Milan Mijalković čita "Vrapce" psu zvanom Dada
AG
U ovom žurnalu:
1. Veče u Pevcu
2. Upoznajmo Milana
3. Odjavna špica
Milan Mijalković (Beč-Skopje) čita "Vrapce" psu zvanom Dada (sa engleskim titlom)
Milana sam upoznao tek pre neko veče, kada smo sedeli u
Pevcu s Vladimirom. Hteo je da se upoznamo i da nabavi neka naša izdanja. Ali
potpuno me je iznenadio i dirnuo kada mi je pokazao ovaj video. Pošto je dugo propovedao
ljudima, rešio je da se obrati jednoj možda prijemčivijoj duši: jednom psu, devojčici,
da budemo precizniji, koja živi kod Vladimira u Starim Banovcima, po imenu Dada.
Kao nekada Sveti Franja pticama. (Poređenje je moje, mislim da on na to nije
pomislio; opet, spomenuo je Aristofana, kao svog omiljenog pisca, koji je
napisao "Ptice"... mada nismo pričali o "Pticama"... sad pomišljam na to.) Počeo je
s "Vrapcima", na koje je naišao ovih dana, kada je bio u poseti Vladimiru.
Instalacija postavljena na stanici metroa Karlsplatz, u Beču, 2017.
Do tada, nisam znao ništa o Milanu – iako za njega znaju
mnogi, tako da ovo neće za svakog biti novost – osim što mi je Vladimir, kada
smo se dogovarali za viđanje, rekao da je arhitekta, umetnik i pisac, koga
poznaje iz Beča, i što sam po njegovom tonu shvatio da ga izuzetno ceni. "Opasan...",
u smislu opasno dobar. Posle sam pogledao Milanovu stranicu: to još gledam, kao
što i vi možete pogledati, i upoznajem se. Ozbiljno urnebesna, ali i ozbiljno
lucidna i kreativna osoba. Vulkanski kreativna, na svakodnevnoj osnovi. Bez
naprezanja, samo s tim nabojem, jednostavno je takav.
Savremena umetnost nas je navikla da zevamo. Savremena arhitektura nas ubija. Opšta ispraznost i bezidejnost prelivaju se iz šupljeg u prazno, iz praznog u šuplje, i na kraju u ono najbesmislenije, u Politiku, svoje poslednje iluzorno pribežište. "Čudnih li vremena, čudnih li običaja!" Sa Milanom opet počinjemo da se smejemo, da dišemo, da mislimo i, shodno tome, kao i posle svakog buđenja iz košmara, da gledamo šta ćemo sa sobom.
Nije stvar u tome da se odmah sudi o onome što Milan radi – pa ovo je sjajno, ovo ne baš, sa ovim se slažem ili ne slažem, itd.– iako je već na prvi pogled jasno da tu ima mnogo toga izvanrednog. Sve što sam do sada pogledao bilo je takvo. Neke razlike – u ravni u kojoj se kreće, u pojmovniku, u nekim sredstvima i idejama – dočekao sam laka srca, kao srećnu, podsticajnu neistovetnost, a ne kao suštu suprotnost. Ima svoj naboj, postavlja dobra pitanja, uvek opravdano, ume da iznenadi, dakle, da nas trgne. Sam okvir umetničke web-prezentacije nije slutio na to – šta danas, s te strane, može da nas trgne? – ali onda je krenuo urnebes. To su samo prvi utisci. I dalje ne znam mnogo, osim što u jedno ne sumnjam: što više Milana i što manje Nemilana, utoliko bolje po sve nas. U dobrom smo društvu.
Lepo veče u Pevcu. Hvala Vladimiru, drago mi je što sam
upoznao Milana.
Tek posle sam shvatio da je ovo bio Milanov projekat za Vladimirov komunalni umetnički "Magacin" u Starim Banovcima (2020). To nije moglo proći neprimećeno, i usput, nenagrađeno, s nekim evropskim nagradama za arhitekturu. Jednostavno je toliko odskakalo. Vladimira znam sad već dugo, ali još nisam bio tamo – a nije da me nije zvao! Nedopustivo ponašanje s moje strane. Ispraviću to.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin@gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.