Interviju sa Radisom Ilicem golmanom Ofk Beograda
Saric
Један од наших најбољих чувара мреже Радиша Илић из ОФК Београда тврди
да су међу стативама већином психолошки изузетно стабилне особе
Нема времена да се размишља о повредама: Радиша Илић, у дуелу са
нападачем Звезде Душаном Ђокићем
Фото Ж. Јовановић
Неписано правило у фудбалу јесте да се голмани, иако се често каже да
вреде пола тима, потискују на маргину. Од њих почиње набрајање састава
тима, али када су признања у питању најчешће су на зачељу. На крају се
броје голови које приме, а не они које спрече, и имају много мање
права на грешку од играча које тренери често трпе месецима док не
„прораде”. Када је све то тако, има места питању зашто неко прижељкује
да буде међу стативама – најнезахвалнијем, а често најодговорнијем
месту у тиму.
– Када сам први пут стао на гол знао сам да је то право место за
мене. Никада нисам пожелео да будем на неком другом. У природи ми је
да се никада не предајем. Заправо моја филозофија, ма колико била
чудна, јесте да не постоји ситуација из које голман не може да изађе
као победник, казао је Радиша Илић, чувар мреже ОФК Београда. – Бавио
сам се кошарком, стоним и великим тенисом, и борилачким вештинама, био
рукометни голман. То ми је помогло да испуним неке елементарне захтеве
професије.
– Највише нас памте по грешкама које могу да обележе цео живот,
наставља један од најбољих голмана у нашој елитној лиги, – Каријеру су
ми обележиле три утакмице у којима сам примио 15 голова, две са
Партизаном и једна са ОФК Београдом: аустријски Рапид, прашка Славија
и француски Оксер. Све у гостима .Толики број голова фијаско је за
голмана, али на мене није оставио теже последице. Јер, крив сам само
за трећи против Чеха. Толико пута сам добро бранио, спашавао тим. Мој
утисак је да наше добре одбране немају дуг рок трајања.
Каже се да су голмани „посебна сорта”... Илић сматра да мишљење како
су „чудаци”није тачно.
– Знам да постоји такво мишљење, али је оно везано за нека прошла
времена. Данашњи голмани су сушта супротност. Већина су стабилне,
психолошки чврсте личности, због природе посла доста повучени. И
тренинзи су нам другачији, а тако је и у многим другим стварима.
Специфични смо јер нам је таква улога у тиму, али и одговорност. Једна
грешка може да нас „поједе”, јер поништава све што смо током 90 минута
добро урадили. Ситуације су понекад невероватне. Видели сте у какву
катастрофу може да се изроди обично испуцавање лопте, на пример
репрезентативном голману Енглеске Робинсону, у Загребу. Одскочи о
бусен и пређе преко ноге, исправке нема. Имаш је на рукама па
исклизне. Саиграч неспретно интервенише и да аутогол. Значи
концентрација мора да нам буде максимална током целог меча.
Који је погодак највеће понижење за голмана?
– Из корнера, из „мртвог” угла и са велике удаљености. Ово последње је
везано и за лопту. Да би се постигло што више голова, произвођачи
често мењају шаре на њима, па нам отежавају процену правца лета. Сваки
гол који примим тешко ми пада, па био и последица необичних околности.
Нисмо зато случајно најзахвалнија тема фудбалских спотова, на којима
смо често и смешни.
У последње време голмани на светском рекламном тржишту коначно
добијају свој „део колача”.
– Наметнула се једна група изванредних голмана: Буфон, Чех, Ван дер
Сар... Први је феноменалан и нормално је да је у центру пажње, мада
није проглашен за најбољег играча светског првенства. Уз раме су
остала двојица. То су идеали којима сви ми тежимо. Међутим, има и оних
који немају тако висок квалитет па користе несвакидашња понашања да се
наметну. Леман се свађа са публиком, на тај начин се и мотивише ...
Међутим у последње време голмани су били у центру пажње, али из
необичног угла.
Илић наравно мисли на подвиге двојице колега, који су се десили на
нашим стадионима, и головима које су постигли из игре, а који су
директно утицали на исходе мечева.
– Учинак Амелије из Ливорна, против Партизана и Божовића против
Вождовца потврђује ширину голманских могућности. Божовић је направио
подвиг, одбранио је пенал, а минут касније изједначио резултатат,
прелепим голом у маниру најбољег центарфора – два минута пре краја
меча. Нема ваљда ниједног колеге који не жели да постигне гол. Био сам
у прилици два пута да пуцам пенал, али оба пута неуспешно. У првом
случају голман ми је одбранио ударац, у другом сам погодио стативу.
Због тежине дуела у које улазе голмани се суочавају са могућношћу
тешких повреда. Недавно је тако настрадао Петер Чех из Челзија.
– Када крећем на лопту о повреди не размишљам. Објективно немам ни
времена, јер се све брзо дешава. Искуство сличне врсте имао сам
јесенас на Вождовцу. После старта њиховог нападача нисам знао шта се
са мном дешава. Добио сам страшан ударац. Понекад се не бирају
средства да се стигне до циља. Реакције дисциплинских органа, судија и
савеза су у тако драстичним случајевима необјашњиво млаке и
несхватљиве. Често се питам зашто су голмани толико незаштићени.
Да ли имате неки посебан ритуал пре изласка на трен, амајлију?
– Имао сам, али временом сам одустао, када је то почело да се гомила.
То ми сада изгледа неозбиљно, мада тога у спорту има. Верник сам и
нисам сујеверан. Трудим се да посао обавим максимално коректно, а што
се тиче осталог, шта ми Бог да...
Најмање вас мењају на трену. Најчешће због повреда, ређе због слабих
одбрана. Какви су односи са заменама које чекају вашу грешку?
– Код нас има најмање некоректности, мада има других примера. Леман
није хтео да тренира са конкурентом Алмунијом. У каријери сам имао
само позитивна искуства. Можда и то говори какве смо у ствари
личности, завршио је причу Радиша Илић.