Adorno: Metafizika, pojam i problemi: Predavanje XV (20. VII 1965)
48 views
Skip to first unread message
AG
Nov 17, 2019, 6:35:18 AM11/17/19
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Azil "Stvarnost"
1. Azil "Stvarnost"
2. Mala korekcija udžbenika iz sociologije (stavka "građani")
3. In profundis
4. Odjavna špica
Iz teksta:
"... nije zlo trivijalno (H. Arent) nego je trivijalnost zlo; naime, taj oblik svesti i duha uopšte, koji se odmah prilagođava svetu kakav jeste, koji se pokorava principu inercije. A taj princip inercije i jeste samo radikalno zlo."
"Prema tome, rekao bih da metafizička misao, ako danas treba da ima neke šanse, da se ne izvitoperi u naklapanja o 'novoj sigurnosti (neue Geborgenheit)' i slične besmislice, ne sme više biti apologetska i ukazivati samo na ono što već drži u ruci; ona mora početi da misli protiv sebe; a to znači da se mora meriti samo s onim što je najudaljenije, s apsolutno nezamislivim, da bi uopšte imala pravo na razmišljanje."
"... samo u tome leži nada, ako je još uopšte ima, da filozof, zahvaljujući toj samorefleksiji, neće završiti u trivijalnom, koje je samo po sebi, kao konačan ishod, apsolutni užas."
Teodor V. Adorno, Metafizika: pojam i problemi, predavanje XV, od 20. VII 1965. Metaphysik: Begriff und Probleme, 15. Vorlesung, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1998, str. 175–187.
https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-metafizika-pojam-i-problemi
doc, pdf i buklet: https://anarhija-blok45.net/
Adornovo predavanje iz 1965, razrada motiva koji će svoje mesto naći u njegovoj knjizi Negativna dijalektika (1966).
Izlaganje se čvrsto drži zdanja filozofije kao specijalizacije, što sigurno nije neproblematično, ali to je Adorno, tako se formirao, to je bio njegov način (kao što smo pričali povodom Minima moralia i na šta je i sam Adorno znao da se osvrne). U isto vreme, i pored tog zahtevnog okvira, forma je, za Adorna, najlabavija moguća: tekst je malo doterani nacrt predavanja, odnosno izlaganja pred studentima (pošto nije reč o obuci iz nekog egzaktnog zanata), tako da slobodno krivuda i vrluda, ali opet kao da samo traži što bolji ugao za čeoni sudar s najtežim pitanjima, koja drmaju svačije iskustvo.
Adorno: "Osim ako sasvim ne oguglamo, teško je odoleti osećanju – a pod osećanjem podrazumevam iskustvo koje nije ograničeno samo na emocionalnu sferu – da samim to što nastavljamo da živimo oduzimamo tu mogućnost nekom drugom, kome je život bio osporen; da krademo život te osobe; kao da društvo koje je u svom sadašnjem apsurdnom obliku učinilo suvišnim ne rad već ljude, na neki način unapred određuje statistički procenat ljudi kojih se mora otarasiti da bi moglo nastaviti da živi u svom lošem postojećem obliku. I ako nastavljamo da živimo, onda je to zato što smo, da tako kažemo, bili statistički srećni na štetu onih koji su stradali kao žrtve destruktivnog mehanizma i koji će, kao što se s pravom pribojavamo, i dalje stradati. Osećanje krivice se reprodukuje u svakome od nas (...) budući da ni na koji način ne možemo biti potpuno svesni te sprege u svakom trenutku svojih budnih života. Ako bismo, svi mi koji sada sedimo ovde, u svakom trenutku bili svesni šta se dešava, kakvim spregama dugujemo svoje postojanje i na koje se sve načine naše postojanje prepliće sa zlom, čak i ako nismo uradili ništa loše (...) ako bismo svega toga bili svesni u svakom trenutku, onda zapravo ne bismo ni mogli da živimo; na neki način smo saterani u zaborav, koji je i sam oblik krivice, a time što nismo u svakom trenutku svesni onoga što preti i što se dešava, pomažemo tome; premalo se opiremo, i to se onda može ponoviti i obnoviti u bilo kom trenutku."
Adorno to ilustruje primerima iz vremena nacizma, sa Aušvicom kao kardinalnom činjenicom i metaforom, ali to pitanje treba samo usmeriti na ovaj naš svakodnevni Aušvic (na šta cilja i Adorno, iako je na taj svakodnevni režim degradacije i destrukcije na drugim mestima znao da ukaže nešto izričitije): šta je sve potrebno da bismo dobili čašu vode iz pipe? Ili svoj uobičajeni doručak? U konkretnom kulturnom, urbanom, proizvodnom kontekstu? Koliko ubijanja, klanja, uništavanja, satiranja, izrabljivanja, degradacije, nepopravljive štete? Naše postojanje se u tom pogledu toliko "prepliće sa zlom" da to ničija svest ne može da podnese duže od trena. A opet, moramo se sudariti s takvim pitanjima, bez prenemaganja, bez patetike, ako od našeg odnosa prema stvarnosti nešto zavisi i ako ne želimo da falsifikujemo ljudsko stanje, uvek u konkretnom kulturnom kontekstu (naša polazna tačka: masovno društvo, masivna tehnička organizacija).
U takvoj kulturi živimo, koja je čak i najnasušnije stvari učinila prezahtevnim – u radu, energiji, životu – koja sve postiže na najgori mogući način. Da bismo uopšte pregurali dan, moramo direktno istrpeti ili preći preko bezbroj prizora nepravde, izrabljivanja, poniženja, što jednostavno ne može proći bez najtežih posledica po naša bića i odnose. Moramo stalno proklizavati u zaborav, postajati sve okoreliji. Opiremo se tome, koliko možemo, ali taj pritisak je teško izdržati. (Na to ćemo se još vratiti, možda uskoro, s jednim primerom iz književnosti.)
Naravno, to je lakše poricati, što se najčešće i radi, sve u ime "realizma" i najuzvišenijh moralnih načela. Beskrajno je lakše igrati ulogu intelektualne moralne primadone koja javno diže glas protiv kršenja ljudskih prava, ratnih zločina, nacionalizma, ugrožavanja demokratije, primera socijalne nepravde ili korupcije, sve od slučaja do slučaja, a da se ni jednog trenutka ne dovede u pitanje taj opšti svakodnevni režim, koji u svom "normalnom" modu, za čijim idealnim izdanjem vapimo u svojim malograđanskim protestima (da to bude jasno, "građani" ne postoje kao socijalna kategorija, postoje samo malograđani), neprekidno generiše sve te probleme.
To stanje se sada, u psihijatrijskom smislu, fiksiralo. Horizont nikada nije bio bliži, perspektiva uža, tavanica niža. Apsolutno niko više ne dovodi u pitanje robu (ekonomsku ucenu) i vlast kao dva ključna aspekta opšteg društvenog odnosa: nijedna organizovana frakcija, nijedna "javna ličnost", "slobodnomisleći intelektualac", "kritičar", "teoretičar", o "kolumnistima" da ne pričam. (U stvari, ne znam da li ste primetili, ali danas imamo samo "kolumniste"; na to se sveo intelektualni diskurs, sa ili bez zvanično dodeljene kolumne; potpuno prepuštanje inicijative u ravni samih pitanja; puko reagovanje na svaku "kosku" koju takvim misliocima dobace oni koji diktiraju društvenu dinamiku.)
Javni govor, ali i naša komunikacija i najintimnija očekivanja, skvrčili su se na ono "što već držimo u ruci". Detalji mogu da izostaju, da lebde kao pusti sanak, mnogo toga može biti loše, sporno, frustrirajuće, ali opšti životni okvir – za koji ne postoji jedinstven naziv, ali koji se pozitivno opisuje nekim svojim aspektima, recimo kao "moderna tržišna demokratija" – nigde se ne dovodi u pitanje. Konačno društveno rešenje možda još nije stiglo u svaki kutak, ali svako ko sebe smatra "modernim" ili "civilizovanim" zna šta se pod time podrazumeva.
Slično tome, u ravni društvenih tenzija, među intelektualcima i aktivistima, potpuno je prevladala kapoovska svet: tu nema ničeg osim "realističkih" zahteva za boljom uslugom i statusom. Svi treba da ostanemo na svojim radnim pozicijama, samo tako što će nam biti "bolje". "Bolje" po kakvim kriterijumima? Ili, šta znači "bolje", ako se ne napada kontekst opšte ekonomske ucene? Više para? Kada se oljušte svi retorički slojevi, ionako toliko providni da brzo otpadaju sami od sebe, to je ono na šta se sve svodi. Ali to podrazumeva nastavak terora "vrednosti", odnosno kapitalističke cirkulacije, koja unapred diktira oblik i sadržaj svakodnevnog života, u čemu sreće i boljitka nema – i što je nešto toliko očigledno, da bi podsećanje na to među iole inteligentinim i realističkim ljudima moralo biti izlišno.
4. Odjavna špica
Iz teksta:
"... nije zlo trivijalno (H. Arent) nego je trivijalnost zlo; naime, taj oblik svesti i duha uopšte, koji se odmah prilagođava svetu kakav jeste, koji se pokorava principu inercije. A taj princip inercije i jeste samo radikalno zlo."
"Prema tome, rekao bih da metafizička misao, ako danas treba da ima neke šanse, da se ne izvitoperi u naklapanja o 'novoj sigurnosti (neue Geborgenheit)' i slične besmislice, ne sme više biti apologetska i ukazivati samo na ono što već drži u ruci; ona mora početi da misli protiv sebe; a to znači da se mora meriti samo s onim što je najudaljenije, s apsolutno nezamislivim, da bi uopšte imala pravo na razmišljanje."
"... samo u tome leži nada, ako je još uopšte ima, da filozof, zahvaljujući toj samorefleksiji, neće završiti u trivijalnom, koje je samo po sebi, kao konačan ishod, apsolutni užas."
Teodor V. Adorno, Metafizika: pojam i problemi, predavanje XV, od 20. VII 1965. Metaphysik: Begriff und Probleme, 15. Vorlesung, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1998, str. 175–187.
https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-metafizika-pojam-i-problemi
doc, pdf i buklet: https://anarhija-blok45.net/
Adornovo predavanje iz 1965, razrada motiva koji će svoje mesto naći u njegovoj knjizi Negativna dijalektika (1966).
Izlaganje se čvrsto drži zdanja filozofije kao specijalizacije, što sigurno nije neproblematično, ali to je Adorno, tako se formirao, to je bio njegov način (kao što smo pričali povodom Minima moralia i na šta je i sam Adorno znao da se osvrne). U isto vreme, i pored tog zahtevnog okvira, forma je, za Adorna, najlabavija moguća: tekst je malo doterani nacrt predavanja, odnosno izlaganja pred studentima (pošto nije reč o obuci iz nekog egzaktnog zanata), tako da slobodno krivuda i vrluda, ali opet kao da samo traži što bolji ugao za čeoni sudar s najtežim pitanjima, koja drmaju svačije iskustvo.
Adorno: "Osim ako sasvim ne oguglamo, teško je odoleti osećanju – a pod osećanjem podrazumevam iskustvo koje nije ograničeno samo na emocionalnu sferu – da samim to što nastavljamo da živimo oduzimamo tu mogućnost nekom drugom, kome je život bio osporen; da krademo život te osobe; kao da društvo koje je u svom sadašnjem apsurdnom obliku učinilo suvišnim ne rad već ljude, na neki način unapred određuje statistički procenat ljudi kojih se mora otarasiti da bi moglo nastaviti da živi u svom lošem postojećem obliku. I ako nastavljamo da živimo, onda je to zato što smo, da tako kažemo, bili statistički srećni na štetu onih koji su stradali kao žrtve destruktivnog mehanizma i koji će, kao što se s pravom pribojavamo, i dalje stradati. Osećanje krivice se reprodukuje u svakome od nas (...) budući da ni na koji način ne možemo biti potpuno svesni te sprege u svakom trenutku svojih budnih života. Ako bismo, svi mi koji sada sedimo ovde, u svakom trenutku bili svesni šta se dešava, kakvim spregama dugujemo svoje postojanje i na koje se sve načine naše postojanje prepliće sa zlom, čak i ako nismo uradili ništa loše (...) ako bismo svega toga bili svesni u svakom trenutku, onda zapravo ne bismo ni mogli da živimo; na neki način smo saterani u zaborav, koji je i sam oblik krivice, a time što nismo u svakom trenutku svesni onoga što preti i što se dešava, pomažemo tome; premalo se opiremo, i to se onda može ponoviti i obnoviti u bilo kom trenutku."
Adorno to ilustruje primerima iz vremena nacizma, sa Aušvicom kao kardinalnom činjenicom i metaforom, ali to pitanje treba samo usmeriti na ovaj naš svakodnevni Aušvic (na šta cilja i Adorno, iako je na taj svakodnevni režim degradacije i destrukcije na drugim mestima znao da ukaže nešto izričitije): šta je sve potrebno da bismo dobili čašu vode iz pipe? Ili svoj uobičajeni doručak? U konkretnom kulturnom, urbanom, proizvodnom kontekstu? Koliko ubijanja, klanja, uništavanja, satiranja, izrabljivanja, degradacije, nepopravljive štete? Naše postojanje se u tom pogledu toliko "prepliće sa zlom" da to ničija svest ne može da podnese duže od trena. A opet, moramo se sudariti s takvim pitanjima, bez prenemaganja, bez patetike, ako od našeg odnosa prema stvarnosti nešto zavisi i ako ne želimo da falsifikujemo ljudsko stanje, uvek u konkretnom kulturnom kontekstu (naša polazna tačka: masovno društvo, masivna tehnička organizacija).
U takvoj kulturi živimo, koja je čak i najnasušnije stvari učinila prezahtevnim – u radu, energiji, životu – koja sve postiže na najgori mogući način. Da bismo uopšte pregurali dan, moramo direktno istrpeti ili preći preko bezbroj prizora nepravde, izrabljivanja, poniženja, što jednostavno ne može proći bez najtežih posledica po naša bića i odnose. Moramo stalno proklizavati u zaborav, postajati sve okoreliji. Opiremo se tome, koliko možemo, ali taj pritisak je teško izdržati. (Na to ćemo se još vratiti, možda uskoro, s jednim primerom iz književnosti.)
Naravno, to je lakše poricati, što se najčešće i radi, sve u ime "realizma" i najuzvišenijh moralnih načela. Beskrajno je lakše igrati ulogu intelektualne moralne primadone koja javno diže glas protiv kršenja ljudskih prava, ratnih zločina, nacionalizma, ugrožavanja demokratije, primera socijalne nepravde ili korupcije, sve od slučaja do slučaja, a da se ni jednog trenutka ne dovede u pitanje taj opšti svakodnevni režim, koji u svom "normalnom" modu, za čijim idealnim izdanjem vapimo u svojim malograđanskim protestima (da to bude jasno, "građani" ne postoje kao socijalna kategorija, postoje samo malograđani), neprekidno generiše sve te probleme.
To stanje se sada, u psihijatrijskom smislu, fiksiralo. Horizont nikada nije bio bliži, perspektiva uža, tavanica niža. Apsolutno niko više ne dovodi u pitanje robu (ekonomsku ucenu) i vlast kao dva ključna aspekta opšteg društvenog odnosa: nijedna organizovana frakcija, nijedna "javna ličnost", "slobodnomisleći intelektualac", "kritičar", "teoretičar", o "kolumnistima" da ne pričam. (U stvari, ne znam da li ste primetili, ali danas imamo samo "kolumniste"; na to se sveo intelektualni diskurs, sa ili bez zvanično dodeljene kolumne; potpuno prepuštanje inicijative u ravni samih pitanja; puko reagovanje na svaku "kosku" koju takvim misliocima dobace oni koji diktiraju društvenu dinamiku.)
Javni govor, ali i naša komunikacija i najintimnija očekivanja, skvrčili su se na ono "što već držimo u ruci". Detalji mogu da izostaju, da lebde kao pusti sanak, mnogo toga može biti loše, sporno, frustrirajuće, ali opšti životni okvir – za koji ne postoji jedinstven naziv, ali koji se pozitivno opisuje nekim svojim aspektima, recimo kao "moderna tržišna demokratija" – nigde se ne dovodi u pitanje. Konačno društveno rešenje možda još nije stiglo u svaki kutak, ali svako ko sebe smatra "modernim" ili "civilizovanim" zna šta se pod time podrazumeva.
Slično tome, u ravni društvenih tenzija, među intelektualcima i aktivistima, potpuno je prevladala kapoovska svet: tu nema ničeg osim "realističkih" zahteva za boljom uslugom i statusom. Svi treba da ostanemo na svojim radnim pozicijama, samo tako što će nam biti "bolje". "Bolje" po kakvim kriterijumima? Ili, šta znači "bolje", ako se ne napada kontekst opšte ekonomske ucene? Više para? Kada se oljušte svi retorički slojevi, ionako toliko providni da brzo otpadaju sami od sebe, to je ono na šta se sve svodi. Ali to podrazumeva nastavak terora "vrednosti", odnosno kapitalističke cirkulacije, koja unapred diktira oblik i sadržaj svakodnevnog života, u čemu sreće i boljitka nema – i što je nešto toliko očigledno, da bi podsećanje na to među iole inteligentinim i realističkim ljudima moralo biti izlišno.
Preispitivanje ciljeva, vrednosti, opšteg životnog okvira i samog sadržaja života
–
a metafizika je, uz još ponešto, upravo to, ne neka ezoterična disciplina
–
nestalo je kao tema, nekada ipak prisutnija (kakvog smisla imaju sve te teorije i kontroverze oko sredstava i strategija, ako se ne razmotre ciljevi, odnosno vrednosti?). U ime "realizma" i "životnih problema" brišu se celi slojevi stvarnosti i iskustva. To sužavanje ili skraćivanje perspektive postalo je nesnosno. Nestaje dubina, u svemu. A bez dubine, nema vazduha, prostora, uslova za bilo kakvo iskustvo vredno pomena, razgovora ili prenošenja.
To sužavanje ima svoju društvenu istoriju, naročito ubrzanu od sloma Istočnog bloka i pada ili mutacije drugih socijalističkih režima (na primer, Jugoslavija je propala, Kina mutirala), ali koja počinje mnogo ranije. Svuda u svetu robe i vlasti, bez obzira na druge linije podele, vladao je isti princip stvarnosti. Od malih nogu, sa svih strana – u školi, na poslu, u komšiluku, u skoro svim svakodnevnim interakcijama – u glave se ulivao isti nauk: "moraš stajati s obe noge na zemlji". U suprotnom, propast. U svakom slučaju, previše dodatnih problema.
Ali čovek ne može da "stoji s obe noge na zemlji", a da se odmah ne nađe na kolenima. "Zemlja" iz te izreke je ravan konvencija, opštih mesta, trivijalnih preokupacija, pasivnosti, pokoravanja, unapred definisanih uloga i obrazaca ponašanja. Da bismo bili iole svoji, imali nešto od svog iskustva, moramo biti makar malo iznad te "zemlje". To sam s nekima od vas razvijao u teoriju o "dva prsta iznad zemlje". Ne u oblacima, ne ne znam gde, samo dva prsta iznad zemlje. Jednostavno moramo biti metafizičari, odlepiti se od tog dna, dići se s kolena, baciti pogled negde dalje. Svakome je potrebno da se i doslovno, fizički uveri da stvarnost ima i dubinu, a ne samo površinu. Tome nagonski teže čak i oni kojima naizgled ide to igranje uloga; ali to često ostaje samo nemoćna težnja, gubi se dodir s prolazima koji vode napolje ili negde iznad, ne znamo šta ćemo sa sobom. Ishod je ta mešavina arogancije, frustracije, samoprezira i agresivnosti – kod fudbalskih navijača i intelektualnijih tipova podjednako – čije ispade i eksplozije pratimo svakodnevno. Slepo prilagođavanje lošoj celini – slobodno možete nastaviti sa svojim "političkim" primedbama, sve dok ostajete kulturološki lojalni – skupo se plaća. "Draga mašto, ono što kod tebe najviše volim je to što ne praštaš" (Andre Breton, Manifest nadrealizma, 1924).
Stvar je u tome što se tako ne može doći ne do neke "šire promene", nego do iole smislenog ličnog iskustva – koje i jeste jedina polazna tačka i za bilo šta šire od toga. Tako se prosto ne može živeti, a ne samo nešto "misliti". Postalo je pretesno, odavno. Zato se moramo čupati iz toga, kako znamo i umemo. U dubini je spas.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
To sužavanje ima svoju društvenu istoriju, naročito ubrzanu od sloma Istočnog bloka i pada ili mutacije drugih socijalističkih režima (na primer, Jugoslavija je propala, Kina mutirala), ali koja počinje mnogo ranije. Svuda u svetu robe i vlasti, bez obzira na druge linije podele, vladao je isti princip stvarnosti. Od malih nogu, sa svih strana – u školi, na poslu, u komšiluku, u skoro svim svakodnevnim interakcijama – u glave se ulivao isti nauk: "moraš stajati s obe noge na zemlji". U suprotnom, propast. U svakom slučaju, previše dodatnih problema.
Ali čovek ne može da "stoji s obe noge na zemlji", a da se odmah ne nađe na kolenima. "Zemlja" iz te izreke je ravan konvencija, opštih mesta, trivijalnih preokupacija, pasivnosti, pokoravanja, unapred definisanih uloga i obrazaca ponašanja. Da bismo bili iole svoji, imali nešto od svog iskustva, moramo biti makar malo iznad te "zemlje". To sam s nekima od vas razvijao u teoriju o "dva prsta iznad zemlje". Ne u oblacima, ne ne znam gde, samo dva prsta iznad zemlje. Jednostavno moramo biti metafizičari, odlepiti se od tog dna, dići se s kolena, baciti pogled negde dalje. Svakome je potrebno da se i doslovno, fizički uveri da stvarnost ima i dubinu, a ne samo površinu. Tome nagonski teže čak i oni kojima naizgled ide to igranje uloga; ali to često ostaje samo nemoćna težnja, gubi se dodir s prolazima koji vode napolje ili negde iznad, ne znamo šta ćemo sa sobom. Ishod je ta mešavina arogancije, frustracije, samoprezira i agresivnosti – kod fudbalskih navijača i intelektualnijih tipova podjednako – čije ispade i eksplozije pratimo svakodnevno. Slepo prilagođavanje lošoj celini – slobodno možete nastaviti sa svojim "političkim" primedbama, sve dok ostajete kulturološki lojalni – skupo se plaća. "Draga mašto, ono što kod tebe najviše volim je to što ne praštaš" (Andre Breton, Manifest nadrealizma, 1924).
Stvar je u tome što se tako ne može doći ne do neke "šire promene", nego do iole smislenog ličnog iskustva – koje i jeste jedina polazna tačka i za bilo šta šire od toga. Tako se prosto ne može živeti, a ne samo nešto "misliti". Postalo je pretesno, odavno. Zato se moramo čupati iz toga, kako znamo i umemo. U dubini je spas.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages