Vrli Novi Svet Analiza

[Semarias Alfna]

Bilesu to prepoznate osnove neoliberalizma i neoneokolonijalizma 21. veka, koji će doći u vreme digitalizacije kompletnog korpusa društvenih odnosa na globalnom nivou. Svetska Država počela je da radi 1995, kad je internet postao dostupan, a da nismo ni primetili.

U medijski integrisanom društvu, posrednici u komunikaciji diktiraju ne samo kako će se govoriti, nego i šta. Kodirani jezik smajlija, duboko ukorenjen u jeziku pop kulture, kao i svi emotikoni, pogodan je samo za izražavanje afektivnih sadržaja, a ne misli. Ali nekadašnji građanin više i ne želi ništa da zna, niti da kaže o sebi, osim kako se oseća.

Sama radnja Vrlog novog sveta skoro da i nije bitna, jer je skoro sve tačno kad se gleda iz ugla predviđanja: medijski integrisano društvo u kome sad živimo ostvarenje je Hakslijeve vizije planetarne zajednice svakodnevno uslovljenih ljudi, koji su zaboravili da su građani i samo ih još zgrade u kojima su bile vlade, sudovi, novinske i radio-televizijske kuće, podsećaju na to da je nekad postojao javni život mimo današnje nadzirane komunikacije.

Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.

Lektire.me je internet stranica koja sadrži prepričana književna dela i njihovu analizu.Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da razumeju lektire, čitaocima da bolje razumeju dela koja čitaju, kao i da saznaju nešto više o piscima.

Inžinjer po struci, profesor Politehničkog instituta u Petrogradu, Zamjatin pisac je mogao sa izvanrednom ubedljivošću da nam dočara složenu mašineriju kosmičkog broda. Oko pola veka je samo prošlo a horizont znanja, interesovanje Bazarova i ambijent u kome živi D-503 su neuporedivi. Matematičke formule, reaktivni motori, akumulatorski toranj, staklo, beton i metal kao građevinski materijal prvi put statiraju u ruskoj književnosti. Međutim, njegovo idejno prilaženje toj građi može se gledati i kroz tekst tehničkog besmisla koji isključivo vredi kao parodija: - Ovde smo, razumete li, dobili čvrst okvir sa podupiračima i čvorni momenti daju pritisak na kvadrat.

Roman - Mi nije samo naučno-tehnička fantastika; on je pre svega socijalno-satirična fantastika. Okamenjeno blagostanje, rajska ravnoteža utopije nisu mogli da uživaju naklonost pisca Zamjatina, izrazitog dijalektičara za koga je svet sagrađen na neprekidnoj borbi, dinamici, koliziji. Slika budućeg sveta nikako nije mogla biti utopija, za njega bi to bilo stanje entropije, stanje sleđeno, koje se ne razvija, ne kreće napred. Možda je njegovo groteskno prikazivanje vizije budućeg sveta isforsiralo jedan opšti pesimistički ton prisutan u romanu. A. Voronski u svome eseju o Zamjatinu kaže: - Roman ostavlja težak i strašan utisak. Napisati umetničku parodiju i prikazati komunizam kao superkasarnu pod ogromnim staklenim zvonom nije novo: tako su se odavno vežbali protivnici socijalizma - to je utaban i neslavan put - Zamjatinova satira ne bi bila tako retka, tako ubedljiva, tako mobilizirajuća da je data u lepršavom, - žizneradosnom tonu. Čitav problem oko Zamjatinovog pesimizma je u tome što je roman nastao u jedino mogućem i u isto vreme najnepogodnijem trenutku. Napisati takav roman 1920. godine, u Rusiji, u doba entuzijasta, fanatika, stvarnih realizatora ljudske sreće značilo je svrstati se u redove jetkih nevernika. Onda je to bila jedina realna ocena.

Ova knjiga deluje proročki, vidovito. To je primarna, najjača impresija. Zamjatin, veliki poznavalac prirodnih nauka, govoreći o Velsovim mitovima i fantaziji, daje sam ključ za razumevanje ovog utiska: - Velsova fantastika je fantastika možda samo danas, a sutra će već postati život. Utoliko pre što možemo reći da su se mnoge Velsove fantazije - već ostvarile, jer Vels ima čudan dar da vidi budućnost kroz neprozirnu zavesu današnjeg dana. Uostalom, to je netačno: čuda ovde nema više nego što ga ima u diferencijalnoj jednačini koja nam dozvoljava da unapred kažemo gde će pasti granata ispaljena tom i tom brzinom; čuda ovde nema više nego što ga ima u pronicljivosti astronoma koji predskazuje da će pomračenje sunca biti tog i tog datuma. Ovde nije mistika - nego logika, ali samo logika drskija, dalekometnija od obične. Nesumnjivo da je Zamjatin posedovao isti dar, da se izuzeo iz tekućih imperativa, da je procese laboratorijski, analitički, sa strane gledao i da nam je umetnički pružio sliku sveta, koju smo mi kasnije uglavnom upoznali.

Tablica množenja je mudrija, apsolutnija od drevnog Boga: ona nikada - shvatate li: nikada - ne greši. I ništa srećnije ne postoji od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja, ni zabluda. Istina je jedna, i put istine je jedan; i ta je istina - dva puta dva, i taj istiniti put je - četiri. I zar ne bi bio apsurd kad bi ove srećno, idealno pomnožene dvojke - počele da misle o nekakvoj slobodi, tj. jasno - o grešci?...

... Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna, veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzalud. Prosto smešno: svak je pisao što mu padne na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu napravili smo domaću životinju; a isto tako smo ukrotili i osedlali nekada divlju stihiju poezije. Sada poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je - državna služba, poezija je - korist.

Naše čuvene "Matematičke None": zar bi mogli bez njih u školi tako iskreno i nežno da zavolimo četiri računske radnje? A "Trnje" - taj klasičan primer: Čuvari su trnje na ruži koje čuva nežni Državni Cvet od grubih dodira... Čije će kameno srce ostati ravnodušno kad vidi nevina dečja usta kako tepaju, kao molitvu:

A "Svakodnevne Ode Dobrotvoru"? Ko se neće, kad ih pročita, pobožno pokloniti pred samopožrtvovanim radom tog Broja nad Brojevima? A mučni, crveni "Cvetovi Sudskih presuda"? A besmrtna tragedija "Zakašnjenja na posao"? A priručna knjiga "Stanice o polnoj higijeni"? Čitav život, u svoj svojoj složenosti i lepoti - zauvek je iskovan u zlato reči.

Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama idu u korak uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira - jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravičan tresak varnica Dobrotvorovoj Mašini, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno-blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.

Naši su bogovi ovde, dole, s nama - u Birou, u kuhinji, u radionici, u klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo - mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš...

... Imao sam prilike da čitam i čujem mnogo neverovatnih stvari o onim vremenima kada su ljudi živeli još u slobodnom tj. neorganizovanom, divljem stanju. Ali najneverovatnije mi se uvek činilo upravo ovo: kako je tadašnja, makar i embrionalna vlast, mogla dozvoliti da ljudi žive bez ičega nalik na našu Tablicu, bez obaveznih šetnji, bez tačnog regulisanja rasporeda jela, kako je mogla dozvoliti da ustaju i odlaze na spavanje kad im dune u glavu; neki istoričari čak kažu da su u to doba na ulicama po svu noć gorela svetla, da se po svu noć ulicama hodalo i vozilo.

Drugi dan ja, D-503, javio sam se Dobrotvou i ispričao mu sve što mi je bilo poznato o neprijateljima sreće. Zašto mi se to ranije moglo činiti teškim? Neshvatljivo. Jedino objašnjene: moja prethodna bolest (duša)...

Ne samo što je umeo da sagleda stvarnost, prepozna u njoj grotesknu i mučnu budućnost kojoj je jedino oružje reč, a koristio ih je bez obzira na posledice, znajući takođe i primenjujući to saznanje u svojim pričama i romanima ( napisao dva, Mi i nedovršen Bič božiji ) da "svet u životu održavaju jeretici" i da "ako jeretika nema, onda ih treba izmisliti".

U vreme Prvog svetskog rata zastupao je antiratne internacionalne pozicije. Njegova antiratna priča Na kraju sveta bila je razlog 1914. godine da carske vlasti uhapse ne samo autora, Zamjatina, već i izdavača i zaplene časopis Zavet u kome je priča objavljena. Poslali su ga na Sever i suđeno mu je za podrivanje poretka i uvredu ugleda oficira carske Rusije. Posle oslobađanja Boravak na Severu je bio je podsticaj da napiše priče Sever i Afrika.

Odličan inženjer koji je tvrdio da mu je pisanje hobi i koji je pored priča pisao i članke, objavljivao ih u socijalističkim časopisima, pod stalnom je prismotrom prvo carske, a kasnije i Lenjinove i Staljinove cenzure. Jevgenij Zamjatin je 1916. godine poslat u Englesku da nadgleda izgradnju ledolomaca koje su ruske vlasti naručile. Proveo je tamo godinu dana, prevodio Džeka Londona i H. G. Velsa, napisao Ostrvljane. Vraća se u Rusiju krajem 1917. godine, nastavlja da radi na izgradnji tada već sovjetskih ledolomaca i dobija poziv od Maksima Gorkog da se angažuje u odabiru i objavljivanju dela iz engleske i američke književnosti u okviru projekta Svetska književnost.

Zamjatinova priča Pećina biće objavljena 1920. godine. Priča govori o tadašnjoj svedenosti života građana SSSR na očajnu bitku da se snađu samo za hranu i ogrev, kao u vreme dok su ljudi živeli u pećinama. Roman Mi biće objavljen 1921. godine i zabranjen odmah. Biće to prva delo koje je zabranio Glavlit, strašna sovjetska cenzura, ništa manje represivna u Lenjinovo vreme koja će u Staljinovo doba doseći čak cifru od 100 poznatih zabranjenih literarnih dela, i što je najgore, pisci su životima platili svoju imaginaciju, svoju istinu, kao Bulgakov, Mandeljštam...

3a8082e126