Film Srpsko Srce Johanovo

[Amelie Robertos]

Po romanu "Srpsko srce Johanovo" Veselina Dželetovića narednih meseci i u američkoj produkciji biće snimljen film o zlodelima Albanaca nad Srbima i trgovini organima na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine, prenosi "Kurir".

Delo "Srpsko srce Johanovo" govori o tome kako su zlikovci iskopali srce Srbinu Jovanu u Velikoj Hoči i odneli ga u Nemačku, gde ga je bogati Nemac Johan Vagner kupio. Posle uspešne transplantacije, Vagner počinje da sanja nepoznate predele, pravoslavnu crkvu, seosku kuću i pred njom plavookog dečaka. Vremenom snovi se pretvaraju u košmar ratnih slika i Johan, njihovim tragom dolazi na Kosmet, odlučan da otkrije identitet donora. Na kraju, on prelazi u pravoslavlje i usvaja dečaka Milana, koji po smrti majke ostaje sam.

"Duša napušta telo onda kada srce prestane da radi, a duša Jovanova je u Johanovom telu. Angažovali smo jednog američkog scenaristu i u pregovorima smo sa jednim poznatim američkim glumcem koji treba da igra Johana. Scenariom je veoma zadovoljan i Veselin. 'Srpsko srce Johanovo' će da dovede Holivud u Beograd i svet će čuti istinu o 'žutoj kući'", rekao je za "Kurir" producent Dragan Ivanović.

Roman "Srpsko srce Johanovo" doživeo je 13 izdanja, preveden je na mnoge svetske jezike: engleski, ruski, francuski, nemački, rumunski, italijanski, grčki... A, Veselin Dželetović je svima davao besplatna autorska prava samo da bi se istina o zverskom zločinu nad Srbima širila u svetu. Amerikancima će ovo biti prvi film koji afirmativno govori o Srbima.

Veselin Dželetović, autor knjige "Srpsko srce Johanovo" koja govori o trgovini ljudskim organima i stradanju Srba na Kosovu i Metohiji najavio je da očekuje dolazak koproducenata iz Holivuda i početak snimanja filma po njegovom romanu.

Dželetović je za televiziju "Kurir" u emisiji koja je emitovana jutros najavio da bi budžet za ovaj film mogao da bude oko 15 miliona dolara. Autor očekuje i da će film o stradanju nedužnih ljudi pod okom međunaordne zajednice, snimljen po njegovoj knjizi, "promeniti mnogo toga".

"Iza mene ne stoji nikakva izdavačka kuća ili državna institucija, roman jednostavno sam krči put. Shvatio sam da je meni dat zadatak da svedočim o tome, to su ljudi za koje niko ne govori, koji su stradali u doba mira, pred očima međunarodne zajednice, a to su najnedužniji i najbezazleniji ljudi koji postoje. Oni su ostali da prostorima Kosova i Metohije znajući da nikome ne čine zlo. Ostali su na svom ognjištu i stradali tamo", kazao je Dželetović.

"Nadam se, uzdam se u Boga, da ćemo narednih meseci krenuti sa snimanjem tog velikog holivudskog filma. Naši koproducenti dolaze iz Holivuda, donose dobru količinu novca. To je ipak veliki film, naš budžet je 15 miliona evra. Radimo sve tako studiozno i vodimo računa o svemu jer je to priča koja, po mom mišljenju, može dosta toga da promeni. Ko god je pročitao roman, spoznao je šta se dole dešava", rekao je Dželetović.

Knjiga "Srpsko srce Johanovo" nastala je po istinitom događaju, govori o srpskoj porodici sa Kosova, jedinoj preostaloj u selu i Nemcu Johanu Vagneru, bogatom veleposedniku, koji nosi srce Srbina iz ove porodice, kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

U prilogu novinarke Milene Vujović koji ne RTS-u objavljen pre desetak godina govori se da je posle uspešne transplantacije, Nemac Johan Vagner počeo da sanja nepoznate predele, pravoslavnu crkvu, seosku kuću i pred njom plavookog dečaka. Tragom tih snova koji su se kasnije pretvorili u košmare, Johan je stigao na Kosovo.

"On je mislio da je čovek prodao srce. On nije ni znao da je čovek kidnapovan, nije znao detalje, ali je ipak došao da pomogne finansijski porodicu, jer je bogat. Susret sa dečakom je bio preloman u svemu ovome, zato se saznala istina. On nikad nije video to dete i kaže da to srce nije htelo iz grudi da iskoči, on ne bi ni ispričao priču", ispričao je tada Dželetović novinarki Mileni Vujović.

Inače, prema izveštaju Dika Martija o trgovini ljudskim organima koji je usvojen na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, autorka Slađana Zarić snimila je dokumentarno igrani film "Žuta kuća". Taj film baziran je uz brojna istraživanja i svedočenja i na dokumentu UNMIK-a iz 2003. godine koji sadrži izjave sveodoka, bivših pripadnika tzv. OVK koji su učestvovali u prebacivanju zarobljenih Srba i drugih nealbanaca sa Kosova na teritoriju Albanije.

Prema tim stravičnim svedočenjima, zarobljeni nesrećni ljudi su u kombijima, u hladnjačama, ponekad i peške prebacivani u Albaniju, tamo držani u privatnim logorima po selima blizu Kukeša, u Bicaju, Burelju, a onda su ubijani, podvrgavani operacijama vađenja organa koji su zatim dalje preprodavani. Neki svedoci ispričali su da su Srbi radili po šumama, sekli drva, visoku u planinama, i da su i na taj način pripremani za sudbinu koja ih je čekala.

Iz planinskih sela, posle selekcija, brojnih analiza i ultrazvučnih pregleda rađenim po privatnim kućama u Albaniji, ovi nesrećni ljudi prebacivani su zatim, kako se navodi u filmu Slađane Zarić, u kliniku u mestu Fuše Kruje blizu aerodroma u Tirani.

U, po zlu čuvenoj "žutoj kući", blizu grada Burelja, rađena je po navodima izveštaja Dika Martija selekcija zarobljenika, zatim i brojne biohemijske analize krvi na osnovu kojih je utvrđivana podudranost primaoca i "prisilnih davaoca" bubrega. Kako bubreg van organizma može da opstane oko 24 sata, taj period bio je dovoljan da se zarobljenik ubije, da mu se izvadi bubreg, avionom prebaci u drugu zemlju gde je bio transplantiran primoacu.

- Nakon operacije taj Nemac je počeo da sanja neke čudne snove, neke nepoznate predele i ljude i želeo je da sazna ko je taj čovek zahvaljujući kome je živ i čije srce nosi. Dobio je informaciju da se radi o Srbinu sa Kosova i Metohije. Izgleda da su ti naši stradalnici kada su kindapovani, bili primorani da potpišu neka dokumenta kao da su donori organa i Šiptari su kasnije podmićivanjem ubacivali u legalne tokove. On kreće put Kosova i Metohije samo sa jednom namerom, da finansijski pomogne porodici tog čoveka - govori Dželetović za agenciju RINA. Priča njegovog romana nastala je nakon što se susreo sa čovekom u čijim grudima sada kuca srpsko srce.

- Priča je nastala nakon susreta s tim čovekom, Nemcem, koji je došao da pomogne porodici čoveka čije srce nosi. Tom prilikom je upoznao i njegovo dete i taj susret je bio sudbonosan. Od tog momenta on počinje da dolazi često na prostore Kosova i Metohije samo da bi video mališana, a nakon smrti majke dečaka on kaže da dobija neverovatan poriv da usvoji dete i tako kreće priča.

- Moj veliki prijatelj je kidnapovan 1999. godine, o njemu nismo imali do tada ni traga ni glasa šta se dešava sa njim. Njegova supruga je nastradala, izvršila je samoubistvo pošto su je silovala petorica Šiptara. Priča koja poprima čudan i neobjašnjiv tok, jer istina je kao voda, ona mora da nađe put, što je ovaj slučaj i pokazao - kazao je Veselin Dželetović.

On ističe da od filma očekuje da se istina o stradanju Srba prenese širom sveta, kako bi se upoznali sa istinom na prostoru Kosova i Metohije, da se vidi ko su ti ljudi koji su dole stradali.

U snimanju filma učestvuje i jedna filmska kuća iz Sjedinjenih Američkih Država. Snimanje je podržala država Srbija, a snima se u saradnji sa Filmskim centrom Srbije i Telekomom sa kojim se radi i serija.

- Njih je pogodila priča, koja je teška, ali istinita. Svi, pre nego što su ušli u priču su tražili da provere istinitost knjige i događaja vezanih za taj fenomen i nije prošlo ni dve nedelje shvatili su da su istiniti. Nikada nisu čuli da tako nešto može biti istinito. Najveći deo finansija stiže iz Amerike i da svaki dinar u izgradnji ove kuće je američki. U Bogdanici se snimaju scene i imanje Jovanovo. Imali smo tri imanja u opticaju, ali kada smo prvi put ušli na to imanje mi smo proveli četiri do pet sati toliko nam se dopalo. Sve ono što smo videli je baš tako što je Dželetović napisao. Odmah smo našli vlasnika i on je prihvatio da možemo da gradimo i snimamo. Priroda je mnogo drugačija od ostalih - kaže Ivanović.

- Mi planiramo da posle filma snimamo i televizijsku seriju ovde i tu će ovaj objaket dođi do izražaja. U filmu ćemo ispričati priču o Jovanu i Johanu, a u narednom epizodama ćemo i neke druge priče ćemo uvesti neke nove ljude, druge kindapovane, druge transplatacije i druge nesreće, to zlo ćemo do kraja da razotkrijemo. Pričali smo sa opštinom da možda ovaj objekat ostane kao svedočanstvo snimanja filma. Samo je 70 kubika daski je otišlo, ima dimenzije vojne bolnice koja se oformi pri frontu - izjavio je Ivanović.

- Trudili smo se da žuta kuća bude što sličnija onoj u Albaniji, proporcije su veoma slične. Radi se zasigurno o veoma staroj kući, preko sto godina i takve su svuda u tom delu. Ima ih u Crnoj Gori, ali i u Bosni. Donji deo je služio kao štala, gornj deo sa malim prozorima je stambeni deo. Prozori su ujedno i puškarnice i tako su se plemena čuvala od upada drugih. Kuća je na više fotografija i snimaka, što njihove lokalne televizije, što svetskih, više puta prepravljana. Po svedočenju ljudi koji su tamo bili ona je bila potpuno žuta, očigledno kao putokaz i mnogim vozačima koji nisu znali koga i šta voze - rekao je Aljoša Spajić i dodao:

- Istražitelji su našli tu na podu i zidovima ostatke krvi. Pokojni domaćin Albanac i njegova unuka su tvrdili da je to od porođaja, jer su se porađali u kući ili od klanja životinja na njihove praznike. U prizemnom delu u jednom trenutku su nađeni ostaci krvi i ona nije bila životinjska, ali o tim dokazima se malo zna i mi smo to samo čitali, čuli i videli u dokumentaciji, ništa specijalno nije moglo da se sazna okolo. Imamo fotografije i dokumentarne snimke ljudi sa uviđaja iz ove kuće i tako možemo da verujemo da je to stvarno bilo - završio je Spajić.

c80f0f1006