicom, koju je počesto svodila na skupljeno troprsje šaka, kao da se sprema u svakoj sekundi za obraćanje ogromnosti svetinje, može se slobodno reći da smo, što se Jasmine tiče, bili prepušteni da vidimo i još više doživimo rađanje njene rukoveti kroz njene obestrašćene kretnje od kojih je delovalo na tren kao da kakav heruvim svojim lepršanjem vodi melodiju i svodi glasove u sazvučje pojanja. Rezultat je bio zapovedni vez ruku i tela preodenut u muzičku čaroliju koja nam je duh pomerala ka uzvišenom. Čarolija nije prestala ni u drugom, samo na izgled laganijem, delu koncerta kada smo bili provedeni kroz vremena i krajolike.  Drugi deo programa otpočeo je kompozicijom Konstantina Babića pesme Ljubavno vračanje, koju je zabeležio Vuk Karadžić u izdanju zbirke ženskih pesama iz 1891. pod rednim brojem 644.  Time nas je Hor preneo, iz Rukoveti dalje, u univerzalni sentiment kojim se vezuju ljudska bića u nastojanju da pobede apstrakciju kosmičkog. Potom smo bili pomereni u novija vremena opuštenijih muzičkih formi, kroz kratke primere revijalne muzike, kompozitora kakvi su Predrag Ivanović, Vojkan Borisavljević, Darko Kljajić...  Ko pamti, mogao je da se podseti i prvog eks JU hit filma (posle Slavivce) Ljubav i moda, i filmskog muzičkog hita, iz 60-te, koji je pevao legendarni Đuza Stojiljković.  Maestralnim izvođenjem pesme Alekse Šantića, Što te nema, prema aranžmanu Jadranke Stojaković, solisti Dragana Stošić i Jasmina Vučurović, uz klavisku pratnju Svetlana Miloševića, izazvali su suze na mnogim licima u publici. Potom smo se krenuli kroz beskraj ruskih prostora čuvenom Uralskom Rabinuškom (solisti Ljiljana Zdravković i Lena Krajišnik) i Talasima Amura da bi smo se vratili popularnim melodijama iz svoje tradicije, More sokol pije, i Zbog tebe momo ubavo i Gajtano. Poslednje dve izveo je protojerej Ljubomir Rajić čiji je glas tenor, ali sam ga, u šali, nazvao "tremor", obzirom na dramatičnu potresnost koju je dao melodijama svojim pevanjem.  Gosti umetnici, instrumentalni ansambl, Dejan Badnjar, Aleksandar Gajić, Svetlan Milošević, i Joser Rodrigez (Yoser Rodriguez) vrhunskim izvođenjem svojih deonica doprineli su u potpunosti punoći koncertne zamisli.  Koncert je završen starom narodnom pesmom Đurđevdan, koje je navodni kompozitor i pisac teksta Goran Bregović. (?)

PROLJEĆE NA MOJE RANE SLIJEĆE...      Svoje nesretno vrhunsko "izvođenje" pesma Đurđevdan je doživela 6. maja 1942. godine u Sarajevu, kada su ustaše, na Đurđevdan, pohapsile oko tri hiljade, uglavnom Srba i Jevreja, ali i manji broj drugih. i potrpale ih u voz za koncentracioni logor Jasenovac.  Prilikom haosa, kod trpanja ljudi u vagone, jedan za koga je zabeleženo da je bio član sarajevske "Sloge" zapevao je, kažu izvežbanim baritonom, pesmu koju su svi znali: "Proljeće na moje rane slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni - Đurđevdan je!" uskoro je pevao ceo voz.  Razgnevljene ustaše su zatvorile šibere na vagonima tako da su ljudi ostali bez vazduha, zbog čega je u Jasenovac stiglo oko dve hiljade živih, od kojih je oko dve stotine preživelo Jasenovačka stratišta, pa se tako i zna o ovome.  Tako je, u senci komandovanog bratastva i jedinstva, ova pesma živela, i po srpstvu i u Sarajevu, do Bregovića.  Ne može se tražiti savest od onoga ko je nema.

Ono što je ovde bilo zaista veličanstveno, za nas malobrojne upućene, jeste horska izvedba pesme, koja se iz davnina pevala po srpskim slavama i da nas je Hor Kir Stefan Srbin, vratio, svojim sentimentalnim glasovima, te večeri, u onaj sarajevski voz prkosa i ponosa, a posebno izvođenjem, na bis, kompozicije Svilen konac, pesme na melodiju kojom su nekad ciganski muzikanti pratili kroz beogradsku čaršiju sužnje, određene za davljenje svilenim gajtanom u tvrđavi, da bi im po tome glave bile odsecane i stavljane na bedem radi zastrašivanja naroda.  Naše pesme, naša muzika, oduvek su bili uzdizanje protiv zla i protiv smrti, proslavljanje duha Gospodnjeg, poklik za život, uzdisaj nad lepotom postojanja, i upravo to nam je priređeno koncertom "Spomenica".  Zasigurno da iza poduhvata ove vrste stoji i vrhunska organizacija Hora kao svojevrsne institucije u našoj zajednici, pa se dužno priznanje mora odati i predsedniku Milanu Dimitrijeviću, koji se istakao i pojanjem solo deonica u liturgijskom delu koncerta, svakako i sekretaru hora Nadi Dimitrijević, a takođe i svima koji su radili na organizaciji, sve je funkcionisalo besprekorno.  Kako sam rekao, ko radi to što radi mora da voli i to i one sa kojima to radi, ali svi oni zajedno moraja da vole one za koje to rade da bi uspeh bio potpun. Krajnji rezultat je osećaj kosmičke plemenitosti koju zovemo bezmerje milosrđa u sebi. I to je ono po čemu je ovo bilo jedno izuzetno veče.  Kvalitetom i ozbiljnošću izvođenja svake kompozicije, samo je rasla atmosfera ispunjenosti ljubavlju za publiku, kao i publike za maestralni nastup hora Kir Stefan Srbin, muzičara-gostiju, i solista, kao i neumornu dirigentkinju Hora, Jasminu Vučurović.  I publika nije ostala ravnodušna, poziv na dva bisa i gromoglasni aplauz, preko četiri stotine pari ruku, koji je jedva dopustio Horu da ode sa scene, bili su izraz doživljene plemenitosti, izraz probuđenog bezmerja milosrđa.  Manje više, koncertni nastupi uvek budu uspešni, ali retko je kao što je slučaj bio ove večeri, da posetioci osete, dožive i mogu pune duše da kažu: bili smo u prisustvu božanskog.  Bio je to duhovno-kulturnidogađaj za pamćenje kome je, na kraju, jedini komentar: Hor Kir Stefan Srbin priredio je svojoj publici, u Torontu, jedno božansko veče.  Koncertu je prisustvovao i Njegovo Preosveštenstvo Episkop kanadski, Vladika Georgije u pratnji sveštenika svih srpskih crkava u Torontu kao i predstavnici Konzulata RS u Torontu. Horu Kir Stefan Srbin, hvala iz sveg, velikog srca publike, koja željno iščekuje 15. jubilarni koncert u maju 2015.  Radovan Gajić Foto: Andrija Dimitrijević