Gi Debor, Panegirik (1989)
62 views
Skip to first unread message
AG
Jan 8, 2018, 5:15:29 AM1/8/18
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Panegirik
2. "O zamkovi, o vremena (koja je duša savršena?)"
3. Odjavna špica
Guy Debord, Panegirik (prvi deo), 1989. Tekst možete preuzeti kao html, doc, pdf i ilustrovani gala buklet (48 A5 str.).
Preveli i uredili: Milena Ostojić (Panegirik, Zagreb, 2008, redigovano 2017) i Aleksa Golijanin ("O teškoćama...", Beograd, 2017).
"Leopard umire sa svojim pjegama, a ja nikad nisam kanio, niti vjerovao da sam sposoban poboljšati se. Nikada nisam doista stremio nijednoj vrsti vrline, osim možda toj što sam mislio da me samo neki zločini novog kova, za koje sasvim sigurno nisu mogli znati u prošlosti, možda ne bi bili nedostojni; te još vrlini da se nakon tako lošeg početka nisam promijenio. U kritičnom trenutku ustanka Fronde, Gondi, koji je pružio tako sjajne dokaze o svojoj sposobnosti za bavljenje ljudskim poslovima, naročito u njegovoj omiljenoj ulozi remetitelja javnog mira, sretno je improvizirao pred Pariškim parlamentom lijep citat koji se pripisivao nekom drevnom autoru, komu su svi uzaludno tražili ime, ali koji je najbolje mogao poslužiti kao njegov vlastiti panegirik: 'In difficillimus Rei publicae temporibus, urbem non deserui; in ratis nihil de publico delibavi; in desperatis nihil timui.' On ga je sam preveo ovako: 'U lošim vremenima, nisam napuštao grad; u dobrima, nisam imao interesa; u beznadnim, nisam se plašio ničega.'“ (G. Debord, 1989)
Malo dobre proze, za početak nove sezone. Gi Debor, "Panegirik", njegova čuvena ispovest, verovatno najneobičnija autobiografija napisana u tom žanru. Za razliku od teksta-filma "In girum...", tako snažno prožetog autobiografskim elementima, ovde nema teoretsko-kritičkih osvrta, ili makar ne u prvom planu; ali opet se bavimo onim što je bilo u samom središtu situacionističke teorije: prirodom i građom (ili pređom) ljudskog iskustva. Zato ovo nije ni mogla biti konvencionalna autobiografija. Sam Debor lepo kaže: "Moja će metoda biti vrlo jednostavna. Reći ću što sam volio; a sve drugo će se pokazati i biti dovoljno razumljivo u tom svjetlu."
Očigledno je uživao u isprobavanju posebnog načina prikazivanja elemenata tog iskustva, umesto da se iscrpljuje detaljnim anegdotskim izlaganjem. Polako je razvijao plan, po kojem je sve to trebalo izložiti u tri toma (to "tom" zvuči nekako masivno i pretenciozno, ali reč je o malim celinama). Ali, za njegovog života pojavio se samo prvi tom, posle smrti drugi (koji se sastoji isključivo od citata i fotografija), a treći nikad.
Pošto sada ipak bolje poznajemo Debora, znamo da to kod njega nije bila novost. Time se bavio još od svojih prvih radova, "Urlika" (1952) i "Memoara" (1958), što su praktično autobiografski kolaži, koje je sastavio kada je imao 20, odnosno 27 godina (!), i onda u filmu "In girum" (1978). A kada se desetak godina kasnije pojavio i "Panegirik" (1989), neki su u tome videli maniju beznadežno narcisoidnog i nostalgičnog čoveka, koji je vremenom imao da kaže sve manje toga. Ali, da li su takvi kritičari imali neko iskustvo, vodili neki život, na koji bi se uopšte vredelo osvrnuti? Da li su uopšte shvatili i osetili o kakvim je osvrtima reč? Tom sadržaju se, naime, može prići i drugačije, ne zato da bismo se valjali u sopstvenoj idealizovanoj prošlosti, nego da bismo produbili sopstveno iskustvo i otvorili ga za nove avanture – ili ga produžili za još koji siloviti dah (u vreme kada je pisao "Panegirik", Debor još nije znao da mu nema leka, iako će to uskoro saznati; raspadao se od posledica skoro neprekidnog pijanstva, čemu je, dosledno sebi, bez trunke kajanja, posvetio i neke od najluđih stranica ove ispovesti; ali to nije bila poruka nekog ko se rastaje od života).
Uglavnom, ako je raspoloženje za čitanje dobrog štiva na nivou, videćemo od kakve su građe bili sazdani junaci i junakinje jedne uzorne životne priče.
Dobra proza vapi za dobrim prevodiocem, a to je ono u čemu ovde nismo oskudevali. Konačno! Milena je naša mlada prevoditeljka iz Zagreba, a ovo je bio jedan od njenih prvih prevoda. Prvi put se pojavio u časopisu Up & Underground (da izvinete na hipsteraju, ali to je verovatno do izdavača, odnosno urednika), 2008, u tematu posvećenom maju 1968. Dakle, iste godine kada smo Miša i ja priredili onu antologiju SI za Gradac. Ali, nikako nisam mogao da mu uđem u trag – delom i zato što sam ga tražio u jednom drugom časopisu, koji sam pogrešno asocirao s time... Doduše, nisam bio baš mnogo uporan u toj potrazi, jer sam, poučen ranijim iskustvima s prevođenjem Debora, mislio da verovatno nema druge nego da se to opet prevede (kamo sreće da je neka ohola pomisao, prvi bih voleo da su ti drugi prevodi bili dobri; mada nove prevode ponekad radimo da ne bismo zavisili od bilo čijeg dopuštenja, što zaista ume da bude frustrirajuće). Neke odlomke sam preveo još 2002, kada sam pisao onu priču o SI, a onda sam počeo da radim svoju verziju, više probe radi. Nastavio sam prošle godine, ali sam prvo još jednom sve proverio. I op, ceo prevod se u međuvremenu pojavio kao pdf – samo to, ništa drugo iz tog temata – mislim na scribdu. Da bi sve ostala tajna uvijena u veo misterije, sada opet ne mogu da mu uđem u trag... Ali imam fajl, ako nekog zanima. Najvažnije: pokazalo se da je prevod odličan.
Preko Lele nađoh Milenu – nisam znao da je ona već na listi anarhije/ blok 45, kao redovna čitateljka Žurnala! – koja je odmah prihvatila saradnju. Prevod je, dakle, već bio dobar, ali mu je očigledno nedostajala čestita redaktura (provera, malo fusnota, itd.), a bilo je i par neprepoznatih referenci, što je neke delove činilo nejasnim. Sve normalno, kad se nešto što inače traži zajednički rad ili makar sagovornika, radi usamljenički. Dogovor je bio sledeći: ja uradim jednu ruku, po svome, bez debata oko svakog detalja (osim par kritičnih), jer bi nas to, ovako na daljinu, samlelo; ona drugu i konačnu. I bi tako. Nikad lakša saradnja, s tako dobrim ishodom. Još neke ključne knjige smo uradili u pravoj saradnji – "Društvo spektakla", "Tehniku", "Amicus mortis" – kao i neke kraće tekstove, ali to ipak retko biva, tako da sam prosto morao da o tome kažem neku reč više.
Od dodataka, sasvim organskih, koji čine istu celinu, tu je i strašna Deborova napomena "O teškoćama u prevođenju Panegirika". Sve tako strogo, neumoljivo, skoro sadistički grubo, pomisliće neko. Ali, nije ništa strašno, još manje manijakalno. Debor nudi pomoć prevodiocima, upućuje ih u detalje, žargon, izvore. Dobro je znao kako stoje stvari s prevođenjem, pre svega zbog generalno oslabljene pažnje i sve oskudnije erudicije – što je danas sigurno još izraženije. Iako navodi vrlo stroge propozicije i upozorava da je svaki trud uzaludan ako se one ne uvaže, ne zahteva slepu poslušnost već stavlja prevodioce na iskušenje, isprobava njihovu sposobnost da promisle svako zahtevno mesto i dođu do najboljeg rešenja. To je ponekad značilo i da ga ne treba poslušati, kao što ćemo videti u nekim napomenama. Siguran sam da bi i njemu to bilo po volji.
Pošto smo se Milena i ja najviše bavili odgonetanjem jednog vrlo zahtevnog teksta, sigurno je ostalo nekih grešaka. Ako primetite neku, javite! Podsećam, svi formati koje vam stoje na raspolaganju su fajlovi, tako da se sve može menjati, nije taknuto-maknuto. Nije problem čak ni za buklete, jer njih radimo u mikro serijama. Ako nekome zapadnu primerci s malo više grešaka, u odnosu na kasnije verzije, ne treba zamerati, jer to sigurno nisu neke kardinalne stvari, s tim što buklete ponekad menjamo i iz drugih razloga, ponekad drastično (korice, prelom ili bitno proširen-izmenjen sadržaj), što onda i naglasimo. To je takva forma, i to je njena velika prednost. Mada mi se ovaj buklet baš sviđa, mislim da ga nećemo skoro menjati.
"Prije dvadesete godine, opazih da prolazi mirni dio moje mladosti, i od tad mi jedina obveza bješe neobuzdano slijediti sve svoje sklonosti, iako u teškim uvjetima. Prvo se uputih ka jednom miljeu, vrlo privlačnom, u kojemu je vladao krajnji nihilizam, koji nije više htio znati, a pogotovu slijediti ono što je ranije bilo priznato kao svrha života ili umjetnosti. Taj me je milje ubrzo prepoznao kao jednog od svojih. Tu je nestala i posljednja mogućnost da se jednog dana vratim u normalan tijek egzistencije. Tako sam mislio tada, a ono što je uslijedilo, to je samo potvrdilo. (...)
Naše jedine javne akcije, rijetke i kratke u prvim godinama, imale su ostati sasvim neprihvatljivima; najprije svojom formom, a kasnije, produbljujući se, iznad svega svojim sadržajem. Nisu bile prihvaćene. 'Destrukcija bješe moja Béatrice', pisao je Mallarmé, koji je sâm bio vodič mnogim drugima u prilično opasnim istraživanjima. Tko god se posveti samo tom da radi takve historijske demonstracije, i u skladu s tim odbija bilo kakav postojeći posao, mora znati živjeti na margini. Kasnije ću detaljnije pretresti to pitanje..."
itd.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
PS: Korice bukleta ne možemo da štampamo na tom grubljem papiru sa slike (mada i na onom glatkom, "avorio/ belokost", lepo izgledaju), ali ovde sam ih nalepio na tu pozadinu iz "Memoara" (1958), čisto sve da bude u tonu.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
1. Panegirik
2. "O zamkovi, o vremena (koja je duša savršena?)"
3. Odjavna špica
Guy Debord, Panegirik (prvi deo), 1989. Tekst možete preuzeti kao html, doc, pdf i ilustrovani gala buklet (48 A5 str.).
Preveli i uredili: Milena Ostojić (Panegirik, Zagreb, 2008, redigovano 2017) i Aleksa Golijanin ("O teškoćama...", Beograd, 2017).
*
"Leopard umire sa svojim pjegama, a ja nikad nisam kanio, niti vjerovao da sam sposoban poboljšati se. Nikada nisam doista stremio nijednoj vrsti vrline, osim možda toj što sam mislio da me samo neki zločini novog kova, za koje sasvim sigurno nisu mogli znati u prošlosti, možda ne bi bili nedostojni; te još vrlini da se nakon tako lošeg početka nisam promijenio. U kritičnom trenutku ustanka Fronde, Gondi, koji je pružio tako sjajne dokaze o svojoj sposobnosti za bavljenje ljudskim poslovima, naročito u njegovoj omiljenoj ulozi remetitelja javnog mira, sretno je improvizirao pred Pariškim parlamentom lijep citat koji se pripisivao nekom drevnom autoru, komu su svi uzaludno tražili ime, ali koji je najbolje mogao poslužiti kao njegov vlastiti panegirik: 'In difficillimus Rei publicae temporibus, urbem non deserui; in ratis nihil de publico delibavi; in desperatis nihil timui.' On ga je sam preveo ovako: 'U lošim vremenima, nisam napuštao grad; u dobrima, nisam imao interesa; u beznadnim, nisam se plašio ničega.'“ (G. Debord, 1989)
*
Malo dobre proze, za početak nove sezone. Gi Debor, "Panegirik", njegova čuvena ispovest, verovatno najneobičnija autobiografija napisana u tom žanru. Za razliku od teksta-filma "In girum...", tako snažno prožetog autobiografskim elementima, ovde nema teoretsko-kritičkih osvrta, ili makar ne u prvom planu; ali opet se bavimo onim što je bilo u samom središtu situacionističke teorije: prirodom i građom (ili pređom) ljudskog iskustva. Zato ovo nije ni mogla biti konvencionalna autobiografija. Sam Debor lepo kaže: "Moja će metoda biti vrlo jednostavna. Reći ću što sam volio; a sve drugo će se pokazati i biti dovoljno razumljivo u tom svjetlu."
Očigledno je uživao u isprobavanju posebnog načina prikazivanja elemenata tog iskustva, umesto da se iscrpljuje detaljnim anegdotskim izlaganjem. Polako je razvijao plan, po kojem je sve to trebalo izložiti u tri toma (to "tom" zvuči nekako masivno i pretenciozno, ali reč je o malim celinama). Ali, za njegovog života pojavio se samo prvi tom, posle smrti drugi (koji se sastoji isključivo od citata i fotografija), a treći nikad.
Pošto sada ipak bolje poznajemo Debora, znamo da to kod njega nije bila novost. Time se bavio još od svojih prvih radova, "Urlika" (1952) i "Memoara" (1958), što su praktično autobiografski kolaži, koje je sastavio kada je imao 20, odnosno 27 godina (!), i onda u filmu "In girum" (1978). A kada se desetak godina kasnije pojavio i "Panegirik" (1989), neki su u tome videli maniju beznadežno narcisoidnog i nostalgičnog čoveka, koji je vremenom imao da kaže sve manje toga. Ali, da li su takvi kritičari imali neko iskustvo, vodili neki život, na koji bi se uopšte vredelo osvrnuti? Da li su uopšte shvatili i osetili o kakvim je osvrtima reč? Tom sadržaju se, naime, može prići i drugačije, ne zato da bismo se valjali u sopstvenoj idealizovanoj prošlosti, nego da bismo produbili sopstveno iskustvo i otvorili ga za nove avanture – ili ga produžili za još koji siloviti dah (u vreme kada je pisao "Panegirik", Debor još nije znao da mu nema leka, iako će to uskoro saznati; raspadao se od posledica skoro neprekidnog pijanstva, čemu je, dosledno sebi, bez trunke kajanja, posvetio i neke od najluđih stranica ove ispovesti; ali to nije bila poruka nekog ko se rastaje od života).
Uglavnom, ako je raspoloženje za čitanje dobrog štiva na nivou, videćemo od kakve su građe bili sazdani junaci i junakinje jedne uzorne životne priče.
Dobra proza vapi za dobrim prevodiocem, a to je ono u čemu ovde nismo oskudevali. Konačno! Milena je naša mlada prevoditeljka iz Zagreba, a ovo je bio jedan od njenih prvih prevoda. Prvi put se pojavio u časopisu Up & Underground (da izvinete na hipsteraju, ali to je verovatno do izdavača, odnosno urednika), 2008, u tematu posvećenom maju 1968. Dakle, iste godine kada smo Miša i ja priredili onu antologiju SI za Gradac. Ali, nikako nisam mogao da mu uđem u trag – delom i zato što sam ga tražio u jednom drugom časopisu, koji sam pogrešno asocirao s time... Doduše, nisam bio baš mnogo uporan u toj potrazi, jer sam, poučen ranijim iskustvima s prevođenjem Debora, mislio da verovatno nema druge nego da se to opet prevede (kamo sreće da je neka ohola pomisao, prvi bih voleo da su ti drugi prevodi bili dobri; mada nove prevode ponekad radimo da ne bismo zavisili od bilo čijeg dopuštenja, što zaista ume da bude frustrirajuće). Neke odlomke sam preveo još 2002, kada sam pisao onu priču o SI, a onda sam počeo da radim svoju verziju, više probe radi. Nastavio sam prošle godine, ali sam prvo još jednom sve proverio. I op, ceo prevod se u međuvremenu pojavio kao pdf – samo to, ništa drugo iz tog temata – mislim na scribdu. Da bi sve ostala tajna uvijena u veo misterije, sada opet ne mogu da mu uđem u trag... Ali imam fajl, ako nekog zanima. Najvažnije: pokazalo se da je prevod odličan.
Preko Lele nađoh Milenu – nisam znao da je ona već na listi anarhije/ blok 45, kao redovna čitateljka Žurnala! – koja je odmah prihvatila saradnju. Prevod je, dakle, već bio dobar, ali mu je očigledno nedostajala čestita redaktura (provera, malo fusnota, itd.), a bilo je i par neprepoznatih referenci, što je neke delove činilo nejasnim. Sve normalno, kad se nešto što inače traži zajednički rad ili makar sagovornika, radi usamljenički. Dogovor je bio sledeći: ja uradim jednu ruku, po svome, bez debata oko svakog detalja (osim par kritičnih), jer bi nas to, ovako na daljinu, samlelo; ona drugu i konačnu. I bi tako. Nikad lakša saradnja, s tako dobrim ishodom. Još neke ključne knjige smo uradili u pravoj saradnji – "Društvo spektakla", "Tehniku", "Amicus mortis" – kao i neke kraće tekstove, ali to ipak retko biva, tako da sam prosto morao da o tome kažem neku reč više.
Od dodataka, sasvim organskih, koji čine istu celinu, tu je i strašna Deborova napomena "O teškoćama u prevođenju Panegirika". Sve tako strogo, neumoljivo, skoro sadistički grubo, pomisliće neko. Ali, nije ništa strašno, još manje manijakalno. Debor nudi pomoć prevodiocima, upućuje ih u detalje, žargon, izvore. Dobro je znao kako stoje stvari s prevođenjem, pre svega zbog generalno oslabljene pažnje i sve oskudnije erudicije – što je danas sigurno još izraženije. Iako navodi vrlo stroge propozicije i upozorava da je svaki trud uzaludan ako se one ne uvaže, ne zahteva slepu poslušnost već stavlja prevodioce na iskušenje, isprobava njihovu sposobnost da promisle svako zahtevno mesto i dođu do najboljeg rešenja. To je ponekad značilo i da ga ne treba poslušati, kao što ćemo videti u nekim napomenama. Siguran sam da bi i njemu to bilo po volji.
Pošto smo se Milena i ja najviše bavili odgonetanjem jednog vrlo zahtevnog teksta, sigurno je ostalo nekih grešaka. Ako primetite neku, javite! Podsećam, svi formati koje vam stoje na raspolaganju su fajlovi, tako da se sve može menjati, nije taknuto-maknuto. Nije problem čak ni za buklete, jer njih radimo u mikro serijama. Ako nekome zapadnu primerci s malo više grešaka, u odnosu na kasnije verzije, ne treba zamerati, jer to sigurno nisu neke kardinalne stvari, s tim što buklete ponekad menjamo i iz drugih razloga, ponekad drastično (korice, prelom ili bitno proširen-izmenjen sadržaj), što onda i naglasimo. To je takva forma, i to je njena velika prednost. Mada mi se ovaj buklet baš sviđa, mislim da ga nećemo skoro menjati.
"Prije dvadesete godine, opazih da prolazi mirni dio moje mladosti, i od tad mi jedina obveza bješe neobuzdano slijediti sve svoje sklonosti, iako u teškim uvjetima. Prvo se uputih ka jednom miljeu, vrlo privlačnom, u kojemu je vladao krajnji nihilizam, koji nije više htio znati, a pogotovu slijediti ono što je ranije bilo priznato kao svrha života ili umjetnosti. Taj me je milje ubrzo prepoznao kao jednog od svojih. Tu je nestala i posljednja mogućnost da se jednog dana vratim u normalan tijek egzistencije. Tako sam mislio tada, a ono što je uslijedilo, to je samo potvrdilo. (...)
Naše jedine javne akcije, rijetke i kratke u prvim godinama, imale su ostati sasvim neprihvatljivima; najprije svojom formom, a kasnije, produbljujući se, iznad svega svojim sadržajem. Nisu bile prihvaćene. 'Destrukcija bješe moja Béatrice', pisao je Mallarmé, koji je sâm bio vodič mnogim drugima u prilično opasnim istraživanjima. Tko god se posveti samo tom da radi takve historijske demonstracije, i u skladu s tim odbija bilo kakav postojeći posao, mora znati živjeti na margini. Kasnije ću detaljnije pretresti to pitanje..."
itd.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
PS: Korice bukleta ne možemo da štampamo na tom grubljem papiru sa slike (mada i na onom glatkom, "avorio/ belokost", lepo izgledaju), ali ovde sam ih nalepio na tu pozadinu iz "Memoara" (1958), čisto sve da bude u tonu.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages