AKAB Okretnica, svirka za anarhiju/ blok 45: Kako je bilo
40 views
Skip to first unread message
AG
Dec 10, 2019, 11:46:28 AM12/10/19
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Pank
2. "Budite okrutni prema svojoj prošlosti i prema svima koji bi da vas u njoj zadrže" (Ken Knabb, 1974)
3. Promena paradigme
4. Odjavna špica
Prethodni žurnali i najave
Za samo jedno veče, na samo jednoj svirci i druženju, u malom prostoru – mada i ne tako malom, kad se malo osvrnete, ali svakako čudesno uređenom – ispod Pančevačkog mosta, na kraju niza "grilova", "barova", "bifea", čak i "pabova", od kojih svaki izgleda kao mesto nekog zločina iz najnižih pobuda (pod dejstvom vulkanizerskog lepka i vinjaka) – ko pomisli da preterujem, pravac tamo, posle prvog zimskog sumraka – među ljudima koji više nemaju nego što imaju, sakupljeno je dovoljno love za novi početak žive distribucije izdanja anarhije/ blok 45.
Da sad ne mašem ciframa, ali kada su mi svečano uručivali priloge, Burevesnici mi rekoše da nikada i ni za šta nisu sakupili više. Pitao sam ih i da li su pokrili i ostale stvari, oni rekoše da jesu, skroz, i preko toga. I oni su bili srećni zbog toga, odnosno zbog mene, kao i Sanja, Dragana i Skot iz Apsurda (koji su posebna priča, koja sledi).
Uglavnom, to je potpuno uspelo. Ali i sve ostalo je bilo savršeno. Kakvo divno veče.
Prelazim odmah na muzički segment – mada s nekim bitnim nemuzičkim aspektima, kao što ćemo videti. Tu molim za malo razumevanja: ne umišljam da mogu da dočaram bilo šta onima koji nisu bili tamo, samo bih da još malo izgustiram celo to iskustvo, za sebe. Biću, dakle, preopširan. Kad može Grejl Markus, taj matori mistifikator, mogu i ja, mada mislim da se meni ništa nije pričinilo (kao što potvrdiše i neki snimci koje su mi danas poslali Burevesnici). Ako u tome naslutite kako diše jedan novi svet, već sada i ovde, ne ne znam gde, utoliko bolje.
1. Pank
2. "Budite okrutni prema svojoj prošlosti i prema svima koji bi da vas u njoj zadrže" (Ken Knabb, 1974)
3. Promena paradigme
4. Odjavna špica
Prethodni žurnali i najave
Za samo jedno veče, na samo jednoj svirci i druženju, u malom prostoru – mada i ne tako malom, kad se malo osvrnete, ali svakako čudesno uređenom – ispod Pančevačkog mosta, na kraju niza "grilova", "barova", "bifea", čak i "pabova", od kojih svaki izgleda kao mesto nekog zločina iz najnižih pobuda (pod dejstvom vulkanizerskog lepka i vinjaka) – ko pomisli da preterujem, pravac tamo, posle prvog zimskog sumraka – među ljudima koji više nemaju nego što imaju, sakupljeno je dovoljno love za novi početak žive distribucije izdanja anarhije/ blok 45.
Da sad ne mašem ciframa, ali kada su mi svečano uručivali priloge, Burevesnici mi rekoše da nikada i ni za šta nisu sakupili više. Pitao sam ih i da li su pokrili i ostale stvari, oni rekoše da jesu, skroz, i preko toga. I oni su bili srećni zbog toga, odnosno zbog mene, kao i Sanja, Dragana i Skot iz Apsurda (koji su posebna priča, koja sledi).
Uglavnom, to je potpuno uspelo. Ali i sve ostalo je bilo savršeno. Kakvo divno veče.
Podnožje Pančevačkog mosta, na putu ka Okretnici, via satelit, letnji snimci.
Za Okretnicu sam čuo pre koju godinu, ali i meni tek ostaje da se upoznam s onim što se tamo dešava. Te večeri, odmah s vrata, zapahnuo me je domaćinski miris belog luka, paste, dinstanog povrća... Vrhunski kuhninja i šank. Kako je ko dolazio, donosio je još neke đakonije: kolače, domaće likere i druga pića, još neke zalogajčiće. Po tome se inače prepoznaju ozbiljna anarhistička mesta. To ukazuje na naglasak na svakodnevnim stvarima, na rešenost da se nešto živi, a ne samo deklamuje. Dobar znak. Trosed, police za knjige i buklete, u dnu prostorije bubnjevi i pojačala. Malecno, čini vam se, ali onda shvatite da su to dva manja dvosobna stana, jedan iznad drugog, što uopšte nije mali prostor. Gore na spratu, koji je više kao biblioteka ili mala sala, iza još jednih vrata, besplatni komunalni vrtić; u početku za klince iz divljeg naselja "Deponija", onda i za ostale klince iz kraja. Izlaz u malo betonsko dvorište, s Pančevačkim mostom kao "strehom". Stepen zagađenja u tom delu grada je takav da Zenica može slobodno da se proglasi za vazdušnu banju. Ako zapalite cigaru, svojim plućima činite veliku uslugu. Ali sve to ne smeta. Od samog početka, odlična, drugarska atmosfera. Burevesnici, ljudi iz bendova, onda još neki stari znanci i drugari. Razmeštamo buklete, brzo rešavamo neke dileme, pričamo dalje. Uskoro je sve moglo da počne.
Prelazim odmah na muzički segment – mada s nekim bitnim nemuzičkim aspektima, kao što ćemo videti. Tu molim za malo razumevanja: ne umišljam da mogu da dočaram bilo šta onima koji nisu bili tamo, samo bih da još malo izgustiram celo to iskustvo, za sebe. Biću, dakle, preopširan. Kad može Grejl Markus, taj matori mistifikator, mogu i ja, mada mislim da se meni ništa nije pričinilo (kao što potvrdiše i neki snimci koje su mi danas poslali Burevesnici). Ako u tome naslutite kako diše jedan novi svet, već sada i ovde, ne ne znam gde, utoliko bolje.
*
Bendovi su RAZVALILI. Poslednji put sam bio na nekoj pank svirci još 2011, u Zrenjaninu, na ZAF-u (Zrenjaninski antifašistički festival, 6 godina za redom, do 2013), i to mi, za razliku od ostalog što je bio ZAF, nije delovalo bajno. Ali od tada je izgleda stasala nova generacija, koja ono što se prethodno radilo na mišiće sada postiže sa lakoćom – i piči dalje.
To je glavni opšti utisak, čisto muzički, koji ne važi samo za ove bendove – mada smo ovde imali dva koji, po svemu sudeći, bitno odskaču. Opšti nivo umeća, ne u smislu virtuoznosti nego prosto sposobnosti ili unutrašnjeg naboja, drastično je porastao. (Došlo je do pomaka i u tehničkoj virtuoznosti, u muzici generalno, ali to ovde nije bitno; na primer, malo ozbiljniji kaver bend s nekog splava zvuči jače nego YU grupa 1972, koja je tada važila za svirački jak bend.) Pankeri iz moje generacije mogu sve ovo da gledaju samo u čudu. U ono vreme, ovde u Beogradu, da ne idem dalje, ljudi iz bendova nisu ni mentalno ni fizički bili u stanju da postignu tako energičan izraz. Urbana gerila, Defektno efektni, Krvna zrnca, sav taj krš: njihovi snimci nisu sačuvani ili se brižljivo kriju ili ih nije ni bilo, tako da današnji pankeri ili oni koji se zanimaju za taj period, o kojem im bivši pankeri iz moje generacije, a najviše baš iz tih šupačkih bendova, pričaju bajke, ne mogu da zamisle koliko je sve to bilo mlako i kilavo.
(Urbana gerila – da Caneta i Peglu odmah ostavim po strani – s Vladimirom Arsenijevićem Vlajsom na gitari i Brankom Rosićem Rosom na basu, koji sviraju kao večiti rekonvalescenti od stomačnog gripa... Neopisivo mlitavo. To nije bila stvar tehničkog umeća – toga nije bilo ni kod CRASS – već unutrašnjeg naboja, koji ti foliranti prosto nisu imali. Izdvajam njih dvojicu, zbog toga kako su se kasnije predstavljali, pri čemu se ovaj drugi ponaša i kao da ima tapiju na priču o panku u BG čaršiji, naročito otkad je primio orden "Britanske imperije" za neki fantomski doprinos "kulturnoj saradnji Srbije i UK"... Dno dna. Na linkovima su članak i foto-reportaža o tome, kojima oni sa slabijim želucem moraju prići malo opreznije. Zastrašujući prizori. Dobar deo te beogradske pank generacije, ne samo V&R, u društvu još nekih ljutih buntovnika, na prijemu u britanskoj ambasadi krajem 2017, povodom dodeljivanja tih imperijalnih odličja... Direktan prenos sunovrata, pravi dokument.)
To je glavni opšti utisak, čisto muzički, koji ne važi samo za ove bendove – mada smo ovde imali dva koji, po svemu sudeći, bitno odskaču. Opšti nivo umeća, ne u smislu virtuoznosti nego prosto sposobnosti ili unutrašnjeg naboja, drastično je porastao. (Došlo je do pomaka i u tehničkoj virtuoznosti, u muzici generalno, ali to ovde nije bitno; na primer, malo ozbiljniji kaver bend s nekog splava zvuči jače nego YU grupa 1972, koja je tada važila za svirački jak bend.) Pankeri iz moje generacije mogu sve ovo da gledaju samo u čudu. U ono vreme, ovde u Beogradu, da ne idem dalje, ljudi iz bendova nisu ni mentalno ni fizički bili u stanju da postignu tako energičan izraz. Urbana gerila, Defektno efektni, Krvna zrnca, sav taj krš: njihovi snimci nisu sačuvani ili se brižljivo kriju ili ih nije ni bilo, tako da današnji pankeri ili oni koji se zanimaju za taj period, o kojem im bivši pankeri iz moje generacije, a najviše baš iz tih šupačkih bendova, pričaju bajke, ne mogu da zamisle koliko je sve to bilo mlako i kilavo.
(Urbana gerila – da Caneta i Peglu odmah ostavim po strani – s Vladimirom Arsenijevićem Vlajsom na gitari i Brankom Rosićem Rosom na basu, koji sviraju kao večiti rekonvalescenti od stomačnog gripa... Neopisivo mlitavo. To nije bila stvar tehničkog umeća – toga nije bilo ni kod CRASS – već unutrašnjeg naboja, koji ti foliranti prosto nisu imali. Izdvajam njih dvojicu, zbog toga kako su se kasnije predstavljali, pri čemu se ovaj drugi ponaša i kao da ima tapiju na priču o panku u BG čaršiji, naročito otkad je primio orden "Britanske imperije" za neki fantomski doprinos "kulturnoj saradnji Srbije i UK"... Dno dna. Na linkovima su članak i foto-reportaža o tome, kojima oni sa slabijim želucem moraju prići malo opreznije. Zastrašujući prizori. Dobar deo te beogradske pank generacije, ne samo V&R, u društvu još nekih ljutih buntovnika, na prijemu u britanskoj ambasadi krajem 2017, povodom dodeljivanja tih imperijalnih odličja... Direktan prenos sunovrata, pravi dokument.)
I to je zadugo ostalo tako, da bi onda krajem osamdesetih ipak došlo do pomaka, u generaciji koja više nije imala ništa s mitovima iz tih famoznih godinu i po u BG, 1980–1981 (koje su, iz drugih razloga, ipak bile nešto izuzetno, što sada ne mogu da elaboriram). Ali ni to nije bilo to. Prođe još jedna decenija, hmmm, uh, ne, nije ni to, makar za mene, ali sada već imamo celu scenu, paralelni svet, ovog puta, za razliku od ranih osamdesetih, sa sve više nemuzičkih sadržaja i interesovanja. Imamo i anarhiju, kao bedž ili izričitu orijentaciju, ali svakako kao temu, i to u kontinuitetu. Sada se to, u nekim čvorištima, integrisalo u nov kvalitet.
Eke Buba, da pođem od njih, iako su oni svirali drugi, u počasnom terminu, kao gosti. Speedpunk, kao što i sam opis kaže, šibaju kao munje, možda i malo brže. Ali nije puka brzina već potpuno zreo zvuk, prave stvari. Burevesnici mi rekoše da je to najbolji bend na punk-HC sceni u ZG (izvinjavam se zbog neznalačkog rečnika). Tako i zvuče. Ali tekstovi su im na engleskom – mada to na živom nivou buke nije baš presudno – a stvari nužno pravolinijske, kao strele, i onda ostajete malo izvan toga, ili makar ja. Ali, opako. U prva četiri reda, pogo, šutka i ostali pučki plesovi, sa bacanjem do plafona; da ispred police i stočića s knjigama i bukletima nije stajao neki rmpalija, koji je to gibanje povremeno odgurivao ka bendu (jednom rukom i ramenom, dok se drugom nije rastajao od flaše piva), rasturili bi sve do šanka. Potpuno bezazleno i neagresivno, čak ne ni pijano, samo veselo.
A prvi je krenuo Apsurd. I to je, za mene, bilo to.
Bez namere da se nešto pripremam za ono što sledi, dok sam još bio kod kuće, slučajno sam, dok sam gledao najavu Okretnice, nabo neki link koji je vodio do "Damaged Goods" od Gang of Four (verzija s albuma, "EMI"). S tim zvukom gitare u ušima sam izašao u grad. Na tonskoj probi Apsurda, opet taj zvuk, samo jači, puniji. Iiijaooo... Struja kroz kičmu, istegla mi odma tri pršljena koja sam malo sabio kad sam kao klinac skočio na glavu, bez ruku, u plitak bazen... I onda još taj bas i bubnjevi... Uvežbavali su najnoviju stvar, koja će se tek pojaviti na snimku, "Sloboda". S njom su i završili nastup – to su inače kratki, nabijeni nastupi, bez praznog hoda, 20-25 minuta po bendu – i to je bila prava stvar za finale. Za razliku od mnogih pank bendova, Apsurd su slojevitiji, imaju ritam, dinamiku, nije da samo seckaju stvari, s pauzama ili na brze i sporije delove, nego se sve njiše i ljulja, kao brod, ooooo, idemo malo na jednu stranu, pa sad na drugu, a gde je brod tu je i neko more, dakle dubina... Imaju tačno taj kvalitet, mada naravno ne znam kako oni sami to osećaju. Sanja na neki volšeban način sve to boji smelim rifovima, ponekad atonalnim, uz mikrofoniju i škripu, ali bez ispraznog krljanja, uvek s nekim razlogom – pored toga što nemilosrdno šiba pune akorde kad se ceo bend zaleti u stampedo. Ali ta Draganina basčina i Skotovi bubnjevi... (Skot je inače odomaćeni Amer, nije neki Laza zvani Skot.) Kako? Uopšte se ne naprežu, a svaka stvar ima bas liniju ko "Ejs of spejds" – taj intenzitet – i iste takve bubnjeve. Skot nosi svirku, na toj kritičnoj poziciji za naše bendove (odvajkada), na bubnjevima, tako dobro da sam u par stvari uhvatio sebe kako uglavnom slušam njega. A Dragana odvaljuje onaj bas, za šta je inače potrebna bodibilderska konstitucija (koju ona nema), s neobjašnjivom lakoćom i bez ikakvih posledica po to njeno držanje rođene dive, operisano od svake poze (retka kombinacija, prosto, takva je). Tekstovi nešto govore, a govore ono što žive i do čega drže – i to je očigledno, ne samo kod njih već kod svih uključenih u život Okretnice. Kome bi još uspelo da reč "derealizacija" izgovori u nekoj stvari, a da to ne zvuči kao hipsterska pizdarija? Sve stvari su im dobre, ali "Derealizacija" i "Sloboda" posebno.
I naravno, to treba čuti uživo. I snimci su odlični, mada će oni koji i nesvesno očekuju od bendova da slede najopštiji obrazac pop pesme – taj oblik artikulacije, koji uvek podrazumeva neku dozu melodičnosti ili milozvučnosti (što nije greh, naravno) – sigurno reći da ovde opako preterujem. Mogu samo da kažem da sam srećan što su mi uši ostale širom otvorene i za takve stvari.
Ovo je druga dimenzija, u kojoj važe neka druga merila. Apsurd ima takve stvari da bi se lako mogle prearanžirati i za stadionske uslove: možda još jedna gitara (što može uvek, i ovako), još malo dramatike i pirotehničke razrade, scensko prenemaganje i eto panka za Marakanu. Ali njih to ne zanima; slika i prilika onoga što bi naš izraz, na ma kojem planu, i trebalo da bude; radimo to za sebe i jedni za druge; kada se nešto stvarno radi – kada se neko iskustvo zaista produbljuje i razvija – ti ljudski svetovi se mogu razgranati u prave mreže, kao što je i cela ta za mejnstrim nevidljiva anarhopank kontrakultura, muzička i nemuzička (u ovo drugo spadamo i mi izdavači, mada moji kontakti, zbog moje začaurenosti, koja možda još nije fatalna, nisu tako bogati), na vrlo širokom geografskom potezu.
Šta će im mejnstrim mediji i kanali, mega produkcija, velika scena, institucije? Imaju jedni druge. KVALITET iskustva koje ljudi tako dobijaju toliko je superioran u odnosu na bilo šta što se može postići u sponzorisanim, tržišnim i institucionalnim okvirima da se to ne može ni izraziti. Da, teško je, tako ne možete zaraditi pare, postići velike produkcije, organizovati Subversive Film Festival, snimiti Kuma 5 ili Odiseju u svemiru, živeti životom džet-set aktivista, intelektualaca i umetnika, ali nije ni izbliza tako mučno i degradirajuće kao ovo drugo. Kao što je rekao jedan mladi prijatelj, inače prilično izolovan, bez drugih oslonaca, koji je došao u iskušenje da za jednu svoju zamisao traži pare od nekih sponzora: "Pomislio sam, ali onda sam primetio da mozak počinje da mi radi na potpuno pogrešan način." To naravno nije metod koji pravolinijski i prostim širenjem može "promeniti svet"; ovaj "svet", konkretno, ovu kulturu, s njene putanje može skrenuti samo udar meteora, i o tome ne treba imati nikakvih iluzija. To je formativno iskustvo: tako nastaju nove forme, novi oblici ponašanja, saradnje, življenja; tako nastajemo novi mi. Tako se iz magle projekcija i kvazistrateških spekulacija o "svetu" vraćamo u jedinu realnu dimenziju u kojoj živimo: u svoje živote i odnose, ovde i sada. Šta ćemo s tim? I to nije stvar nekog čistunstva: ako odmah, zbog nekog svog "projekta", idemo na vrata moćnih sponzora, unapred se odričemo jedni drugih, kao nebitnih i nemoćnih, a sve što treniramo su oportunizam i konformizam. Gde je tu prostor za iskorak, pomak s mrtve tačke, prevazilaženje, novu situaciju, isprobavanje sopstvenih snaga i mogućnosti?
Na primer, nasumično, tragom nekih delića razgovora od te večeri: Sanja mi reče da je kod nje na gajbi skoro bio John iz Active Distribution, anarhistički izdavač-distributer, originalno iz Bristola; tražio i mene, sad tek čujem, ne videsmo se; on inače od skora živi sa drugarima iz Što čitaš?, opet anarhističkog izdavača-distributera, u jednom mestu nadomak Zagreba, u mini-komuni, sa zajedničkom knjižarom u Zagrebu, koju vode drugari koji su ostali u gradu, i uopšte, i dalje u živom kontaktu sa svojom sredinom i trenutkom. Apsurd snimili album u Zagrebu, mogu da organizuju turneju po celoj Evropi – preko cele mreže nezavisnih mesta, skvotova, anarhističkih grupa – u svakom trenutku i bez žute banke; sviraće i na sledećem ASK-u (striktno samoorganizovani anarhistički sajam knjiga, 16. po redu, koji su inicirali upravo anarhisti iz i oko "Što čitaš?"). Tako sam i ja 2010, na jednoj nemuzičkoj turneji, sa Zerzanom i ekipom, obišao pola Italije (u maloj "Škodi"), sve samoorganizovano, sa predavanjima i debatama na mestima u rasponu od skvotova do univerziteta, ovo drugo opet preko anarhističkih profesora i studenata; tako se stvaraju i silni drugi oblici življenja i saradnje. Nas svega nekoliko, na inicijativu dvoje drugara iz Istre, napravili najveću arhivu relevantne kritičke literature u bivšoj YU, Anarhističku biblioteku, koja se dobrim delom pretače i u štampana izdanja naših i drugih malih distribucija, opet sve bez ikoga odozgo i sa strane. Burevesnici znaju mnogo više o tome, na mnogo širem potezu; tako žive i rade. Ja sam malo izolovaniji, što je delom i nužno: ako mnogo zujite okolo nećete baš mnogo toga uraditi (sve ovo pišem iz ugla nekog čiji su neposredni kontakti kritično sporadični, iako ovako ispada da živim u oku uragana); ali o samom duhu u kojem smo delovali kao anarhija/ blok 45 i Bubašvaba pres – svi mi koji smo učestvovali u tome, ovako ili onako, duže ili kraće vreme – ne moram sad mnogo da pričam. (U nekim stvarima prednjačimo, ali u stvarima o kojima sam ovde pisao – u tom komunalnom, svakodnevnom, živom aspektu – debelo zaostajemo.)
I šta, da menjamo to iskustvo, zbog 200-300-500 E, za neki "projekat", ili da bismo se našli na naslovnoj stranici... ne znam ni ja čega... ili bili "priznati"? Od koga?
Eke Buba, da pođem od njih, iako su oni svirali drugi, u počasnom terminu, kao gosti. Speedpunk, kao što i sam opis kaže, šibaju kao munje, možda i malo brže. Ali nije puka brzina već potpuno zreo zvuk, prave stvari. Burevesnici mi rekoše da je to najbolji bend na punk-HC sceni u ZG (izvinjavam se zbog neznalačkog rečnika). Tako i zvuče. Ali tekstovi su im na engleskom – mada to na živom nivou buke nije baš presudno – a stvari nužno pravolinijske, kao strele, i onda ostajete malo izvan toga, ili makar ja. Ali, opako. U prva četiri reda, pogo, šutka i ostali pučki plesovi, sa bacanjem do plafona; da ispred police i stočića s knjigama i bukletima nije stajao neki rmpalija, koji je to gibanje povremeno odgurivao ka bendu (jednom rukom i ramenom, dok se drugom nije rastajao od flaše piva), rasturili bi sve do šanka. Potpuno bezazleno i neagresivno, čak ne ni pijano, samo veselo.
A prvi je krenuo Apsurd. I to je, za mene, bilo to.
Bez namere da se nešto pripremam za ono što sledi, dok sam još bio kod kuće, slučajno sam, dok sam gledao najavu Okretnice, nabo neki link koji je vodio do "Damaged Goods" od Gang of Four (verzija s albuma, "EMI"). S tim zvukom gitare u ušima sam izašao u grad. Na tonskoj probi Apsurda, opet taj zvuk, samo jači, puniji. Iiijaooo... Struja kroz kičmu, istegla mi odma tri pršljena koja sam malo sabio kad sam kao klinac skočio na glavu, bez ruku, u plitak bazen... I onda još taj bas i bubnjevi... Uvežbavali su najnoviju stvar, koja će se tek pojaviti na snimku, "Sloboda". S njom su i završili nastup – to su inače kratki, nabijeni nastupi, bez praznog hoda, 20-25 minuta po bendu – i to je bila prava stvar za finale. Za razliku od mnogih pank bendova, Apsurd su slojevitiji, imaju ritam, dinamiku, nije da samo seckaju stvari, s pauzama ili na brze i sporije delove, nego se sve njiše i ljulja, kao brod, ooooo, idemo malo na jednu stranu, pa sad na drugu, a gde je brod tu je i neko more, dakle dubina... Imaju tačno taj kvalitet, mada naravno ne znam kako oni sami to osećaju. Sanja na neki volšeban način sve to boji smelim rifovima, ponekad atonalnim, uz mikrofoniju i škripu, ali bez ispraznog krljanja, uvek s nekim razlogom – pored toga što nemilosrdno šiba pune akorde kad se ceo bend zaleti u stampedo. Ali ta Draganina basčina i Skotovi bubnjevi... (Skot je inače odomaćeni Amer, nije neki Laza zvani Skot.) Kako? Uopšte se ne naprežu, a svaka stvar ima bas liniju ko "Ejs of spejds" – taj intenzitet – i iste takve bubnjeve. Skot nosi svirku, na toj kritičnoj poziciji za naše bendove (odvajkada), na bubnjevima, tako dobro da sam u par stvari uhvatio sebe kako uglavnom slušam njega. A Dragana odvaljuje onaj bas, za šta je inače potrebna bodibilderska konstitucija (koju ona nema), s neobjašnjivom lakoćom i bez ikakvih posledica po to njeno držanje rođene dive, operisano od svake poze (retka kombinacija, prosto, takva je). Tekstovi nešto govore, a govore ono što žive i do čega drže – i to je očigledno, ne samo kod njih već kod svih uključenih u život Okretnice. Kome bi još uspelo da reč "derealizacija" izgovori u nekoj stvari, a da to ne zvuči kao hipsterska pizdarija? Sve stvari su im dobre, ali "Derealizacija" i "Sloboda" posebno.
I naravno, to treba čuti uživo. I snimci su odlični, mada će oni koji i nesvesno očekuju od bendova da slede najopštiji obrazac pop pesme – taj oblik artikulacije, koji uvek podrazumeva neku dozu melodičnosti ili milozvučnosti (što nije greh, naravno) – sigurno reći da ovde opako preterujem. Mogu samo da kažem da sam srećan što su mi uši ostale širom otvorene i za takve stvari.
Ovo je druga dimenzija, u kojoj važe neka druga merila. Apsurd ima takve stvari da bi se lako mogle prearanžirati i za stadionske uslove: možda još jedna gitara (što može uvek, i ovako), još malo dramatike i pirotehničke razrade, scensko prenemaganje i eto panka za Marakanu. Ali njih to ne zanima; slika i prilika onoga što bi naš izraz, na ma kojem planu, i trebalo da bude; radimo to za sebe i jedni za druge; kada se nešto stvarno radi – kada se neko iskustvo zaista produbljuje i razvija – ti ljudski svetovi se mogu razgranati u prave mreže, kao što je i cela ta za mejnstrim nevidljiva anarhopank kontrakultura, muzička i nemuzička (u ovo drugo spadamo i mi izdavači, mada moji kontakti, zbog moje začaurenosti, koja možda još nije fatalna, nisu tako bogati), na vrlo širokom geografskom potezu.
Šta će im mejnstrim mediji i kanali, mega produkcija, velika scena, institucije? Imaju jedni druge. KVALITET iskustva koje ljudi tako dobijaju toliko je superioran u odnosu na bilo šta što se može postići u sponzorisanim, tržišnim i institucionalnim okvirima da se to ne može ni izraziti. Da, teško je, tako ne možete zaraditi pare, postići velike produkcije, organizovati Subversive Film Festival, snimiti Kuma 5 ili Odiseju u svemiru, živeti životom džet-set aktivista, intelektualaca i umetnika, ali nije ni izbliza tako mučno i degradirajuće kao ovo drugo. Kao što je rekao jedan mladi prijatelj, inače prilično izolovan, bez drugih oslonaca, koji je došao u iskušenje da za jednu svoju zamisao traži pare od nekih sponzora: "Pomislio sam, ali onda sam primetio da mozak počinje da mi radi na potpuno pogrešan način." To naravno nije metod koji pravolinijski i prostim širenjem može "promeniti svet"; ovaj "svet", konkretno, ovu kulturu, s njene putanje može skrenuti samo udar meteora, i o tome ne treba imati nikakvih iluzija. To je formativno iskustvo: tako nastaju nove forme, novi oblici ponašanja, saradnje, življenja; tako nastajemo novi mi. Tako se iz magle projekcija i kvazistrateških spekulacija o "svetu" vraćamo u jedinu realnu dimenziju u kojoj živimo: u svoje živote i odnose, ovde i sada. Šta ćemo s tim? I to nije stvar nekog čistunstva: ako odmah, zbog nekog svog "projekta", idemo na vrata moćnih sponzora, unapred se odričemo jedni drugih, kao nebitnih i nemoćnih, a sve što treniramo su oportunizam i konformizam. Gde je tu prostor za iskorak, pomak s mrtve tačke, prevazilaženje, novu situaciju, isprobavanje sopstvenih snaga i mogućnosti?
Na primer, nasumično, tragom nekih delića razgovora od te večeri: Sanja mi reče da je kod nje na gajbi skoro bio John iz Active Distribution, anarhistički izdavač-distributer, originalno iz Bristola; tražio i mene, sad tek čujem, ne videsmo se; on inače od skora živi sa drugarima iz Što čitaš?, opet anarhističkog izdavača-distributera, u jednom mestu nadomak Zagreba, u mini-komuni, sa zajedničkom knjižarom u Zagrebu, koju vode drugari koji su ostali u gradu, i uopšte, i dalje u živom kontaktu sa svojom sredinom i trenutkom. Apsurd snimili album u Zagrebu, mogu da organizuju turneju po celoj Evropi – preko cele mreže nezavisnih mesta, skvotova, anarhističkih grupa – u svakom trenutku i bez žute banke; sviraće i na sledećem ASK-u (striktno samoorganizovani anarhistički sajam knjiga, 16. po redu, koji su inicirali upravo anarhisti iz i oko "Što čitaš?"). Tako sam i ja 2010, na jednoj nemuzičkoj turneji, sa Zerzanom i ekipom, obišao pola Italije (u maloj "Škodi"), sve samoorganizovano, sa predavanjima i debatama na mestima u rasponu od skvotova do univerziteta, ovo drugo opet preko anarhističkih profesora i studenata; tako se stvaraju i silni drugi oblici življenja i saradnje. Nas svega nekoliko, na inicijativu dvoje drugara iz Istre, napravili najveću arhivu relevantne kritičke literature u bivšoj YU, Anarhističku biblioteku, koja se dobrim delom pretače i u štampana izdanja naših i drugih malih distribucija, opet sve bez ikoga odozgo i sa strane. Burevesnici znaju mnogo više o tome, na mnogo širem potezu; tako žive i rade. Ja sam malo izolovaniji, što je delom i nužno: ako mnogo zujite okolo nećete baš mnogo toga uraditi (sve ovo pišem iz ugla nekog čiji su neposredni kontakti kritično sporadični, iako ovako ispada da živim u oku uragana); ali o samom duhu u kojem smo delovali kao anarhija/ blok 45 i Bubašvaba pres – svi mi koji smo učestvovali u tome, ovako ili onako, duže ili kraće vreme – ne moram sad mnogo da pričam. (U nekim stvarima prednjačimo, ali u stvarima o kojima sam ovde pisao – u tom komunalnom, svakodnevnom, živom aspektu – debelo zaostajemo.)
I šta, da menjamo to iskustvo, zbog 200-300-500 E, za neki "projekat", ili da bismo se našli na naslovnoj stranici... ne znam ni ja čega... ili bili "priznati"? Od koga?
(Kao što je govorio Sati, kada je njegov bivši učenik Ravel odbio Legiju časti: "Lepo je to što je Ravel odbio Legiju časti, ali još uvek mu ostaje da dokaže da je nije ni zaslužio." Bilo kakva priznanja od ove odvratne kulture, prihvaćena ili odbijena, mogu biti samo znak za uzbunu ili poraz.)
Počeo sam da pišem ovaj osvrt kao nesuđeni novinar Džuboksa, ali sve vreme mislim samo na taj ljudski kontekst, mnogo neposredniji, i samim tim smisleniji, koji se danas razvija samo na ovim dragocenim mestima (kod nas svakako retkim) i, gle čuda, NAJVIŠE, a često i jedino među pankerima i anarhistima.
Istina je da se ta scena ili paralelni svet prepliće i ponekad sudara s mnogim drugim interesovanjima i idejama, od permakulture do eksperimentalne muzike, grafike, stripa, teorije, kritike, izdavaštva; ali sam način delovanja, u obliku koji se razvijao poslednjih tridesetak godina – iako svakako drevniji: ne zaboravimo šezdesete i rane sedamdesete – potekao je od anarhista, apsolutno. Drugačije nije ni moglo biti: samoorganizovanje, autonomija i neposredna saradnja, umesto fetiša "organizacije" i "institucija", osnovi su elementi tog etosa, koje sigurno nećete naći kod sponzorisanih ili fejsbuk "levičara"; o starim autoritarcima i njihovim današnjim klonovima da ne pričam (trockisti, maoisti, "pravi" marksisti-lenjinisti, itd.); primere potražite sami.
U zaključku, ne pozivam na safari ispod Pančevačkog mosta, ovo nije reklama za AKAB Okretnica. Evo, nemojte ni da dolazite tamo. Pravite svoje Okretnice. Neka takvih mesta, svega toga, bude više. Tek onda će novi susreti imati smisla. Inače, ako dolazite da samo nešto blenete ili onjušite, to ne samo da nema smisla, nego nije ni pristojno. Oni tamo sigurno mogu i bez toga.
Opet, ako ste u nekoj svojoj potrazi ili pokušaju otimanja, onda pravac tamo, bez daljeg oklevanja, na razmenu iskustava.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Počeo sam da pišem ovaj osvrt kao nesuđeni novinar Džuboksa, ali sve vreme mislim samo na taj ljudski kontekst, mnogo neposredniji, i samim tim smisleniji, koji se danas razvija samo na ovim dragocenim mestima (kod nas svakako retkim) i, gle čuda, NAJVIŠE, a često i jedino među pankerima i anarhistima.
Istina je da se ta scena ili paralelni svet prepliće i ponekad sudara s mnogim drugim interesovanjima i idejama, od permakulture do eksperimentalne muzike, grafike, stripa, teorije, kritike, izdavaštva; ali sam način delovanja, u obliku koji se razvijao poslednjih tridesetak godina – iako svakako drevniji: ne zaboravimo šezdesete i rane sedamdesete – potekao je od anarhista, apsolutno. Drugačije nije ni moglo biti: samoorganizovanje, autonomija i neposredna saradnja, umesto fetiša "organizacije" i "institucija", osnovi su elementi tog etosa, koje sigurno nećete naći kod sponzorisanih ili fejsbuk "levičara"; o starim autoritarcima i njihovim današnjim klonovima da ne pričam (trockisti, maoisti, "pravi" marksisti-lenjinisti, itd.); primere potražite sami.
U zaključku, ne pozivam na safari ispod Pančevačkog mosta, ovo nije reklama za AKAB Okretnica. Evo, nemojte ni da dolazite tamo. Pravite svoje Okretnice. Neka takvih mesta, svega toga, bude više. Tek onda će novi susreti imati smisla. Inače, ako dolazite da samo nešto blenete ili onjušite, to ne samo da nema smisla, nego nije ni pristojno. Oni tamo sigurno mogu i bez toga.
Opet, ako ste u nekoj svojoj potrazi ili pokušaju otimanja, onda pravac tamo, bez daljeg oklevanja, na razmenu iskustava.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages