Gustav Landauer: Poziv na socijalizam (DAF, Zagreb, 2021)

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Landauer, konačno
2. "Materijalizam mora biti neki oblik idealizma – pošto je i on pogrešan." (Maršal Salins)
3. Odjavna špica

Gustav Landauer, Poziv na socijalizam (Aufruf zum Sozialismus, 1911, 1919), DAF, Zagreb, 21. I 2021.

Preveo s nemačkog, Kiril Miladinov.

Korice: Danijel Žeželj.

Glavni urednik: Zoran Senta.

166 str., 20 x 15 cm, ISBN 978-953-6956-60-9

Ovo izdanje DAF-ove Biblioteke Ni dieu ni maître (Ni bog, ni gazda) Senta je posvetio našem velikom drugaru Romanu Krauthu (1951–2019).

Povezano izdanje: Gustav Landauer: Der Geist ist alles: izbor tekstova i odlomaka (2011, 2020)

Gustav Landauer u Anarhističkoj biblioteci

Dakle, Landauer. Knjiga koju smo tako dugo željno iščekivali, Poziv na socijalizam, iz 1911, i onda s tim veličanstvenim i tragičnim predgovorom za drugo izdanje, iz januara 1919 (ubijen je 2. maja iste godine, u gušenju Bavarske Crvene republike).

Nismo očekivali da to nužno uradi Senta, a bilo je i pokušaja da se ta knjiga prevede sa engleskog (na osnovu izdanja Telos Press iz 1978, koje uopšte nije loše, za razliku od krša koji je 2010. objavio PM Press). Ali onda je to ipak uradio Senta, prema originalu, u prevodu Kirila Miladinova, i verujemo, kako valja.

To je glavna vest, svi bitni linkovi su gore, a ono što sledi je neobavezna ilustracija – dok u onaj glavni buklet o Landaueru ne ubacim nešto širi osvrt, u kojem ću povezati sve ono što smo do sada pričali o Landaueru.

Pošto novi prevod još nismo videli, evo malo dužeg izbora odlomaka iz knjige, u prevodu za prvu pomoć:

Landauer, Poziv na socijalizam:

"Nikakav progres, nikakva tehnologija, nikakva virtuoznost neće nam doneti spasenje i blaženstvo. Samo na osnovu duha, samo iz najdublje potrebe i unutrašnjeg bogatstva može doći do tog velikog preobražaja koji zovemo socijalizam...

Da, da! Znam da se reč 'duh' često pojavljuje u ovoj knjizi. Možda je to zato što ljudi našeg doba, posebno takozvani socijalisti, izgovaraju reč ’duh’ tako retko i ponašaju se tačno u skladu s tim... Kao što smo rekli, kapital nije stvar već duh (odnos) koji vlada između nas...

Socijalizam je nastojanje da se, uz pomoć ideala, stvori nova stvarnost...

Ne vredi čekati na čovečanstvo, da se ono ujedini, na uspostavljanje komunalne ekonomije i pravedne razmene, ako nismo pronašli i oživeli čovečanstvo u sebi, kao pojedincima.

Sve počinje s pojedincem i sve zavisi od pojedinca. U odnosu na ono što nas danas okružuje i sputava, socijalizam je najveći zadatak kojeg su se ljudi ikada prihvatili. On se ne može ostvariti pomoću nekih spoljašnjih lekarija, kao što su prinuda ili lukavstvo...

Socijalizam nije nauka, iako zahteva sve moguće vrste znanja, kao neophodan uslov za oslobađanje od sujeverja i lažnog života... Ali socijalizam je svakako umetnost, nova umetnost, koja pokušava da gradi sa živim materijalom...

Socijalizam, kao stvarnost, može se samo učiti; socijalizam je, kao i život, pokušaj...

Marksizam je sirovi pregalac koji ne zna za ništa važnije, ništa uzvišenije, ništa svetije od tehnologije i njenog progresa... Bezgranično poštovanje koje zaljubljenici u progres gaje prema tehnologiji ključ je za razumevanje izvora marksizma. Otac marksizma nije ni istraživanje istorije, niti Hegela. To nisu ni Smit, ni Rikardo, niti neko od premarksističkih socijalista, a još manje volja i žudnja za kulturom i lepotom među ljudima. Otac marksizma je vodena para. Stare gospođe proriču iz šoljica za kafu. Karl Marks je proricao iz vodene pare. Ono što je Marks video kao socijalizam, kao neposrednu pripremnu fazu socijalizma, nije bilo ništa drugo nego organizacija proizvodnih pogona na osnovu zahteva koje je u okviru kapitalizma postavila parna mašina...

Naime, socijalizam, kao mogućnost – recimo to odmah, tako da i marksisti mogu da nas čuju, dok pramenovi njihove maglovite i sirove teorije progresa još lebde u vazduhu – ne zavisi od ma kojeg oblika tehnologije ili zadovoljavanja potreba. Socijalizam je moguć u svakom trenutku, ako ga dovoljno ljudi želi...

Socijalizam je, vi, marksisti, moguć u svakom trenutku i s bilo kakvom tehnologijom. Za prave ljude, on je moguć u svakom trenutku, čak i s primitivnom tehnologijom. Opet, čak i s veličanstveno razvijenom mašinskom tehnologijom, od njega, među pogrešnim ljudima, nema ništa.

Svesni smo da nikakav razvoj ne mora doneti socijalizam. Ne znamo za takvu nužnost ili prirodni zakon... Kapitalizam se neće nužno promeniti u socijalizam. On ne mora nestati. Socijalizam neće nužno nastupiti, niti se marksistička formula – kapital-država-proletarijat-socijalizam – mora ostvariti, što i nije tako loše. Ukratko, nikakav socijalizam uopšte ne mora doći.

Ipak, socijalizam može doći i treba da dođe – ako to želimo, ako ga stvaramo. I to je ono što ćemo ovde pokazati."

To je otprilike Landauer: jedan iz one sićušne manjine socijalističkih i anarhističkih mislilaca koji su potpuno razvezali mogućnosti oslobođenja ljudskog iskustva od svakog dogmatskog determinizma, od prethodnog uslovljavanja bilo čime: istorijom, nivoom tehnologije, razvojem "materijalne osnove“, stanjem svesti "drugih“ (Moris, Landauer, Elil, Kamat, Perlman, Zerzan, uz možda još ponekog, ali taj spisak zaista nije mnogo duži).

To je nešto što svi imamo kao iskustvo, ali što obično ne povezujemo sa ostalim idejama o ljudskom stanju: kakvi su prethodni "materijalni uslovi" potrebni da bismo zauzeli neki stav, usvojili neku ideju, insistirali na određenim vrednostima, prešli na neki drugi ili novi odnos? Kada smo zaljubljeni, u dobrom društvu, na nekom dobrom putu, usred neke uzbudljive aktivnosti, poslednje na šta mislimo su "materijalni uslovi", "životni standard" ili "nivo tehnološkog razvoja". Nije tačno da prvo ide stomak, a onda sve ostalo (Hegel, u trenucima kada je uveravao svoje čitaoce kako je i on samo čovek, lik iz kraja, realista; Engels iz govora na Marksovoj sahrani; svaki "učitelj" iz malograđanske škole života pre i posle njih). Sve dok ti uslovi nisu apsolutno parališući, taj aspekt je suštinski sporedan. Na to nas opominje sam život, koji prosto ne može da čeka: da se drugi nakane, da Istorija obavi svoje, da se tehnologija još malo (koliko?) razvije. Reč je o bezuslovnoj orijentaciji, koja nas pomera s mrtve tačke, u pokušaju preotimanja i obnove naših bića i odnosa; ne znamo da li će nas još neko slediti u tome, ali mi prosto ne možemo i ne želimo drugačije, zbog samog tog iskustva – ili "zbog sopstvene ljudskosti", kako to sjajno kaže Landauer u jednom drugom tekstu, i onda dodaje, "Zar to nije čudesno?", budući da samo ta bezuslovna rešenost, čak i nehotično, iako smo ovde toga očigledno svesni, drži tu mogućnost otvorenom i za druge.

Najzad ili pre svega, "materijalna osnova" je samo to, osnova. Pravi ljudski zadatak je nešto sasvim drugo i nameće se u svim uslovima, u svim kulturama i ličnim situacijama: samoostvarenje; traženje sopstvenog puta, izraza, svrhe. Ljudsko biće nema šta drugo da radi na ovom svetu dok ne umre. Na put se mora poći. U tome se može uspeti, slavno propasti ili ne uspeti uopšte. Nije naivna stvar. Ali mi ostajemo prikovani za "osnovu"... U tome sigurno ima i bežanja od tog zadatka, ne samo prinude; svet rada, čak i u svom Devetom krugu, u neku ruku je sjajna pokrivalica, kao što su neki samopregorni, ali reakcionarni duhovi odavno shvatili; kao Karlajl i njegovi škotski puritanci: raditi, raditi, bilo šta, stalno, samo da se odagnaju grešne misli i dela. To je i neki oblik socijalizacije, jadne, ali opet socijalizacije; tu srećemo i neke prave prijatelje, nisu svi uslovi najgori, niti svaki gazda zlotvor, itd. Ipak, šta je to? Pravi život je negde drugde. I to nije nešto opciono: zanemarivanje tog zadatka se ne prašta. Poremećaj stiže poremećaj, degradacija je zagarantovana.

(Ne naslađujem se tom neumoljivom propozicijom, nego je to sa ljudskom zverkom tako. Ako ne nađe svoj put, u dovoljno propusnim okvirima neke podsticajne kulture, na neki aktivan, autonoman način, makar i najskromniji, propada. Ne moram da pričam koliko je kultura u kojoj živimo u tom pogledu podsticajna.)

Nije reč o odbacivanju ili zanemarivanju "materijalnog"; to je normalan aspekt ljudskog iskustva, koji ima svoju evoluciju, koji se razvija, obogaćuje, cveta, i koji bi u svakoj pravoj kulturi trebalo da unapređuje ljudsko stanje i odnose, umesto da ih, kao kod nas, degradira. Ono što se tu odbacuje je uzdizanje "materijalnog" u svemu naređeni princip i strogi preduslov. Najsiroviji determinizam, potpuno brkanje "materijalne osnove" sa smislom ili suštinom. To naravno nije samo neki marksistički specijalitet, već crta koju "levičari", drevni i savremeni, skoro bez izuzetka, dele sa svim ostalim lojalnim pripadnicima ove kulture: opsesivni materijalizam. Tamo gde vlada ta pošast, koja svoj konkretan izraz nalazi u ekonomskoj uceni, kao najstrožem obliku uslovljavanja, zaista nema druge; "materijalno", u obliku novca i privatnog vlasništva, postaje uslov opstanka, koji prosto guta ili deformiše svaki drugi životni sadržaj.

(Maršal Salins je jednom prilikom – u zbirci dosetki i aforizma, "Čekajući Fukoa, i dalje", u novom izdanju s još veselijim naslovom, koji ne treba prevoditi, "What the Foucault?" – primetio sledeće: "Materijalizam mora biti neki oblik idealizma, pošto je i on pogrešan." Upravo tako, i bez sve šale: kada se opsesivno uzdigne u apsolut, to postaje ekstremni oblik idealizma, slepa vera u ideju o "prvenstvu materije" nad svime ostalim. To nema veze sa stvarnošću, u kojoj su svi aspekti povezani u živu celinu; kada se to tkivo pokida, dobijamo ovo u čemu se sada valjamo ili, ređe, iz čega pokušavamo da se iščupamo.)

Landauer sa svojim socijalističkim prijateljima, na izletu u okolini Berlina, 1897.

I tako vam je to sa Landauerom i još nekim zahvalnim misliocima: začas "odlutate" u neka svoja razmišljanja. Ali iako nisam sve to prvi put čuo od Landauera, nešto ipak jesam, a ni za ostalo ne znam koliko bih dobacio da nije bilo njega. Živa je istina da sve to kod njega nije uvek najjasnije izraženo; većina njegovih tekstova su pamfletski, dakle efemerni, suviše vezani za neke prevaziđene uslove; neki su opet vrlo ezoterični, budući da su mu dugo vremena ezoterici bili jedini sagovornici (Martin Buber, Fric Mautner); treba pokazati i malo strpljenja za njegov povišeni ton (Also sprach gute Gustav!), zapenušani stil, silovitu, ali na momente zbrkanu argumentaciju – da bi onda u skoro svakom od tih tekstova sevnulo nešto izuzetno. To se iz njih ne mora cediti. Ko proba, videće da mu takvi trenuci prosto ne mogu promaći.

Oni koji su nas pratili koju godinicu ili deceniju unazad već znaju za Landauera i šta se sve kod njega može naći. Objavili smo nekoliko njegovih tekstova i izbor odlomaka, tu je i jedan letak iz 2019, a on nam je bio i jedan od glavnih oslonaca za debatu o anarhiji (kod Landauera, slično kao i kod Morisa, "socijalizmu") koju smo priredili u Okretnici, sekund pred proglašenje pandemije. S time ćemo nastaviti, samo još naglašenije, a onaj glavni buklet verovatno će biti i značajnije proširen.

O samoj knjizi reći ćemo još neku reč kad stigne u Beograd. Nadamo se da će to biti uskoro. Takođe, ludo se nadamo i skorom nastavku distribucije uživo! Možda prorade i neki knjižarski kanali: Senta je na Sajmu knjiga 2019. napravio neke dogovore s ljudima iz ovdašnjih knjižara ili makar jednom zaista dobrom, ali to teško da i dalje važi, u situaciji koja je nastupila 2020. Ipak, tu je uvek anarhistička distribucija Burevesnik, čiji je jedan od glavnih nosilaca DAF. Samo da sve to opet krene!

Bravo za Sentu i DAF, hvala na Landaueru!

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
 
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
 
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
 
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije

Bukleti (izbor)

Anarhistička biblioteka