Galija Pesme

[Sheila Cast]

Uovoj godini Galijin Korak do slobode, drugi album njihove album-trilogije, slavi četvrt veka od objavljivanja, a u godini koja je za nama taj jubilej je proslavio prvi album trilogije, Daleko je Sunce. Tim povodom, ali ne samo o tome, razgovarali smo sa pesnikom Radomanom Kanjevcem, zaslužnim za stihove najlepših pesama i najvećih hitova Galije.

Radoman Kanjevac: Ja nisam želeo da radim ni samo jednu pesmu, ni samo jedan album, mislio sam da su tri albuma, kao uostalom i tri knjige, prostor na kome neka celina može da ima svoj početak i kraj. Na prvom albumu ljudi vas tek upoznaju, na drugom počinju da vas shvataju ozbiljno i tek na trećem zapravo imate percepciju kakvu zaslužujete. Kad smo počeli da snimamo nekako nam se učinilo da će to na kraju biti zaokružena celina i tako se rodila ideja o trilogiji.

Radoman Kanjevac: Mogao bih na ovo pitanje da odgovorim veoma opširno, ali je bolje da ono ostane bez odgovora, jer su mi pisci koji objašnjavaju sopstvene pesme uvek izgledali kao ljudi koji rade neki uzaludan posao. Mislim da su te pesme, nakon 25 godina, u stanju da brane same sebe, da ne moram da ih branim ja.

Radoman Kanjevac: Nije neophodno da čovek u jednoj pesmi prepozna baš ono što je autor želeo da kaže da bi u njoj mogao da uživa. Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi, ja sam srećan i zadovoljan. Potrebna je velika veština da napišete pesmu koja će se dopasti i ljudima koji razumeju njen pravi smisao i onima koji slušaju samo pesmu na tom nekom prvom, osnovnom nivou. Tumačenje nije ni potrebno da bi čovek uživao u pesmi. Ljudi koji ne znaju engleski jezik slušaju većinu svetskih hitova, ne razumeju tekst, a ipak uživaju.

BR: Govorili ste o tome da ste se sa Galijom razišli jer je u jednom trenutku rokenrol postao suviše uzan okvir za ono što ste želeli da kažete, jer ste bili sputani melodijama na koje ste pisali stihove. Da li je razlazu doprinelo još nešto, politička mimoiloženja možda?

Radoman Kanjevac: Tu sam napravio izuzetak jer mi se učinilo, te 1991. godine, da bi bilo lepo napisati jednu pesmu u kojoj će pevati jedna rok pevačica iz Srbije i pevač iz Hrvatske. Nisam imao iluzija da će ta pesma išta moći da promeni ili zaustavi, ali smisao života nekad je upravo u stvarima koje se čine uzaludnim i neostvarivim. Dino Dvornik je kasnije uvrstio tu pesmu i na jedan CD svojih najvećih hitova. Sad, kad njega više nema, čini mi se da ta pesma vredi više od mnogih drugih stvari koje sam napisao.

Radoman Kanjevac: U toj knjizi moje pesme su ilustrovane fotografijama Milinka Stefanovića, još jednog velikog umetnika sa kojim više ne delimo ovozemljaska iskustva. Uprkos tome, ja tu knjigu ne shvatam previše ozbiljno, jer kad odvojite te stihove od muzike i objavite ih u knjizi, to je kao kad objavite knjigu sastavljenu od kolumni i novinskih tekstova. To nisu pesme pisane za knjigu i na papiru mogu biti zanimljive samo kao dokument. Najradije se ne bih podsećao na taj slučaj, možda to i nije bila klasična cenzura, možda je neko slučajno izostavio neke pesme, uglavnom neko je, između pripreme i štampe, bez mog znanja uklonio neke pesme. Meni se to, naravno, nije dopalo. Žao mi je što se to dogodilo u SKC, čiji direktor Slavko Veselinović je bio veoma korektan tokom pripreme za štampu, uključujući i honorar od koga sam u to vreme mogao da platim svoju godišnju podstanarsku kiriju.

Radoman Kanjevac: Kad sam 1978. godine, kao mladi student Beogradskog univerziteta, gledao mladog glumca Branislava Lečića u pozorišnoj predstavi Zbogom Judo nisam ni sanjao da je to čovek koji će jednog dana govoriti odlomak moje poeme o ženi koja se u tom trenutku još nije bila ni rodila. Život je pun prijatnih iznenađenja. To je jedna veoma dugačka pesma, koja ima 20 poglavlja, na tom CD-u snimljeno je samo 18. poglavlje. Dopada mi se njegova interpretacija. Kao jedan od naših najvećih glumaca, on čita tu pesmu i drugačije i bolje nego što čitam ja. Onaj koga zanima može da vidi na Jutjubu i jednu i drugu verziju.

BR: Jedan ste od najzastupljenijih pesnika u antologiji jugoslovenske rok poezije Petra Janjatovića Pesme bratstva, jedinstva & potomstva. Koliko Vam danas, kada sa rokenrolom imate malo dodirnih tačaka, prija ovo priznanje?

Radoman Kanjevac: Neki od najboljih naših profesora književnosti već predaju pesme rok pesnika na svojim katedrama. Rok muzika i poezija su neizostavni deo savremene umetnosti, ništa manje nego najozbiljniji savremeni pisci ili slikari. Istorija umetnosti se piše sama, nezavisno od istoričara. Potrebno je da prođe još vrlo malo vremena i da sve te stvari dođu na svoje mesto i da najozbiljniji teoretičari i istoričari umetnosti shvate kako su film i rokenrol najozbiljnija stvar koja se dogodila u umetnosti u dvadesetom veku. Što se tiče čitanki, ni one nisu više ono što su nekad bile. U najmodernijoj svetskoj biblioteci, u jednom američkom gradu, više nema nijedne knjige, sve je u elektronskom obliku. Tehnologija je već izbrisala tu nekadašnju razliku između knjige i kompakt diska. Kad je reč o tradiciji, pesme koje se pevaju starije su od klasične književnosti. Književnost je nastala tek kad su ljudi počeli da pišu. Prema tome, ne može se ono što je odsvirano i otpevano ni na koji način smatrani za nešto manje vredno i prolazno. Naprotiv, te su pesme večne i nadživeće mnoge takozvane ozbiljne autore.

Radoman Kanjevac: Svako vreme ima svoju umetnost. Ne bih rekao ništa loše o modernizmu, jer su prve kubističke slike ili romani toka sveti nailazili na istu osudu ili nerazumevanje nekih savremenika kao i Bitlsi ili neki drugi rokenrol autori čije pesme su već danas klasični rok standardi. Rokenrol je, po mom mišljenju, vratio poeziju narodu ne zbog pogleda na stvari nego zbog tehnologije koja je omogućila da se jedna pesma odštampa u milionima primeraka ili emituje na medijima za milione slušalaca. To je još bilo vreme kada vam je bio potreban izdavač. Danas, ako imate dobru pesmu, ne treba vam čak ni to, dovoljno je da je postavite na Jutjub i ona će doći do slušalaca.

Radoman Kanjevac: Slažem se. Ne bih tu ništa posebno imao da dodam. U vreme socijalizma mi smo slušali rokenrol sa uverenjem da nam ta muzika sa zapada donosi jedan slobodniji pogled na svet, uprkos tome što je melodija u rokenrolu istovetna melodici engleskog jezika i što rokenrol možda samo na engleskom zvuči dovoljno dobro. U isto vreme, na zapadu je rokenrol doživljavan kao subverzivan pokret, ideološki veoma blizak vrednostima koje su negovane na istoku. Mislim da nije slučajno što zlatno doba komunizma, kasne šezdesete i rane sedamdesete godine, predstavlja u isto vreme i zlatno doba rokenrola. To je bilo vreme egzistencijalizma, ozbiljnih francuskih filozofa, hipi pokreta, studentskih protesta, kad levica nije bila važna samo na istoku nego i na zapadu.

Radoman Kanjevac: Ne znam. Moguće je. Voleo bih da je tako. Po mom mišljenju, ono što je suština rokenrola, ono što osetite kad uđete u salu i kad nekoliko ljudi, iz potpunog mraka počne jednu stvar u isto vreme, kad svako sa svojim instrumentom, verujući u jednu ideju, proizvodi zvuk od koga vam se pomera sve u organizmu, dakle ono što može da proizvede jedan dobar bend, ne može da proizvede nijedan kompjuter.

Da kroz svoj rad širom sveta nosi svoj rodni grad, ali i da mu je najnezgodnije da svira upravo u Nišu "jer je tu komšiluk", govori Nenad Milosavljević poznatiji kao Neša Galija. Gostujući u emisiji "15 minuta" kazao je da mnoge Galijine pesme ljudi nisu razumeli, a kao neshvaćenu ističe Pravoslavlje, koju poredi sa novom - U raju iznad oblaka.

U svemu što radim u stvari odjekuje taj grad (Niš), to je sasvim prirodna stvar i svako normalan to oseća. Mislim da je najveća prednost u stvari kada me sretne prijatelj u Beogradu i kaže "Kad si došao?", a ja već 35 godina tamo živim. Ta topla emocija tog juga je u stvari nešto što čovek kao umetnik i uopšte kao ličnost nosi sa sobom - objašnjava Milosavljević.

Na koncertu koji će održati u petak 16. novembra u hali "Čair", najavio je da će svirati stare stvari koje su "izvukli iz naftalina", ali i pesme sa novog albuma koje su već prihvaćene kod publike.

Gomila je shvatila da pesma vređa njihova verska ubeđenja. Ona se odnosi na ljudske kategorije na koje se pozivamo kada je vera u pitanju. Opet smo dodirnuli tu temu sa pesmom U raju iznad oblaka. Kada uzmete da zaista vera treba da probudi najbolje u čoveku, a u ime vere čine se i dan-danas najveća zverstva i onda se postavlja pitanje - Ima li nekog uopšte u raju? Kad sve to uzmemo u obzir, oholost koja nas je okupirala u današnjim vremenima, kao da nemamo snage da budemo ljudi, ja to primećujem kao umetnik i to je naravno rečeno u svim tim stvaralaštvima od 40 godina pre, pa i danas - rekao je Milosavljević.

Nakon što je Bajaga otkrio značenje broja 442 u pesmi "442 do Beograda", legendarni pevač grupe "Galija" Nenad Milosavljević, poznatiji kao Neša Galija, objasnio je simboliku reči iz svoje pesme i istoimenog albuma "Digni ruku". Pitala smo ga na koji način su povezani "podizanje ruku" i "Priština".

- Morate imati u vidu da je pesma nastala osamdesetih godina, kad je situacija u kojoj smo živeli bila potpuno drugačija nego sad. Živeli smo u zemlji gde su osnovne stvari kao što su pravo na život i školovanje bile zagarantovane. Onda je sve krenulo naopako. Sve se danas promenilo u odnosu na taj period - priča Milosavljević.

- Zamislite kad u svojoj zemlji ne možete da odete u drugi grad?! Moralno, duhovno, materijalno smo bili u očajnom stanju, sam pojam slobode postao je ugrožen. U staroj zemlji sistem je sve obezbeđivao. Zato je podizanje ruke bio poziv na revolt, na reakciju, na sprečavanje lošeg. Cela pesma priča jednu veliku istoriju nestanka - poručuje on.

3a8082e126