Dadaland 2013: nekoliko dana u Cirihu

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Nekoliko dana u Cirihu

2. U Zmajevom gnezdu

3. Napad konkurencije: David Graeber, iste večeri, u istom teriminu

4. Dada više ne stanuje ovde (nego malo dalje)

5. Odjavna špica

"Grad je predivan. Limatski kej je posebno privlačan. Koliko god puta da sam prošao s kraj na kraj tog keja, znam da ću ići opet i da će mi to prijati. Galebovi nisu veštački ili preparirani, oni zaista lete usred grada. Veliki satovi na kulama iznad vode, pristaništa sa svojim zeleno ofarbanim prozorima – sve je tako lepo i čisto. Pravo je. Nije važno da li ću se ovde zadržati ili otići. Mora da još uvek ima ljudi koji imaju vremena, koji još nisu postali 'kompulzivni'; koji nisu napravljeni od papira i vetra i koji ne brkaju poslovne cikluse sa životom, a svoje interese sa sudbinom. Dovoljna mi je ta atmosfera. Nije mi potrebna nikakva razmena, nikakav direktan kontakt. Ovde mogu da se osećam kao kod kuće, kao neka stara kula sa satom ili rođeni Švajcarac. — Hugo Ball, Die Flucht aus der Zeit (Bekstvo iz vremena, 1927), dnevnik, beleška od 29. V 1915.

"'Zakon slučaja', koji sažima sve ostale zakone i prevazilazi našu moć poimanja (kao prvobitni izvor iz kojeg potiče sav život) može se iskusiti samo potpunim prepuštanjem nesvesnom. Smatrao sam da će svako ko sledi taj zakon stvoriti čist život." — Jean-Hans Arp, So schloss sich der Kreis (I tako se krug zatvorio, 1948), napomena br. 30 iz bukleta Dadaland (2013)

* * *

Ne znam kako bi Cirih izgledao Hugu Balu 2013. Godine 1916. to još nije bio najbogatiji grad u Evropi, stecište skoro svog najprljavijeg novca koji kruži ovom planetom. Daleko od toga; u stvari, u Švajvarskoj je tada, dobrim delom, živeo prilično siromašan gorštački, seoski svet. Švajcarci su se još uvek, naveliko, iseljavali u Ameriku, "u potrazi za boljim životom". Kada je reč o ljudima koji možda "još imaju vremena", koji nisu "toliko kompulzivni", pogled na njihova lica, kada se posle posla vraćaju tramvajima svojim kućama ili promiču ulicama, zaledio bi ga za još večnost ili dve (ali, tako je svuda; ništa specifično ciriško; još nismo stigli do klišea koji se obično vezuju za tu sredinu). Stari grad, u kojem je živeo i gde je kasnije, u jednoj iznajmljenoj rupi, osnovao Cabaret Voltaire, još nije bio turistička četvrt. Za tu vrstu nije se znalo ni oko Limatskog keja, iako bi tamo, na nekim mestima, možda prepoznao nešto iz starih dana. "O gradovi, o vremena!" Tako je to s njima, menjaju se nemilosrdno, ne pitaju nas da li je to u redu. Ali, sve ono što je Arp rekao za slučaj važi i dalje, bez promena, zaista kao neki zakon, jači od svih ljudskih izmišljotina koje su imale tu pretenziju.

Dakle, videh i Cirih. Slučajno. Evo šta je bilo.

Posle svog onog mog bavljenja dadom, tokom ovog proleća i leta, negde polovinom avgusta javio mi se Danijel, student sociologije iz Ciriha, i pozvao me da dođem tamo i pričam o svom izdavačkom iskustvu i anarhiji. U prvi mah, samo sam gledao u taj email, ovaj u mene, ništa mi nije bilo jasno. Mislio sam da nešto nisam dobro razumeo. Posle toliko dade, da me neko pozove baš tamo, u Dadaland, gde je sve počelo? 

Proletos sam zaista bio u Cirihu, u svojoj glavi i na webu, dok sam proveravao razne lokacije i pojmove, zbog prevoda Arpa i Huga Balla, i pomalo sanjario da jednog dana, u nekom drugom životu, skoknem tamo. Znao sam da danas to ne može biti kao onda, ali opet sam mislio kako bi bilo lepo obići sva ta mesta. Zbog nekih detalja iz Balovog dnevnika, sanjario sam i o šetnji Limatskim kejom, gore-dole, tek tako, bez nekog posebnog cilja.

Onda sam pomislio da je Danijel nekako video sve to što sam radio. Ali, ne, nije znao ništa o tome. Bio je u Zagrebu, gde je – slučajno – naleteo na moju prijateljicu Lelu. Pošto je trebalo da krene za Beograd, pitao ju je da li ovde ima neko ko radi nešto "zanimljivo", a Lela mu je spomenula mene (bez dade). I onda smo se videli ovde. Tada je sve još bilo maglovito, a ja još uvek nisam bio siguran da se sve to zaista dešava. Bio sam i bolestan, doslovno celo leto, totalno izmaltretiran svime što ide uz to, tako da se nisam mnogo nadao nekom srećnijem obrtu, iako mi je sam taj slučaj, čak i da se sve završilo na tome, malo digao glavu iznad svega toga. Ali onda je sredinom septembra usledio konkretan poziv. U narednih par nedelja utanačili smo sve detalje i 10. X, ranom zorom, krenuo sam za Cirih. U džejms-bondovskom stilu, avionom, što su mi sredili Danijel i njegovi prijatelji iz Freieuni (Frajuni, Slobodni univerzitet, zapravo studentski klub, koji ima svoje programe). Prvi let posle tačno 30 godina. Dobro je prošlo. 

Znači, slučaj. Ali, slučaju treba i "izaći u susret", kao što je to govorio Breton. Ako ga prizivate usiljeno, ništa od svega. Kako bi tako nešto moglo biti slučaj? Možda samo treba ići svojim putem, tragom onoga što vas stvarno vuče, što podrazumeva zaokupljenost u kojoj nema mnogo mesta za jeftinu belu magiju. I onda se ponekad desi nešto, neočekivano, a dobro, kao u snu.

U ZMAJEVOM GNEZDU: DANI LEVICE NA CIRIŠKOM UNIVERZITETU

Zvanično, i sasvim ozbiljno, razlog moje posete bilo je predavanje o anarhiji/ blok 45, kao izdavačkom iskustvu, i mom viđenju anarhije. Trebalo je da pričam u malom klubu Freieuni, ali Danijel je onda predložio da to uključimo u program Dana levice (Linke Hochschultage), serije predavanja, diskusija i projekcija koja se baš tada održavala na Ciriškom univerzitetu. Bio sam malo sumnjičav prema takvom ambijentu, ali nisam pravio pitanje. Najzad, treba ići u vatru, a ne okolo, makar ponekad. Ali, realno, a opet poetski rečeno, gaće sam počeo da punim još u Beogradu.

U stvari, i to je bilo čudno. Sve što me je Danijel pitao da napišem, kraće ili duže, za letak, najavu, sajt, napisao sam iz prve, bez ikakvih problema, direktno na engleskom. I ostatak skice predavanja napisao sam kao da je to nešto najnormalnije na svetu. To nije bio korektan engleski, ali je opet bilo kao iz topa. Jedini problem bio je kako da sve to malo sažmem. I to me je prijatno iznenadilo. Ali, od pomisli da bih sve to trebalo i da pričam, počinjao bih da se gubim. Sve, samo ne to. Nikada nisam pričao duže na engleskom, naročito ne kao neki predavač. Ni mišići usta mi nisu naviknuti da emituju te čudne zvuke; dobijam grčeve. 

Ali, na kraju sve je ispalo fenomenalno. Nekim čudom, opustio sam se odmah po dolasku u Cirih. Danijel me je sačekao na aerodromu, tako da smo odmah počeli da ćaskamo na obostrano lošem engleskom, dakle, na ravnoj nozi, ako mogu tako da kažem, bez mnogo pardona. Ali, sam Danijel, najbolji domaćin na svetu, to što sam konačno u Dadalandu, daleko od košmara koji me je mleo u Beogradu, sve to je počelo da deluje već po dolasku u sam centar, na glavnu železničku stanicu (od aerodroma se stiže vozom, za čas). Prvi pogled na reku Limat i Limatski kej, s mosta Banhof, po kiši: mutno, zajebano, musavo, ali opet veličanstveno. Dobar osećaj. 

Predavanje je bilo iste večeri. Mesto bi iznenadilo naš akademski svet. Bile su to obične radničke barake, pretvorene u učionice, koje je Ciriški univerzitet svojevremeno iznajmio kao dopunske prostorije. Tih dana ih je ustupio mladim levičarima, za njihov program. Kao što je to među aktivistima postalo uobičajeno, sve je bilo lepo organizovano. Kuhinja sa samoposluživanjem (na donaciju), pivo za neke sitne pare, sudopera i klonja u dvorištu, unutra stolovi sa publikacijama raznih frakcija. Dve učionice bile su odvojene za predavanja. U isto vreme bila je tribina o "Crnom marksizmu", koja je bila i posećenija od moje (marksizam, levičarska manifestacija, donekle egzotična tema). Ni kod mene nije bilo loše, skoro sve puno, ali aplauz koji je usledio na kraju sigurno je iznenadio one u susednoj učionici. Nije da se hvalim, iako ima i toga, nego je to prosto bilo dirljivo. 

U samo predavanje sam se prosto bacio, pa kako bude. Nisam gubio nit, osim tu i tamo, ali ništa strašno. Nisam sedeo (bio sam suviše nervozan za tu pozu), kao predavač u sali pored, nagnut nad svojim papirima, nego stajao, išao levo-desno, mlatarao rukama, čitao im neke fragmente na sav glas, komentarisao to, odgovarao na pitanja, polemisao s nekima, provaljivao se, oni padali sa stolica (dobro, figurativno rečeno, nisu baš padali, ali bilo je živo), itd. Ipak, sve je bilo prilično zategnuto. Video sam to i po njima, kako me prate, kao i po njihovim pitanjima i podršci u polemici s jednim ortodoksnim levičarem, što me je dodatno ohrabrilo. A prava priča je usledila tek posle, u dvorištu, kada je sve bilo još opuštenije (uz cigarete, naravno). Nikad kraja. Nekoliko njih mi je reklo da je sve bilo potpuno drugačije od onoga što inače mogu da čuju u takvim prilikama, da nije bilo rutinsko, dakle, dosadno predavanje, ali i da su zaista čuli nešto novo. I ja sam njima bio zahvalan, do neba. Bilo mi je važno i da Danijel bude zadovoljan. U to nije bilo sumnje, trebalo je samo videti kako klima glavom i smeška se. 

Mogli su da vide i sva izdanja anarhije/ blok 45 i nešto bukleta, ali za njih sam pripremio i jedan tekst na engleskom, s kojim je sve počelo i ovde, još 2002: "Ukidanje rada", Boba Bleka. Prava stvar za nemački, protestantski grad, za potomke Ulriha Cvinglija (Zwingli, vođa reformacije u Švajcarskoj, "work hard, pray hard"). To možete da vidite i u galeriji bukleta.

NAPAD KONKURENCIJE

Dok smo išli prema Univerzitetu, Danijel mi je rekao da iste večeri u Cirihu nastupa (da upotrebim taj estradni izraz, koji važi i za mene) i Dejvid Greber, antropolog, jedan od najpoznatijih glasnogovornika pokreta Occupy, autor vrlo popularne knjige Debt, itd. Isto veče, isti termin, samo u ekskluzivnom delu grada, na zapadnoj obali jezera, u fondaciji Gottlieb Duttweiler Institute. Za jednodnevni program, obični posetioci su plaćali ulaznicu od 120 CHF (oko 100 E), a studenti 30 CHF. Danijelu je to bilo trulo, naravno, kao što i jeste, ali to je izrazio bez cinizma (čovek je operisan od toga, predobar), vrlo blago. Ali, malo smo se zezali na tu temu, u stilu, "Šta sad hoće taj, krade nam šou, kakav je to način", itd. 

Kasnije sam pogledao šta je bila tema Greberovog predavanja. Pazite sad ovo: 

"Bivši profesor sa Univerziteta Jejl, sada profesor na LSE (London School of.... eh, Dejvide... Economics), Dejvid Greber se zalaže za anarhiju i političku akciju. On će u svom predavanju naznačiti put koji vodu ka UTOPIJI u kojoj kapitalizam više ne upravlja našim životima i u kojoj će TEHNOLOŠKI PROGRES i DIREKTNA DEMOKRATIJA konačno postati stvarnost."

Ja sam svoju priču zasnovao na tezi da u anarhiji nema NIČEG utopijskog, da je to lični, etički stavi i živ odnos između ljudi. Ako nije to, nešto živo, anarhija je ništa. Ovo o kombinaciji tehnološkog progresa i "direktne demokratije" sada ne vredi da komentarišem. Sušta suprotnost svemu u šta verujem. 

Ali, Dejvid se ipak nije pokazao tako lošim. I to treba napomenuti. I sam je bio revoltiran propozicijama svojih bogatih domaćina i sutradan se pojavio u studentskim barakama, tamo gde smo mi imali tribinu, da bi, besplatno i mimo najavljenog programa, pričao o svom iskustvu sa pokretom Occupy. Rekao je da zaista nije znao za tu pizdariju sa ulaznicama. I ja mu verujem, u to uopšte ne treba sumnjati. On ipak nije deo onog levičarskog jet-seta, koji ne preza od baškarenja u najbezobraznijem luksuzu, kao Žižek, Ransijer, Badiju, Džudit Batler, Hart i ostali redovni gostujući profesori European Graduate School, američke "privatne fondacije"; koja u švajcarskim Alpima svake godine priređuje svoju "letnju školu", za probranu ekipu. (Sve to mi je pričao Danijel, jer sam ja sutradan ipak išao na drugu stranu.)

DADA VIŠE NE STANUJE OVDE

Nema problema, dada je ionako u nama. Ali, nađe se i tamo, nije joj se zaturio svaki trag. Ipak, Cirih kao da krije dadu od samog sebe. U tome je zapravo dosledan. Ni 1916. ta sredina nije bila prijateljska. U grupi formiranoj oko Cabaret Voltaire, nije bilo nijednog Švajcarca, makar ne iz Ciriha. Tu je bila samo Sofi Tojber-Arp, rodom iz Davosa. Svi ostali bili su došljaci, uglavnom iz Nemačke, Rumunije i Francuske. (Sofin lik se nalazi i na novčanici od 50 CHF... Strašno je i pomisliti kako bi ona gledala na to.)

Ipak, kada sam u lavirintu starog grada shvatio da bih svakog časa trebalo da ugledam Cabaret Voltaire, osetio sam pravo uzbuđenje. U stvari, pošto sam išao s te strane, od Limatskog keja na gore, prvo sam došao do broja 14, do kuće u kojoj je živeo Lenjin, njegovog poslednjeg švajcarskog boravišta, pre nego što je zapucao za Rusiju (1917). A onda, Špigelgase br.1. Cabaret Voltaire. Ah.

Ostalo je bilo Uh, ali to prvo Ah me neće još dugo proći. Naravno, Cabaret Voltaire je danas nešto sasvim drugo u odnosu na ono iz 1916. Neguje uspomenu na dadu, ali nemarno, nezainteresovano. Danas ga drže takvi ljudi, iako su ga početkom ovog veka spasili neki drugi, koji nisu dopustili da i ta kuća postane još jedan butik ili restoran u turističkom delu grada. Mesto je od tada prošireno, sada ima tri nivoa (podrum za projekcije, prodavnica, klub-galerija sa kafićem) i na prvi pogled čini se da unutra ima šta da se vidi. I ima, tu i tamo, ali nemate s kim da pričate o tome. Takav stepen nezainteresovanosti ipak nisam očekivao. Ali, šta da se radi. Više o tome u foto albumu, koji sledi uskoro.

Slično je bilo i kada sam prvi put ugledao legendarni kafe Oden (videti Arpov tekst "Dadaland II"). Limatski kej 2. Odmah preko puta ulice (br. 3), kafe Terrasse. Mesta na kojima su Arp, Cara i Valter Zerner napisali svoju poemu "Hiperbola o krokodilu-frizeru i štapu za hodanje" (1919). Ta "poema" je brižljivo očišćena od svakog traga razuma, tako da je neprevodiva, ali opet sam je nekako rekonstruisao, da makar može da se vidi njen tok, i uključio je u buklet (nova verzija još nije stavljena na stranicu Porodične biblioteke). 

Ali sama ta mesta danas vas prosto izbacuju iz sebe. U Odeonu neki previše fin i previše tih svet, koji mrljavi svoje kolače i cucla svoja mlaka pića, sve previše zagasito i tesno (ili imate takav utisak, kada je puno). U knjizi koju je Oden objavio povodom stogodišnjice svog postojanja, ima gomila fotografija poznatih ličnosti, koje su tu navraćale, mnoge od njih spominje i Arp u "Dadaland II", ali nema nijedne fotografije nekog dadaiste – koliko sam stigao da vidim, dok sam prelistavao knjigu pored šanka. U Terasi, neke čudne njuške, ne baš buržujske, i neki običan poslovni svet, ali u mnogo manjem broju nego u Odenu (mesto je inače mnogo veće od Odeona, ali i mnogo skuplje). Ipak, imaju predivnu baštu, koja nažalost nije radila, ali kojom sam ipak prošetao. Prema nekim fotkama iz tog vremena, mislim da je "Anonimno društvo za primenu dadaističkog vokabulara" (Arp, Cara, Zerner) zasedalo baš tu. 

Ipak, ako neko misli da dođe u Cirih zbog ozbiljnijeg istraživanja dade, samo treba da se pripremi bolje od mene. Ja i nisam imao neke istraživačke ambicije. Pre svega, treba računati da tragovi dade u Cirihu nisu bezbrojni i da je sve to uglavnom poznato iz hrpe objavljenih monografija. Ali, vredi videti kako su svi ti časopisi, novinski članci i ostala sačuvana dela izgledali u stvarnosti. 

U tom smislu, prvo treba istražiti zbirku Kunsthaus – muzej moderne umetnosti, koji se najviše posvetio proučavanju dade i objavio nekoliko monografija o tome – zatim Centralnu biblioteku, koja ima dve male vitrine posvećene dadi (do kojih nisam uspeo da dođem, iako sam uporno pokušavao) i možda galeriju Hauser & Wirth, podalje od centra, ali u kojoj je 2012. priređena izložba Arpovih radova. Navodno, imaju i neke publikacije o tome. Trebalo je da idem tamo, trećeg dana, ali onda mi je Buvljak, koji je te subote bio postavljen u samom centru, poremetio sve planove... 

I naravno, tu su Cabaret Voltaire, Odeon i Terrasse, ali više kao mesta hadžiluka, koja svakako treba videti, ali od kojih ne treba očekivati previše ili čak bilo šta, kada je reč o nekim posebnim sadržajima, o duhu dade da ne pričam.

Ali, taj duh je čudnovata stvar, tako da ga možete sresti taman kada pomislite da je iščezao ili tamo gde ga najmanje očekujete. Kao u knjižari Calligramme, kod frau Helene, s kojom sam se sit napričao o dadi. U drugim knjižarama (inače retkim u Cirihu) uglavnom su me gledali belo, iako sam u jednom antikvarijatu našao ponešto, ali samo za gledanje (basnoslovno skupo). Kod frau Helene sam pazario i daleko najbolju monografiju o dadi koju videh do sada: Marc Dachy, Archives dada: Chronique (2005). Iz nje sam, odmah po povratku preveo još jedan predivan Arpov tekst, kojeg nema u drugim izvorima, pismo Sidni Dženis, iz 1953. Knjiga je na francuskom, ali bio sam toliko nadahnut da sam to preveo u jednom cugu, osim dela jedne rečenice, o kojem još mozgam. 

Ali, nekih iznenađenja je bilo i daleko od sveta knjižara i galerija. U kraju u kojem sam spavao, kod Danijela i njegovih cimerki Sandre i Rut, usred onih sumornih ili blesavih izloga i radnji, koje možete videti na svim gradskim periferijama, otkrio sam radnju za restauraciju nameštaja, s velikim, arpovskim dizajnom na ulaznim vratima. Bila je zatvorena, jer sam tada bio u noćnoj šetnji, a sutradan je bila nedelja, kada u Cirihu ništa ne radi (strogo zabranjeno zakonom; inače, Švajcarci su nedavno glasali PROTIV zakona o uvođenju još 2 dodatna neradna praznika, na postojeća 4). Nisam saznao ništa više, ali nema veze, samo neka stoji tamo.

U Cirih sam stigao u četvrtak 10. X, rano prepodne, i vratio se u BG 13. X, u nedelju uveče. Znači, bio sam tamo skoro četiri dana, što je dovoljno za gomilu utisaka. Više o svemu tome moći ćete da vidite u foto albumu. Inače ovom žurnalu ne bi bilo kraja. Album će osvanuti ovih dana, treba sve to malo srediti i probrati, tako da za sada šaljem samo nekoliko fotki. 

Hvala Leli, Danijelu, Freieuni, Sandri, Rut, frau Helen i slučaju, na svemu.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.

 

Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Foto albumi

Bukleti (izbor)

Anarhistička biblioteka

anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.