Elil, još jednom: Mala koda svemu
AG
U ovom žurnalu:
1. Mi, ljudska bića (I & II)
2. Odjavna špica
I
Ovo je, makar u prvom delu, više za čitateljstvo žurnala iz okruženja i dijaspore, koji me, zabrinuti, ponekad pitaju šta se ovde dešava. Mi ovde smo uglavnom fiksirani. Busije su zauzete, argumenti tu više ne znače ništa. I dalje ne mogu da to detaljno objašnjavam, upravo zato što me direktno pogađa, ali i vuče na dno, odakle sav taj mulj i kulja na površinu, mada se već duže vreme osvrćem na neka mesta koja mi izgledaju posebno kritična. Ipak, uvek gledam da svoj odgovor na celu tu situaciju dam u skroz drugoj ravni.
(Tome zadajemo jači udarac s Moneom, Dišanom, Arpom, Satijem, nego sa ovakvim osvrtima, jer su to stvari koje nam odmah pokazuju da je ljudsko iskustvo nešto mnogo dublje i šire od povremenog duvanja u pištaljku i skandiranja po komandi.)
Ali da ipak vidimo šta kaže jedna bistra glava, pošteđena, ako ničeg drugog, naših psiho-političkih fiksacija:
"Politika ne stvara ništa, a ponajmanje autentične susrete i zajedništvo ljudskih bića, kao što ne doprinosi ni napretku društva, suštinski ujedinjenog i ljudski usmerenog i odgovornog. Politika ne proizvodi ništa osim podela i unutrašnjih sukoba, koji su beskorisni, neosnovani, apsurdni. Kada prođe pedeset godina i pogledamo podele zbog kojih su se politički protivnici obračunavali s tako divljom mržnjom, uvek nas zapanje ispraznost i glupost motiva za te podele i mržnju, i uopšte motiva za rat. Zbog toga su se, dakle, ti ljudi međusobno klali i masakrirali? Mi sigurno ne bismo bili tako glupi!"
— Žak Elil, "Politika kao mesto demonskog" (Jacques Ellul, La foi au prix du doute, "La politique, lieu du démoniaque", 1980, 279–295).
To deluje otrežnjujuće, u času kad se ljudska životinja sprema za još jedno krljanje, svuda po svetu, a evo i kod nas.
Kad sve ovo prođe, šta će moći da se kaže?
"Dao je glavu da bi institucije samo radile svoj posao."
"Položio je život na oltar Pravne države."
"Poginuo je [daleko bilo] na braniku Ustava."
Ili opet, jedan stari drugar, u svom intervjuu za Radio Slobodna Evropa (taj kanal mu uopšte nije bio sporan), inače "levičar" iz Zeleno-levog fronta:
"U situaciji kada institucije ne rade svoj posao, građanska neposlušnost (je) normalna i prirodna stvar, izazvana nepoštovanjem zakona. Profit je nešto što se stiče u nekim normalnim okolnostima i normalnim uslovima."
(Normalno... profit... normalno... normalno... "Normalnost je smrt", kaže na to Adorno.)
Kao na jednoj fotografiji iz Novog Sada, od prošle
nedelje (suviše je užasna da bih je stavio ovde, zato prilažem samo link):
snažni, naočiti mladići s bakljama, postrojeni pod konac, a između njih,
devojka-vila, u belom, u dubokom transu, koja visoko iznad glave drži transparent
s glavnom Vrednošću: USTAV. Koreografija pozajmljena od ukrajinskih nacista iz Desnog
sektora, samo među našim "liberalima". I objavljena kao ukras u članku jedne
redovne kolumnistkinje Peščanika.
(Peščanik je na nivou kolumnista prava revija politikantskog
delirijuma i fanatizma. Drugi redovni kolumnista je tamo upravo objavio svoj
pokušaj relativizacije pucnjave kod Gradske skupštine. Šta bi pisao da je bilo
obrnuto? Da je ranjen neko iz njegovog tabora? Da, sve to je zamesila Služba, sve
je "konfabulacija", kako se izrazio. To se uvek može pretpostaviti, to je najbezbednije. Tako pokazujemo da "nismo
naivni". Ali to pouzdano može znati
samo neko iz Službe. U svom izrazu iz histerije koja se neprekidno zaoštrava
preko drugih medija i naročito preko društvenih mreža, taj rezon i radikalizuje "slobodne strelce" koji požele da se istaknu. U tome već godinama imamo pravi
turnir: ko će izjaviti ili uraditi nešto "ekstremnije". Najotrovniji fanatizam,
kao redovna praksa. Ali glavne urednice i dalje pokušavaju da održe širi
kulturni raspon, tako da taj portal prati šareniji svet, čak i ja, ponekad.)
To su samo izgovori za političku mobilizaciju, koja ima druge ciljeve, ali to je ono što mnogi, u svom preteranom žaru, prihvataju kao ciljeve vredne svake žrtve – ako je moguće tuđe. Odatle u prvim redovima oni koji u tom žaru inače, u svim protestima, prednjače: navijači, studentski mučenici-kamikaze i ostala "pešadija", kako tu podelu rada opisuju u samoj opoziciji, u malo višim strukturama, potpuno otvoreno.
Sve to pokazuje, između ostalog, i koliko je taj politikantski, oportunistički rezon nepouzdan. U traženju izgovora za političku mobilizaciju, taj rezon samo skače s teme na temu, a da ni u jednoj ne ide do kraja, niti pokazuje elementarnu doslednost. (Neće rudnik litijuma, ali ne zanima ga odakle dolaze litijumske baterije, bez kojih ne može da zamisli život.) Pandemijske mere, Masakri u Ribnikaru i Mladenovcu (ovaj drugi se za beogradske liberale nije ni dogodio), Litijum, Nadstrešnica (dakle, Mrtvi). Pre toga, mobilizacija oko niza stvarnih lokalnih problema – "Ne davimo Beograd", "Kreni promeni" i drugi – i onda, po prelasku izbornog cenzusa i uskakanju u strukirana poslanička odela, zaboravljanje svega toga i bavljenje "velikom politikom".
(Treba reći da je taj manevar uticao i na aktivistički sastav tih pokreta, sada partija: nekima je to ipak bilo previše. Ali, kao parlamentarne stranke, dakle, nosioci neke opipljivije Moći, brzo su popunili redove novim oportunistima.)
Sve to je toliko bizarno da se ne može apsorbovati. Ali pre svega je neetičko, ljudski pogrešno, gnusno.
U toj veštački izazvanoj euforiji trebalo je zadržati ličnu nezavisnost i kritički stav. Nema ništa na gurku, histeriju, moralističke ucene. Svako može da proveri sopstveno držanje, u tom pogledu, ili bi tako trebalo da bude, samo što najčešće nije, upravo zbog nedostatka lične nezavisnosti i kritičke misli, što podrazumeva i sposobnost za samokritiku.
To je sada probilo sve granice, odbacilo sve kočnice. Malograđaniština je krenula u amok. Posledice će biti dugoročne. U inače očajnoj društvenoj klimi nestali su i poslednji ljudski obziri. Ne možemo ni da naslutimo šta će ta nova malograđanska životinja, u stvari, ta mašina, koja se još usavršava kao spoj potpune zavisnosti, digitalizovanog praznoverja i beskrajnih prohteva, mučena svojim besovima (kojima ne vidi pravi uzrok, kao što ne vidi ni toliko toga drugog), tek napraviti od ovog sveta.
II
Onaj odlomak s početka je iz jedne Elilove teološke knjige, "Vera po cenu sumnje", iz 1980. Bio je vernik, to je bio njegov okvir, u kojem ga mi koji smo formirani u atestičkom ključu, u idolatriji materijalnog (materijalističkom idealizmu), ne možemo do kraja pratiti. Ali u njemu je našao ono što nama najviše nedostaje: ne "veru u Boga", nego veru u sebe, u sopstveno etičko biće.
I onda ga je bilo teško ili nemoguće iščupati iz tog ljudskog sidrišta. Kod njega nije bilo uslovljavanja sopstvenog ponašanja ponašanjem drugih. Nije bilo "šta vredi, drugi to neće shvatiti", "ljudska svest još nije na tom nivou", "šta god ja odlučio, svet nastavlja da ide svojim tokom", "pojedinac je slab i beznačajan, mora se uključiti u neki politički kolektivitet", itd. Držao je do onoga što je smatrao ispravnim, etičkim, dobrim. Ono što nije dobro, što nije etičko, to se ne radi, to se ne podržava. Oko toga nema rasprave. Ono o čemu vredi raspravljati je ono dobro, etičko, ljudski dragoceno, što bi moglo podstaći procvat naših bića, okruženja i odnosa, ili nas osnažiti u borbi za uslove u kojima bi to uopšte bilo moguće. Kao što je govorio Kalvino, u nekoliko najboljih redaka koje je ikada napisao:
„treba... tražiti i znati prepoznati ko i šta, usred pakla, nije pakao, i pomoći mu da istraje, dati mu prostora“ (Nevidljivi gradovi, sam kraj).
To bi moralo biti vredno svake podrške. Mi se, uglavnom, iscrpljujemo na nečemu sasvim suprotnom. Mnogi koji se drže vladajućih tehničko-oportunističkih kriterijuma, kao svojih, mogu prigovoriti zbog ovog. I oni su moralni! Ne, oni su samo lojalni.
Elil je na svoj put krenuo sam, tačnije samostalno – kao što je i Isus samostalno krenuo u svoj pohod protiv Zveri, u jednoj alegoriji koju navodi u svom članku "Hitlerova pobeda?". Pošto je njegov stav bio vidljiv, artikulisan, a ne samo neki nemušti gest ili performans, i pošto nije uzmicao, usput je sreo druge. Ali i da ih nije sreo, opet ne bi odustao.
To samo tako kažem, da bih naglasio taj momenat bezuslovnosti,
ali tu situaciju je inače nemoguće zamisliti, ne samo u Elilovom slučaju: uvek
je tu još neko, makar kao glas nošen vetrom. Nikada ne izlazimo iz društvene
situacije – iz zajednice bića – čak ni oni koji veruju u nekakav "individualizam". (I oni su socijalisti, generičiki,
samo što beže od toga, kao što su ljudi inače skloni da beže od istine o sebi.)
Generaciju-dve kasnije, Debor će tu bezuslovnu ličnu poziciju izraziti u malom stripu o jednom situacionističkom Princu Valijantu (kadar iz filma In girum, 1979). Ta intervencija ima kraći domet (Princ Valijant nije baš neki uzor, to je puka avantura, kao Korto Malteze, preskakanje iz jedne gotove situacije u drugu, bez stvaranja sopstvenih), ali je opet vredi navesti:
"Princ Valijant kreće u svoju avanturu. SAM..."
Mi smo izgubili ili nikada nismo ni mogli da steknemo tu duboku veru u sebe, u težinu svog ličnog, etičkog stava. Ne umemo da istrajemo u nečemu takvom. Pucamo psihički, ako nas krdo – ma koji društveni milje, u privatnoj, profesionalnoj ili javnoj sferi – odbaci ili samo zapreti odbacivanjem. Prepuštamo etiku "idealistima" i "naivčinama". (Kao jedan naš bivši premijer, u čuvenoj izjavi, "Kome je do morala neka ide u crkvu". U prethodnom životu, kao mladi levičarski disident, uredio je zbirku Kropotkinovih tekstova pod naslovom "Anarhizam i moral".) Držimo se "realističkog" rezona, opredeljujemo se račundžijski, oportunistički, to nam deluje mudro. Posledice kusamo na svakom koraku i opet nam ništa nije jasno: otkud sad sve ovo... pa kako... nismo se za to borili...
Da li nešto unapređuje naša bića, okruženje i odnose ili ih degradira?
(Politika nas očigledno deli, zaglupljuje i brutalizuje. To prvo otpada.)
Naš lični, etički sud na tim osnovama je presudan. Time nećemo promeniti putanju planete, ali ako to držanje ne krijemo, ako ne uzmičemo, srešćemo jedni druge. Imaćemo na osnovu čega da se prepoznamo, kao ljudska bića. To je jedina realna dimenzija u kojoj živimo. Ne "svet", "društvo" ili naše ibijevske državice. Mi, ljudska bića, u svemu ovome, zajedno. Prepoznavanje na nekim drugim, neetičkim, dakle neljudskim osnovama nema nikakvog smisla.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.