Erik Sati: Poglavlja ispreturana u svakom pogledu: Izbor tekstova

[AG]

U ovom žurnalu:

 

1. Erik Sati, izbor tekstova

2. Radna verzija

3. Odjavna špica

 

 

Erik Sati: Poglavlja ispreturana u svakom pogledu: Izbor tekstova

Za sada, kao fajl u Anarhističkoj biblioteci (oko 290 A4 str.): 

https://anarhisticka-biblioteka.net/library/erik-satie-poglavlja-ispreturana-u-svakom-pogledu-sr

 

Prevod, komentari i priprema: AG, 2013, 2024–2025.

 

Korekcije i sugestije: Marko Paunović, iz Radionice muzičkog nameštaja "Paunović", 2024–2025, https://markopaunovic.bandcamp.com

 

Još ću raditi na ilustracijama, to je duži proces, sada ih ima tek pomalo, ali sami tekstovi već mogu da idu.

 

Ovde samo ponavljam uvod za ovu "radnu verziju", koju sam već ubacio u Anarhističku biblioteku. Isto možete odmah videti i tamo ili nastaviti s čitanjem žurnala.

 

Kao što sam tu objasnio, štampana verzija će morati da malo sačeka, dok shvatimo šta smo uopšte uradili i kako to diše. Neplanirano, ispade jedna od najvećih knjiga koje smo do sada pripremili. Ali i najsloženija, zbog raznovrsnosti i osobenosti materijala. To je i glavna svrha njegovog objavljivanja u ovom obliku: da sve vidimo kao celinu i novim očima.

 

Pogledajte, javite kako vam se čini i ako primetite neke greške!

 

a.

 

 

 

 Éric Alfred Leslie Satie, 1866–1925; od 1884, Erik Satie.

Ovih dana dešava mi se nešto zaista neobično: optužuju me da sam dopustio da me smatraju za ludaka – iako sam razuman kao i vi ili ja.

 

Uvek sam govorio – i nastaviću da to ponavljam još dugo posle svoje smrti – da nema nikakve umetničke Istine (samo jedne Istine, naime)… (iz članka o Stravinskom, 1922)

 Znamo da univerzitetske diplome ne igraju nikakvu ulogu u stvaranju čoveka od pera; izgleda da mu se ne bi zamerilo čak ni kada ne bi znao da čita.

 Opet bi bio pisac, samo nepismen, to je sve.

Kod muzičara je to drugačije…

("Mesto obrazovanja", 1922)

 

KAO SLAVUJ SA ZUBOBOLJOM.

(Instrukcija za izvođače, iz kompozicije "Osušeni embrioni", 1913)

 

Budimo umetnici, a da to i ne pokušavamo.

Ideja može i bez umetnosti.

Budimo oprezni prema umetnosti: to je često samo virtuoznost.

 ("Materijal i izrada", 1917)

 

 

 

Boško, evo Satija, konačno!

 

Doduše, i dalje u radnoj verziji. Ali da krenemo s tim.

 

Boško D. je, naime, jedini koji me je unazad deset godina, otkad sam objavio jedan Satijev tekst, u svakom susretu, uvek tako obzirno, ali neizostavno, pitao: "A kad će..." – mala pauza, ja kao ne znam šta će da me pita, tako je išao ritual – "... Sati?" Mislio je na nastavak, koji sam tada najavio. Sada je kucnuo čas i za to.

 

U ovoj i svakoj drugoj verziji, ovaj izbor je posvećen mojoj kumi iz Vankuvera-Beograda, Vladislavi Pepsi Mars, koja mi je otkrila Satija – za koga sam znao, jer se njegovo ime stalno provlačilo kroz literaturu o dadi i nadrealizmu, ali koga nisam slušao (osim jedne varijacije iz filma "Diva", iz 1981) – i mom najboljem drugu Goranu Pegli Marsu (1963–2025), koji je prvi video ovu radnu verziju, tada u mnogo grubljem, ali opet dovoljno preglednom izdanju.

 

Nisam na to ni pomišljao, kada mi je Paunović, iz Radionice muzičkog nameštaja "Paunović", negde u jesen ili zimu 2024, skrenuo pažnju da se 2025. navršava 100 godina od Satijeve smrti (17. V 1866. – 1. VII 1925). To se već uveliko obeležava (širom sveta, ovde slabo, makar za sada). Ovo radimo nezavisno od toga, ali ta podudarnost nam sigurno ne smeta. Naprotiv, biće nam drago ako nekome ko namerava da uradi nešto u tom pogledu – u nekom dobrom duhu, nadamo se – ovi tekstovi budu od koristi

 

Započeo sam ili skoro završio još dosta toga. Ali, pošto su praktično svi glavni tekstovi već prevedeni, i to u povećem broju, zašto da to i dalje stoji, dok se sve ne zaokruži? Posebno što se, kao izbor, i ne može čestito "zaokružiti", s obzirom na obilje i raznovrsnost materijala. U svakom trenutku možemo doći u iskušenje da ubacimo još nešto. Tome onda ne bi bilo kraja, dok ne objavimo sve – a to nas ipak prevazilazi…

 

Ono što se još može menjati su prateći podaci, moji komentari i pomalo sam izbor, ali ne i sami prevodi, osim u hodu, zbog grešaka koje budemo primećivali. A konačan oblik tih pratećih podataka i komentara zavisi i od toga da li ću uspeti da nabavim neke bitne knjige koje mi i dalje izmiču.

 

Uglavnom, ovaj fajl priređen za Anarhističku biblioteku trebalo bi da mi pomogne da vidim kako ovaj izbor diše, odnosno, kako ga najbolje prilagoditi štampanom izdanju – verovatno, za prvo vreme, u formi "kompleta", to jest kutije s nekoliko bukleta; kao Pazolini ili Arp. To bi dakle bila treća kutija, ovog puta "muzička". Samo da još vidimo kako da je spakujemo! Naime, ovo je, koliko za sada vidim, po obimu prevazišlo sva slična izdanja... Videćemo, kada se ubace sve ilustracije, ali nisam to očekivao, išao sam na "izbor", ipak manji, ali onda je to samo tražilo još.

 

Počeo sam, dakle, mnogo ranije, još 2013, nešto posle jednog Vladislavinog malog koncerta za prijatelje i familiju, u njenoj staroj muzičkoj školi (mislim da beše "Slavenski", ali možda je bio i "Mokranjac"), na kojem je svirala i Satija (i Kejdža, pored nekoliko svojih kompozicija). Preveo sam i objavio Satijevu "Depešu", kao minijaturni buklet, u okviru naše dadističke rubrike, a onda uradio još dvadesetak kraćih tekstova. Ali to još nije bila nikakva celina. Godinama, celu deceniju, nisam znao kako da se snađem u tom tako nesrećno rasutom materijalu, pored onoga što je bilo tako izluđujuće nedostupno (na te teškoće osvrnuću se kada se približimo konačnoj verziji). Naravno, radio sam i druge stvari, ali Sati me je uporno kopkao. Onda mi je negde prošle jeseni sinulo. I to je od tada počelo da se naglo proširuje.

 

Prezentacija je laička: o tehničkim aspektima muzike ne znam ništa – ili skoro ništa. Naime, jednom sam, zbog posla, preveo celih 500 strana (!) tekstova Glena Gulda. Možete misliti čega je tu sve bilo. To je bilo za potrebe jednog doktorskog rada. Naručilac posla, jedan mladi profesor klavira, inače briljantan momak, objašnjavao mi je muzičke pojmove, jednom nedeljno, koje bih ja prethodno popisao, iz onoga što bih do tada preveo. To nam je išlo prilično dobro. Ali skoro sve sam zaboravio – a Glen Guld mi je izašao na nos. (Veliki muzičar-izvođač, nema tu šta, ali suviše pretenciozan, a tanak, kao nemuzički mislilac... Opet, njegove čisto muzikološke analize, kojih u toj knjizi ima najviše, trebalo bi da su relevantne. Ne znam da li će se ta knjiga ikada pojaviti, budući da nije rađena za nekog izdavača; davno je to bilo.)

 

Uglavnom, mnogo toga morao sam da učim iz početka, iako, srećom, u Satijevim tekstovima skoro da nema one stručne muzičke terminologije. U sekundarnoj literaturi, koja pokušava da objasni Satijevu muzičku evoluciju i inovacije, toga naravno ima na pretek – i to treba pogledati nezavisno od nivoa muzičkog obrazovanja (Orledge, Potter, Wilkins, Gillmor, Whitting, Cage, Shattuck i ostali, videćete u navedenim izvorima).

 

O, da: pričam kao da svi znaju ko je Erik Sati. Ako zaista ima neko ko ne zna, neka se odmah obavesti, neka ne čeka na mene. Sada se nećemo zadržavati na nečemu što se u glavnim crtama može videti na toliko drugih mesta. Kada na red dođe konačna verzija, uradićemo i to, u obliku prigodnog uvoda, osnovne hronologije, itd., i to ne tek reda radi.

 

A ako nekog čudi da je Sati, muzičar, čije nam je ime poznato, i "nešto pisao" – kao što sam u međuvremenu čuo nekoliko puta, kada bih spomenuo da radim na njegovim tekstovima – da, pisao je. Šta? Samo bacite pogled na sadržaj: vrtoglavica zagarantovana. Uz blagi izuzetak najranijih satiričnih komada, mada opet sjajnih, koji se oslanjaju na satiričnu tradiciju uopšte i onu monmartrovsku posebno, u svakoj od tih pisanih formi – člancima, predavanjima, "instrukcijama" za muzičare, aforizmima, novinskim "oglasima", ličnoj prepisci – bio je tako blaženo i divlje originalan da se tome ne mogu naći ni prave preteče, ni dostojno potomstvo. Kako nije bio društveno pretenciozan kao pisac, to je ostalo prilično rasuto, tako da u prvi mah može delovati suviše usitnjeno ili kao nešto uzgredno. Ali kada se ovako probere i malo zategne, odmah pokazuje svoje pravo dejstvo.

 

Pored toga što je pravio muziku i pisao, Sati je razvio i jedinstvenu "gotičku" kaligrafiju, crtao, pušio cigaru ("… Moj lekar mi je uvek govorio da pušim. Tom savetu bi dodao: 'Pušite, dragi prijatelju, inače će neko drugi pušiti umesto vas'") i pio, avaj, sve, od apsinta do kafe s konjakom, dok ga to nije ubilo. U mladosti je bio i osnivač Mitropolijske crkve umetnosti Isusa Dirigenta – autor "Mise siromaha", borac protiv materijalističke pomame i kosmičkog šunda – i kasnije, dosledno, socijalista, onda i komunista. Eksplicitno i krajnje osobeno komunistički komunista. (Mada ne i "marksista", kao što ćemo videti i što možemo samo da pozdravimo.) Bio je još mnogo toga, ali pre svega je bio kompletno prisustvo: neprekidna, lucidna budnost – sklopljenih ili otvorenih očiju – koja stalno oblikuje svoj izraz, svoje iskustvo, obasjava i prožima time svoje okruženje i tako i druge uzdiže ka svetlosti. Ili im makar otvara put, pukotinu u zidu. I sve to u materijalnim uslovima u kojima bi se svako od nas, za tren oka, ugasio kao sveća. Puf. Ne i Sati. Ni njegovo parče puta nije bilo tako dugačko, budući da se nije štedeo, ne samo u piću, već pre svega kreativno – ali opet, kakva putanja, kakav trag, na nebu iznad ove sive pustinje! Za primer. To uvek vredi pogledati i podrobnije i odatle ovaj izbor.

 

Pored onoga što sledi posle ovog fajla, vredelo bi napraviti i izbor kritičkih i biografskih osvrta. To već ne znam koliko ću stići, ali videćemo. Ovde je to zastupljeno u uvodnim odlomcima i pomalo usput.

 

Naime, ne zna se šta je zanimljivije: on sam ili svedočanstva o njegovom životu, susretima, saradnjama. Treba samo pogledati s kakvim se sve imenima njegova putanja susreće i upliće. Pored onoga što je postigao samostalno, svojim muzičkim i nemuzičkim delima, sarađivao je s Pikasom, Koktoom, Apolinerom, Pikabijom i Reneom Klerom (sa Dišanom i Menom Rejom kao glumcima) na najmanje dva dela koja su obeležila evropsku avangardu: na baletu "Parada", odnosno filmu-baletu "Između činova/ Bez predstave". Debisi, Ravel, bar pola "Šestorke", Brak, Sandrar, Fernan Leže, Brankuzi, Varez, Miro, Magrit, Cara, ostali dadaisti i nadrealisti, doslovno su ga obožavali – osim, u to vreme, za muziku gluvog Bretona, mada će mu baš on, s neutešne distance, prekasno (za njega i Satija, ali ne i za nas), posvetiti jedan od najlepših omaža... Kasnije, Virdžil Tomson i Kejdž, koji su pokrenuli novi talas zanimanja za Satija, koji od tada ne jenjava... Ali kako sada predstaviti sve to? Zato ipak idemo ovako, korak po korak. Videćemo kuda nas to vodi. Ovaj prvi, prilično daleko.

 

Usput, naravno, slušajte Satija. Doživljaj zavisi i od izvođača. To drastično varira, kao što i treba da bude. Ali meni su neki izvođači zvučali kao da imaju nešto protiv Satija. Srećom, više je onih drugih: Pascal Rogé, Aldo Ciccolini, Michel Legrand, Reinbert de Leeuw, Darius Milhaud i ostali, neko bolji za jedna, neko za neka druga dela. Podrazumeva se da je to stvar temperamenta ili ukusa, ali vredi poslušati više izvođenja istih stvari i onda napraviti svoju kompilaciju.

 

Ovo, dakle, nije nikakav "zvaničan" uvod već samo objašnjenje šta pokušavamo da postignemo. Tekstovi, osim u nekim poglavljima, nisu poređani hronološki, nego po srodnosti, temi, kontekstu, dinamici... "Poglavlja ispreturana u svakom pogledu"! Kao što glasi naslov jedne njegove kompozicije... Možda samo na prvi pogled: sve je ipak oblikovano (dakle "komponovano"), urađeno s nekim razlogom. Mislim da ovako dobro teče.

 

Šaljite sugestije, primedbe, ispravke. Ovo je "fajl", nije "taknuto-maknuto". Sve se još može doterivati. Uskoro sledi još.

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 

a.

 

š a l j i   š t o   d a l j e

 

anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali

 

Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)

 

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.