Svetislav Basara Knjige Download Pdf
Hedy Gronewald
Basaru se čita i komentira. Njime se prijeti. Pred Basarom se uzmiče. Basaru se verbalno batina i omalovažava, jer se od Basare strahuje. On je ta velika gesta srpske književnosti protiv srpske i velikosrpske politike, protiv srpskoga nacionalizma, srpske nacionalne gluposti, srpskoga primitivizma, gesta protiv bijede srpstva. Basara svojom prozom stvara ono što je u Austriji stvarao Thomas Bernhard. Ali dok je kod Bernharda, ipak, postojala mogućnost larpurlartizma u olajavanju austrijanstva i katolištva, dok je Bernhard, ipak, stvarao estetiku od etike, kod Basare toga nema. On udara tako što estetiku pretvara u svoje oružje. Basara ubija psovkom kao metaforom, napisao je Miljenko Jergović u pogovoru knjige Kontraendorfin Svetislava Basare koja je objavljena u nakladi 24 sata.
Miljenko Jergović je na početku književnog razgovora s Basarom izjavio kako se nada da je ovo zadnja infektivna prezentacija knjige Kontraendorfin ili bilo koje druge knjige, te da ćemo uskoro moći normalno jedni s drugima komunicirati i da ako se već nogomet na Balkanu igra pred publikom, da će i književne promocije dobiti sličan tretman.
Autor knjige Svetislav Basara poručio je da je dobar deo oficijelne istorije izmišljotina, kao i da su sve srpske loše političke odluke proizašle iz tog galimatijasa.
Dugo, predugo nisam pisala. Na Facebook-u pratim grupu u kojoj se obožavaju klasici i nedavno je neko pitao koje knjige su pročitali u januaru. Neko je naveo osam naslova, neko više od deset, mislim da je najmanji broj pročitanih knjiga za mesec dana bio četiri. Ja se pitam: Kako? KAKO? Da li ti ljudi rade, obavljaju stvari po kući i imaju četvorogodišnje dete?
Pogledala sam svoju svesku pročitanih knjiga, i vidim da sam za celu 2020. pročitala 17 knjiga. Manje od jedne i po mesečno. Možda je u pitanju ista stvar kao sa mojim trčanjem. Dugo sam mislila da trčanjem od pola sata koje sam uvela nedavno (i koje me SPASAVA, mada ne kao knjige) prelazim bar šest kilometara, dok me nije zapanjilo otkriće da ja, u stvari, za tih pola sata pređem manje od četiri km. Drugim rečima, izgleda da sam sporija nego što sam sebi uvrtela u glavu.
Ali kome su još bitne brojke? Ovaj ovde sporočitalac uživa u čitanju, pa makar se jedna knjiga čitala tri meseca (što je neretko slučaj). I šta se to tako sporo čitalo u 2020? Htela bih da se osvrnem na tri knjige, pošto su zatvorile 2020.
Ova predivna knjižica je delo danske spisateljice koja puno polaže na jezik, na stil. Rečenice su joj kratke i svedene, ali neobične, često poetične i duhovite. Govori o ženi koja pokušava da piše note za muziku u atmosferi u kojoj joj je nametnuta tišina, nemogućnost da peva i svira, i ona neprestano čezne za prostorom gde bi mogla da pusti glas i bude slobodna. Istovremeno je ostavlja ljubavnik u koga je zaljubljena, i tuguje zbog prolaska vremena (ima preko 40 godina) bez dece. Po obimu mala, knjiga izaziva duboko zadovoljstvo čitanja knjige koja vredi, pleni sigurnim, autentičnim književnim glasom. Luckasta i neobično iskrena glavna junakinja posebno doprinosi utisku da je knjiga, odnosno autorka, osveženje na književnoj sceni.
Dok su mi rečenice pojedinačno bile razumljive, sam sadržaj i uopšte ideja knjige nisu. To je ono što me je frustriralo prvih 50-ak stranica, dok se nisam malo navikla na njegovu odluku da knjigu piše samo za nekolicinu ljudi koji su upoznati sa književnim tračevima. U stvari, utisak mi je bio da piše za nekolicinu svojih prijatelja pisaca sa namerom da ih zabavi i malo se pohvali koliko je dosetljiv.
Ne znam da li je zaslužio NINovu nagradu jer nisam čitala prethodne dobitnike (osim možda dve-tri knjige koje me nisu oduševile). Ne znam zašto sam stekla utisak da je NINova nagrada za knjige osrednjeg kvaliteta (možda jer u poslednje vreme i nema knjiga boljeg kvaliteta od osrednjeg u Srbiji? Ili prosto takve knjige teško dopru do šire publike.) U svakom slučaju, Kontraendorfin je odlično napisana knjiga u kojoj može da uživa strpljiv čitalac, i onaj koji ne pati od toga da mora baš sve da razume. Da je za trećinu kraća, bila bi još bolja. Ipak se tu nazira i neka skribomanija, što je dobro primetio moj momak. Doduše, primetio je i da je Basara postao prskotina od čoveka, što ja ipak ne kažem.
Kako god bilo, a bilo je glupo, sada je bolje: dostupnije nam polako postaju Basarine knjige koje pomažu da i on osobno bude bliži onima koje zanima raskošan talenat pretočen u prozni tekst i djela zbog kojih naši mitovi i legende zvuče točno onako kako i zaslužuju: kao manifestacija nezrelosti i nesigurnosti, kolektivnog ludila i vječitog bauljanja između loše prošlosti i nikakve sadašnjosti.
Lepo sam se proveo i odmorio u Istri. Promocije i reakcija što se tiče, i one su bile dobro, ali sam posle svih ovih godina sit i promocija i reakcija. Nikada do njih nisam ni držao. Koumnikacija pisac-čitalac - govorim ovo kao čitalac, a ne pisac - ima najviše smisla kada se posredstvom knjige događa u četiri oka između autora i čitaoca. Naravno, ne potcenjujem ni marnevalsku, marketinsšku pa i cirkuzantsku stranu književnosti. Sve to ide jedno s drugim. Ali rekoh, najbitnije se odvija daleko od očiju javnosti,
Pa hajte molim vas, kako bih pristao na tezu koja je u stvari marketinški... ne znam ni kako se to zove - na zadnjoj korici knjige i koju posle lenjivi novinari ponavljaju kao papagaji, potom prave neke konstrukcije. Na prvo slušanje to zazvuči gromko - "dekonstrukcija", "mitovi" - ali u suštini nema veze ni sa romanom ni sa mozgom. Ono što ja radim perfektno je opisao jedan francuski autor (čijeg imena nikako da se setim) koji je ovako definisao roman - "roman je svet prikazan kroz jedan temperamet". Gledam, dakle, svet oko sebe, obrađujem utiske i vraćam ih natrag u svet u formi proze.
Dvostruki ste dobitnik ugledne NIN-ove nagrade, čime se rijetki mogu pohvaliti. Taj se podatak često ističe u vašim biografijama pisanim za knjige, kataloge i famozne bilješke o piscu. Smeta li vas dijelom to isticanje koje automatski potencira dva naslova i izdvaja ih iz zbilja impresivne bibliografije?
Svetislav Basara je nagrađivan mnogim srpskim i međunarodnim književnim nagradama. Autor je više od trideset knjiga romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja, dobitnik Ninove nagrade za roman "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" i prvi dobitnik stipendije iz Fonda "Borislav Pekić" za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik.
Sudeći po dužini zmije od čitalaca, koji su sa po jednom ili više knjige sudija i pisca Miodrga Majića čekali u redu na autorov potpis ispred štanda Vulkana, čini se da je u pitanju jedna od većih književnih zvezda Sajma i to, kako se nereteko dešava, baš ona kojoj pisanje nije osnovni poziv.
Udruženje književnika Srbije tim je povodom prosvjedovalo zbog omalovažavanja Desanke Maksimović u Basarinom romanu, naglašavajući kako im je žao što se taj trend širi i na ostale srpske književne velikane, čime se obezvređuje kulturni identitet srpskog naroda i kulturne vrednosti koje su oni stvorili. U priopćenju se dalje spočitava što se NIN nije izdigao iznad strasti samoporicanja iskazanih u nagrađivanju Basarinih umotvorina i stoga poručuju: Ukoliko NIN-ov žiri i sam Basara ne progledaju, ovakvim će pojavama odlučno reći no basaran.
Emisiju Knjiga ili život o knjigama i svemu onome što asocira na knjigu i književnost prikazujemo ponedjeljkom na Trećem programu u 20:50. Predstavljamo nove knjige, donosimo razgovore s piscima i kritičarima te podsjećamo na književne klasike.
Osnovni utisak je da bi mi, da nisam napisao te knjige, život bio mnogo dosadniji nego što je bio, i ovako je često bio dosadan uprkos tome što sam poprilično pisao. Neke stvari se ne mogu izbeći, jedna od njih je takozvani otium vitae.
To je spisak za koji ne bi bio dovoljan prostor celog ovog magazina, a istovremeno i najmučnije pitanje koje jednom piscu može biti postavljeno, a koje vi, novinari, ne propuštate da postavite. Sve što sam pročitao je i te kako uticalo na mene, ne samo dobre nego i loše i dosadne knjige. Vredi ipak pomenuti da sam počeo da pišem prozu, pre toga sam pisao neke pesmuljke, nakon što sam pročitao Markesovih Sto godina samoće, po meni najbolji roman XX veka, prema svim parametrima.
WS: Mnogi u Vaše najbolje knjige ubrajaju Famu o biciklistima. Kaže se i da je priča o velikoj ludnici, o čemu ste između ostalog u toj knjizi pisali, bila proročka. Jeste li slutili da će ona biti proročka i postati jedan od Vaših trajnih pečata?
WS: Mnogi Vaši likovi i mnoge knjige manje ili više bave se istorijom, neretko čak kao opsesijom. Često se može čuti i da na ovim prostorima patimo od viška istorije, pa šta je to što pojedincu može da drži glavu iznad vode u istorijskom vrtlogu? Ili, gde je granica između borbe za opstanak i pada ispod crte morala?
Usijedio je i prvi putopis na 6. MFK, 'Eldora' poznatog splitskog jedriličara Sanija Delića, kojeg su uz autora predstavili Ivo Šćepanović i Kruno Lokotar te 'lik' iz knjige Šimun.
Naravno, Mediteranski festival knjige ne bi bio to što jest da nije programa na kojeg su organizatori posebno ponosni - radionica za učenike osnovnih i srednjih škola iz cijele Splitsko-dalmatinske županije.
Jelena Pervan, Renato Baretić, Hrvoje Marko Peruzović, Ivan Marušić i Vesna Bosanac i u četvrtak su buduće ljubitelje pisane riječi učili pričama, tehnikama pisanja i slikanja, stripu, ali i zdravoj prehrani. Otud se MFK pretvorio u obiteljsko događanje, a iznimno je ohrabrujuće za kulturu čitanja što je prostor u Velikoj dvorani prepun djece koja ushićeno listaju izložene knjige, uz naravno odlično posjećene promocije. To je zalog za budućnost.
dd2b598166