Re: Povest Minulih Leta Pdf 11
Beatrice Pfliger
Prvi del kronike je poln anekdotskih zgodb, med katerimi je tudi zgodba o prihodu treh varjaških bratov, ki so ustanovili Kijev, umor Askolda in Dira, Olegova smrt, katerega je ugriznila kača, skrita v skeletu njegovega konja in maščevanje Igorjeve žene Olge Drevljanom, ki so ubili njenega moža. Zelo zanimiva sta tudi opis del sv. Cirila in Metoda med slovanskimi narodi in zgodba, kako je knez Vladimir Veliki zatrl čaščenje Peruna in drugih tradicionalnih slovanskih bogov.
Leta 1116 je Nestorjev tekst obširno preuredil iguman Silvester in na koncu kronike dodal svoj podpis. Ker je bil gospodar vasi Vidubiči, v kateri je bil njegov samostan, Vladimir Monomah, je nova izdaja poveličevala tega kneza in ga postavila v središče dogajanj Silvestrovih pripovedi. Silvestrova druga izdaja kronike je ohranjena v Lavrentijevem kodeksu.
Tretja izdaja je bila napisana dve leti kasneje in se je osredotočila na Vladimirjevega sina in naslednika Mstislava Velikega. Avtor te popravljene izdaje bi lahko bil Grk, ker je posodobil večino podatkov, ki se navezujejo na Bizantinsko cesarstvo. Tretja izdaja Nestorjeve kronike je ohranjena v Ipatijevskem (Akademskem) letopisu.[2]
Ipatijevski letopis je v Ipatijevskem samostanu v Kostromi odkril ruski zgodovinar Nikolaj Karamzin. Rokopis je iz 15. stoletja in vsebuje zelo veliko podatkov iz izgubljene Kijevske kronike (12. stoletje) in Hališke kronike (13. stoletje). Napisan je v vzhodnocerkvenoslovanščini, ki je vzhodna različica starocerkvenoslovanščine. V tekstu je mnogo nepravilnih vzhodnoslavizmov, kar je značilno tudi za druge vzhodnoslovanske letopise tistega časa.
Kasneje so bile objavljene številne monogafije in tiskane izdaje kronike. Najstarejša znana je izdaja iz leta 1767. Aleksej Šahmatov je leta 1908 objavil pionirsko tekstološko analizo pripovedi. Dmitrij Lokačev in drugi sovjetski znanstveniki so njegova odkritja delno revidirali. Njihove različice kronike so poskušale rekonstruirati pred-Nestorjeve kronike, ki so bile zbrane na dvoru Jaroslava Modrega sredi 11. stoletja.
Zgodovina minulih let je za razliko od mnogih letopisov, ki so jih pisali evropski menihi, izredno pomembna kot edino pisano pričevanje o najstarejši zgodovini Vzhodnih Slovanov. Kronika je pomemben opis zgodovine Kijevske Rusije, kjub temu, da so bili v Novgorodski prvi kroniki narejeni nekateri pomembni popravki. Zgodovina je tudi pomemben primer starovzhodnoslovanske literature.
Istorijski podaci kažu da je u vreme i neposredno posle vladavine Jaroslava Mudrog, Kijevska Rusija po površini bila najveća evropska država svog vremena.
IZVOR: RJURJIK SA BRAĆOM STIŽE U STARU LAGODU, VIKTOR VASNECOV (PROFIMEDIA)
Poreklo države i samog imena Kijevska Rusija, do danas je predmet rasprave među istoričarima. Prema zvančnom izveštaju Povest minulih leta najstarijeg ruskog letopisa, koji je nastao krajem XI i početkom XII veka u Pečerskom manastiru kod Kijeva, osnovao ju je Viking Oleg Vešti, (najverovatnije) brat varjaškog vođe Rjurika koji je 862. stekao kontrolu nad teritorijom Ladoge, i podigao naseobinu Holmgard pored današnjeg Novgoroda.
Oleg Vešti je bio vladar Novgoroda od oko 879. godine. On je 882. zauzeo i Smolensk i Kijev, a ovaj drugi grad je zbog strateškog položaja na reci Dnjepar, pretvorio u prestonicu Kijevske Rusije. Proširujući svoju vlast, Oleg je ujedinio lokalna slovenska i finska plemena, pobedio Hazare i 911. godine sklopio trgovinske sporazume sa Carigradom.
Olegov naslednik, Igor, koji se smatra osnivačem dinastije Rjurikovič koja je davala ruske vladare do 17. veka, bio je manje sposoban od svog strica. Na primer, ugovor koji je sklopio sa Carigradom 945. godine sadržao je uslove koji su bili nepovoljniji od onih iz 911.
U svojim spisima, vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je opisao trgovačke običaje u Kijevskoj Rusiji tog vremena. Tokom zime kijevski kneževi su obilazili susedna plemena kako bi prikupili danak, koji se sastojao od krzna, novca i robova. Kada bi došlo proleće, utovarili bi svoju robu u male čamce i prevozili je niz Dnjepar i to u konvoju kako bi obeshrabrili napade nomadskih stepskih plemena. Njihovo krajnje odredište bio je Konstantinopolj, gde su njihova prava trgovanja bila strogo definisana ugovorom.
Igorov sin Svjatoslav (umesto kog je od 945. do 963. kao regentknjia vladala majka Olga) je bio poslednji od kijevskih knezova koji se pridržavao skandinavskih tradicija. Od kada je vlast preuzeo Vladimir I (980. godine, nakon što je ubio Svjatoslava) loza Rjurikoviča je prešla u hrišćanstvo, a posle toga je pokrštena cela Kijevska Rusija.
Vladimirova vladavina je najavila početak zlatnog doba Kijevske Rusije, ali je sjaj tog doba počivao na nestabilnoj osnovi, jer je veza između države i njenih podanika bila labava.
Jedina karika koja je do tada ujedinjavala pokorena plemena bila je moć kijevskog velikog kneza. Narod je državi plaćao porez, a za sve ostalo su bili gotovo potpuno prepušteni sami sebi i tako su mogli da očuvaju svoje tradicionalne strukture i navike.
Događaj od ogromnog značaja za vreme Vladimirove vladavine bio je njegovo prihvatanje pravoslavne hrišćanske vere 988. godine. Do preobraćanja je došlo nakon saveza sa vizantijskim carem Vasilijem II, koji je u zamenu za vojnu pomoć i prihvatanje hrišćanstva Vladimiru obećao ruku svoje sestre. Nakon potiskivanja tradicionalnih verskih običaja u Kijevu i Novgorodu, počelo je i širenje vizantijskog obreda čitavom zemljom.
U vreme vladavine Jaroslava Mudrog, Kijev je postao politički i kulturni centar istočne Evrope. Jaroslav je ulepšao svoju prestonicu katedralom Svete Sofije, crkvom građenom u vizantijskom stilu koja se očuvala do danas. Jaroslav je takođe sakupljao knjige i davao ih na prevod. Potpomagao je sveštenstvo i manastire. Osnovao je i prvu školu.
U pokušaju da zaustavi porodično krvoproliće u kom je i sam učestvovao kako bi došao na vlast, Jaroslav je uveo edikt o nasleđivanju, ali je smatrao da teritorija Kijevske Rusije u celini pripada porodici.
Prvu zvaničnu posetu patrijarha srpskog Porfirija Dalmaciji, ispred drevnog manastira Krka, dočekali su brojni Dalmatinci zvonima krčkih zvona, pogačom i solju, odeveni u narodne nošnje uz pojanje bogoslova najstarijeg pravoslavnog učilišta, ne mareći za kišu i loše vreme.
U čast dolaska srpskog prvojerarha u manastirskom hramu služena je svečana doksologija nakon koje je, rečima dobrodošlice, episkop dalmatinski Nikodim u ime sveštenstva, monaštva i vernog naroda pozdravio patrijarha, istakavši kako je ovo drevna hrišćanska zajednica, apostolska crkva, koju je blagoslovom Svetog apostola Pavla osnovao njegov učenik apostol Tit, koji je ujedno bio i njen prvi episkop, ali i jedina eparhija pomenuta na stranicama Svetog pisma.
- Dobrodošli ste u eparhiju Srpske pravoslavne crkve koja je jedina pomenuta na stranicama Svetog pisma i koja je od svog početka, ako pogledamo istoriju, prožeta mučeništvom i stradanjem, ali je život njenih ljudi prožet neopisivom radošću prema Hristu. Upravo to je ucrtano u svakoj pori naših ljudi koji žive u ovim krajevima. Srpski narod toliko voli ovu kamenitu i šturu Dalmaciju i to smo pokazivali bezbroj puta kroz povest minulih leta. Pokazivali smo to od samog dolaska na ove prostore, preko junaka opevanih u epskim pesmama, slavnih uskoka, morlaka, pa preko velikih i značajnih ljudi ovoga kraja od velikog vladike Milaša, Sime Matavulja, Save Bjelanovića, Stefana Kneževića, Božidara Petranovića, Konstantina Vučkovića, Jovana Radulovića i mnogih drugih do naših dana. Ali, nažalost, svedoci smo i svega što se dešavalo u ovim krajevima, a naročito svih onih nemilih događaja i odlaska velikog broja našeg naroda na zalasku prošloga veka - istakao je episkop Nikodim i dodao i to da ništa nije uspelo da unizi i uništi ljubav ovdašnjeg pravoslavnog naroda prema ovim krajevima
Prisutnima se potom obratio i patrijarh rekavši da je Dalmacija zemlja ukrašena brojnim svetinjama pravoslavne crkve Hristove, zemlja ispunjena verom, trudom, podvigom, raspećima i vaskrsavanjima pravoslavnog naroda koji ovde vekovima živi.
- Ja sam neizmerno blagodaran na divnim i toplim rečima dobrodošlice. Dragi vladiko, ja sam istinski ganut ljubavlju Božjom i Njegovim blagoslovom što mogu, evo danas, ovde zajedno sa svima vama da se molim u ovom predivnom danu u manastiru Krki. Mnogo puta sam bio u Dalmaciji i istinski u dubini duše osećam da nisam nikada ni odlazio i da pripadam ovim prostorima, jer osećam čitavim svojim bićem da pripadam vama, pravoslavnim Srbima, koji živite u Dalmaciji. Dok sam boravio u Hrvatskoj, kao i svaki čovek, prolazio sam razne uzlete i doživljavao radosti, ali imao i trenutke padova i malodušnosti. I u ovim poslednjim trenucima, u trenucima malodušnosti i padova, neretko bih dolazio u Dalmaciju, u manastir Krku, da ponovo uspostavim svoj puls, duhovni puls, da ponovo otkucaje srca uredim tako da i moja duša i moje telo mogu da dišu, da misle i da kucaju Jevanđeljem Hristovim i umom Srbina, a to je jedno te isto. Dolazio bih, dakle, neretko ovde da opet postanem svoj i da osetim da pripadam Hristu i crkvi Njegovoj i svome narodu. I tada sam slutio, a sada zasigurno znam, da to nije slučajno, jer Dalmacija, a unutar Dalmacije njene svetinje i iznad svega manastir Krka, jeste tačka u koju je Hristos upisao svoju brigu, svoju ljubav i svoju promisao o spasenju ljudskog roda, o spasenju svih ljudi, a u tom broju i o spasenju našeg naroda - rekao je patrijarh izdvojivši Manastir Krka kao mesto iz kojeg se kroz vekove uznose molitve Gospodu.
Drugog dana posete Dalmaciji, na praznik Sveta tri Jerarha koji su ujedno i patroni Krčkog bogoslovskog učilišta, patrijarh Porfirije služio je svetu liturgiju u manastiru Krka uz sasluženje osam preosvećenih episkopa Srpske pravoslavne crkve. Na kraju Svečane Liturgije osveštani su slavski darovi povodom slave Bogoslovije, a patrijarh srpski obratio se sabranom narodu nadahnutom besedom.
7fc3f7cf58