Valter Benjamin: 25–26. IX 1940, Portbou, Katalonija
120 views
Skip to first unread message
AG
Sep 25, 2020, 12:26:05 PM9/25/20
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Osamdeset godina
2. Preporučujemo
3. Iz predgovora za Svesku N
4. Odjavna špica
Valter Benjamin (Walter Bendix Schönflies Benjamin), Berlin, 15. VII 1892 – Portbou, 26. IX 1940.
Podsećanje na starog Benjamina, osamdeset godina od njegovog samoubistva, u Hotelu Francia, u Portbouu, u noći između 25. i 26. IX 1940.
"U ovako bezizlaznoj situaciji, ne preostaje mi ništa drugo nego da sve okončam. Ovaj gradić u Pirinejima, u kojem me niko ne poznaje, biće mesto u kojem se moj život završava. Molim vas da prenesete moja razmišljanja mom prijatelju Adornu i da mu objasnite okolnosti u kojima sam se našao. Nemam više vremena za sva pisma koja bih tako rado napisao." — V. Benjamin, 25. IX 1940.
"Marks kaže da su revolucije lokomotive svetske istorije. Ali možda je sasvim suprotno. Možda su revolucije pokušaj putnika iz tog voza – ljudske vrste – da povuku sigurnosnu kočnicu." (Teze o shvatanju istorije, Paralipomena, 4)
"Bilo bi apsurdno kada bismo besklasno društvo, njegov oblik postojanja, zamišljali prema slici kultivisanog čovečanstva" (Sveska N, N5, 4).
PREPORUČUJEMO
Benjamin spada u autore o kojima se u XX veku nakupila najveća sekundarna literatura. Ta gomila i dalje raste. To zasićenje je moralo imati i svoje kontarefekte. Nekima je to mirisalo na pomodarstvo, pozerstvo, odbijalo ih. Samo štrpni nešto od Benjamina, istakni to u nekom tekstu i odmah ćeš i ti biti pomalo Benjamin. Ali toliko toga je opet ostalo netaknuto. Mnogi i dalje uporno pokušavaju da ga ograniče na estetsko-književno ili teološko-mistično ili marksističko, sve u zavisnosti od propisane terapije, a upadljivo je i zadržavanje na nekim njegovim esejima koji su ili zapravo skromni ("O fotografiji") ili u najmanju ruku problematični i onda još opterećeni tendencioznom percepijom (baksuzni esej "Umetničko delo u doba svoje tehničke reproduktivnosti", sa svojim naduvanim konceptom "aure", koji i danas doslovno zaslepljuje mnoge, tako da ne vide ništa drugo; i s njegovim razmatranjem tada novih medija i tehnoloških mogućnosti, što je kasnije tako često služilo kao službeno pokriće za nekritički tehnokonzumerizam; sam esej, naravno, nije tako tupav).
Opet, ima i izvanrednih osvrta, sećanja, zbirki dokumenata, korisnih materijala. Situacija u tom pogledu, uprkos svemu, uopšte nije loša. Ipak, daleko od toga da ta sekundarna literatura, čak i ona najbolja, iscrpljuje sve što bi se o Benjaminu moglo reći ili sve što bi se kod njega moglo naći. Ili ja još nisam našao nekog ko bi sve to svario umesto mene. Nastavljamo s tim.
Uz malo sreće, biće još bukleta, a možda i većih zbirki. Do tada, evo odlomka iz nedovršenog predgovora za buklet sa "Sveskom N", metodološkim "Sezame, otvori se" za cele "Pasaže". Nisam to još povezao s početkom i krajem, ali možda vredi pogledati, kao osvrt na neke stvari koje se kod Benjamina uporno previđaju ili mistifikuju. To ću verovatno ubaciti u neko novo izdanje tog bukleta.
ODLOMAK IZ PREDGOVORA ZA SVESKU N
… Možemo samo da nagađamo da li bi Benjaminova kritika "progresa" – što je ovde središnja tema – poprimila još eksplicitnije crte, da je te 1940, kada se njegov put naglo prekida, bilo malo više sreće. Takva kritika se razvijala i pre i posle Benjamina, nezavisno od njega, ali svaki od tih doprinosa (ako bi zaista bio doprinos), ma koliko bio nedorečen, naglašavao bi neke detalje koji bi drugde izostajali, donosio nove uvide i tako pružao poseban podsticaj. Tako je i s nekim Benjaminovim beleškama iz ove grupe – iako je to samo jedno od pitanja kojima se tu bavio. Ali možda pitanje nad pitanjima, ako pogledamo ukupan danak koji ta opsesivna ideja ubira i danas, na svakom planu. Ili opet, ako pogledamo šta sve dolazi u pitanje kada se uvrežena postavka preokrene: kada ideju o lineranom, univerzalnom progresu (jedan opšti recept za sve lične, lokalne i kulturne situacije) zamenimo idejom o ostvarenju (beleška N2, 2), o kretanju koje u svakoj pojedinačnoj tački – u svakom trenutku, u svakome od nas – stremi procvatu (ili "naviše", kako to ovde tragom jednog citata iz Locea sugeriše Benjamin). To je nešto sasvim suprotno od uobičajene prakse licitiranja ukupne ljudske cene koju treba platiti da bi se postigao što veći kvantitativni "output", pokazatelj otuđene, ne-ljudske moći institucija i interesa (bruto nacionalni proizvod, životni standard, prosečne plate, dalji razvoj superzahtevnih tehnologija). Kako i dalje istrajavati u tom racionalizovanom kanibalizmu, za koji se žrtvovanje celih naraštaja podrazumeva?
Ta ideja o Izlasku iz začaranog kruga istorije dominacije – o spasenju, izbavljenju, iskupljenju – u kojoj je malo ko prepoznao glavnu temu one najbolje struje u celoj modernoj epohi (svi oni koji su pokušavali da se iščupaju iz stiska ove kulture), a ne samo neki ezoterični sastojak preuzet iz judeohrišćanske tradicije, ovde se otkriva u svom punom etičkom značenju, kao revolucija (radikalni obrt) u ravni vrednosti ili kriterijuma. Ne može se više govoriti ni o kakvom napretku, sve dok je cena tako visoka i okrutna. Ishod bi morao biti takav da čak i oni koji su nemilice žrtvovani u ime "progresa", ali i svih drugih "viših ciljeva" – svi naši mrtvi – budu spaseni. Nemoguć, očajnički zahtev, ali jasna etička orijentacija. Ne možemo na to samo slegnuti ramenima i reći "šta je bilo, bilo je". Spisak onih koji su u tome videli "istorijsku nužnost" ili to pravdali još brutalnije zaista je poražavajući.
(Benjamin u tom delu navodi starog istoričara Locea: "Nema progresa… ako to ne znači uvećanje sreće i savršenstva i za one duše koje su patile u prethodnom, nesavršenom stanju" – Hermann Lotze, Mikrokosmos, III, Leipzig, 1864, str. 23).
Možda taj dramatični vrhunac ovih beleški nije trebalo otkriti toliko unapred (iako smo se s njim već sreli na nekoliko mesta u Tezama o shvatanju istorije); ali ovo nije najava za neki film, a i samo želim da naglasim taj etički momenat koji leži u osnovi tog famoznog "teološkog sadržaja" Benjaminove misli. To je ono zbog čega su neki požurili da ga otpišu kao nesuđenog rabina, a neki, opet, da ga kanonizuju kao još jednog sveca među filozofima, koji se u poslednji čas spasao pošasti marksizma. Ali njega je taj emancipatorski aspekt nekih drevnih teologija privlačio upravo zbog svog eksplicitno etičkog i samim tim političkog naboja; sigurno ne iz nekih onostranih razloga.
(Svoj odnos prema teologiji Benjamin je ovde objasnio u beleški N7a, 7: "Moja misao je povezana s teologijom kao upijajuća hartija s mastilom. Ona je natopljena njome. Ali, ako bismo gledali samo upijajuću hartiju, od onoga što je napisano ne bi ostalo ništa.")
To je ono što je Benjamin pokušao da vrati u marksizam, i ne pomišljajući da šmugne iz njega – ovde i u Tezama sebe još vidi kao "dijalektičkog materijalistu" – iako je, kao što pokazuje i njegova prepiska, bio svestan koliko je taj pokušaj izbavljenja samog marksizma iz kandži tehničkog uma bio uzaludan pokušaj.
Ali, ako ne marksizam, onda bi se još mogao spasiti sam um: naša misao, imaginacija, naše iskustvo i odnosi. Ako ne insistiramo na etičkom odnosu prema svetu i bližnjima, onda, pod ovim ili onim izgovorom, možemo usvojiti samo neki oblik neetičkog stava: tehnički, oportunistički, kanibalistički. Za nova žrtvovanja uvek će se naći opravdanja. Na tom kontinuiranom etičkom debaklu ne može se izgraditi ništa dobro; ništa vredno daljeg zadržavanja, kamoli daljeg "poboljšavanja".
Prema tome, Izlazak…
(kraj odlomka)
Pogledajte malo Benjamina, podsetite se, uputite mu neku dobru misao! Ne dajte ga štreberima!
Tu je inače znalo da bude lepih podudarnosti. Baš kad sam završavao prevod teksta Lize Fitko, jedne letnje večeri 2018, zacvrčao je telefon... Poruka od A. i M. – iz Portboua! Išli da rade u južnu Francusku, poljoprivredne poslove, i onda pomislili na Benjamina (o kojem nikada nismo nešto mnogo pričali). Nisu, naravno, mogli znati da baš u tom trenutku sedim za stolom i gledam mapu prelaska Pirineja od Banlija do Portboua... Nisam ih čuo mesecima pre toga. A onda, ding-dong, eto njih! Malo kasnije poslali su mi i neke fotke.
Šta nam govore te podudarnosti? Kako to izraziti? Ne znam, osim što nam pokazuju da mislimo jedni na druge, da nam neke stvari znače i da su neke potrage u toku.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
1. Osamdeset godina
2. Preporučujemo
3. Iz predgovora za Svesku N
4. Odjavna špica
Valter Benjamin (Walter Bendix Schönflies Benjamin), Berlin, 15. VII 1892 – Portbou, 26. IX 1940.
Podsećanje na starog Benjamina, osamdeset godina od njegovog samoubistva, u Hotelu Francia, u Portbouu, u noći između 25. i 26. IX 1940.
"U ovako bezizlaznoj situaciji, ne preostaje mi ništa drugo nego da sve okončam. Ovaj gradić u Pirinejima, u kojem me niko ne poznaje, biće mesto u kojem se moj život završava. Molim vas da prenesete moja razmišljanja mom prijatelju Adornu i da mu objasnite okolnosti u kojima sam se našao. Nemam više vremena za sva pisma koja bih tako rado napisao." — V. Benjamin, 25. IX 1940.
"Marks kaže da su revolucije lokomotive svetske istorije. Ali možda je sasvim suprotno. Možda su revolucije pokušaj putnika iz tog voza – ljudske vrste – da povuku sigurnosnu kočnicu." (Teze o shvatanju istorije, Paralipomena, 4)
"Bilo bi apsurdno kada bismo besklasno društvo, njegov oblik postojanja, zamišljali prema slici kultivisanog čovečanstva" (Sveska N, N5, 4).
PREPORUČUJEMO
Pre svega, Lisa Fittko (1909–2005), Priča o starom Benjaminu (ili kao pdf
–
buklet). Najdragocenije i najbliže svedočanstvo o Benjaminovom prelasku preko Pirineja i njegovim poslednjim danima, napisano pre tačno 40 godina, sa pričom o Lizi i Hansu Fitko i još nekim dokumentima.
Berlinsko djetinjstvo oko 1900, u prevodu Sanje Lovrenčić, Mala zvona, Zagreb, 2016. Daleko najbolji prevod Benjamina, bilo kog njegovog dela, ovde kod nas, a možda i bilo gde. Jednostavno ne mogu da zamislim da je još nekome, na nekom drugom jeziku, uspelo da Benjamina pretoči u tako dobru prozu. Možda i jeste, naravno; ali takav utisak imate.
Jednosmjerna ulica, u prevodu Snješke Knežević, AntiBarbarus, Zagreb, 2017 (u istom tomu s njenim prevodom Berlinsko djetinjstvo devetstote – poslednja verzija). Benjaminov prvi biser (1928), u pravom prevodu, konačno.
Kada je reč o ova dva naslova, zaboravite druge prevode koji su se pojavili kod nas. Razlike su ozbiljne, u smislu, pored toga što se u tim drugim pokušajima često moramo rvati i s rogobatnim prevodilačkim stilom. Samo imajte u vidu ova dva izdanja. Sanja i Snješka su to uradile kako treba.
Hvala im na tome, a hvala i Senti koji mi je poklonio ili nabavio obe knjige!
U izdanju anarhije/ blok 45 i Bubašvaba presa (pored "Priče o starom Benjaminu"):
Pasaži: Pariz, prestonica XIX veka ili kao pdf – buklet
Pasaži, sveska N: teorija saznanja, teorija progresa pdf – buklet
(Teze) O shvatanju istorije, sa Paralipomenom pdf – buklet
Howard Eiland i Michael W. Jennings, "Uvod" za Walter Benjamin: A Critical Life (2014) pdf – buklet
i drugi prevodi
Berlinsko djetinjstvo oko 1900, u prevodu Sanje Lovrenčić, Mala zvona, Zagreb, 2016. Daleko najbolji prevod Benjamina, bilo kog njegovog dela, ovde kod nas, a možda i bilo gde. Jednostavno ne mogu da zamislim da je još nekome, na nekom drugom jeziku, uspelo da Benjamina pretoči u tako dobru prozu. Možda i jeste, naravno; ali takav utisak imate.
Jednosmjerna ulica, u prevodu Snješke Knežević, AntiBarbarus, Zagreb, 2017 (u istom tomu s njenim prevodom Berlinsko djetinjstvo devetstote – poslednja verzija). Benjaminov prvi biser (1928), u pravom prevodu, konačno.
Kada je reč o ova dva naslova, zaboravite druge prevode koji su se pojavili kod nas. Razlike su ozbiljne, u smislu, pored toga što se u tim drugim pokušajima često moramo rvati i s rogobatnim prevodilačkim stilom. Samo imajte u vidu ova dva izdanja. Sanja i Snješka su to uradile kako treba.
Hvala im na tome, a hvala i Senti koji mi je poklonio ili nabavio obe knjige!
U izdanju anarhije/ blok 45 i Bubašvaba presa (pored "Priče o starom Benjaminu"):
Pasaži: Pariz, prestonica XIX veka ili kao pdf – buklet
Pasaži, sveska N: teorija saznanja, teorija progresa pdf – buklet
(Teze) O shvatanju istorije, sa Paralipomenom pdf – buklet
Howard Eiland i Michael W. Jennings, "Uvod" za Walter Benjamin: A Critical Life (2014) pdf – buklet
i drugi prevodi
Benjamin spada u autore o kojima se u XX veku nakupila najveća sekundarna literatura. Ta gomila i dalje raste. To zasićenje je moralo imati i svoje kontarefekte. Nekima je to mirisalo na pomodarstvo, pozerstvo, odbijalo ih. Samo štrpni nešto od Benjamina, istakni to u nekom tekstu i odmah ćeš i ti biti pomalo Benjamin. Ali toliko toga je opet ostalo netaknuto. Mnogi i dalje uporno pokušavaju da ga ograniče na estetsko-književno ili teološko-mistično ili marksističko, sve u zavisnosti od propisane terapije, a upadljivo je i zadržavanje na nekim njegovim esejima koji su ili zapravo skromni ("O fotografiji") ili u najmanju ruku problematični i onda još opterećeni tendencioznom percepijom (baksuzni esej "Umetničko delo u doba svoje tehničke reproduktivnosti", sa svojim naduvanim konceptom "aure", koji i danas doslovno zaslepljuje mnoge, tako da ne vide ništa drugo; i s njegovim razmatranjem tada novih medija i tehnoloških mogućnosti, što je kasnije tako često služilo kao službeno pokriće za nekritički tehnokonzumerizam; sam esej, naravno, nije tako tupav).
Opet, ima i izvanrednih osvrta, sećanja, zbirki dokumenata, korisnih materijala. Situacija u tom pogledu, uprkos svemu, uopšte nije loša. Ipak, daleko od toga da ta sekundarna literatura, čak i ona najbolja, iscrpljuje sve što bi se o Benjaminu moglo reći ili sve što bi se kod njega moglo naći. Ili ja još nisam našao nekog ko bi sve to svario umesto mene. Nastavljamo s tim.
Uz malo sreće, biće još bukleta, a možda i većih zbirki. Do tada, evo odlomka iz nedovršenog predgovora za buklet sa "Sveskom N", metodološkim "Sezame, otvori se" za cele "Pasaže". Nisam to još povezao s početkom i krajem, ali možda vredi pogledati, kao osvrt na neke stvari koje se kod Benjamina uporno previđaju ili mistifikuju. To ću verovatno ubaciti u neko novo izdanje tog bukleta.
ODLOMAK IZ PREDGOVORA ZA SVESKU N
… Možemo samo da nagađamo da li bi Benjaminova kritika "progresa" – što je ovde središnja tema – poprimila još eksplicitnije crte, da je te 1940, kada se njegov put naglo prekida, bilo malo više sreće. Takva kritika se razvijala i pre i posle Benjamina, nezavisno od njega, ali svaki od tih doprinosa (ako bi zaista bio doprinos), ma koliko bio nedorečen, naglašavao bi neke detalje koji bi drugde izostajali, donosio nove uvide i tako pružao poseban podsticaj. Tako je i s nekim Benjaminovim beleškama iz ove grupe – iako je to samo jedno od pitanja kojima se tu bavio. Ali možda pitanje nad pitanjima, ako pogledamo ukupan danak koji ta opsesivna ideja ubira i danas, na svakom planu. Ili opet, ako pogledamo šta sve dolazi u pitanje kada se uvrežena postavka preokrene: kada ideju o lineranom, univerzalnom progresu (jedan opšti recept za sve lične, lokalne i kulturne situacije) zamenimo idejom o ostvarenju (beleška N2, 2), o kretanju koje u svakoj pojedinačnoj tački – u svakom trenutku, u svakome od nas – stremi procvatu (ili "naviše", kako to ovde tragom jednog citata iz Locea sugeriše Benjamin). To je nešto sasvim suprotno od uobičajene prakse licitiranja ukupne ljudske cene koju treba platiti da bi se postigao što veći kvantitativni "output", pokazatelj otuđene, ne-ljudske moći institucija i interesa (bruto nacionalni proizvod, životni standard, prosečne plate, dalji razvoj superzahtevnih tehnologija). Kako i dalje istrajavati u tom racionalizovanom kanibalizmu, za koji se žrtvovanje celih naraštaja podrazumeva?
Ta ideja o Izlasku iz začaranog kruga istorije dominacije – o spasenju, izbavljenju, iskupljenju – u kojoj je malo ko prepoznao glavnu temu one najbolje struje u celoj modernoj epohi (svi oni koji su pokušavali da se iščupaju iz stiska ove kulture), a ne samo neki ezoterični sastojak preuzet iz judeohrišćanske tradicije, ovde se otkriva u svom punom etičkom značenju, kao revolucija (radikalni obrt) u ravni vrednosti ili kriterijuma. Ne može se više govoriti ni o kakvom napretku, sve dok je cena tako visoka i okrutna. Ishod bi morao biti takav da čak i oni koji su nemilice žrtvovani u ime "progresa", ali i svih drugih "viših ciljeva" – svi naši mrtvi – budu spaseni. Nemoguć, očajnički zahtev, ali jasna etička orijentacija. Ne možemo na to samo slegnuti ramenima i reći "šta je bilo, bilo je". Spisak onih koji su u tome videli "istorijsku nužnost" ili to pravdali još brutalnije zaista je poražavajući.
(Benjamin u tom delu navodi starog istoričara Locea: "Nema progresa… ako to ne znači uvećanje sreće i savršenstva i za one duše koje su patile u prethodnom, nesavršenom stanju" – Hermann Lotze, Mikrokosmos, III, Leipzig, 1864, str. 23).
Možda taj dramatični vrhunac ovih beleški nije trebalo otkriti toliko unapred (iako smo se s njim već sreli na nekoliko mesta u Tezama o shvatanju istorije); ali ovo nije najava za neki film, a i samo želim da naglasim taj etički momenat koji leži u osnovi tog famoznog "teološkog sadržaja" Benjaminove misli. To je ono zbog čega su neki požurili da ga otpišu kao nesuđenog rabina, a neki, opet, da ga kanonizuju kao još jednog sveca među filozofima, koji se u poslednji čas spasao pošasti marksizma. Ali njega je taj emancipatorski aspekt nekih drevnih teologija privlačio upravo zbog svog eksplicitno etičkog i samim tim političkog naboja; sigurno ne iz nekih onostranih razloga.
(Svoj odnos prema teologiji Benjamin je ovde objasnio u beleški N7a, 7: "Moja misao je povezana s teologijom kao upijajuća hartija s mastilom. Ona je natopljena njome. Ali, ako bismo gledali samo upijajuću hartiju, od onoga što je napisano ne bi ostalo ništa.")
To je ono što je Benjamin pokušao da vrati u marksizam, i ne pomišljajući da šmugne iz njega – ovde i u Tezama sebe još vidi kao "dijalektičkog materijalistu" – iako je, kao što pokazuje i njegova prepiska, bio svestan koliko je taj pokušaj izbavljenja samog marksizma iz kandži tehničkog uma bio uzaludan pokušaj.
Ali, ako ne marksizam, onda bi se još mogao spasiti sam um: naša misao, imaginacija, naše iskustvo i odnosi. Ako ne insistiramo na etičkom odnosu prema svetu i bližnjima, onda, pod ovim ili onim izgovorom, možemo usvojiti samo neki oblik neetičkog stava: tehnički, oportunistički, kanibalistički. Za nova žrtvovanja uvek će se naći opravdanja. Na tom kontinuiranom etičkom debaklu ne može se izgraditi ništa dobro; ništa vredno daljeg zadržavanja, kamoli daljeg "poboljšavanja".
Prema tome, Izlazak…
(kraj odlomka)
Pogledajte malo Benjamina, podsetite se, uputite mu neku dobru misao! Ne dajte ga štreberima!
Tu je inače znalo da bude lepih podudarnosti. Baš kad sam završavao prevod teksta Lize Fitko, jedne letnje večeri 2018, zacvrčao je telefon... Poruka od A. i M. – iz Portboua! Išli da rade u južnu Francusku, poljoprivredne poslove, i onda pomislili na Benjamina (o kojem nikada nismo nešto mnogo pričali). Nisu, naravno, mogli znati da baš u tom trenutku sedim za stolom i gledam mapu prelaska Pirineja od Banlija do Portboua... Nisam ih čuo mesecima pre toga. A onda, ding-dong, eto njih! Malo kasnije poslali su mi i neke fotke.
Šta nam govore te podudarnosti? Kako to izraziti? Ne znam, osim što nam pokazuju da mislimo jedni na druge, da nam neke stvari znače i da su neke potrage u toku.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages