Knjiga Mrtvih Filozofa Pdf 11
Charise Zelnick
"Čarobne in duhovite anekdote o smrti kakšnih 190 filozofov. Bralca naj ne oplaši pregled 2500-letne zgodovine filozofije ... ali bolje rečeno filozofov. Ob vsej zabavnosti je knjiga Simona Critchleya tudi nadvse poučna."
New York Times
O Heraklitu, ki je trdil, da se vse pretaka, kroži zgodba, da je utonil v kravjem gnoju. Francisa Bacona, velikega zagovornika empirične metode, je na oni svet spravila njegova lastna filozofija: da bi opazoval učinke hlajenja, je nekega zimskega večera na eni od londonskih ulic s snegom nadeval piščanca in zbolel za pljučnico.
Po tem, kako je filozof umrl, lahko sklepamo, kako je razmišljal, meni Simon Critchley v svoji nagajivo naslovljeni Knjigi mrtvih filozofov. Iz čudovitih zabavnih anekdot je stkal pripoved o kakih 190 filozofih, od antičnih do današnjih. Critchley opisuje tudi filozofe, katerih zadnjih besed ne pozna nihče. Včasih smrti katerega od njih niti ne poskuša povezati z njegovimi idejami.
A to ni pomembno. Številna dejanja in izreki, ki jih pripisujejo filozofom, so tako ali tako izmišljeni ali pa so jih po njihovi smrti zbrali njihovi učenci. Pisanje filozofije je v bistvu metaforično.
Če je ta opazka, ki jo pripisujejo Sartru, resnična, je bil med filozofi bela vrana. Smrt je redko daleč od filozofovih misli. Nasprotno, kot trdi Simon Critchley v tej obsežni in zanimivi knjigi, ukvarjanje z vprašanjem, kako dobro umreti, zaposluje filozofijo že od antičnih časov.
In kaj naj si mi mislimo o tem, kako so umirali sami filozofi? Številne od 190 smrti v tej knjigi so bizarne in zgodb o norosti, umorih, samomorih in trpljenju (a tudi o banalnostih) je na pretek. Aristotel se je zastrupil z rastlino preobjedo; Empedokles se je vrgel v Etno v upanju, da bo postal bog; Heglove zadnje besede so bile: Samo en človek doslej me je razumel, pa še ta me ni. Jeremy Bentham se je dal nagačiti in sedi javnosti na ogled v nekakšni starinski telefonski govorilnici na University College of London; Nietzsche se je potem ko je na neki torinski ulici poljubil konja, ki ga je bl kočijaž, počasi začel pogrezati v blaznost ...
Od haikujev japonskih mojstrov zena, ki se na smrtni postelji norčujejo iz sebe, do zadnjih besed krščanskih svetnikov in modrecev današnjih dni Knjiga mrtvih filozofov navdihuje z zabavnostjo in povabilom k premisleku. Kot nam Critchley imenitno prikaže, je prebiranje mnenj velikih mislecev o smrti v resnici razmišljanje o smislu življenja in možnosti za človekovo srečo. In ko se učimo, kako naj bi umrli, se naučimo živeti.
Simon Critchley je profesor filozofije na New School for Social Research v New Yorku. Je avtor številnih knjig, med zadnjimi sta Things Merely Are (Stvari samo so) in Infinitely Demanding (Neskončno zahtevno). Pri založbi Granta je urednik zbirke Kako brati. Objavlja tudi v reviji London Review of Books in časniku The Independent. Knjigo mrtvih filozofov je napisal na nekem griču nad Los Angelesom, kjer je bil štipendist Gettyjevega raziskovalnega inštituta.
Platonovo maščevanje
Kako nas nagovarja literatura
Filozof in volk
Fokus - skrito gonilo odličnosti
Pravičniški um - zakaj dobre ljudi ločujeta politika in religija
Velika ideja - zakaj je enakost boljša za vse
Hipoteza o sreči
Knjiga je predstavljala veliki izazov, ali isto tako i ogromno istraživanje za mene, jer pokriva ogroman period koji se proteže u posljednjih 3.000 godina istorije filozofije. Ja sam odlučio da govorim o svemu. Najveći izazov je bio obezbijediti istraživanje da istrajem dalje u tom radu. To je veoma iscrpna knjiga koju sam napisao.
Moja hipoteza je da je filozofija ars moriendi, umjetnost umiranja. U učenju kako da umremo, mi učimo kako da živimo. To je neka vrsta prijetnje koja se proteže kroz čitavu knjigu i počinje sa Sokratom, nastavlja se sa sokratovcima, sa Ciceronom i Montenjom. U suštini filozofija je jedinstvena intelektualna disciplina u kojoj gledamo smrti u oči, dočaravamo smrt vječnom u procesu koji zovemo život.
Da, tako je, smrt nije tabu u filozofiji. Smrt je ono što čini filozofiju mogućom. Filozofija počinje sa ličnošću Sokrata koji nije umro već je počinio suicid. Sokrat se ubio, a samoubistvo govori o više vrsta priča o besmrtnosti, o toj i o ostalima. Filozof nije samo osoba čije je zanimanje smrt, on sam mora da bude polumrtav. Filozofija je vrlo naročita aktivnost i smatram da je vrlo jedinstvena među naukama. Iz tog razloga mislim da je vrlo važna.
Smrt je postala tabu za nas, nešto čega se plašimo, nešto što nas obuzima, mi govorimo u tom smislu. Mi postajemo antiviktorijanci. Viktorijanci su imali problem sa seksom, a sa srećom su govorili o smrti. Mi možemo beskrajno govoriti o seksu, osjećamo se oslobođeno, ali ne možemo govoriti o smrti. Užasnuti smo smrću koja je postala tabu, užasnuti smo izgledom ne uništenja, otuđenje bi bilo bolje objašnjenje.
Neobična stvar je da filozof ne treba samo da se pokorava umjetnosti umiranja, već da filozof treba da bude veseo pred licem smrti. Šta to znači? Možda jedan registar filozofa može pomoći. Postoji vrlo važan antički filozof Epikur. Epikur je znao da nas strah od smrti čini nesrećnima, jer smo neprekidno preplašeni od smrti i neprestano smo zabrinuti zbog onog šta će se desiti poslije smrti. Epikur je imao vrstu filozofske terapije kojom je pokušao da otkloni strah od smrti otklanjanjem čežnje za besmrtnošću i prihvatanjem smrtnih stavova. To je tačno i ispravno znanje prirode, prirodni proces i mi možemo postići vrstu spokoja ili mira zvanu ataraksija (na grčkom) pred licem smrti. Ja mislim da je to interesantno mišljenje o životu.
Ima još jedan citat kod Montenja, kad on kaže: onaj ko je naučio kako da umre nije naučio kako da bude slobodan. To nas dovodi do, kako nam se naizgled čini paradoksalnog mišljenja: sloboda se ne sastoji od odsustva prinude, od odsustva neophodnog, od ograničenja odsustva smrti. Sloboda je u procesu prihvatanja smrti. Većina ljudi nije slobodna, ne mogu da prihvate kraj, neprekidno gledaju kako da produže živote.
Prva žena filozof je Timika. Vjerovatno je i pitanje da li je ona postojala, jer je bila sljedbenica pitagorejaca, a pitanje je da li su i oni postojali. Ono što sam htio da uradim u knjizi je jedna važna stvar, da pokušam da uključim što više ženskih likova, što je moguće više žena u istoriju filozofije i pokažem da istorija filozofije nije samo istorija knjiga koje su napisali muškarci, već da tu postoji i veliko iskustvo žena.
Smatram da je Cuang Ce, kineski taoistički mislilac, veoma interesantan, veoma uticajan. Nije neophodno da se ja složim sa tim šta je on rekao, ali veoma je uticajno to što je rekao da smrt nije smrt već je transformacija. Mi se transformišemo iz jednog prirodnog tijela, živog tijela u prah, u kosti i prah, u jednu drugu prirodnu matrijalnu formu u budućnosti. Život se odgađa u neku drugu formu koje se plašimo.
Ima nešto radikalno u toj poziciji Cuang Cea. Još jedna vrlo značajna stvar u toj knjizi je bila da uključim što više nezapadnih filozofa, što je više moguće, da im posvetim poglavlja kao što je klasična kineska filozofija, puno diskusija. To su ljudi koji su najčešće izvan uobičajenog kanona zapadne filozofije.
U vezi popularnosti Marksa u Britaniji: činjenica je da u Britaniji nije bilo ozbiljnog marksiste. Političke partije i Britanija nikada nijesu bile pod marksističkom iili marksističko- lenjinističkom vladavinom. Ta vrsta romantične popularnosti Marksa, kao što smo mogli čuti, javlja se u Velikoj Britaniji. Ne mislim da to znači da ljudi koji čitaju Marksa vole ideju čitanja Marksa. To je kul, na pravoj strani istorije. Tako da ne uzimam tu vrstu popularnosti za ozbiljno.
Ima puno junačkih smrti filozofa u knjizi, ali ima i puno komičnih, antiherojskih smrti. Tomas Hobs je imao seks i igrao je tenis tokom posljednjih dana, Dekart je umro tokom jedne jake zime u Stoklomu u Švedskoj. Fuko je umro 1984. ali to nije bila herojska smrt: pisati filozofsku knjigu o njegovom načinu života o prihvatanju smrtnosti i klasičnom stoicizmu.
Derida je bio preplašen smrću i do kraja nije mogao da prihvati ideju da filozofija ima formulu kako se uči umiranju. Ova knjiga je vrsta plesa, pokreta između heroja i antiheroja. Ono što je značajno za heroje nije za antiheroje. Filozof je za mene velika stvar ali isto tako i komična figura.
Da mislim da postoji jaz besmislenosti u savremenom životu. Nama je dato puno naučnih znanja i sva ta borba sa tehnologijom je izvan kontrole. Žrtvujemo svaku razumnu mudrost, tražimo mudrost u vrstama Nju ejdž duhovnosti. Smatram da je to užasno. Filozofi, po meni, treba da imaju odgovornost, filozofi treba da se oglase povodom tog problema, da se suoče sa dubokim jazom besmisla, da učine nešto povodom toga, što znači da daju novi smisao da uzmu na sebe odgovornost u stvaranju smisla.
Puno ljudi, naročito u SAD misle da je smrt vrsta iluzije, da je smrt ono što se ne zbiva, ne postoji. Kao da mi idemo na drugo mjesto, da prelazimo, da prelazimo na drugo mjesto. Mislim da je to zamka, da je veoma opasno. Za mene je smrt stvarna. Dešava se. Ljudi umiru. To je užasno. I mi umiremo i to je užasno. To moramo da prihvatimo kao realnost i da naučimo da naš život rasporedimo oko toga, a ne da zavaravamo sami sebe da je smrt iluzija. Jer nije. Smrt dolazi po vas, brže nego što možda mislite.
Ovo pitanje je veoma teško za mene. Da, ja sam prestravljen smrću. Apsolutno sam smrtan i plašim se smrti. Zato sam i pisao ovu knjigu. Pisao sam knjigu kako bih otkrio šta su filozofi govorili o smrti tokom vjekova i milenijuma, ali isto tako i da se suprotstavim strahu. Da li je pomoglo? Mislim da jeste. Ja se još plašim smrti, ali više razmišljam o mogućnostima, kada razmišljam o tome pitanju. To je dobra stvar, ponudio sam knjigu ljudima, predočio sam im bogatija razmišljanja o tim pitanjima života i smrti.
b37509886e