Migel Abensur: "Vilijam Moris: utopija i romansa"
77 views
Skip to first unread message
AG
Apr 17, 2021, 5:13:46 PM4/17/21
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Edukacija želje
2. Abensur, Moris, E. P. Tompson
1. Edukacija želje
2. Abensur, Moris, E. P. Tompson
3. Heliotrop
4. Odjavna špica
Migel Abensur: "Vilijam Moris: utopija i romansa" (1973, 1982, 2004) + E. P. Tompson: "Migel Abensour" (odlomak iz William Morris: Romantic to Revolutionary, 1976).
Tekstove možete pogledati i preuzeti odmah, kao html, doc, pdf i ilustrovani gala-buklet (68 A5 str.)
Povezani tekst: Vijesti iz Nigdine (DAF, Zagreb, 2007, preveo Dinko Telećan).
"Edukacija želje je 'organizaciona funkcija' morisovske utopije. Ta formula može izazvati zabunu: naime, za razliku od tradicije moralnog vaspitanja čovečanstva, utopija ne treba da dodeljuje želji ’ispravne’ ili ’pravedne’ ciljeve već da je nauči da želi, da je podstakne, probudi; ne da joj zacrta cilj već da joj otvori put. (…)
"Želju treba naučiti da želi, da želi bolje, da želi više, i pre svega, da želi drugačije; da odbaci svaki balast, da pronađe lek za slab apetit, da oslobodi plamene ptice želje, da žudnji za avanturom dopusti da se razmahne."
"Utopija ovde nema ambiciju da stvara ili podučava pokret: ona je sastavni deo pokreta, utopijska varijacija zajedničkog iskustva. Cilj je nova vrsta percepcije."
"I Netlau i Vudkok smatraju da je Vilijam Moris uspeo da napiše jednu tako autentično slobodarsku utopiju da to dovodi u pitanje uverenje o nužno autoritarnoj sudbini utopija."
"… Vesti iz Nigdine spadaju u ono što sam nazvao 'novim utopijskim duhom'… Ta orijentacija je u slučaju Vilijama Morisa vodila ka preobražaju same utopije, ka tački u kojoj se, u istom tekstu, sustiču nadovezivanje na klasične utopije i njihovo prevazilaženje, tako što se njihova nasleđena forma zamenjuje utopijom koju ću u nedostatku boljeg izraza nazvati eksperimentalnom… Reč je o utopijskom delu koje se razvija mimo svih ’rešenja’, koje sledi originalnu putanju, pod znakom eksperimenta i potrage."
"Na prvi pogled, Morisova utopija se odlikuje dramskom strukturom koja se razvija na nekoliko nivoa – između likova u priči, odnosno, između likova i naratora – i koja se sastoji od scena koje ne predlažu rešenja već in vivo otkrivaju drugačiji, poželjniji način života, koji raskida kako s buržoaskom idejom o sreći tako i sa utilitarističkim shvatanjima u okviru socijalizma."
itd.
Migel Abensur: "Vilijam Moris: utopija i romansa" (1973, 1982, 2004) + E. P. Tompson: "Migel Abensour" (odlomak iz William Morris: Romantic to Revolutionary, 1976).
Tekstove možete pogledati i preuzeti odmah, kao html, doc, pdf i ilustrovani gala-buklet (68 A5 str.)
Povezani tekst: Vijesti iz Nigdine (DAF, Zagreb, 2007, preveo Dinko Telećan).
"Edukacija želje je 'organizaciona funkcija' morisovske utopije. Ta formula može izazvati zabunu: naime, za razliku od tradicije moralnog vaspitanja čovečanstva, utopija ne treba da dodeljuje želji ’ispravne’ ili ’pravedne’ ciljeve već da je nauči da želi, da je podstakne, probudi; ne da joj zacrta cilj već da joj otvori put. (…)
"Želju treba naučiti da želi, da želi bolje, da želi više, i pre svega, da želi drugačije; da odbaci svaki balast, da pronađe lek za slab apetit, da oslobodi plamene ptice želje, da žudnji za avanturom dopusti da se razmahne."
"Utopija ovde nema ambiciju da stvara ili podučava pokret: ona je sastavni deo pokreta, utopijska varijacija zajedničkog iskustva. Cilj je nova vrsta percepcije."
"I Netlau i Vudkok smatraju da je Vilijam Moris uspeo da napiše jednu tako autentično slobodarsku utopiju da to dovodi u pitanje uverenje o nužno autoritarnoj sudbini utopija."
"… Vesti iz Nigdine spadaju u ono što sam nazvao 'novim utopijskim duhom'… Ta orijentacija je u slučaju Vilijama Morisa vodila ka preobražaju same utopije, ka tački u kojoj se, u istom tekstu, sustiču nadovezivanje na klasične utopije i njihovo prevazilaženje, tako što se njihova nasleđena forma zamenjuje utopijom koju ću u nedostatku boljeg izraza nazvati eksperimentalnom… Reč je o utopijskom delu koje se razvija mimo svih ’rešenja’, koje sledi originalnu putanju, pod znakom eksperimenta i potrage."
"Na prvi pogled, Morisova utopija se odlikuje dramskom strukturom koja se razvija na nekoliko nivoa – između likova u priči, odnosno, između likova i naratora – i koja se sastoji od scena koje ne predlažu rešenja već in vivo otkrivaju drugačiji, poželjniji način života, koji raskida kako s buržoaskom idejom o sreći tako i sa utilitarističkim shvatanjima u okviru socijalizma."
itd.
Najjači tekst dugo vremena unazad. Jedan od onih tekstova koji su "menjali paradigmu", kako se to kaže, u ovom slučaju, pogled na "utopiju", kao žanr i misaoni postupak, i usput otvorili još neka važna pitanja. Daleko od toga da je iscrpan, u svemu nesporan ili da nas može poštedeti napora dalje artikulacije, ali kao doprinos je zaista izuzetan.
U dodatku, osvrt E. P. Tompsona, koji je prvi skrenuo pažnju na Abensurovu tezu o morisovskoj utopiji kao "edukaciji želje", što je presudno uticalo na njeno dalje širenje. U samom bukletu je rečeno nešto i o nastanku teksta, njegovim raznim izdanjima, itd.
Između Morisovih eseja ili predavanja i Vesti iz Nigdine, kao njegovog glavnog "utopijskog" dela, skoro da nema prelaza u tonu i pristupu: to je smelo i poletno razmatranje problema i mogućnosti, odnosno, postojećeg stanja i ljudskih i komunalnih potencijala koje to stanje blokira. Za razliku od skoro svih ostalih reformatorskih bula i utopija, drevnih i modernih, to nisu strogi tehnički planovi koji samo čekaju svoje naredbodavce i izvršioce. Kod Morisa, to je vežba kako iz opšte orijentacije, tako i u nizu konkretnih detalja, iako ovo drugo sigurno nije mogao da obuhvati toliko široko i precizno da bi zadovoljio svačija očekivanja. Njegov doprinos se sastoji u upornom kretanju u novom smeru.
Nije dakle stvar u poigravanju jednim žanrom ili u zatvaranju u neki idealizovani svet mašte; razmatranje problema i mogućnosti treba da promeni i zaoštri naš odnos prema postojećem kulturnom poretku i to u onoj presudnoj tački: u ravni naših očekivanja. Kada se ona više ne vezuju za nešto tako očigledno pogubno, to samo po sebi skreće pogled na drugu stranu. Počinje potraga za nečim novim, umesto da se i dalje iscrpljujemo modalitetima nečega što ne bi ni trebalo da postoji.
Moramo početi da razmišljamo drugačije – bitno drugačije – u odnosu na sve što smo navikli. To je ono što nam Moris sve vreme pokazuje. Kao što sam dodao u jednoj napomeni (kraćoj od ovoga što sledi), u prvi mah obično i ne slutimo do koje mere bi sve što jesmo i što radimo moralo biti drugačije, ako zaista želimo da izađemo iz starih fiksacija: naša razmišljanja, artikulacije, delovanje, ponašanje, međusobni odnosi. Ne prevashodno zbog "društvene promene" ili "menjanja sveta" već da bismo uopšte došli do nekog smislenijeg svakodnevnog iskustva, što podrazumeva čupanje iz sveopšteg procesa degradacije. Treba ući u proces očovečenja, u proces oporavka ili preotimanja naših bića i odnosa. Mora se izgraditi novo biće, a ne samo preći na neki "politički stav" ili "program".
Morisovo shvatanje Promene se u tom pogledu kolebalo, kao i svačije. Reč je o dinamici koju je skoro nemoguće izraziti: s jedne strane, masovno društvo, koje nije nikakvo "društvo" već masivna tehnička organizacija, koja je odavno premašila svaki kapacitet za egalitarne i komunalne društvene odnose, koja nikada ne može postati zajednica; u taj zid uporno udaramo, čudimo se zašto nam ne ide, očajavamo, odustajemo, regresiramo na ove ili one "realističke" pozicije; i s druge strane neodoljivo stremljenje pojedinaca upravo ka tom odnosu, ka zajednici, na osnovu intuicije da samo to ima smisla. Kao što je govorio Fredi Perlman: "Otpor je prirodni odgovor na degradaciju. Tu nema šta da se pravda i objašnjava." Sama ta težnja, ta 1) bezuslovna, 2) heliotropska 3) etička orijentacija, oporavlja nas kao ljudska bića, čuva tu supstancu s kojom se onda može doći i do svega drugog.
U dodatku, osvrt E. P. Tompsona, koji je prvi skrenuo pažnju na Abensurovu tezu o morisovskoj utopiji kao "edukaciji želje", što je presudno uticalo na njeno dalje širenje. U samom bukletu je rečeno nešto i o nastanku teksta, njegovim raznim izdanjima, itd.
Kao što ćemo videti, i kao što bi čitanje Morisove knjige trebalo da nam pokaže, nije reč o spasavanju jednog književnog žanra ili samo jednog misaonog postupka (projekcije). To će odmah biti jasno, ali postaje još jasnije kada se pogledaju i ostali Morisovi tekstovi.
Između Morisovih eseja ili predavanja i Vesti iz Nigdine, kao njegovog glavnog "utopijskog" dela, skoro da nema prelaza u tonu i pristupu: to je smelo i poletno razmatranje problema i mogućnosti, odnosno, postojećeg stanja i ljudskih i komunalnih potencijala koje to stanje blokira. Za razliku od skoro svih ostalih reformatorskih bula i utopija, drevnih i modernih, to nisu strogi tehnički planovi koji samo čekaju svoje naredbodavce i izvršioce. Kod Morisa, to je vežba kako iz opšte orijentacije, tako i u nizu konkretnih detalja, iako ovo drugo sigurno nije mogao da obuhvati toliko široko i precizno da bi zadovoljio svačija očekivanja. Njegov doprinos se sastoji u upornom kretanju u novom smeru.
Nije dakle stvar u poigravanju jednim žanrom ili u zatvaranju u neki idealizovani svet mašte; razmatranje problema i mogućnosti treba da promeni i zaoštri naš odnos prema postojećem kulturnom poretku i to u onoj presudnoj tački: u ravni naših očekivanja. Kada se ona više ne vezuju za nešto tako očigledno pogubno, to samo po sebi skreće pogled na drugu stranu. Počinje potraga za nečim novim, umesto da se i dalje iscrpljujemo modalitetima nečega što ne bi ni trebalo da postoji.
Moramo početi da razmišljamo drugačije – bitno drugačije – u odnosu na sve što smo navikli. To je ono što nam Moris sve vreme pokazuje. Kao što sam dodao u jednoj napomeni (kraćoj od ovoga što sledi), u prvi mah obično i ne slutimo do koje mere bi sve što jesmo i što radimo moralo biti drugačije, ako zaista želimo da izađemo iz starih fiksacija: naša razmišljanja, artikulacije, delovanje, ponašanje, međusobni odnosi. Ne prevashodno zbog "društvene promene" ili "menjanja sveta" već da bismo uopšte došli do nekog smislenijeg svakodnevnog iskustva, što podrazumeva čupanje iz sveopšteg procesa degradacije. Treba ući u proces očovečenja, u proces oporavka ili preotimanja naših bića i odnosa. Mora se izgraditi novo biće, a ne samo preći na neki "politički stav" ili "program".
Morisovo shvatanje Promene se u tom pogledu kolebalo, kao i svačije. Reč je o dinamici koju je skoro nemoguće izraziti: s jedne strane, masovno društvo, koje nije nikakvo "društvo" već masivna tehnička organizacija, koja je odavno premašila svaki kapacitet za egalitarne i komunalne društvene odnose, koja nikada ne može postati zajednica; u taj zid uporno udaramo, čudimo se zašto nam ne ide, očajavamo, odustajemo, regresiramo na ove ili one "realističke" pozicije; i s druge strane neodoljivo stremljenje pojedinaca upravo ka tom odnosu, ka zajednici, na osnovu intuicije da samo to ima smisla. Kao što je govorio Fredi Perlman: "Otpor je prirodni odgovor na degradaciju. Tu nema šta da se pravda i objašnjava." Sama ta težnja, ta 1) bezuslovna, 2) heliotropska 3) etička orijentacija, oporavlja nas kao ljudska bića, čuva tu supstancu s kojom se onda može doći i do svega drugog.
Tako je i Moris, usred svoje "socijalističke agitacije", koja u prvi mah može izgledati kao klasična politička agitacija, uporno ponavljao političkim "realistima" iz drugih socijalističkih organizacija da je "naš glavni zadatak stvaranje socijalista", što je za njega značilo najdublju promenu (ili dakle, oporavak), kroz razvijanje novih formi društvenosti, a ne samo ulivanje nekog novog katehizisa. Bez novog bića ili bez oporavljenog ljudskog bića, nema ni istinski ljudskih odnosa. I dalje ćemo imati odnose između interesa, klasa i funkcija, ali ne i ljudski svet. Videli smo šta su donele "revolucije“ koje su izvodili "stari“ ljudi, oni za koje su se "vlast", "tržište", "nadnice", "podela rada", kvantitaivni učinak i buržoaski "kvalitet" života i dalje podrazumevali.
Teško je to sada izraziti. (Treba s tim nastaviti, tu treba bušiti.) Ali Morisova intuicija u toj stvari bila je čudesna. U jednom pismu prijateljici Džordži (ženi svoj najboljeg drugara Edvarda Bern-Džonsa, čija se slika nalazi na koricama bukleta), pisao je: "Ako me pitaš zašto radim sve ovo, sve što ti mogu reći je da, pre svega, ne mogu drugačije, a drugo, da me u tome ohrabruje neka vrsta vere, da će iz toga proizaći nešto, neka nova kultura, o kojoj trenutno ne znamo ništa" (1881). Bezuslovni otpor, bacanje u novo iskustvo, razvijanje novih formi (još jedna Abensurova, odnosno Morisova tema: "obnova formi"): novih oblika saradnje, življenja, ponašanja, izražavanja, borbe – zato što je to dobro iskustvo, zato što nam "nema druge", zato što ne želimo da se toga odreknemo. To je ono što sve još drži otvorenim. Ostalo nas uglavnom zatvara.
Teško je to sada izraziti. (Treba s tim nastaviti, tu treba bušiti.) Ali Morisova intuicija u toj stvari bila je čudesna. U jednom pismu prijateljici Džordži (ženi svoj najboljeg drugara Edvarda Bern-Džonsa, čija se slika nalazi na koricama bukleta), pisao je: "Ako me pitaš zašto radim sve ovo, sve što ti mogu reći je da, pre svega, ne mogu drugačije, a drugo, da me u tome ohrabruje neka vrsta vere, da će iz toga proizaći nešto, neka nova kultura, o kojoj trenutno ne znamo ništa" (1881). Bezuslovni otpor, bacanje u novo iskustvo, razvijanje novih formi (još jedna Abensurova, odnosno Morisova tema: "obnova formi"): novih oblika saradnje, življenja, ponašanja, izražavanja, borbe – zato što je to dobro iskustvo, zato što nam "nema druge", zato što ne želimo da se toga odreknemo. To je ono što sve još drži otvorenim. Ostalo nas uglavnom zatvara.
U svoje vreme, Moris je pokušao da i sebe i druge u toj stvari pomeri s mrtve tačke, u neumornoj agitaciji i bezbrojnim predavanjima, člancima i esejima; to je radio i u "fikciji", kao što su Vesti iz Nigdine. (Uzgred, "propaganda" je za njega bila čin, oblik delovanja, direktno zalaganje, a ne razlog da svoj izraz redukuje na nivo zamišljenog "prosečnog" čitaoca ili radnika, i tako i sebe i druge liši svakog originalnog doprinosa i mogućnosti pomaka.) U toj knjizi je postigao najsrećniji spoj svoje strasti za srednjovekovnim romansama, za romanima Potrage, i eseja; ta reč izvorno i označava "probu" ili "pokušaj"; u ovom slučaju, to je direktna demonstracija novog načina življenja. Neverovatno je sa koliko je svežine i inovacija prošao kroz to putovanje. E. P. Tompson je u pravu kada kaže: "Vesti iz Nigdine su izgleda nastale spontano, a ne kao plod pažljivog konstruisanja." Da, spontano, ali to je spontanost umetnika-zanatlije, koji, kao što kod Morisa možemo videti u skoro svakom njegovom izdanju, neprekidno razmišlja, dok radi na svom materijalu, i koji u hodu isprobava razne mogućnosti; nešto zadržava i dalje razvija, nešto bez oklevanja odbacuje. U Vestima iz Nigdine to je uspeo sa zadivljujućom lucidnošću, u celom nizu finih detalja. Ako ste prethodno pročitali neku njegovu biografiju i još neke tekstove, to njegovo poigravanje sa sopstvenim iskustvom – ne uvek bajnim, počevši od frustrirajućih debata u Socijalističkoj ligi, s kojima roman počinje, sve do ponora neuzvraćene ljubavi ili umišljene zaljubljenosti (promašeni brak sa Džejn Moris) – otkriće se i kao duhovito ili duboko životno, a ne samo kao vešto zamišljeno. Abensur dobro izdvaja neke od tih detalja, odnosno slojeva teksta: motiv potrage, motive vode i obrednog kupanja, plovidbu rekom uzvodno, ka izvoru (junaci putuju od Morisove kuće u Hamersmitu, ujedno sedišta Socijalističke lige, na londonskoj obali Temze, do njegovog omiljenog mesta, sela Kelmskot, u gornjem toku Temze), neizrecivo bolni, sablasni prekid komunikacije "Vilijama Gosta" s ljudima iz Nigdine pri kraju sna (psihološki genijalan momenat) i košmarni povratak u stvarnost, u rezu koji bi postideo i Linča; ali ako pokažemo sličnu pažnju, ako se prepustimo draži teksta, kao što nam negde na početku predlaže Abensur, umesto da samo grabimo njegovu "tezu", možemo doći i do nekih svojih otkrića.
Usput, Abensur otvara ili nam pomaže da otvorimo i mnoga druga pitanja… Zaista zahvalan, podsticajan tekst, za debate o opštoj orijentaciji i mnogim pojedinostima – postupak koji bi trebalo da se podrazumeva, ali koji kao formu tek treba da obnovimo.
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Usput, Abensur otvara ili nam pomaže da otvorimo i mnoga druga pitanja… Zaista zahvalan, podsticajan tekst, za debate o opštoj orijentaciji i mnogim pojedinostima – postupak koji bi trebalo da se podrazumeva, ali koji kao formu tek treba da obnovimo.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages