Luis Mamford: Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam (1944)
56 views
Skip to first unread message
AG
Jan 29, 2020, 8:32:38 AM1/29/20
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Kratka istorija opsesivnog materijalizma
1. Kratka istorija opsesivnog materijalizma
2. Pošast, mnogo dublja, mnogo starija (neka neko javi Predsedniku!)
3. Odjavna špica
"3. JERES KAPITALIZMA
Teza Maksa Vebera da je protestantizam igrao glavnu ulogu u nastanku i razvoju kapitalizma široko je prihvaćena u poslednjoj generaciji. S obzirom na očigledne istorijske činjenice, to verovanje je čudno isto koliko i neodbranjivo: ono, naime, pretpostavlja da se kapitalizam nije formirao sve do šesnaestog veka – iako se, kao mutacija, pojavio najmanje tri veka ranije, da bi se do četrnaestog veka proširio u Italiji: zemlji u kojoj protestantizam nikada nije uspeo da stvori uporište.
Kapitalizam je u stvari bio prva velika jeres srednjeg veka: glavni izazov upućen idealnim zahtevima hrišćanstva. I ako srednjovekovna teologija nije uspela da iskoreni tu jeres, razlog za taj neuspeh morao bi biti jasan: jeres se hranila u okrilju same crkve i skoro od samog početka uživala je zaštitu papa. Nije Kalvin u šesnaestom veku već Vinsent iz Bovea u trinaestom bio taj koji je prvi opomenuo ljude da moraju raditi ne samo zbog izdržavanja već i zbog gomilanja, što bi vodilo ka daljoj proizvodnji bogatstva.
Razborita strana kapitalizma, njegova štedljivost, pravilnost i mehanički poredak, razvila se u benediktinskim manastirima: bila je to protivteža onoj avanturističkoj strani, koja se bacila na otvaranje trgovačkih ispostava i zauzimanje novih teritorija za trgovinu i kolonizaciju. Crkva je i u tome morala imati ulogu. Kao što je u devetnaestom veku trgovina sledila zastavu tako je od trinaestog veka sledila krst. Sami trgovci mogli su se nadati da će steći duhovne zasluge činom ispunjena svojih ciljeva među neznabošcima. Prelaz s religije na finansije bio je tako suptilan, interakcije tako zamršene, da je ponekad teško reći šta je bilo prvo i koji je motiv bio glavni.
Nema, međutim, nikakve sumnje da se teološki kapitalizam pojavio mnogo pre bilo kakve protestantske doktrine, bilo u religiji ili ekonomiji...", itd.
Naslov originala: Lewis Mumford, The Condition of Man, Chapter V (celo poglavlje), "Capitalism, Absolutism, Protestantism", Harcourt, Brace and Company, New York, 1944, str. 152–200.
Tekst možete odmah pogledati i preuzeti u svim uobičajenim formatima (doc, pdf, buklet a5/ 84 str.).
U stvari, ovo izdanje sam najavio još u vreme one svirke za anarhiju/ blok 45, u Okretnici, 7. XII 2019, u obliku letka, koji je to veče bio distribuiran (jedan od tri). Izbor odlomaka je tu nešto širi:
Prevod sam završio baš pred Novu godinu, a u Anarhističkoj biblioteci je objavljen još 01012020. Nije loše za početak nove sezone.
Naslov sigurno odmah privlači pažnju, svojom neobičnom lepršavošću: "Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam". Kao tri uzastopna udarca prese za metal. Mislim i da, uz sve razlike i druga mesta otvorena za polemiku, odlično dopunjuje "Kalibana i vešticu" (Silvija Federiči), "Stalnu privlačnost nacionalizma" (Perlman) i "Veliki prasak modernosti" (Robert Kurc). To sada već liči na komplet. (Uz, naravno, kulminaciju svih Mamfordovih razmatranja, Pentagon moći.)
Prva meta je Maks Veber, iz eseja "Protestantska etika i duh kapitalizma" (1905), iako se on izričito spominje na samo jednom ili dva mesta. Ali to je, dakle, samo početna meta, koju Mamford pogađa odmah, po sred srede, i tako oslobađa prostor za širu perspektivu. To je važno zbog nekoliko stvari.
Kao što sam rekao u jednoj napomeni: slika koju Veber razvija nije tako svedena, kao što bi se moglo pomisliti na osnovu Mamfordove kritike, iako je istorijska perspektiva u koju smešta "kapitalizam" svakako skraćena i samim tim više nego problematična; ali i Mamford ovde više misli na olake generalizacije nekih Veberovih zapažanja, što se vremenom skamenilo u jedno od najčešćih opštih mesta kvazisociološkog diskursa: "protestantizam (iz XVI veka) = kapitalizam".
Protestantizam iz XVI veka je svakako oblikovao društva u kojima se uspostavio kao dominantna religija, i to presudno, ali insistiranje na prostoj i skraćenoj vezi između "protestantizma" i "kapitalizma" falsifikuje i jedno i drugo. U istoriji zapadne crkve "protestantizam" je stariji od "reformacije" (iz XVI veka) – "protestanti" su bili svi koji su odstupali od zvanične dogme, još od prvih velikih "jeresi" – a "kapitalizam" sigurno počinje ne koji vek (kao što kaže Mamford, dovoljno ispravno, za početak), nego koji milenijum ranije.
Gledajmo srž: ono što nazivamo "kapitalizam" je samo jedan istorijski oblik ekonomske ucene. Od neke tačke u vremenu i od neke tačke uvek iznova, u ravni odnosa i ponašanja, život počinje da "košta"; postaje predmet najstrožeg uslovljavanja, dakle, ucene. To unapred diktira sadržaj, raspon, kvalitet ljudskog života i progresivno lišava ljude njihovog kapaciteta za samoodređenje i autonomiju. Neumoljivo, despotski, naglasak se pomera na svega nekoliko aktivnosti ključnih za lično preživljavanje ili "uspeh", odnosno za funkcionisanje celog tog sklopa (rad, potrošnja i "glasanje za nekog Tipa", što bi rekao Cara). Normalno poklanjanje pažnje materijalnom aspektu života, koji se i ne opaža kao nešto nadređeno ili izdvojeno – dakle, kao "osnova", koja onda ima svoju "nadgradnju" – postaje opsesivno.
Fiksirani za istorijski "kapitalizam" stalno ostavljamo ogroman manevarski prostor za ekonomsku ucenu, u ovom ili onom obliku (etatistički "socijalizam", na primer). Roba, "vrednost", "interes", tržište, raskusuravanje, uslovljavanje, knjigovodstvo, dobitak i gubitak, najzad ili iznad svega, vlast: sve to se i dalje podrazumeva.
Primer je i ono što se neprekidno dešava od kada su "globalizacija" i "neoliberalni kapitalizam" ušli u javni diskurs. To je kao metu izdvojilo jednu kapitalističku strategiju ili samo nijansu; sve ostalo se zanemarivalo ili navodilo samo retorički. I u tome smo sada došli dotle da i levi liberali iz soroševskih NVO, u horu s "desnim antiglobalistima", grme protiv "divljeg kapitalizma", što podrazumeva postojanje nekog "fer", "odgovornog", prihvatljivog kapitalizma. Levičari koji zagovaraju "socijalizam" spekulišu o tome opet samo kao o obliku proizvodnje i distribucije, zaraženi i deformisani istim opsesivnim materijalizmom. Ta opsednutost "ekonomijom" – naravno, u obaveznoj sprezi s "naukom i tehnologijom" – kao apsolutnim preduslovom, kamenom temeljcem same stvarnosti i mentalne uračunljivosti ("osećaj za stvarnost", "realizam"), odavno je postala beznadežno psihotična.
Našim "kritičkim" i "slobodnomislećim" intelektualcima, tako osetljivim na svaku nepravdu i tlačenje, još ne dopire do mozga, kamoli do neke jasne, javne artikulacije, da život ne bi smeo biti predmet bilo kakve ucene, da "ekonomija" nije najvažnija, da su odnosi u kojima vredi živeti uvek važniji od svih materijalnih preokupacija (nije valjda da se prvo moramo dobro nabokati kupusa i kobasica, kao što su trezveno ponavljali i Hegel i Engels – "prvo stomak..." – da bismo mogli voleti ili komponovati neku tokatu ili uživati u druženju?), ali i da samo tako, kroz ravan odnosa koji podstiču sam život, poverenje, zajedništvo, ličnu i komunalnu autonomiju, možemo doći i do istinski praktičnog odnosa i prema svemu materijalnom – umesto da nam to "materijalno", izdvojeno i apsolutizovano, diktira u kakvim ćemo odnosima živeti. To je za njih "idealizam" ili "romantizam", nešto "nerealno".
Pravi razlog je, naravno, sve ono što nam postojeći kulturni režim donosi. Toj ogromnoj, prisilnoj, degradirajućoj i destruktivnoj akumulaciji rada i energije dugujemo svaki aspekt jedinog načina života na koji smo navikli – psihološki, metabolički, socijalno – ali ne srećno i svojevoljno već uz najdublje poremećaje u svakoj od tih ravni. Oni potpuno procesirani nastavljaju da to racionalizuju i uzdižu. Neki, možda i većina, to samo trpe, neapologetski, sa ili bez nekih iluzija, rutinski, i samim tim u osnovi poslušno. A neki opet traže izlaz, kroz nove oblike ponašanja, saradnje, življenja, borbe – i uživaju u tome, ne zato što tako sve odmah postaje dobro već zato što ih samo to iskustvo obnavlja u onom najvitalnijem ljudskom aspektu, koji postojeće okruženje nastavlja da degradira i uništava. Samo ovi poslednji, na koje se gleda kao na "beznačajnu manjinu", drže tu mogućnost otvorenom i za ostale.
Odatle i značaj ovakvih tekstova – prilično retkih, kad malo bolje pogledate. Mamford je bio majstor istorijske panorame, i ovo jedan od takvih tekstova (iako bez uobičajenog kreščenda na kraju, budući da je reč o središnjem poglavlju jedne knjige), ali sam žanr istorijske panorame neminovno pati od nekih slabosti: u silovitom kretanju (dakle, zaletanju) kroz cele epohe ne može se spomenuti i dobro sagledati baš sve. Ali ako je autor dovoljno lucidan, pogibelji žanra ne moraju biti nešto presudno, a neki sveži uvidi mogu razbiti cele slojeve uvreženih ideoloških fiksacija (opštih mesta).
Na primer: znam za makar jednog Predsednika i makar jednog liberalnog kolumnistu (s levim spinom, naravno) koji s prividno suprotnih pozicija ponavljaju te uvek iste plitkosti o "protestantizmu, "kapitalizmu", "vrednosti rada", odnosno "znanja i pismenosti" – kako kaže taj kolumnista, inače univerzitetski profesor, u svojoj lekciji Predsedniku i slavopojci "progresu", odnosno "uspešnim, bogatim i srećnim društvima" (gde ih je samo našao?), što opet pojednostavljeno povezuje s "protestantizmom"... iako je akademski milje iz kojeg i sam dolazi stasao u srednjovekovnoj Bolonji, Pragu, Parizu, benediktinskim manastirima, dok "širenje pismenosti" svakako ima više veze s potrebama novih državnih administracija, kao u revolucionarnoj Francuskoj, nego s protestantskim bubanjem Starog zaveta... Ne znam koliko će vam biti dobro ako to pogledate, ali hoću da kažem da se ta mantra vrti stalno. Tu popravke nema, ali ako se vratimo na Mamforda, tu već možemo naučiti nešto ili još više izoštriti svoj pristup.
U neku ruku, ono što sledi je kratka istorija opsesivnog materijalizma – ili u makar u jednom njenom značajnom segmentu. Licitiranje o datumu rođenja "kapitalizma" možemo slobodno ostaviti malo po strani, uz dovoljno rastegljivu marginu. Važnije je gledati ono što zadire, ne u vreme, već u naše stanje, ponašanje i odnose, ovde i sada.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
3. Odjavna špica
"3. JERES KAPITALIZMA
Teza Maksa Vebera da je protestantizam igrao glavnu ulogu u nastanku i razvoju kapitalizma široko je prihvaćena u poslednjoj generaciji. S obzirom na očigledne istorijske činjenice, to verovanje je čudno isto koliko i neodbranjivo: ono, naime, pretpostavlja da se kapitalizam nije formirao sve do šesnaestog veka – iako se, kao mutacija, pojavio najmanje tri veka ranije, da bi se do četrnaestog veka proširio u Italiji: zemlji u kojoj protestantizam nikada nije uspeo da stvori uporište.
Kapitalizam je u stvari bio prva velika jeres srednjeg veka: glavni izazov upućen idealnim zahtevima hrišćanstva. I ako srednjovekovna teologija nije uspela da iskoreni tu jeres, razlog za taj neuspeh morao bi biti jasan: jeres se hranila u okrilju same crkve i skoro od samog početka uživala je zaštitu papa. Nije Kalvin u šesnaestom veku već Vinsent iz Bovea u trinaestom bio taj koji je prvi opomenuo ljude da moraju raditi ne samo zbog izdržavanja već i zbog gomilanja, što bi vodilo ka daljoj proizvodnji bogatstva.
Razborita strana kapitalizma, njegova štedljivost, pravilnost i mehanički poredak, razvila se u benediktinskim manastirima: bila je to protivteža onoj avanturističkoj strani, koja se bacila na otvaranje trgovačkih ispostava i zauzimanje novih teritorija za trgovinu i kolonizaciju. Crkva je i u tome morala imati ulogu. Kao što je u devetnaestom veku trgovina sledila zastavu tako je od trinaestog veka sledila krst. Sami trgovci mogli su se nadati da će steći duhovne zasluge činom ispunjena svojih ciljeva među neznabošcima. Prelaz s religije na finansije bio je tako suptilan, interakcije tako zamršene, da je ponekad teško reći šta je bilo prvo i koji je motiv bio glavni.
Nema, međutim, nikakve sumnje da se teološki kapitalizam pojavio mnogo pre bilo kakve protestantske doktrine, bilo u religiji ili ekonomiji...", itd.
Naslov originala: Lewis Mumford, The Condition of Man, Chapter V (celo poglavlje), "Capitalism, Absolutism, Protestantism", Harcourt, Brace and Company, New York, 1944, str. 152–200.
Tekst možete odmah pogledati i preuzeti u svim uobičajenim formatima (doc, pdf, buklet a5/ 84 str.).
U stvari, ovo izdanje sam najavio još u vreme one svirke za anarhiju/ blok 45, u Okretnici, 7. XII 2019, u obliku letka, koji je to veče bio distribuiran (jedan od tri). Izbor odlomaka je tu nešto širi:
Prevod sam završio baš pred Novu godinu, a u Anarhističkoj biblioteci je objavljen još 01012020. Nije loše za početak nove sezone.
Naslov sigurno odmah privlači pažnju, svojom neobičnom lepršavošću: "Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam". Kao tri uzastopna udarca prese za metal. Mislim i da, uz sve razlike i druga mesta otvorena za polemiku, odlično dopunjuje "Kalibana i vešticu" (Silvija Federiči), "Stalnu privlačnost nacionalizma" (Perlman) i "Veliki prasak modernosti" (Robert Kurc). To sada već liči na komplet. (Uz, naravno, kulminaciju svih Mamfordovih razmatranja, Pentagon moći.)
Prva meta je Maks Veber, iz eseja "Protestantska etika i duh kapitalizma" (1905), iako se on izričito spominje na samo jednom ili dva mesta. Ali to je, dakle, samo početna meta, koju Mamford pogađa odmah, po sred srede, i tako oslobađa prostor za širu perspektivu. To je važno zbog nekoliko stvari.
Kao što sam rekao u jednoj napomeni: slika koju Veber razvija nije tako svedena, kao što bi se moglo pomisliti na osnovu Mamfordove kritike, iako je istorijska perspektiva u koju smešta "kapitalizam" svakako skraćena i samim tim više nego problematična; ali i Mamford ovde više misli na olake generalizacije nekih Veberovih zapažanja, što se vremenom skamenilo u jedno od najčešćih opštih mesta kvazisociološkog diskursa: "protestantizam (iz XVI veka) = kapitalizam".
Protestantizam iz XVI veka je svakako oblikovao društva u kojima se uspostavio kao dominantna religija, i to presudno, ali insistiranje na prostoj i skraćenoj vezi između "protestantizma" i "kapitalizma" falsifikuje i jedno i drugo. U istoriji zapadne crkve "protestantizam" je stariji od "reformacije" (iz XVI veka) – "protestanti" su bili svi koji su odstupali od zvanične dogme, još od prvih velikih "jeresi" – a "kapitalizam" sigurno počinje ne koji vek (kao što kaže Mamford, dovoljno ispravno, za početak), nego koji milenijum ranije.
Gledajmo srž: ono što nazivamo "kapitalizam" je samo jedan istorijski oblik ekonomske ucene. Od neke tačke u vremenu i od neke tačke uvek iznova, u ravni odnosa i ponašanja, život počinje da "košta"; postaje predmet najstrožeg uslovljavanja, dakle, ucene. To unapred diktira sadržaj, raspon, kvalitet ljudskog života i progresivno lišava ljude njihovog kapaciteta za samoodređenje i autonomiju. Neumoljivo, despotski, naglasak se pomera na svega nekoliko aktivnosti ključnih za lično preživljavanje ili "uspeh", odnosno za funkcionisanje celog tog sklopa (rad, potrošnja i "glasanje za nekog Tipa", što bi rekao Cara). Normalno poklanjanje pažnje materijalnom aspektu života, koji se i ne opaža kao nešto nadređeno ili izdvojeno – dakle, kao "osnova", koja onda ima svoju "nadgradnju" – postaje opsesivno.
Fiksirani za istorijski "kapitalizam" stalno ostavljamo ogroman manevarski prostor za ekonomsku ucenu, u ovom ili onom obliku (etatistički "socijalizam", na primer). Roba, "vrednost", "interes", tržište, raskusuravanje, uslovljavanje, knjigovodstvo, dobitak i gubitak, najzad ili iznad svega, vlast: sve to se i dalje podrazumeva.
Primer je i ono što se neprekidno dešava od kada su "globalizacija" i "neoliberalni kapitalizam" ušli u javni diskurs. To je kao metu izdvojilo jednu kapitalističku strategiju ili samo nijansu; sve ostalo se zanemarivalo ili navodilo samo retorički. I u tome smo sada došli dotle da i levi liberali iz soroševskih NVO, u horu s "desnim antiglobalistima", grme protiv "divljeg kapitalizma", što podrazumeva postojanje nekog "fer", "odgovornog", prihvatljivog kapitalizma. Levičari koji zagovaraju "socijalizam" spekulišu o tome opet samo kao o obliku proizvodnje i distribucije, zaraženi i deformisani istim opsesivnim materijalizmom. Ta opsednutost "ekonomijom" – naravno, u obaveznoj sprezi s "naukom i tehnologijom" – kao apsolutnim preduslovom, kamenom temeljcem same stvarnosti i mentalne uračunljivosti ("osećaj za stvarnost", "realizam"), odavno je postala beznadežno psihotična.
Našim "kritičkim" i "slobodnomislećim" intelektualcima, tako osetljivim na svaku nepravdu i tlačenje, još ne dopire do mozga, kamoli do neke jasne, javne artikulacije, da život ne bi smeo biti predmet bilo kakve ucene, da "ekonomija" nije najvažnija, da su odnosi u kojima vredi živeti uvek važniji od svih materijalnih preokupacija (nije valjda da se prvo moramo dobro nabokati kupusa i kobasica, kao što su trezveno ponavljali i Hegel i Engels – "prvo stomak..." – da bismo mogli voleti ili komponovati neku tokatu ili uživati u druženju?), ali i da samo tako, kroz ravan odnosa koji podstiču sam život, poverenje, zajedništvo, ličnu i komunalnu autonomiju, možemo doći i do istinski praktičnog odnosa i prema svemu materijalnom – umesto da nam to "materijalno", izdvojeno i apsolutizovano, diktira u kakvim ćemo odnosima živeti. To je za njih "idealizam" ili "romantizam", nešto "nerealno".
Pravi razlog je, naravno, sve ono što nam postojeći kulturni režim donosi. Toj ogromnoj, prisilnoj, degradirajućoj i destruktivnoj akumulaciji rada i energije dugujemo svaki aspekt jedinog načina života na koji smo navikli – psihološki, metabolički, socijalno – ali ne srećno i svojevoljno već uz najdublje poremećaje u svakoj od tih ravni. Oni potpuno procesirani nastavljaju da to racionalizuju i uzdižu. Neki, možda i većina, to samo trpe, neapologetski, sa ili bez nekih iluzija, rutinski, i samim tim u osnovi poslušno. A neki opet traže izlaz, kroz nove oblike ponašanja, saradnje, življenja, borbe – i uživaju u tome, ne zato što tako sve odmah postaje dobro već zato što ih samo to iskustvo obnavlja u onom najvitalnijem ljudskom aspektu, koji postojeće okruženje nastavlja da degradira i uništava. Samo ovi poslednji, na koje se gleda kao na "beznačajnu manjinu", drže tu mogućnost otvorenom i za ostale.
Odatle i značaj ovakvih tekstova – prilično retkih, kad malo bolje pogledate. Mamford je bio majstor istorijske panorame, i ovo jedan od takvih tekstova (iako bez uobičajenog kreščenda na kraju, budući da je reč o središnjem poglavlju jedne knjige), ali sam žanr istorijske panorame neminovno pati od nekih slabosti: u silovitom kretanju (dakle, zaletanju) kroz cele epohe ne može se spomenuti i dobro sagledati baš sve. Ali ako je autor dovoljno lucidan, pogibelji žanra ne moraju biti nešto presudno, a neki sveži uvidi mogu razbiti cele slojeve uvreženih ideoloških fiksacija (opštih mesta).
Na primer: znam za makar jednog Predsednika i makar jednog liberalnog kolumnistu (s levim spinom, naravno) koji s prividno suprotnih pozicija ponavljaju te uvek iste plitkosti o "protestantizmu, "kapitalizmu", "vrednosti rada", odnosno "znanja i pismenosti" – kako kaže taj kolumnista, inače univerzitetski profesor, u svojoj lekciji Predsedniku i slavopojci "progresu", odnosno "uspešnim, bogatim i srećnim društvima" (gde ih je samo našao?), što opet pojednostavljeno povezuje s "protestantizmom"... iako je akademski milje iz kojeg i sam dolazi stasao u srednjovekovnoj Bolonji, Pragu, Parizu, benediktinskim manastirima, dok "širenje pismenosti" svakako ima više veze s potrebama novih državnih administracija, kao u revolucionarnoj Francuskoj, nego s protestantskim bubanjem Starog zaveta... Ne znam koliko će vam biti dobro ako to pogledate, ali hoću da kažem da se ta mantra vrti stalno. Tu popravke nema, ali ako se vratimo na Mamforda, tu već možemo naučiti nešto ili još više izoštriti svoj pristup.
U neku ruku, ono što sledi je kratka istorija opsesivnog materijalizma – ili u makar u jednom njenom značajnom segmentu. Licitiranje o datumu rođenja "kapitalizma" možemo slobodno ostaviti malo po strani, uz dovoljno rastegljivu marginu. Važnije je gledati ono što zadire, ne u vreme, već u naše stanje, ponašanje i odnose, ovde i sada.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages