Sajamski žurnal anarhije/ blok 45: KC Grad, 27. XI 2022.
AG
U ovom žurnalu:
1. O proteklom sajmu (prvo neke lepe stvari, onda one druge)
2. Sabrana ćutanja doktora Murkea (Hajnrih Bel)
3. Pozorište je kontrolisano ludilo (Hajner Miler)
4. Knjige, sajam, izdavači... Čudna šuma je to!
5. Odjavna špica
Prvo, da se još jednom zahvalim na poklonima:
Dragana Mokan iz Partizanske knjige (Kikinda) mi je poklonila knjigu Hajnriha Bela, "Sabrano ćutanje doktora Murkea". Začudilo me je da se neki naš izdavač setio Bela, malo sam se raspitao o knjizi i rekao da ću svratiti kasnije... Ali kod nas na štandu (i kod mene u glavi) bilo je taman tako da prosto nisam stigao. Ali eto Dragane kod nas! Hajnrih Bel je moj omiljeni pisac iz mladosti. Progutao sam skoro sve što je od njega kod nas bilo objavljeno do ranih osamdesetih. U mojoj staroj ekipi bio sam jedini s tom pasijom – kao i prema Brehtu, inače su prolazili samo dada, nadrealizam i srodne stvari – tako da to nisam imao s kim da delim. Ali nisam mario, uživao sam. I sad se raspilavim kad pomislim na sve te knjige, na "Klovna", "Kuću bez čuvara", "Bilijar u pola deset"... Bio sam i ostao sklon tom štimungu, na koji su se, iz druge ravni, nadovezivali i Deblinov "Berlin Aleksanderplac" i naravno Fasbinder... Deutschland im Herbst (ono što su u Italiji bile "Olovne godine")... Ovo je drugačije, više satirično, naročito u naslovnoj priči, tako fino izvedenoj – a urnebesnoj. Malo je čudno ponovo čitati takvu prozu – čudno, zato što je tako dobra! Savremena proza nas je skoro odvikla od toga. Sad čitam i ostale priče, od kojih su neke, mislim, bile i ranije objavljene... Hvala Dragana!
A Bojana Denić iz Radnog stola mi je poklonila svoj izdavački prvenac, knjigu Hajnera Milera (1929–1995), "Pozorište je kontrolisano ludilo". Za mene, otkriće, potpuno neočekivana perspektiva na svestan izbor nekih umetnika i pisaca da deluju u rigidnim uslovima DDR, a ne u liberalnoj banji na zapadu (prvo Breht, onda i drugi). Neočekivani razlozi, pored onih koji nam prvo padaju na pamet, uz sve kontroverze i kuršluse. Ali samo to varničenje baca novo svetlo, budi novu pažnju, za ceo niz pitanja, od kojih mnoga nismo ni slutili. Dobar primer kako razmišljanje o pozorišnom iskustvu – baš o tom obliku iskustva – može ili bi uvek moralo biti bavljenje samom srži ljudske drame. (Da li bi se to – eventualno, možda, makar donekle, dva posto – moglo vratiti u umetnost i književnost? Da li bi se ta veza između ličnog i univerzalnog – koja fakat ne vodi preko pukog ispovedanja ličnih košmara i umišljaja, što je već dugo unazad skoro isključivi književni manir – mogla malo bolje promisliti? Zašto od sebe i drugih prihvatamo nešto manje od Eshila ili Kafke? Drugačije, da, ali zašto manje, toliko manje? Ima li koga?) Još to trebim. To su beleške, razmišljanja, može da se čita u ma kojem tempu. Hvala Denićka!
Slučajno, dve knjige iz nemačkog sveta, ali opet dobar
pokazatelj izdavačkog raspona. Očigledno se tamo mogu naći dobre stvari.
Ali izgleda da je sajam bio jedan od lošijih.
Tamarenko, ja, Neša Haosmobil i Dolinka, na našem malom štandu. Ostale fotke imate ovde: https://www.flickr.com/photos/gradkc/albums/72177720304048636/
Odmah da kažem, mi smo dobro prošli! Upola slabije nego
letos, kao što sam negde i očekivao, ali opet dobro, po svim kriterijumima. U
stvari, toliko dobro da nisam ni primetio šta se zapravo dešava (ili ne dešava)
okolo. Naime, kod većine drugih izdavača nije uopšte bilo dobro, ukupna poseta
je bila slaba, a već oko 19h – kad je i meni počelo da sviće da nešto nije u
redu – kada smo svi očekivali onaj večernji talas, sve je stalo.
Sajam je trebalo da traje do 22h, ali većina je počela da se pakuje već oko 19.30. Nema ljudi. To je već bilo neverovatno, za mesto kao što je KC Grad, i nezavisno od sajma. Dole, u klupskom delu, od početka do kraja, sve pusto – a nedelja veče, Beograd, najuži centar... Nikakav program – najavljene promocije i ostalo što bi od dana sajma trebalo da napravi pravi knjiški dan – osim velikog ekrana s fudbalom, koji niko nije gledao, jer nikog nije bilo, osim onih koji bi sišli odozgo na pićence i puš pauzu.
Naravno: loše vreme, fudbal, kulminacija Crnog petka, novembarski čemer generalno. Nisu mogli izabrati lošiji datum. Umesto da se sve pomeri za decembar, kao što je bilo nagovešteno, makar samo maglovito, KC Grad je u tim pretprazničnim terminima prednost dao Čola-Čobi žurkama, DJ tandemima i ostalim mnogo bitnim stvarima. (Prosto, samo pogledajte taj njihov program, makar letimično; ovo kažem kao neko ko je bar 30 godina opsluživao raju kao DJ, iz čistog gušta.) Na kraj pameti im nije bilo da promocije knjiga, koje se tamo inače stalno rade, povežu sa sajmom knjiga. Ali, to nije palo na pamet ni izdavačima koji su učestvovali na sajmu i koji su s promocijama nastavili odmah posle sajma (!) – da bi onda krenula kuknjava, najave otkazivanja i tome slično...
Preko ad hoc liste sa svim učesnicima, dve koleginice, iz iste izdavačke kuće, odmah su digle uzbunu (u stvari kasno, kad je već bilo gotovo, ali recimo tako). Tražile su da se datum ubuduće dogovori zajednički. Ispravno. Ja sam, opet, predložio ovo od malopre, da se za sledeći sajam (u zatvorenom prostoru) ceo dan i veče ispune knjiškim sadržajima – ne samo promocijama, naveo sam neke primere, ponudio se da i sam pripremim nešto – budući da KC Grad i sami izdavači to inače rade. Gore sajam, dole programi. Totalno knjiški dan. Ima li šta prostije?
Ali, osim jednog kolege, niko drugi nije reagovao ni na šta, uključujuči i dve koleginice koje su digle uzbunu i kojima sam se javio i direktno (bez odgovora). Iz organizacije KC Grad je stiglo samo kurtoazno, formalno objašnjenje, zatvoreno za svaku diskusiju. I samo je još dvoje izdavača izrazilo svoju frustraciju – realno, ljudi na gubitku, neki su došli iz drugih gradova, imaju zaposlene, debelo platili izlagački prostor (poskupljenje od tačno 80% za godinu dana), a da nisu prodali praktično ništa – i najavili otkazivanje daljeg učešća na sajmu. Ne znam koliko njih to još namerava, osim što je u tim reakcijama to bilo nagovešteno kao malo šire raspoloženje.
U jednom trenutku, kada su te koleginice poslale svoju revoltiranu poruku, ponadao sam se da bi to moglo voditi ka nečemu što izgleda jedino prirodno: da se sami izdavači pozabave vođenjem jednog takvog sajma. Naravno, to nije jednostavno: svi već rade to što rade, a čak i kad bi se prostor, oprema i šank obezbedili kao čarobnim štapićem, sve treba posebno organizovati – i to u kontinuitetu. Ali to bi bio izlaz iz ovakvih situacija, spas od nedovoljne brige onih kojima su glavna briga, realno, neke druge stvari. Ali to je, makar u postojećoj konstelaciji, zaista naivno očekivati. Svi se bavimo u osnovi istom stvari, izdavaštvom; ali izgleda da pristupi, uslovi, razlozi, lični horoskopi, previše variraju.
Ipak, videćemo još. Možda je u međuvremenu tu nešto počelo da se krčka. Gradski sajam knjiga, sama ta forma, jednostavno mora da postoji, sa ili bez KC Grad – mada je Beograd dovoljno veliki da može sve, i KC Grad i još neko mesto, bez ikakvog ometanja, naprotiv, to bi samo guralo jedno drugo. Možda će još neko početi da razmišlja u tom pravcu. (Odakle taj optimizam? Zaista ne znam.)
Sve ovo, dakle, pričam kao neko ko je tamo prošao "dobro" – sa štandom bez cena! A prošao sam tako, ne zato što je to neki marketinški recept, nego zbog onih kojima je i dalje stalo i koji su opet došli. Neki zaista nisu mogli, ali došli su drugi, kojih nije bilo prošli put. Opet je bilo priloga, sasvim dovoljno za sledeći korak, a da u stvari nije mnogo toga otišlo. Druženje, dobri utisci, radost upoznavanja, pokloni, uzdarja, debate s nogu, kozaračko kolo – kod nas je opet bilo tako. I dokle god je to tako, nama će biti dobro, gde god da banemo. Ali zaista bi bilo dobro da se jednom pojavimo i u uslovima koje ćemo postaviti sami – i s onima koji to slično osećaju – i onda u tim okvirima razviti neku malo bolju igru.
Eh, da... Lepi snovi. Koliko bih sam još mogao da učestvujem u tome, posle svega i uz sve ostalo? Pa, u dobrom društvu, možda još i bih.
Hvala svima na poseti i podršci! Vidimo se uskoro.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije