Žak Elil: Potraga za etikom u tehničkom društvu ili o etici NE-MOĆI
AG
U ovom žurnalu:
2. Gargojlova misao dana (predlog za bedž)
3. Odjavna špica
Prethodni tekstovi iz edicije ROTO ESEJ (sve Žak Elil):
Fašizam kao potomak kapitalizma
Prethodna tri Elilova teksta koja smo objavili bili su
gromovite lekcije iz sociologije. Sada sledi nešto još jače: predlozi za ličnu
etičku orijentaciju, na neprohodnom društvenom terenu. Kritično. I opet
maestralno izvedeno.
Sledi uvod, iako to možete videti odmah i u Anarhističkoj biblioteci ili na našoj stranici, kao PDF ili buklet.
Korice bukleta, 13,5 x 20 cm, 32 str.
Naše NE moći
Uvod
"Etika ne-moći – sam koren stvari – očigledno se sastoji u pristanku čoveka da ne uradi sve što je u stanju da uradi."
"Sloboda se sastoji u našoj sposobnosti da pred nekom mogućnošću kažemo odlučujuće da ili ne."
"Nema više nikakvog projekta, nikakve vrednosti, nikakvog razloga, niti božanskog zakona koji bi se tehnici mogao suprotstaviti spolja. Moramo je stoga napasti iznutra i uvideti da nema zajedničkog života, a verovatno ni bilo kakvog života, osim ako ne upražnjavamo etiku ne-moći. Dokle god čovek teži duhu moći i sticanju moći, odnosno neograničenom rastu (proizvodnje, potrošnje, itd.), ništa drugo nije moguće. Reč je dakle o sistematskoj i dobrovoljnoj potrazi za ne-moći, što naravno ne znači prihvatanje bespomoćnosti – ne-moć [non puissance] nije impotencija [impuissance]! – sudbine, pasivnosti, itd. Nije to ono što nas čeka. Naprotiv, 'sudbina' danas može biti samo 'još više tehnike'!"
"Na osnovu prethodnih zapažanja, možemo reći da je karakteristika etike u uslovima tehničkog društva to što ona može biti samo etika ne-moći, slobode, sukoba i transgresije [prestupa]..." — Žak Elil (1983)
*
Ovaj Elilov tekst, iako samo jedna od njegovih proba, jednostavno se ne može dovoljno preporučiti. Nešto slično danas nemate od koga da čujete: svi nam se obraćaju iz one druge perspektive, perspektive Moći, odnosno Vlasti (to, naravno, nije isto: društvena moć, ništa manje hegemonistička od one koju ima vlast, može se može imati i bez Vlasti). Ovako nešto, ovde kod nas, do sada ste mogli da čujete samo od anarhije/ blok 45. Ali mi smo to praktično prepisali od Elila. Na primer:
U ne-moći je naša snaga. Samo oni koji nemaju nikakvu političku moć, niti pokušavaju da je steknu, jer svesno odbacuju sam taj koncept, ali koji se opet ne povlače s društvenog terena, mogu doći do boljeg uvida o celom nizu kritičnih pitanja i stvoriti nešto novo: nove oblike društvenosti, saradnje, delovanja, izražavanja, borbe, nove lične i komunalne stilove. Samo to iskustvo je glavna motivacija. Ali tako se i nehotično, u principu za svakog, otvara nova perspektiva, iz koje sve opet dolazi u pitanje. Samim tim, više ništa nije kao pre. Imamo novu polaznu tačku. ["Mala (kopernikanska) promena perspektive", Ж2, 2024.]
To je polazna tačka, od koje se, bilo gde usput, možemo sresti. Drugačije, teško.
Naravno, u izlaganjima koja vas navedu da u korak-dva dođete do ovakvih fomulacija, suštinski isto imate i kod Kamata, Zerzana, Debora i drugih; ali ja sam taj korak napravio zbog Elila (mada, najbliže njemu, u ovoj stvari, i zbog Kamata).
Opet, u razmatranju vrednosti i kriterijuma za sud o svemu što ulazi u društveni prostor kao inovacija, koncept, politika ili odnos ("rad", tržište, ekonomija, tehnologija, predstavnički sistem, itd.), praktično istu perspektivu nalazimo kod Ilića, Mamforda i Morisa. A taj kriterijum, da to opet izrazim na svoj način, tragom svih njih, u formi pitanja glasi ovako:
Da li nešto unapređuje naša bića, okruženje i odnose ili ih degradira?
Kada to tako postavimo, odmah vidimo gde smo, s vladajućim tehničkim kriterijumima (u paklu).
S ovim kriterijumom ne možemo da "rešimo" probleme sveta, ne možemo nikome da ga nametnemo, niti pokušavamo da u njegovu ispravnost ubedimo neku "nadležnu" instancu, ali na osnovu tog kriterijuma možemo da se odredimo. Dakle, da prepoznamo svoj put.
Kako nismo slobodni da prosto idemo svojim putem, to stvara tenziju, ili kako to ovde kaže Elil, prostor "tenzije, sukoba i transgresije [prestupa]", u koji stupamo kao namagnetisani i na kojem gledamo da ne uzmičemo.
Mi smo, naime, ti koje treba naterati da rade i da se politički postroje, i kada izgube sve iluzije o tome. Nema ko drugi da se upregne, samo ljudska bića. Bitka se vodi oko same naše ljudskosti. To ovde sigurno nije neki idealistički koncept već konkretan kvalitet, naš ljudski naboj – sa stanovišta Moći, "kapital". Zato je naše lično određivanje o tim stvarima presudno, čak i ako u prvi mah nemamo kud, kao ni ostali. Ta naša "transgresija" otvara novi manevarski prostor, otkriva da ga uopšte ima. Već smo pokazali (valjda!) da se tako možemo pokrenuti s mrtve tačke i stvoriti novu situaciju, probiti se u novo iskustvo, praktično ni iz čega. Ne glasam, ali ne apstiniram od sopstvenog života. Naprotiv, pre će biti da je obrnuto.
Sve to vredi pogledati, dalje razraditi, videti kuda nas to još vodi.
Onima koji prate naša izdanja, neki čak prilično redovno, ali ipak više rekreativno, tako da se i sada spremaju da izađu na izbore i glasaju za neku budalu, nemamo šta da kažemo.
(Između nas: ni taj njihov izbor nije prosto stvar liberalnog "kako vam drago": tako samo daju svoj skromni doprinos reprodukciji jednog režima svakodnevnog života, onog malograđanskog, koji se nameće i nama, koji to ne želimo. To je konkretna, svakodnevna manifestacija "društva" kao masivnog tehničkog sistema, kako to uvek treba precizirati, tragom Elila. Svi smo u tom žrvnju, ali dok jedni, sve sićušnija manjina, nastoje da zadrže neki otklon, što uopšte nije lako, drugi tome daju i dobrovoljni prilog, funtu mesa ekstra. U svakom slučaju, ne nastaje ništa novo, ne otvara se neki novi ljudski prostor. Taj stav, prividno aktivan, zbog svojih sporadičnih trzaja [izbori ili neka druga politička kampanja], potpuno je pasivan i nekreativan. Najžalosniji paradoks toga je što upravo takvi najviše kukaju zbog svih posledica onoga što svojim glasanjem slepo reprodukuju. Ne vide vezu. Recimo, između svojih starih misaonih navika, što uključuje i povremeno uskakanje u "politiku" – uvek na znak sa strane i odozgo – i opšte brutalizacije, od koje i sami stradaju, na svakom koraku. A sve prosvećen, "urbani", akademski svet, neki dakle i naši čitaoci. Samo potrošači takvih sadržaja, očigledno. Ne navodim ovo kao najavu Godine Terora nad bližnjima koji još glasaju, nego da bih ilustrovao na kakvom društvenom terenu i s kakvim mentalitetom pokušavamo da govorimo o nečemu kao što je "etika ne-moći". I najmarginalnija politička formacija na terenu Moći, bez ikakvih šansi za bilo šta, osim možda za neko parče medijske zastupljenosti, shvata se ozbiljnije. Opaža se kao takva, ali opet nalazi neku podršku i stiče legitimitet, jer govori zvaničnim jezikom. Poštuje opštu formu – "partije", "pokreta" – liči na nešto "normalno". Dobro smo još živi i u jednom komadu, manje-više, među svim tim "malo građanima, malo ljudožderima". Eto još jedne stvari koju ne možemo da "rešimo", ali o kojoj se vredi odrediti.)
Isti korpus osnovnih ideja Elil je varirao u najmanje četiri slična teksta, koliko sam stigao da vidim, pored cele zbirke rasutih i neobjavljenih tekstova na istu temu, ali koja mi je za sada nedostupna (osim na engleskom). Posle upoređivanja preklapanja i drugih detalja, ovaj esej se izdvojio kao najpotpuniji. Videćemo da li bi se na ovu temu mogao napraviti i malo širi izbor. Do tada, ne vredi čekati, važnije je na šta će ličiti naš odgovor.
AG, 2025.
(Kraj "Uvoda".)
Na kraju, Gargojlova misao dana (predlog za bedž):
Svi su super, ali anarhija/ blok 45 pruža više!
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.