List "Anarhija", Beograd 1911.
125 views
Skip to first unread message
AG
Nov 8, 2011, 3:34:04 PM11/8/11
to blo...@googlegroups.com
U ovom zurnalu:
1. Anarhija: "Nekoliko reci radi objasnjenja" (Beograd, 1911)
2. Zbogom "crkvi, bogu, drzavi, kapitalu, partiji, DRUSTVU i KLASI"
3. Veliki prekid
4. Cudni su putevi Anarhije
5. Odjavna spica
Pronasao, prekucao i prosledio dalje: Relja Knezevic, koji je napisao i uvodnu napomenu.
Tekst je vec objavljen na Kontrapunktu (posto se nova verzija sajta jos podesava, uradite "reload", ako vam se tekst ne pojavi iz prve), ali mozete ga preuzeti i sa stranice Porodicne biblioteke, kao word.doc (37 KB).
Posto Relja jos istrazuje istorijski kontekst i preporucuje jos neke odlomke iz istog broja "Anarhije" (kompletan broj jos nisam video), taj fajl ce vremenom biti prosiren i mozda priredjen kao posebno stampano izdanje.
IZ TEKSTA
"... Ali nas se ne tice sutrasnjica, sto nas interesuje to je danasnjica. Stoga mi ne preporucujemo nikom da ocekuje revoluciju, koja ce sama nastupiti, kada se kapital bude dosta skoncentrisao i kada se masine budu dovoljno razvile, kada ce se jednim parlamentskim dekretom unistiti beda i ropstvo i zavesti srecnije drustvo, kada ce ti isti ljudi, koji su do toga dana bili robovi, najednom postati slobodni ljudi duhom pa sledstveno i u drustvu, sve zbog nekog neminovnog ekonomskog razvitka.
Ne preporucujemo nikome takodje ni to, da ocekuju da se drustvo preobrazi jednim generalnim strajkom, koji ce pokrenuti jedna energicna manjina, jer to moze i doci, ali ce dotadanju vlast zameniti druga, moguce jos gora i ucinjeno nije nista, jer robovi ne mogu stvoriti slobodno drustvo.
Ne preporucujemo nikome takodje ni to, da uvidevsi da je zabluda i jedno i drugo, da pogne pokorno glavu i cuva svoga gazdu, ocekujuci da se bog smiluje na njega i pruzi mu bolji zivot. Ne! To sto mi preporucujemo to je ostvarivanje toga danas sto mnogi misle ostvariti u buducnosti. Osloboditi sebe svih predrasuda i ziveti sto je moguce slobodnije.
Nije dovoljno verovati jednu veru pa ma koja bila: popovska, socijalisticka ili sindikalisticka. Nije dovoljno verovati u socijalnu revoluciju i buduce drustvo, a biti rob u sadasnjosti. (…)
Dakle, potrebno je danas odricati poslusnost crkvi, bogu, drzavi, kapitalu, partiji, drustvu i klasi. Mi hocemo da vidimo danas ljude naviknute da delaju svesno i slobodno. Treba danas svesne jedinke, oslobodjene predrasuda, zajedno sa takim istim jedinkama, da stvaraju svoje zajednice, komune, treba danas ziveti u saglasnosti sa svojim ubedjenjima u koliko je vise moguce. I samo tako, vaspitanjem i oslobadjanjem licnosti i komunisanjem drustva, moci ce da nastane to o kome toliki mastaju, buduce drustvo." (Anarhija, Beograd 1911)
ISTORIJSKI KONTEKST (nekoliko fragmenata; Relja Knezevic)
Prvog maja 1910. beogradska grupa izdaje prvi broj lista "Komuna" (organ anarhokomunista) i od tada grupa deluje pod tim imenom. Kao i prethodne grupe, i ova organizuje javna predavanja i konferencije, ucestvuje u strajkovima, sindikalnim aktivnostima, antiizbornoj agitaciji, itd. (…)
Glavni urednik lista bio je Stevan Milic, tekstilni radnik i clan Saveza tekstilnih i fabrickih radnika… Ostali clanovi grupe koji se spominju bili su D. Visnjic, Milan Rizanovic i kelner Sava Devuric, koji je prilikom strajka kelnerskih radnika u Beogradu 1911. polio vitriolom stolnjake i posudje u kafani Ruski car. (…)
"Komuna" je bila najdugotrajnija anarhisticka grupa koja je delovala kod nas u tom periodu. Njihova najambicioznija aktivnost bila je osnivanje Sindikata slobodnih radnika. Taj sindikat je bio zamisljen kao anarhosindikalisticka organizacija, koja je trebalo da deluje na prostoru Srbije i Vojvodine. Kao sediste sindikata oznacena je Budimpesta, a kao njegov organ list "Komuna", koji je izlazio u Beogradu. (…)
Godine 1911, 13. novembra, list menja ime u "Anarhija". Zajedno s nazivom, promenjena je i orijentacija lista. Uvodni clanak donosi neke razloge za tu promenu.
O TEKSTU
Oduvek sam verovao u duhove, narocito u one dobre, ali sada to mogu da kazem bez blama. Skoro sve sto pricamo iz ovog pravca, godinama, samo napisano pre tacno 100 godina i to bas ovde, u Beogradu.
Tacnije, da odmah razvejemo svaki lokalpatriotizam (tekst ionako nije mogao biti napisan u bloku 45, 1911!), sve je ocigledno nastalo na malo sirem potezu: korespondencija sa idejama koje je Gustav Landauer razvijao od 1900, a posebno od 1905–1911 je vise nego upadljiva, samo sto o stvarnim vezama i uticajima za sada ne znamo nista (istrazivanje je u toku). Jedino se, na osnovu prethodnih veza ove grupe sa anarhosindikalistma iz Budimpeste, moze pretpostaviti da su bili upoznati sa idejama koje su kruzile na nemackom govornom podrucju, sto ukljucuje i prevode ili originalne tekstove ruskih anarhista.
Ali, do sada sam znao samo za Landauera, kao nekog ko je eksplicitno razvezao mogucnost duboke i nepovratne promene ljudskog sveta od daljeg ekonomskog i tehnoloskog razvoja, ali i od svake revolucionarne ili reformisticke platforme koja stalno zrtvuje pojedinca i sadasnjost -- ili tako sto na pojedinca gleda samo u okvirima kategorija (klasa, narod, ciljna grupa, "obicni ljudi"), a sadasnjost militaristicki osiromasuje na pripremnu ili prelaznu "fazu", koja ceka svoju kulminaciji u obliku revolucije; ili tako sto sadasnjost kasapi na dimenzije "realnog", u datim opstim odnosima, koji se "takticki", do daljeg (da se neko slucajno ne prepadne), ne dovode u pitanje. Ni revolucionari kanibalizam, ni konformisticki aktivizam, niti komunalisticki izolacionizam ovde nisu nikakve opcije.
Tekst je toliko samobjasnjavajuci, jezgrovit i povezan -- koliko god bio pisan starinskim i pomalo nezgrapnim jezikom pismenih ljudi tog doba -- da ga je ovde besmisleno dalje prepricavati. Ali, implikacije su ogromne. Molim vas pogledajte. To je najvaznije otkrice u dosadasnjim iskopavanjima anarhisticke istorije ovog dela sveta, utoliko sto nije rec samo o arheoloskom nalazu, vec o poruci koja i danas izmice mnogima -- ne samo ovde, vec na celom prostoru koji je zahvatio aktuelni talas "okupacija", sa svim strajkovima, protestima i planerskim projekcijama izmedju. Kraj realpolitike, okretanje od svake politike moci, od "politike zahteva", simbolicnih protesta i svake komunikacije sa instancama moci. Odbacivanje svih socijalnih uloga i samog drustva, kao zivotnog okvira. Stvaranje novih oblika zivota i saradnje, novih ljudi, u duhu zajednice, vec sada, "koliko god je to moguce" (ova poslednja propozicija, koja se u tekstu ponavlja nekoliko puta, jasno ukazuje na prisustvo svesti o preprekama i neizbeznosti sukoba). Ako se taj nas potencijal stalno zrtvuje u ime "sazrevanja materijalnih uslova" ili ma kojeg drugog "objektivnog preduslova" ili stalno potiskuje zbog "politike realnog", nesto novo, u ljudskom svetu, nikada nece ni nastati.
Necu sada ponavljati ono sto je preko ovog kanala vec receno u tom duhu, samo upucujem na tekst, da bismo onda o tome popricali malo detaljnije. Sudari s tom siromasnom, plitkom, a opet tako arogantnom realpolitickom perspektivom su svakodnevni. Taj pad u opsesivni realizam cesto je poslednje utociste ne samo za one fascinirane politickom sferom (za njih je to prva i jedina opcija), vec i za one iskreno ozlojedjene i frustrirane jalovim teorijama i simbolicnim protestima. Smisao i uteha traze se u groznicavom hvatanju za ma koji "konkretan" problem ili zahtev. Ali, ta uteha je slaba, a iskustvo siromasno i jednolicno; neki uslovi se mozda poboljsavaju, neki problemi saniraju, ali samo prolazno, a ne prevazilazi se nista. Frustracija, konfuzija i osecanje nemoci samo rastu. To lomi mnoge.
Izlaz iz tog corsokaka trazi se na sve strane. Prijatelji iz i oko Kontrapunkta, kao i oni iz Zrenjanina, koji su pronasli ovaj tekst, privremeno su opisali ta dva pristupa kroz razliku izmedju "politike zahteva" i "politike china". (Prvi deo te postavke cuo sam od Relje, da bi onda Pop, na debati koju smo imali na okupiranom FF, to zaokruzio na ovaj nacin.) Neki su odavno rekli zbogom svemu ovome i zapoceli s nekim drugacijim zivotom, iako cesto uz napustanje terena borbe, kao da dinamika koja se tu odvija ne preti i njihovim fizicki izolovanim ili duhovno ozidanim Barkama. Slicne ideje javljaju se i kasnije -- ali tek mnogo kasnije, potpuno nezavisno od zaboravljenog Landauera ili nepoznate beogradske grupe. Setimo se samo situacionista, Kamata, Zerzana, Perlmana, Boba Bleka ("neprekidni generalni strajk, bez ikakvih zahteva"), insurekcionista (narocito raniji Feral Faun/ Wolfi Landstreicher): svi oni su upozoravali sta sve biva sahranjeno s tim odbacivanjem pojedinca i sadasnjice, zarad neke revolucionarne kulminacije ili "buduceg drustva". U ime "realizma", likvidira se sav nas realni potencijal za borbu, igru, istrazivanje, nove oblike saradnje i uzajamne podrske, za prevazilazenje cele jedne paradigme, a ne samo nekih njenih ekstrema.
"Drustvo koje ukida avanuturu, pravi od ukidanja tog drustva jedinu pravu avanturu" (D. Todd & J. Zerzan, 1985).
"U poredjenju s mojim sadasnjim zatocenistvom, buducnost me savrseno ne zanima." (Raoul Vaneigem, Rasprava o svakodnevnom zivotu, 1967)
"Oni koji pricaju o revoluciji i klasnoj borbi, a da se pri tom ne pozivaju izricito na svakodnevni zivot, na subverzivni potencijal ljubavi i odbacivanja svih ogranicenja, nose leseve u ustima." (Raoul Vaneigem, Rasprava o svakodnevnom zivotu, 1967)
"Revolucija se ne ostvaruje traženjem 25.216 franaka mesecno. Za svoje zivote moramo se izboriti odmah – za zemaljski zivot, u kojem je sve jos uvek moguce." (Letristicka internacionala, 1954)
Taj duh treba odbraniti, ali i naoruzati novim idejama i argumentima, ovde i sada, u konkretnim uslovima i sukobima. To se moze postici samo kroz zivi dijalog -- ili zajednicku potragu, kako vam se vise svidja. Ovakvi monolozi su nuzno ogranicenog dometa. Do tada, jos malo o listu "Anarhija" i njegovim cudnim putevima.
VELIKI PREKID
Kada je rec o maloj i kratkotrajnoj beogradskoj "Anarhiji", nikada necemo saznati kako bi se dalje razvijao taj pokusaj. Slicno mozemo reci i za Landauera. Njega su vec 1919, na najsvirepiji nacin, ubili socijaldemokratski placenici -- ne zaboravimo, to su bili tadasnji "realisti". Ovde, na prostoru Otomanskog Carstva, Balkanski ratovi pocinju vec 1912, a Prvi svetski rat 1914. U Srbiji, kraj rata nije docekala cetvrtina ukupne populacije (ili nesto vise, oko 28%; taj podatak mi i danas izgleda neverovatno, cisto bioloski gledano, ali to je jedna od retkih stvari oko koje se slazu istoricari s raznih strana). Bili su to najveci gubici zabelezeni u tom ratu. Nije iskljuceno da je ta subina zadesila i neke clanove redakcije ili cak sve njih. Ali, na celom ratnom podrucju doslo je do strahovitog prekida. Gubici su, na svim stranama, bili ogromni. Odmah iza Srbije slede Rusija i nemacke zemlje, za njima Francuska (1.7 miliona mrtvih) i Britanija (skoro milion). Kao sto su ukazivali neki istoricari, Prvi svetski rat, najvecim delom, nije izbio zbog preraspodele monopola i kolonijanih poseda, vec iz unutrasnjih razloga. U skoro identicnim frazama, buduci neprijatelji, engleski kralj Dzordz V i nemacki kajzer Vilhelm II, ukazivali su svojim ministrima da bez velikog evropskog rata sledi revolucija. Prvi svetski rat nije podstakao vec likvidirao revolucionarni potencijal. Ono sto je usledilo posle rata, bili su konfuzni ili u korenu deformisani odjeci pretnje koja se u celoj Evropi formirala do 1914. Kasnije, usred danas nepojmljive bede, ocaja i gneva, prevagu odnose rigidne, pojednostavljene "klasnoratovske" platforme, po pravilu autoritarne; u celom medjuratnom periodu nisu se mogli cuti glasovi poput ovog (osim, donekle, na drugom terenu, u pokusajima dade i ranog nadrealizma). U nekim tekstovima koji uskoro slede u Porodicnoj biblioteci, to ce biti detaljnije ilustrovano.
Ipak, "nije sve do raja izgubljeno"! Nosena nekim skrivenim, nedokucivim strujama, poruka Stevana Milica, kelnera Save i ostalih iz "Anarhije", pronasla je svoj put do najakutnije stvarnosti i pruzila nam preko potrebno nadahnuce.
KAKO SMO DOSLI DO TEKSTA
Tekst sam dobio od Relje iz AntiFa-Zrenjanin, a ovaj preko svojih kanala, koje jos nisam sasvim pohvatao, ali koji su se otvorili tokom njegovog istrazivanja istorije anarhistickih ideja i pokreta u ovom delu sveta. Ipak, u prici koja jos ceka svog Huga Prata, sasvim je moguce da iza svega stoji jedno dobro znano ime: nas stari drugar Senta!
Naime, tokom jednog od svojih duzih boravka u Parizu, Senta je dosao u kontakt s bugarskim anarhistima, koji su tamo zavrsili kao politicki emigranti posle Drugog svetskog rata. Oni su u pariskim arhivama, na mikrofilmovima, u moru drugog materijala, pronasli i sve brojeve "Komune", medju kojima se mozda nalazilo i prelomno izdanje iz 1911. To jos ne mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo. To su zatim reprodukovali i prosledili Senti. Komplet je dobio od Zorza (Georges) Grigorova, poznatog bugarskog anarhiste, koji je pisao i pod pseudonimom Zorz Balkanski (1906–1996, pravo ime Georgi Grigoriev). Senta je komplet "Komune" pozajmio Slobodanu Drakulicu (nije napravio rezervne kopije), a ovaj Bozidaru Jaksicu, sociologu iz Beograda. Tu se, za sada, trag gubi. Ipak, moguce je da su kopije kruzile po Beogradu, mozda bile i umnozavane, makar samo rutinski, da bi jedan od tih kompleta stigao i do Zrenjanina, bas u vreme ZAF 2011. Kako se detalji budu otkrivali, tako cemo dopunjavati i ovaj deo price.
"Eto dakle, u glavnome, u kratkim potezima, promene koja je se dogodila, a mi cemo se docnije podrobnije pozabaviti pojedinim pitanjima. Mi znamo da ce biti malo tih koji ce nas razumeti, a jos manje tih koji ce u delu provoditi to sto su razumeli, ali to nas nista ne sprecava da novom snagom stupamo napred, ka anarhiji!" (Anarhija, Beograd 1911)
To bi za sada bilo sve, ali mislim da uskoro sledi i nastavak, samo u nekom drugom obliku.
Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao
a.
Vezane poruke: dovoljno je poci od Zurnala posvecenog Gustavu Landaueru, uz, mozda, nekoliko poruka emitovanih tokom proleca i leta 2011 (Zerzan: Varalica, Adorno: Na moru, Ellul: Anarhija i krscanstvo, Ellul: Hitlerova pobeda?, itd.).
s a l j i s t o d a l j e
Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com
Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.
Porodicna biblioteka
anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.
1. Anarhija: "Nekoliko reci radi objasnjenja" (Beograd, 1911)
2. Zbogom "crkvi, bogu, drzavi, kapitalu, partiji, DRUSTVU i KLASI"
3. Veliki prekid
4. Cudni su putevi Anarhije
5. Odjavna spica
Pronasao, prekucao i prosledio dalje: Relja Knezevic, koji je napisao i uvodnu napomenu.
Tekst je vec objavljen na Kontrapunktu (posto se nova verzija sajta jos podesava, uradite "reload", ako vam se tekst ne pojavi iz prve), ali mozete ga preuzeti i sa stranice Porodicne biblioteke, kao word.doc (37 KB).
Posto Relja jos istrazuje istorijski kontekst i preporucuje jos neke odlomke iz istog broja "Anarhije" (kompletan broj jos nisam video), taj fajl ce vremenom biti prosiren i mozda priredjen kao posebno stampano izdanje.
IZ TEKSTA
"... Ali nas se ne tice sutrasnjica, sto nas interesuje to je danasnjica. Stoga mi ne preporucujemo nikom da ocekuje revoluciju, koja ce sama nastupiti, kada se kapital bude dosta skoncentrisao i kada se masine budu dovoljno razvile, kada ce se jednim parlamentskim dekretom unistiti beda i ropstvo i zavesti srecnije drustvo, kada ce ti isti ljudi, koji su do toga dana bili robovi, najednom postati slobodni ljudi duhom pa sledstveno i u drustvu, sve zbog nekog neminovnog ekonomskog razvitka.
Ne preporucujemo nikome takodje ni to, da ocekuju da se drustvo preobrazi jednim generalnim strajkom, koji ce pokrenuti jedna energicna manjina, jer to moze i doci, ali ce dotadanju vlast zameniti druga, moguce jos gora i ucinjeno nije nista, jer robovi ne mogu stvoriti slobodno drustvo.
Ne preporucujemo nikome takodje ni to, da uvidevsi da je zabluda i jedno i drugo, da pogne pokorno glavu i cuva svoga gazdu, ocekujuci da se bog smiluje na njega i pruzi mu bolji zivot. Ne! To sto mi preporucujemo to je ostvarivanje toga danas sto mnogi misle ostvariti u buducnosti. Osloboditi sebe svih predrasuda i ziveti sto je moguce slobodnije.
Nije dovoljno verovati jednu veru pa ma koja bila: popovska, socijalisticka ili sindikalisticka. Nije dovoljno verovati u socijalnu revoluciju i buduce drustvo, a biti rob u sadasnjosti. (…)
Dakle, potrebno je danas odricati poslusnost crkvi, bogu, drzavi, kapitalu, partiji, drustvu i klasi. Mi hocemo da vidimo danas ljude naviknute da delaju svesno i slobodno. Treba danas svesne jedinke, oslobodjene predrasuda, zajedno sa takim istim jedinkama, da stvaraju svoje zajednice, komune, treba danas ziveti u saglasnosti sa svojim ubedjenjima u koliko je vise moguce. I samo tako, vaspitanjem i oslobadjanjem licnosti i komunisanjem drustva, moci ce da nastane to o kome toliki mastaju, buduce drustvo." (Anarhija, Beograd 1911)
ISTORIJSKI KONTEKST (nekoliko fragmenata; Relja Knezevic)
Prvog maja 1910. beogradska grupa izdaje prvi broj lista "Komuna" (organ anarhokomunista) i od tada grupa deluje pod tim imenom. Kao i prethodne grupe, i ova organizuje javna predavanja i konferencije, ucestvuje u strajkovima, sindikalnim aktivnostima, antiizbornoj agitaciji, itd. (…)
Glavni urednik lista bio je Stevan Milic, tekstilni radnik i clan Saveza tekstilnih i fabrickih radnika… Ostali clanovi grupe koji se spominju bili su D. Visnjic, Milan Rizanovic i kelner Sava Devuric, koji je prilikom strajka kelnerskih radnika u Beogradu 1911. polio vitriolom stolnjake i posudje u kafani Ruski car. (…)
"Komuna" je bila najdugotrajnija anarhisticka grupa koja je delovala kod nas u tom periodu. Njihova najambicioznija aktivnost bila je osnivanje Sindikata slobodnih radnika. Taj sindikat je bio zamisljen kao anarhosindikalisticka organizacija, koja je trebalo da deluje na prostoru Srbije i Vojvodine. Kao sediste sindikata oznacena je Budimpesta, a kao njegov organ list "Komuna", koji je izlazio u Beogradu. (…)
Godine 1911, 13. novembra, list menja ime u "Anarhija". Zajedno s nazivom, promenjena je i orijentacija lista. Uvodni clanak donosi neke razloge za tu promenu.
O TEKSTU
Oduvek sam verovao u duhove, narocito u one dobre, ali sada to mogu da kazem bez blama. Skoro sve sto pricamo iz ovog pravca, godinama, samo napisano pre tacno 100 godina i to bas ovde, u Beogradu.
Tacnije, da odmah razvejemo svaki lokalpatriotizam (tekst ionako nije mogao biti napisan u bloku 45, 1911!), sve je ocigledno nastalo na malo sirem potezu: korespondencija sa idejama koje je Gustav Landauer razvijao od 1900, a posebno od 1905–1911 je vise nego upadljiva, samo sto o stvarnim vezama i uticajima za sada ne znamo nista (istrazivanje je u toku). Jedino se, na osnovu prethodnih veza ove grupe sa anarhosindikalistma iz Budimpeste, moze pretpostaviti da su bili upoznati sa idejama koje su kruzile na nemackom govornom podrucju, sto ukljucuje i prevode ili originalne tekstove ruskih anarhista.
Ali, do sada sam znao samo za Landauera, kao nekog ko je eksplicitno razvezao mogucnost duboke i nepovratne promene ljudskog sveta od daljeg ekonomskog i tehnoloskog razvoja, ali i od svake revolucionarne ili reformisticke platforme koja stalno zrtvuje pojedinca i sadasnjost -- ili tako sto na pojedinca gleda samo u okvirima kategorija (klasa, narod, ciljna grupa, "obicni ljudi"), a sadasnjost militaristicki osiromasuje na pripremnu ili prelaznu "fazu", koja ceka svoju kulminaciji u obliku revolucije; ili tako sto sadasnjost kasapi na dimenzije "realnog", u datim opstim odnosima, koji se "takticki", do daljeg (da se neko slucajno ne prepadne), ne dovode u pitanje. Ni revolucionari kanibalizam, ni konformisticki aktivizam, niti komunalisticki izolacionizam ovde nisu nikakve opcije.
Tekst je toliko samobjasnjavajuci, jezgrovit i povezan -- koliko god bio pisan starinskim i pomalo nezgrapnim jezikom pismenih ljudi tog doba -- da ga je ovde besmisleno dalje prepricavati. Ali, implikacije su ogromne. Molim vas pogledajte. To je najvaznije otkrice u dosadasnjim iskopavanjima anarhisticke istorije ovog dela sveta, utoliko sto nije rec samo o arheoloskom nalazu, vec o poruci koja i danas izmice mnogima -- ne samo ovde, vec na celom prostoru koji je zahvatio aktuelni talas "okupacija", sa svim strajkovima, protestima i planerskim projekcijama izmedju. Kraj realpolitike, okretanje od svake politike moci, od "politike zahteva", simbolicnih protesta i svake komunikacije sa instancama moci. Odbacivanje svih socijalnih uloga i samog drustva, kao zivotnog okvira. Stvaranje novih oblika zivota i saradnje, novih ljudi, u duhu zajednice, vec sada, "koliko god je to moguce" (ova poslednja propozicija, koja se u tekstu ponavlja nekoliko puta, jasno ukazuje na prisustvo svesti o preprekama i neizbeznosti sukoba). Ako se taj nas potencijal stalno zrtvuje u ime "sazrevanja materijalnih uslova" ili ma kojeg drugog "objektivnog preduslova" ili stalno potiskuje zbog "politike realnog", nesto novo, u ljudskom svetu, nikada nece ni nastati.
Necu sada ponavljati ono sto je preko ovog kanala vec receno u tom duhu, samo upucujem na tekst, da bismo onda o tome popricali malo detaljnije. Sudari s tom siromasnom, plitkom, a opet tako arogantnom realpolitickom perspektivom su svakodnevni. Taj pad u opsesivni realizam cesto je poslednje utociste ne samo za one fascinirane politickom sferom (za njih je to prva i jedina opcija), vec i za one iskreno ozlojedjene i frustrirane jalovim teorijama i simbolicnim protestima. Smisao i uteha traze se u groznicavom hvatanju za ma koji "konkretan" problem ili zahtev. Ali, ta uteha je slaba, a iskustvo siromasno i jednolicno; neki uslovi se mozda poboljsavaju, neki problemi saniraju, ali samo prolazno, a ne prevazilazi se nista. Frustracija, konfuzija i osecanje nemoci samo rastu. To lomi mnoge.
Izlaz iz tog corsokaka trazi se na sve strane. Prijatelji iz i oko Kontrapunkta, kao i oni iz Zrenjanina, koji su pronasli ovaj tekst, privremeno su opisali ta dva pristupa kroz razliku izmedju "politike zahteva" i "politike china". (Prvi deo te postavke cuo sam od Relje, da bi onda Pop, na debati koju smo imali na okupiranom FF, to zaokruzio na ovaj nacin.) Neki su odavno rekli zbogom svemu ovome i zapoceli s nekim drugacijim zivotom, iako cesto uz napustanje terena borbe, kao da dinamika koja se tu odvija ne preti i njihovim fizicki izolovanim ili duhovno ozidanim Barkama. Slicne ideje javljaju se i kasnije -- ali tek mnogo kasnije, potpuno nezavisno od zaboravljenog Landauera ili nepoznate beogradske grupe. Setimo se samo situacionista, Kamata, Zerzana, Perlmana, Boba Bleka ("neprekidni generalni strajk, bez ikakvih zahteva"), insurekcionista (narocito raniji Feral Faun/ Wolfi Landstreicher): svi oni su upozoravali sta sve biva sahranjeno s tim odbacivanjem pojedinca i sadasnjice, zarad neke revolucionarne kulminacije ili "buduceg drustva". U ime "realizma", likvidira se sav nas realni potencijal za borbu, igru, istrazivanje, nove oblike saradnje i uzajamne podrske, za prevazilazenje cele jedne paradigme, a ne samo nekih njenih ekstrema.
"Drustvo koje ukida avanuturu, pravi od ukidanja tog drustva jedinu pravu avanturu" (D. Todd & J. Zerzan, 1985).
"U poredjenju s mojim sadasnjim zatocenistvom, buducnost me savrseno ne zanima." (Raoul Vaneigem, Rasprava o svakodnevnom zivotu, 1967)
"Oni koji pricaju o revoluciji i klasnoj borbi, a da se pri tom ne pozivaju izricito na svakodnevni zivot, na subverzivni potencijal ljubavi i odbacivanja svih ogranicenja, nose leseve u ustima." (Raoul Vaneigem, Rasprava o svakodnevnom zivotu, 1967)
"Revolucija se ne ostvaruje traženjem 25.216 franaka mesecno. Za svoje zivote moramo se izboriti odmah – za zemaljski zivot, u kojem je sve jos uvek moguce." (Letristicka internacionala, 1954)
Taj duh treba odbraniti, ali i naoruzati novim idejama i argumentima, ovde i sada, u konkretnim uslovima i sukobima. To se moze postici samo kroz zivi dijalog -- ili zajednicku potragu, kako vam se vise svidja. Ovakvi monolozi su nuzno ogranicenog dometa. Do tada, jos malo o listu "Anarhija" i njegovim cudnim putevima.
VELIKI PREKID
Kada je rec o maloj i kratkotrajnoj beogradskoj "Anarhiji", nikada necemo saznati kako bi se dalje razvijao taj pokusaj. Slicno mozemo reci i za Landauera. Njega su vec 1919, na najsvirepiji nacin, ubili socijaldemokratski placenici -- ne zaboravimo, to su bili tadasnji "realisti". Ovde, na prostoru Otomanskog Carstva, Balkanski ratovi pocinju vec 1912, a Prvi svetski rat 1914. U Srbiji, kraj rata nije docekala cetvrtina ukupne populacije (ili nesto vise, oko 28%; taj podatak mi i danas izgleda neverovatno, cisto bioloski gledano, ali to je jedna od retkih stvari oko koje se slazu istoricari s raznih strana). Bili su to najveci gubici zabelezeni u tom ratu. Nije iskljuceno da je ta subina zadesila i neke clanove redakcije ili cak sve njih. Ali, na celom ratnom podrucju doslo je do strahovitog prekida. Gubici su, na svim stranama, bili ogromni. Odmah iza Srbije slede Rusija i nemacke zemlje, za njima Francuska (1.7 miliona mrtvih) i Britanija (skoro milion). Kao sto su ukazivali neki istoricari, Prvi svetski rat, najvecim delom, nije izbio zbog preraspodele monopola i kolonijanih poseda, vec iz unutrasnjih razloga. U skoro identicnim frazama, buduci neprijatelji, engleski kralj Dzordz V i nemacki kajzer Vilhelm II, ukazivali su svojim ministrima da bez velikog evropskog rata sledi revolucija. Prvi svetski rat nije podstakao vec likvidirao revolucionarni potencijal. Ono sto je usledilo posle rata, bili su konfuzni ili u korenu deformisani odjeci pretnje koja se u celoj Evropi formirala do 1914. Kasnije, usred danas nepojmljive bede, ocaja i gneva, prevagu odnose rigidne, pojednostavljene "klasnoratovske" platforme, po pravilu autoritarne; u celom medjuratnom periodu nisu se mogli cuti glasovi poput ovog (osim, donekle, na drugom terenu, u pokusajima dade i ranog nadrealizma). U nekim tekstovima koji uskoro slede u Porodicnoj biblioteci, to ce biti detaljnije ilustrovano.
Ipak, "nije sve do raja izgubljeno"! Nosena nekim skrivenim, nedokucivim strujama, poruka Stevana Milica, kelnera Save i ostalih iz "Anarhije", pronasla je svoj put do najakutnije stvarnosti i pruzila nam preko potrebno nadahnuce.
KAKO SMO DOSLI DO TEKSTA
Tekst sam dobio od Relje iz AntiFa-Zrenjanin, a ovaj preko svojih kanala, koje jos nisam sasvim pohvatao, ali koji su se otvorili tokom njegovog istrazivanja istorije anarhistickih ideja i pokreta u ovom delu sveta. Ipak, u prici koja jos ceka svog Huga Prata, sasvim je moguce da iza svega stoji jedno dobro znano ime: nas stari drugar Senta!
Naime, tokom jednog od svojih duzih boravka u Parizu, Senta je dosao u kontakt s bugarskim anarhistima, koji su tamo zavrsili kao politicki emigranti posle Drugog svetskog rata. Oni su u pariskim arhivama, na mikrofilmovima, u moru drugog materijala, pronasli i sve brojeve "Komune", medju kojima se mozda nalazilo i prelomno izdanje iz 1911. To jos ne mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo. To su zatim reprodukovali i prosledili Senti. Komplet je dobio od Zorza (Georges) Grigorova, poznatog bugarskog anarhiste, koji je pisao i pod pseudonimom Zorz Balkanski (1906–1996, pravo ime Georgi Grigoriev). Senta je komplet "Komune" pozajmio Slobodanu Drakulicu (nije napravio rezervne kopije), a ovaj Bozidaru Jaksicu, sociologu iz Beograda. Tu se, za sada, trag gubi. Ipak, moguce je da su kopije kruzile po Beogradu, mozda bile i umnozavane, makar samo rutinski, da bi jedan od tih kompleta stigao i do Zrenjanina, bas u vreme ZAF 2011. Kako se detalji budu otkrivali, tako cemo dopunjavati i ovaj deo price.
"Eto dakle, u glavnome, u kratkim potezima, promene koja je se dogodila, a mi cemo se docnije podrobnije pozabaviti pojedinim pitanjima. Mi znamo da ce biti malo tih koji ce nas razumeti, a jos manje tih koji ce u delu provoditi to sto su razumeli, ali to nas nista ne sprecava da novom snagom stupamo napred, ka anarhiji!" (Anarhija, Beograd 1911)
To bi za sada bilo sve, ali mislim da uskoro sledi i nastavak, samo u nekom drugom obliku.
Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao
a.
Vezane poruke: dovoljno je poci od Zurnala posvecenog Gustavu Landaueru, uz, mozda, nekoliko poruka emitovanih tokom proleca i leta 2011 (Zerzan: Varalica, Adorno: Na moru, Ellul: Anarhija i krscanstvo, Ellul: Hitlerova pobeda?, itd.).
s a l j i s t o d a l j e
Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com
Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.
Porodicna biblioteka
anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages