Žak Elil: "Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo" (Gradac, 2015)
113 views
Skip to first unread message
AG
Oct 30, 2015, 5:22:16 AM10/30/15
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Upravo izašlo: Žak Elil, "Carstvo besmisla" (1980)
2. O knjizi
3. Kamo dalje?
4. Odjavna špica
Žak Elil: Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo
Preveo sa francuskog: Nenad iz Erevona.
Prevod dela: Jacques Ellul (1912–1994), L'empire du non-sens. L'art et la société technicienne (Presses Universitaires de France, Paris, 1980)
Izdavač: Gradac, Čačak-Beograd, 2015.
Edicija Alef (knj. 90), 213 str., 23 cm, latinica.
ŽAK ELIL:
"... Prema tome, nema više ničeg što bi se moglo reći. I zato ne govorimo ništa. Pišimo, slikajmo, tako što ćemo se držati samog čina pisanja ili slikanja – što je savršeno tehnički stav. Konačno, današnjica je ono što odnosi potpunu prevagu: sve je rečeno i za sve je suviše kasno. To je čudan stav, ako imamo u vidu koliko se u ovoj epohi slabo poznavalo sve ono što je bilo rečeno pre nje. Današnjica, to je konačna istina. A umetnik je unapred blokiran tom invazijom poruka i smisla. Šta bi on tu mogao dodati? (...)
"Ali, kako se može ostati na tom priznanju poraza? Potrebno je opravdanje. Zbog toga se proglašava (to je novi korak teorije) da se u stvari više nema šta 'reći'; da ne treba reći, niti želeti reći ništa, jer, metafizički, smisao ne postoji. Više se ne može imati nikakva namera. I mada ta umetnost izgleda savršeno subjektivna, postoji makar jedan deo subjektivnosti koji se osuđuje, a to je upravo namera, potraga za smislom, razumom, mišljenjem. Umetnik mora težiti tome da ne kaže ništa. To je savršeno negativna askeza. Ali, to uključuje i poslednju stepenicu: nije dovoljno to što smisao ne postoji; još postoji mogućnost bekstva i, uprkos svemu, može se desiti da smisao iscuri, kao gas iz loše zatvorene boce. Treba biti pažljiv, jer smisla ne sme biti. Smisao je mrtav. Ali, možda ne sasvim. Potrebno ga je, dakle, ubiti."
"Raskid između onoga što se danas stvara pod imenom slikarstva, vajarstva, muzike, itd., i onoga što se tradicionalno tako zvalo, toliko je radikalan da između njih nema dodirnih tačaka. ... u umetnosti postoji isti totalni raskid kao i u svim drugim aktivnostima. Tehnika nas uvodi u jedan radikalno novi univerzum, nikada ranije viđen, nikada ranije promišljan. Prethodna saznanja više ne služe ničemu. Mogli bismo to s punim pravom nazvati krajem logocentrizma: tokom pet stotina hiljada godina čovek je pre svega bio životinja koja govori i sve što je proizvodio bilo je diktirano logocentrizmom, a naročito umetnost. Sada 'apstraktno' slikarstvo i 'konkretna' muzika označavaju kraj tog primata. Tu nije reč samo o jednoj školi koja se suprotstavlja drugoj, to je raskid s celinom kulture rođenom iz logocentrizma. Slikarstvo i muzika su mrtvi (kao i filozofija!) i sada stvaramo nešto drugo, što nema ničeg zajedničkog s rečju, već proističe isključivo iz sredstava delovanja. S logosom i rečju je svršeno. Sada je to Čin i to Mehanički Čin (ne više onaj lični, herojski). Od sada treba da razmislimo da li Dobro, Lepo i Humano, koji su postepeno građeni, uopšte vredi braniti ili bi celu istoriju trebalo izbrisati jednim potezom pera i krenuti od nule... Eto, to je pitanje."
Ova knjiga otvara bezbroj pitanja, tako da ću ovde stići samo da vam skrenem pažnju na to da je konačno izašla. Na Sajmu je povoljnija cena nego što će biti inače, tako da i to vredi imati u vidu: 650 din, što nije malo, za sajamsku cenu, ali nije ni tako strašno, ako se ima u vidu koliko inače koštaju nova izdanja, ovde kod nas.
Knjiga može da se pazari na štandu RED BOX – GRADAC – KORNET, Hala 1, prvi prsten. Pođete od ulaza levo, u krug, a štand im je malo dalje, s desne strane. Izdanja GRADAC su odmah uz stazu, u desnom ćošku štanda (deo koji drže Miško i RED BOX, koji distribuira izdanja "Gradac").
Na knjizi možemo da zahvalimo Bratstvu iz Erevona, koje nastavlja da se bavi Elilovim delom, kao i Branku Kukiću (Gradac), koji je odmah prihvatio predlog da se knjiga objavi. Pogledao je prvu verziju prevoda i oduševio se. On i Nenad su se dogovorili oko objavljivanja, a ja sam, tokom leta, samo pomagao Nenadu u peglanju teksta, što je i bila prilika da knjigu temeljno pročitam. Tačnije, prevod sam video ranije, jer je Bratstvo najavilo knjigu još pre par godina. To sam zaista željno iščekivao; o knjizi nisam znao skoro ništa, nisam mogao da vidimo ni neke prikaze ili odlomke, engleski prevod tada još nije postojao (urađen je tek 2014, kad je Nenad već završio prevod na osnovu francuskog originala), ali naslov je bio neodovoljiv: "Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo". Šta li je Elil imao da kaže o tome?
Elil je još u "Tehnici" (1954), u petom i šestom poglavlju, na briljantan način izneo neka ključna, kritička zapažanja o celoj sferi umetnosti, naročito onoj "radikalnoj "ili "subverzivnoj", njenim najvećim iluzijama, obmanama i samoobmanama. Ovde je, međutim, na više prostora, izabrao nešto uži fokus, tako što je pratio razvoj "moderne umetnosti", posle onog prvog naleta avangarde – kada je umetnost još znala da samu sebe dovede u pitanje – i njenog povratka u poznati kontekst: galerije ("bezbedna mesta na kojima volimo da se osećamo opasno", kao što, van ove knjige, reče jedan od tih grešnika, ali s makar malo više samosvesti), medije, institucije, akademizam, formalizam, tržište.
Od onoga što se danas tu radi, od tog besmisla, ispraznosti, cinizma i konformizma – naročito od kada se, čak i u siromašnijim sredinama, u tom sektoru zavrtela neka lova – možete, pri većem izlaganju, da zaradite samo hematom. Ali, to su lake mete; Elil se ovde bavi onima koji su označili početak tog raspadanja, "radikalnom" umetnošću iz sredine i poslednje četvrtine XX veka, kada je taj sunovrat tek dobijao na zamahu. Nije štedeo ni onu ranu avangardu, kao ni neke kasnije izuzetke, ponekad opravdano, ponekad neopravdano ili s premalo osećaja za ceo niz detalja i nijansi; naime, nije sve u tom ljudskom iskustvu, u tim pokušajima, bilo obmana, samoobmana ili prosto odraz tehničkog miljea (to su moje glavne, mada i ne jedine zamerke Elilu iz ove knjige); ali, samo je neki pogled sa strane, nezagađen fiksacijama i konformizmom onih unutra, mogao da dođe do nekih otrežnjujućih zapažanja.
U maloj debati sa Bratstvom iz Erevona, izneo sam još neke rezerve, pre svega zbog načina na koji je knjiga napisana: ostavlja utisak nečeg nedovršenog, na možda korak-dva od konačne verzije; kao neka velika skica. Na to ukazuju predugački pasusi – na po desetak stranica, bez nekog naročitog razloga, što je u ovom izdanju malo razređeno, čisto da tekst prodiše – predugačke rečenice, s bezbroj zagrada, nemoguća interpunkcija, itd. Nenad je zaista obavio ogroman posao time što je uopšte savladao original! Pri tom, u stopu je sledio Elila, za razliku od prevodilaca engleskog izdanja, što smo posle upoređivali. Oni su to više prepevali, nego preveli – često vrlo komotno, ali i pogrešno, i s mnogo manje neophodnih fusnota. To je još jedna zamerka Elilu: vrlo oskudno i traljavo navedeni izvori za inače važne citate; mnogo toga je moralo da se naknadno ubacuje ili ispravlja. Zaista ne liči na onog pedanta koji je pisao "Tehniku", čime je takođe znao da samelje čitaoca! Sve to malo otežava čitanje, ali je ipak nešto sporedno.
1. Upravo izašlo: Žak Elil, "Carstvo besmisla" (1980)
2. O knjizi
3. Kamo dalje?
4. Odjavna špica
Žak Elil: Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo
Preveo sa francuskog: Nenad iz Erevona.
Prevod dela: Jacques Ellul (1912–1994), L'empire du non-sens. L'art et la société technicienne (Presses Universitaires de France, Paris, 1980)
Izdavač: Gradac, Čačak-Beograd, 2015.
Edicija Alef (knj. 90), 213 str., 23 cm, latinica.
ŽAK ELIL:
"... Prema tome, nema više ničeg što bi se moglo reći. I zato ne govorimo ništa. Pišimo, slikajmo, tako što ćemo se držati samog čina pisanja ili slikanja – što je savršeno tehnički stav. Konačno, današnjica je ono što odnosi potpunu prevagu: sve je rečeno i za sve je suviše kasno. To je čudan stav, ako imamo u vidu koliko se u ovoj epohi slabo poznavalo sve ono što je bilo rečeno pre nje. Današnjica, to je konačna istina. A umetnik je unapred blokiran tom invazijom poruka i smisla. Šta bi on tu mogao dodati? (...)
"Ali, kako se može ostati na tom priznanju poraza? Potrebno je opravdanje. Zbog toga se proglašava (to je novi korak teorije) da se u stvari više nema šta 'reći'; da ne treba reći, niti želeti reći ništa, jer, metafizički, smisao ne postoji. Više se ne može imati nikakva namera. I mada ta umetnost izgleda savršeno subjektivna, postoji makar jedan deo subjektivnosti koji se osuđuje, a to je upravo namera, potraga za smislom, razumom, mišljenjem. Umetnik mora težiti tome da ne kaže ništa. To je savršeno negativna askeza. Ali, to uključuje i poslednju stepenicu: nije dovoljno to što smisao ne postoji; još postoji mogućnost bekstva i, uprkos svemu, može se desiti da smisao iscuri, kao gas iz loše zatvorene boce. Treba biti pažljiv, jer smisla ne sme biti. Smisao je mrtav. Ali, možda ne sasvim. Potrebno ga je, dakle, ubiti."
"Raskid između onoga što se danas stvara pod imenom slikarstva, vajarstva, muzike, itd., i onoga što se tradicionalno tako zvalo, toliko je radikalan da između njih nema dodirnih tačaka. ... u umetnosti postoji isti totalni raskid kao i u svim drugim aktivnostima. Tehnika nas uvodi u jedan radikalno novi univerzum, nikada ranije viđen, nikada ranije promišljan. Prethodna saznanja više ne služe ničemu. Mogli bismo to s punim pravom nazvati krajem logocentrizma: tokom pet stotina hiljada godina čovek je pre svega bio životinja koja govori i sve što je proizvodio bilo je diktirano logocentrizmom, a naročito umetnost. Sada 'apstraktno' slikarstvo i 'konkretna' muzika označavaju kraj tog primata. Tu nije reč samo o jednoj školi koja se suprotstavlja drugoj, to je raskid s celinom kulture rođenom iz logocentrizma. Slikarstvo i muzika su mrtvi (kao i filozofija!) i sada stvaramo nešto drugo, što nema ničeg zajedničkog s rečju, već proističe isključivo iz sredstava delovanja. S logosom i rečju je svršeno. Sada je to Čin i to Mehanički Čin (ne više onaj lični, herojski). Od sada treba da razmislimo da li Dobro, Lepo i Humano, koji su postepeno građeni, uopšte vredi braniti ili bi celu istoriju trebalo izbrisati jednim potezom pera i krenuti od nule... Eto, to je pitanje."
*
Ova knjiga otvara bezbroj pitanja, tako da ću ovde stići samo da vam skrenem pažnju na to da je konačno izašla. Na Sajmu je povoljnija cena nego što će biti inače, tako da i to vredi imati u vidu: 650 din, što nije malo, za sajamsku cenu, ali nije ni tako strašno, ako se ima u vidu koliko inače koštaju nova izdanja, ovde kod nas.
Knjiga može da se pazari na štandu RED BOX – GRADAC – KORNET, Hala 1, prvi prsten. Pođete od ulaza levo, u krug, a štand im je malo dalje, s desne strane. Izdanja GRADAC su odmah uz stazu, u desnom ćošku štanda (deo koji drže Miško i RED BOX, koji distribuira izdanja "Gradac").
Na knjizi možemo da zahvalimo Bratstvu iz Erevona, koje nastavlja da se bavi Elilovim delom, kao i Branku Kukiću (Gradac), koji je odmah prihvatio predlog da se knjiga objavi. Pogledao je prvu verziju prevoda i oduševio se. On i Nenad su se dogovorili oko objavljivanja, a ja sam, tokom leta, samo pomagao Nenadu u peglanju teksta, što je i bila prilika da knjigu temeljno pročitam. Tačnije, prevod sam video ranije, jer je Bratstvo najavilo knjigu još pre par godina. To sam zaista željno iščekivao; o knjizi nisam znao skoro ništa, nisam mogao da vidimo ni neke prikaze ili odlomke, engleski prevod tada još nije postojao (urađen je tek 2014, kad je Nenad već završio prevod na osnovu francuskog originala), ali naslov je bio neodovoljiv: "Carstvo besmisla: umetnost i tehničko društvo". Šta li je Elil imao da kaže o tome?
Elil je još u "Tehnici" (1954), u petom i šestom poglavlju, na briljantan način izneo neka ključna, kritička zapažanja o celoj sferi umetnosti, naročito onoj "radikalnoj "ili "subverzivnoj", njenim najvećim iluzijama, obmanama i samoobmanama. Ovde je, međutim, na više prostora, izabrao nešto uži fokus, tako što je pratio razvoj "moderne umetnosti", posle onog prvog naleta avangarde – kada je umetnost još znala da samu sebe dovede u pitanje – i njenog povratka u poznati kontekst: galerije ("bezbedna mesta na kojima volimo da se osećamo opasno", kao što, van ove knjige, reče jedan od tih grešnika, ali s makar malo više samosvesti), medije, institucije, akademizam, formalizam, tržište.
Od onoga što se danas tu radi, od tog besmisla, ispraznosti, cinizma i konformizma – naročito od kada se, čak i u siromašnijim sredinama, u tom sektoru zavrtela neka lova – možete, pri većem izlaganju, da zaradite samo hematom. Ali, to su lake mete; Elil se ovde bavi onima koji su označili početak tog raspadanja, "radikalnom" umetnošću iz sredine i poslednje četvrtine XX veka, kada je taj sunovrat tek dobijao na zamahu. Nije štedeo ni onu ranu avangardu, kao ni neke kasnije izuzetke, ponekad opravdano, ponekad neopravdano ili s premalo osećaja za ceo niz detalja i nijansi; naime, nije sve u tom ljudskom iskustvu, u tim pokušajima, bilo obmana, samoobmana ili prosto odraz tehničkog miljea (to su moje glavne, mada i ne jedine zamerke Elilu iz ove knjige); ali, samo je neki pogled sa strane, nezagađen fiksacijama i konformizmom onih unutra, mogao da dođe do nekih otrežnjujućih zapažanja.
U maloj debati sa Bratstvom iz Erevona, izneo sam još neke rezerve, pre svega zbog načina na koji je knjiga napisana: ostavlja utisak nečeg nedovršenog, na možda korak-dva od konačne verzije; kao neka velika skica. Na to ukazuju predugački pasusi – na po desetak stranica, bez nekog naročitog razloga, što je u ovom izdanju malo razređeno, čisto da tekst prodiše – predugačke rečenice, s bezbroj zagrada, nemoguća interpunkcija, itd. Nenad je zaista obavio ogroman posao time što je uopšte savladao original! Pri tom, u stopu je sledio Elila, za razliku od prevodilaca engleskog izdanja, što smo posle upoređivali. Oni su to više prepevali, nego preveli – često vrlo komotno, ali i pogrešno, i s mnogo manje neophodnih fusnota. To je još jedna zamerka Elilu: vrlo oskudno i traljavo navedeni izvori za inače važne citate; mnogo toga je moralo da se naknadno ubacuje ili ispravlja. Zaista ne liči na onog pedanta koji je pisao "Tehniku", čime je takođe znao da samelje čitaoca! Sve to malo otežava čitanje, ali je ipak nešto sporedno.
Veći problem je taj suviše sumarni, uopšteni pristup celoj džungli ljudskih iskustava i motiva, koji sam spomenuo, ali i ples na samoj ivici redukcionizma ili čak preko nje. Upravo ono na šta je sam Elil upozoravao još u "Tehnici"! Kritika je razorna, mnogo primeri su sjajno odabrani, ali ipak je previše toga objašnjeno na samo jedan način.
Ali, to je zaista klizav teren. Zajedno sa Elilom, sudaramo s nizom kontradiktornih i složenih fenomena, o kojima je teško reći sve u isti mah, u istom izlaganju. S jedne strane, tehnika jeste naš milje, sredina, za koju baš zato i ne slutimo koliko nas određuje; ali, ne možemo sve da tumačimo tehnikom, kao njen odraz ili aspekt. U isto vreme, svako zanemarivanje tehničkog fenomena, kako je o njemu govorio Elil, znači siguran promašaj u sociološkom sagledavanju ljudskog stanja, u skoro svakom pitanju. Da bi se videlo zašto je to tako, ako neko ovo smatra za korisno ili drugarsko upozorenje, ipak treba prvo pogledati "Tehniku".
A da bi se o ovoj knjizi mogla povesti polemika, treba je prvo pročitati! Za razliku od "Tehnike" i njenih 500 str., ovde ih ima tek nešto preko 200.
Mislim da je "Carstvo besmisla" grub ili čak brutalan, ali opet prijateljski poziv da se okrenemo povratku smisla – ne u "umetnost" ili bilo koju drugu nametnutu specijalizaciju – već u naše živote, u naše iskustvo i odnose. Elilova pozitivna osnova je u tom pogledu možda suviše konvencionalna (Lepota, Dobro i Humanost, iz navedenog odlomka, sve velikim slovima, nanizani kao karijatide nekog antičkog hrama) ili je samo jedan od mogućih pravaca oporavka; ali, ima raznih puteva. Deo svakog od njih je i taj kreativni, ludički, nekoristoljubivi – krajnje neposlovni! – impuls, koji treba spasavati od "umetnosti" kao sektora ili nesrećno izdvojene specijalizacije.
Kada se na sve to pogleda kao na iskustvo, avanturu, potragu, u širem, ljudskom smislu, onda ne treba da nas čudi što su baš umetnici, ili neke retke ptičice među njima, tu umeli da nam daju neke dobre smernice. Mark Rotko, na primer, koji na jednom mestu kaže:
"Najvažnije oruđe koje umetnik usavršava kroz neprekidnu praksu jeste vera u njegovu sposobnost da pravi čuda, onda kada su nam ona potrebna. Slike moraju biti čudesne: čim se završe, intimni odnos između onog što je stvoreno i stvaraoca se okončava. On je sada posmatrač. Slika za njega, kao i za svakog drugog ko je doživi kasnije, mora biti otkrivenje, neočekivano i nečuveno razrešenje večno prisutne potrebe. (...)
"Za mene su najveća ostvarenja, iz vekova u kojima je umetnik uzimao verovatno i poznato za svoje teme, bile slike sa samo jednom ljudskom figurom – usamljenom, u stanju potpunog mirovanja.
Ali, usamljena figura ne može da pokrene svoje udove ni u jedan gest koji bi ukazivao na njeno zanimanje za činjenicu smrtnosti i neutoljivu glad za iskustvom, uprkos toj činjenici. Niti tako može da prevaziđe usamljenost. Ona može da se s drugima nađe samo slučajno, na plažama, ulicama, u parkovima, i da s njima formira tableau vivant (živu sliku) ljudske nekomunikativnosti.
Ne verujem da se ikada postavljalo pitanje apstrakcije ili reprezentacije. Stvar je u tome da se okončaju ovaj muk i usamljenost, da se diše, da se opet ispruže ruke."
(Mark Rothko, "The Romantics Were Prompted...", Possibilities 1, 1947–1948)
Mogao sam da navedem i nešto od Arpa – ili od situacionista, koji su dobro presekli mnoge od ovih dilema (jedni od retkih kojima je Elil davao za pravo, uz Adorna, u kojem je, u pisanju ove knjige, imao najveću teoretsku podršku) – ali, Rotko se pojavio kao sam od sebe. Njegov slučaj je u isti mah tipičan i retko tragičan. Percepcija njegovog dela bila je, a i dalje je, potpuno deformisana "umetnošću" kao socijalno ekskluzivnim, specijalističkim i tržišnim kontekstom. Sve što je hteo i radio, bilo je pregaženo tom mašinerijom. Od neke tačke, još za njegovog života, doduše, tek u poslednjoj deceniji, postojao je samo brend "Rotko". Njegov odgovor, ne zaboravimo, na takvu percepciju, status i novac, bilo je samoubistvo, uz pomoć brijača. To ovde ne navodim kao argument već kao činjenicu iz jednog ljudskog pokušaja. Tačno je da je za takav ishod bilo i drugih razloga, a činjenica je da ni Rotkova pozicija nije bila bez slabosti. Ali, ko je danas, među savremenim "umetnicima", u stanju da nam kaže ovako nešto?
Elil nije znao za ovaj Rotkov tekst, niti za celu tu stranu njegovog iskustva. "Apstraktni ekspresionizam", etiketa koju je i Rotko stalno otresao sa sebe, ovde je prošao prilično loše (uglavnom, ali ne i sasvim opravdano). Ali, oni se ovde u stvari dobro dopunjuju. Treba spasavati tu srž, taj kreativni i ludički impuls, ponovo izmisliti sve naše izraze i igre, i s njima probijati puteve koji vode dalje od ove ludnice.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Foto albumi
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages