Prašak za zeleno-leve bube i ostale fašiste ili Beogradska razglednica
AG
U ovom žurnalu:
1. Samo jedno
2. Odjavna špica
"Šta je malograđanin? To je svinja (za klanje) koja sanja da će umreti od starosti." — Leon Bloy, L’Invendable, 1909.
"Uradili smo sve što bi uradili i odrasli... Šta nije u redu?" — Vilijam Golding, Gospodar muva (o grupi mlađih studenata na pustom ostrvu), 1954.
NAPOMENA: u naslovu žurnala izdvojio sam zeleno-leve bube, pošto smo s te strane imali malu navalu, naročito unazad godinu-dve, a najviše zbog čitalaca kao što je LKS (samo kao primer, koji mi inače nije blizak, ali koji se pokazao kao posebno ljigav i fanatičan bot svoje partije), još nekih prijatelja (verovatno bivših) i poznanika, sve redom vrlo finih i kulturnih osoba, za koje sam video da nalaze opravdanje za svako nasilje i svaku svinjariju svojih firera.
Isto važi i za najmahnitije sledbenike drugih političkih partija ili "pokreta", koji se sada preporučuju kao "opozicija". Kako takvi sebe vide kao "alternativu", dakle, kao nešto "bolje", kritika uvek mora polaziti od njih. Ne moraju svi koji još nešto očekuju od političkih partija biti i mahniti, ali ovi jesu. To je od početka bilo odvratno, a sada je postalo i opasno. Ušli smo u ciklus Gospodara muva (Belzebuba), to se sada raspomamilo i ne može se više zaustaviti – dok se ne istutnji.
Broj starog londonskog časopisa Anarchy, iz 1965, posvećem romanu i filmu Lord of the Flies. Nije nešto obavezno, mada izgleda kao dobar temat.
Ko je propustio lekciju "Masovna psihologija fašizma" ili "Psihologija linčerske rulje" sada to može da prati in vivo.
To se ovih meseci samo ubrzavalo i sada teče kao na filmskoj traci.
Samo poslednjih nekoliko dana i sinoć: šešeljevski performansi po skupštinama ili ispred njih (devedesetih smo imali jednog takvog, samo s mnogo oskudnijim repertoarom, a sada je to postala norma, i to u "građanskoj Srbiji"), noćna sačekuša za ministra kulture bez obezbeđenja (nije dovoljno da čovek pusti suzu, psihološki je to tako, bez cinizma, ali ga opet podiđe jeza), pripreme – pardon, "pumpanje", kako glasi aktuelna turbo-splavarska parola – za veliki stampedo na vlast 15. marta, uz neprekidno prizivanje "Majdana", "rumunskog" ili "sirijskog scenarija", itd. Ostalo što je tome prethodilo da sad ne nabrajam.
Imamo histeričnu, rabidnu malograđanštinu u pokretu, mlađu i stariju, koja sad već gazi sve pred sobom. Galvanizovani zombiji (to je kad u leš pustite struju, a on krene da se mrda), okrenuti čak i protiv sopstvenih interesa, jedinih za koje znaju, onih materijalnih: najviše histerišu oni kojima nikada nije bilo bolje. "Vučić" je njihov Deda Mraz, ne moj (meni, u tom pogledu, nikad gore).
Klasični socijalni razlozi za zatvorsku pobunu – to je uvek imalo vrlo ograničen domet, ali je bilo više nego razumljivo – postoje uvek, ali u ovom procesu nisu uopšte operativni.
To izgleda paradoksalno, ali ima svoje objašnjenje. Ništa materijalno, nikakav "dobar ekonomski rezultat", čak ni konačno bespogovorno postrojavanje uz "Zapad" (što je ovde glavna politička pozadina, odnosno fiks-ideja), ne može da ispuni prazninu koju stvara odricanje od avanture samoodređenja, od autonomnog i kreativnog oblikovanja sopstvenog života, od ličnog i zajedničkog tkanja novog komunalnog tkiva, od dobrih ljudskih odnosa – što vlast i tržište sigurno nisu. Sve to u ovim gibanjima nije nikakva tema.
To je ono što ne dopire ni do "Vučiča" i njegovog "Malog", kad krenu da plaču: "Nikad veće plate, penzije, potrošnja..." – zaista je tako – "nikad više putovanja, automobila... Od MMF-a samo reči hvale, čak i 'kreditni rejting'! Potpuno besplatan javni prevoz u Beogradu! Pa kako onda sve ovo...?"
Ništa im ne vredi. Kao što neće vredeti ni nekom novom režimu, budući da ostajemo sa istim starim nama, s istorijom koju ne možemo zameniti za neku drugu, koja nikada neće biti ona u rasponu od Dantea, zlata i mirođija iz dalekih kolonija, blagovremene "modernizacije" i skandinavskih zatvora sa pet zvezdica. Tu gladnu avet, tu ljudsku rupu, koju luči cela ova kultura organizovane pasivnosti, ništa ne može da zakrpi.
Ali kako sada takvima objašnjavati ili prosto reći bilo šta? Nema više rasprave, kritike, samokritike, argumenata, pravih pitanja, ničega. Ili ste s njima ili protiv njih, i to je to. Dakle, fašizam, ne toliko kao artikulisana ideologija, već kao dominantan oblik ponašanja.
Ja sam svakako protiv.
Sve ide ka ubijanju. S time sada može da počne i neko treći. Uslovi su savršeni.
Svako ko je doprineo tome, svojom podrškom ovakvoj "opoziciji" (prethodnom režimu, njegovim satelitima, botovima i novijim klonovima), dakle svako ko je za ubijanje – de facto, kako god to uvijao, mada to sada malo ko uvija – da se ovde više ne javlja. Ni na ulici. Da to skroz relaksiramo.
Imate svoj "demokratski" cirkus: izbore, glasanje, "kandidate", listiće – kad već ne znate ni za šta bolje, što smo ovde pokušavali da dočaramo par decenija unazad, na milion i jedan način. Što se mene tiče, neka bude kako kod hoćete, tačnije, kako god "većina" odluči, pošto to valjda tako ide.
Ali onda samo tako. Ako niste više za to – šo cela "demokratska" opozicija sada ponavlja u glas – jer vam tu uvek nešto ne štima, dok "vaši" ne pobede, onda ste za ubijanje.
A nema u svemu ovome ničeg vrednog truda, kamoli ubijanja.
Kome nikako nije do toga, ko za to ne može da nađe nikakvo opravdanje, neka 15. marta ostane kod kuće i sluša Donu Samer. I Feel Love.
Neće biti dobro, ali srećno svima. Čuvajte sebe i jedni druge.
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.