Alfred Žari: Kralj Ibi ili Poljaci (1896)

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Ibi kao život i predstava

2. Odrastanje u socijalizmu zagledanom u kapitalizam

3. Odjavna špica

Alfred Žari, "Kralj Ibi ili Poljaci: drama u pet činova"; Alfred Jarry (1873–1907, 34 godine), "Ubu Roi ou les Polonais" (1896). 

Tekst možete preuzeti kao word.doc (300 kb, 47 A4 str.), kao html (da odmah bacite pogled) i običan pdf ili kao ilustrovani PDF buklet (4 MB, 60 A5 str.)

Prevod: Ivanka Pavlović, 1964 (Rad, "Reč i misao", br. 523, Beograd, 2001). Prevod prologa i dva Žarijeva predgovora: AG, 2012–2013. 

Neka je sa srećom, u novom letu! I veliki pozdrav svima koji su i dalje s nama. Ali, da ne dangubimo. Nastavljamo odmah, s nekim ludim stvarima. 

Možda izgleda izlišno predstavljati nešto tako poznato kao što je "Kralj Ibi", ali da li je zaista reč o nečemu poznatom? To ćemo još videti. Nezavisno od toga, mislim da je dobro imati taj tekst i u ovom obliku, možda najboljem koji se trenutno može naći. Postojećim izdanjima, tamo gde je prevod dobar (u stvari, genijalan: Ivanka Pavlović), nedostaju svi prateći sadržaji iz originala, a tamo gde se može to može pronaći, prevod, blago rečeno, škripi. Mislim da je ovde sve to spojeno kako valja. Verzija nije konačna, kada je reč o tim dodacima, ali izmene, ako ih bude, neće biti velike. Reč je o velikom avangardnom i antiautoritarnom klasiku, o nečemu što se ne propušta.

Na prvi pogled, ovde smo sa Ibijem zaista imali sreće. Pre svega, imali smo izuzetan prevod, za razliku od, recimo, Engleza i Amerikanca, koji su stalno pokušavali do dođu do "pravog Ibija", da bi ga, evo, tražili i dan danas (video sam tri pokušaja). Ivanka Pavlović je to uradila iz prve. I tu se, kao i u svakom prevodu, nađu greške i prostor za drugačija rešenja (to se lako vidi, ako se niste namučili prevođenjem; menjao sam ponešto). Ali, to je pravi prevod: veran, živ, sočan, lucidan. Zatim, predstava Ateljea 212: nisam video mnogo drugih (a i to što sam video bili su parčići), ali jednostavno ne mogu da zamislim nekog boljeg Ibija. To je, po mnogo čemu, čudo. Ali, sve to ima i onu drugu stranu.

Ta predstava je u stvari zaklonila sam tekst komada i njenog autora. Na primer, tekst jedne od najpopularnijih pozorišnih predstava kod nas, ikada, preveden još 1964, nije se mogao lako naći sve do 2001, pri čemu se noviji i ne tako uspeli prevod Vlade Stojiljkovića pojavio tek 1998. O Žariju, osim uzgredno, nije bilo objavljeno ništa, iako se, mnogo kasnije, pojavilo još par njegovih dela, bez ikakvih prikaza i komentara. Nije bio toliko važan Žari, očigledno, koliko jedna predstava, koja je postala deo večernjeg života Beograda, iz njegovih "zlatnih godina". Njene urnebesne improvizacije, pozajmljene sa ulice, vraćale su se tamo i preko noći menjale gradski žargon i manire. Razvilo se i veselo rivalstvo s drugom predstavom Ateljea 212, u praktično istom sastavu, "Radovanom Trećim": svako je imao svoje mišljenje o tome koja je predstava luđa, smešnija, provokativnija, iako Žarija i gospodina autora druge predstave razdvajaju svetovi i vasione. Ništa drugo se nije nametnulo kao tema. 

Ta predstava je sigurno imala i svoju subverzivnu ulogu, ali više po klimu unutar jednog režima, nego po odnos prema dominaciji i malograđanskom svetu uopšte, iako je to bila glavna namera njenog autora. Doprinela je rastakanju zvanične demagogije, relaksirala odnos prema socijalističkim "svetinjama" (nebrojene "digresije" Zorana Radmilovića, naročito njegovo "obraćanje narodu" iz Drugog čina), unela neko zrnce slobode i raspusnosti u ponašanje ljudi, kao i neka druga umetnička dela iz tog perioda, smatrana za "provokativna". Ishod je mogao biti ovakav ili onakav. Videli smo šta je bilo na kraju: rastakanje tabua i stega jednog režima, pre svega u sektorima kulture i ekonomije (nije potrebno ići dalje), vodilo je ka krvavom uspostavljanju drugog, koji je dugo lebdeo u vazduhu kao "alternativa". Živeli smo u socijalizmu čežnjivo zagledanom u glamur i ostale draži kapitalizma, u režimu koji je tu čežnju u isti mah otvoreno podsticao i frustrirao, time što je ipak ostajao "socijalistički". Prevladao je mentalitet zbog kojeg je Žari i napisao Ibija: onaj liberalni, malograđanski, "go-m-narski", kako bi to rekao čika Ibi, čiji se apetiti više nisu mogli zadovoljiti u starim administrativnim okvirima. To nije bio jedini oblik nezadovoljstva, ali pričamo o onome što je prevladalo. 

Tako je i ova predstava više privlačila ljude u Atelje 212, što je brzo postalo stvar prestiža i voajerskog iščekivanja neke nečuvene lascivnosti, izrečene javno i u "ustanovi kulture", nego što je pozivala na preispitivanje bilo čega. Tek poneko je, pretpostavljam, obratio pažnju na Žarijevo delo i primer, i onda možda otišao dalje, ka onome što se naziva "avangardom" ili "modernom". Iako sam znao za predstavu i gledao je na TV (jedna od najboljih izvedbi, kažu), za Žarija sam se vezao tek kasnije, idući sasvim drugim putem, kroz literaturu (razne stvari, koje su govorile o toj epohi, sve dok nisam došao do dade i nadrealizma, a zatim do "Mužjačine", Žarijevog romana iz 1902, u majstorskom prevodu Duška Vitasa). Tako sam i mogao da dođem do konteksta u kojem se Ibi formirao i eksplodirao kao bomba. Koje vreme. Kakvi ljudi. Kakav zamah. Na sve strane se tražio izlaz iz ove ludnice, čak i u naizgled najezoteričnijim umetničkim preokupacijama (u belinama Malarmeove "Bačene kocke", u Satijevim minijaturama, u Žarijevoj "patafizici"). Svuda neka borba, čupanje iz stega, potraga za smislom, iako je onima koji su branili smisao postojećeg poretka sve delovalo skandalozno besmisleno. To je bila "moderna": ta velika bujica, koja je, do određene tačke, uz sve slabosti i kasniju rekuperaciju mnogih njenih protagonista, podrivala zidine malograđanskog zatvora i ponekad uspevala da se probije na drugu stranu.

To je ono čemu se uvek vredi malo izložiti. Ne samo Žariju, nego celoj toj struji. U ovom slučaju, nit vodi od Žarijevih uzora (da navedem samo Lotreamona), preko nekih važnih savremenika (ujedno i bliskih prijatelja: Apolinera, Pikasa, Anrija Rusoa i mnogih drugih iz tadašnjeg simbolističkog miljea), sve do dade, nadrealizma i situacionista. Između tih provizornih orijentira čeka vas svašta. O tome, od aktera čuvene predstave Ateljea 212 i njene publike, mi klinci, nismo mogli da saznamo ništa. Prema tome, možda pravi susret sa ovakvim delima i njihovim autorima tek predstoji. Možda konačno dožive i neku drugu upotrebu.

Ne bih nikome da kvarim jednu nežnu uspomenu! I ja sam opet pogledao predstavu, padao sa stolice od smeha, vrteo glavom u čudu. Zaista neverovatno dostignuće. Ali, to je neka druga dimenzija, možda samo ona koju čine zabava i publika. Isti zabavljači bi već naredne večeri igrali nešto drugo, a ista publika se oduševljavala nečim sasvim desetim. Kod Žarija nije bilo tog razdvajanja.

"Sa Žarijem, književnost zalazi u minsko polje... Mogli bismo reći da je posle Žarija, u mnogo većoj meri nego posle Oskara Vajlda, razdvajanje na umetnost i život, dugo smatrano nužnim, bilo dovedeno u pitanje i zatim ukinuto kao kategorija." — Andre Breton, Antologija crnog humora (1940; 1966)

Da bi se video dokle je to išlo i zašto je bilo važno, ako to nekog zainteresuje, ipak treba ići dalje od jedne predstave.

Sve je pripremljeno u jednom dahu, ne iz žurbe, nego jer to tako ide, tako da verovatno ima raznih grešaka. Javite, ako primetite neku!  

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i  š t o  d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.

 

Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Foto albumi

Anarhistička biblioteka

anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.