Nesto o ekonomiji: Jedan skroman predlog, Dr Swift, 1729.

[AG]

U ovom biltenu

1. Dzonatan Svift: Jedan skroman predlog, 1729.
2. Odjavna shpica


"IT IS OUR JOB TO GLORY IN INEQUALITY and see that talents and abilities are given vent and expression for the benefit of us all." — Margareth Thatcher, 1979. (Priblizno, s obzirom na specificnost fraze: "Na nama je da slavimo nejednakost i shvatimo je kao dati ventil, kroz koji talenti i sposobnosti [pojedinaca] dolaze do izrazaja u korist svih.")

"Well did you hear, there's a natural order?
Those most deserving will end up with the most?
That the cream cannot help but always rise up to the top?
Well I say... Shit floats..." — Jarvis Cocker , Cunts Are Still Running The World, 2006

"Moderno drustvo ne funkcionise zahvaljujuci zakonima trzista i konkurencije, vec samo zahvaljujuci onome sto je preostalo od duha zajednice, od uzajamne pomoci i osecanja solidarnosti. To je ono sto nam pomaze da preguramo dan, zar ne? To sigurno nisu vladavina prava, jasna pravila trzisne utakmice i nase predatorske ambicije. Niko ne bi mogao da prezivi u potpuno trzisnom ambijentu, tamo gde je sve ugovor, obaveza i interes, na tom stepenu nepoverenja i formalizacije ljudskih odnosa – pocevsi od onih koji nam to najvise reklamiraju. Ali, ako ostanemo pri tim ostacima, oni ce nas samo uljuljkati i potpuno pasivizirati. Sa svakim danom koji smo nekako pregurali, nastavlja se i diktatura trzista. Sloboda, autonomija, uzajamna pomoc i solidarnost ponovo moraju postati iskljuciva nacela ljudskog postojanja i zajednickog zivota na planeti Zemlji. Sve manje ili drugacije od toga, pokazalo se neprakticnim i vrlo, vrlo neprijatnim." — Surabaja Dzoni, Ekonomija ili Shto me slaga, dusho slatka?, blok 45, 2007 (videti i Two Big Lies of Capitalist Economics, Anarchy: A Journal of Desire Armed, #25, Summer, 1990; http://www.spunk.org/library/misc/sp000052.txt



Ovog puta prosledjujem jedan klasicni tekst, koji sam pripremio jos 2002. i povremeno ga slao okolo. Par puta je bio reprodukovan i u nekim prijateljskim publikacijama. Sada idemo jos malo sire, a voleo bih da napravim i stampanu verziju, nesto drugaciju od ove koja sledi, koju treba shvatiti kao skicu. To ne bi islo u okviru Porodicne biblioteke, nego kao mala, fina, dodatna stvar, koju bi se uvek mogla preporuciti, kao neka vrsta rasola, svakome ko jos gaji fascinaciju ekonomijom, a ekonomske eksperte, posebno planere, shvata kao racionalne i trezvene ljude, koji znaju sta govore. Tu bi neke stvari konacno trebalo postaviti na pravo na mesto.

Dodatni tekstovi u stampanom izdanju bili bi nesto siri i, ukupno gledano, mozda obimniji od glavnog teksta, koji ima svega 6 A4 stranica. Ali, cilj je, kao i uvek, da se sto bolje pokrije neko pitanje, a ne neka autorska licnost. Ovde bi tema bila ekonomija, kao tehnicka disciplina, koja zna samo za sopstvene, tehnicke kriterijume. Bila bi rec i o sirem znacenju i posledicama svega toga. Sviftov tekst je jedna od ilustracija.

Povod za takvo izdanje dali su mi, ko drugi, nego ekonomisti, veciti planeri i dusebriznici, samo vrlo cudni. Naime, s takvim dobrichinama, dzelati nam nisu potrebni. Konkretno, jednog dana sam na TV slucajno uhvatio izjavu izvesne Danice Popovic, redovne profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu i clanice Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS). Ona je tada (2002) isporucila jednu od uobicajenih projekcija na temu opste racionalizacije radne snage (zena je inace strucnjak za te makro-fenomene), shamarajuci nekim strahovitim ciframa, izrazenim u stotinama hiljada ljudskih grla. Ona jedna, a tamo stotine hiljada... Ali, sto vece brojke, to bolje; vece je uzbudjenje, jaci osecaj moci. Pitajte bilo kog eskperta zaduzenog za drustvenu algebru, cija se rec cuje ili cak ne cuje. Ta perspektiva ima svoje drazi. Ona je od tada nastavila da se istice nemilosrdnim izjavama, u maniru koji nabolje ilustruje taj postvareni i postvarujuci planerski mentalitet.

Ali, to sto prica ona, cuje se svuda. U opstem strukturalnom prestrojavanju, razni planeri imaju zaista pune ruke posla - cak i kada ih niko nista ne pita. Svaki mali sluga iznosi svoje predloge, ako ne nekom mocniku na uvce, u okviru nekog ministarstva ili partije, onda na svom blogu, sajtu, forumima, itd. Tekst je uvek, manje-vise, isti. Obicno se spekulise o reformama pojedinih sektora ili sistema u celini, na nacin vrlo komotan prema nizerazrednim ljudskim jedinicima: " 100.000 u prevremenu penziju, 50.000 otkaz uz otpremninu, 200.000 na prekvalifikaciju - sto da ne, to je tako u razvijenom svetu, ljudi cesto menju poslove i mesto boravka i sta im fali? Ostali... ah, pa takav je zivot, ne vredi se zaliti... Nesigurnost je majka kreativnosti."

Malo karikiram, ali samo malo, na zalost. Uglavnom, treba preduzeti sve mere da bi "samo trziste uspostavilo optimalne odnose, kvote i balanse". Jedan od bezbroj paradoksa tog fenomena je sto nas na trzisno krljanje i trazenje novih poslova ohrabruju planeri koji ostaju u bezbednoj ladovini svojih cinovnickih, drzavno placenih pozicija. Oni dobro paze da ih Nevidljiva ruka trzista slucajno ne pomazi, da ne preuzmu "odgovornost za svoju (trzisnu) sudbunu", sto nam inace toplo preporucuju, umesto da sve ocekujemo od vlade ili drzave, sto je opet, po njima, smrtni greh. (Naravno, ovde ne mislim da bi zaista trebalo da ocekujemo bilo sta od vlade ili drzave, ali i od trzista; to je valjda jasno na osnovu svega sto je ikada emitovano sa ove strane.) Onda slede i sve druge kontradikcije i zverski cinizmi, kojima se ovde ipak necu baviti detaljno. Predjimo na Svifta.

Sviftov tekst je zapanjujuce moderan iz najmanje dva razloga.

Prvo, on izvanredno precizno ukazuje na TEHNICKI karakter ekonomije. Jedini kriterijum koji tehnicki um - u ovom slucaju ekonomisticki - moze da podnese je puka efikasnost, shvacena u NAJUZEM i NAJKRATKOVIDIJEM smislu. To mozete isprobati na ma kojem primeru. Sve ostalo se ne racuna, tako sto se prosto ignorise ili proglasava za subjektivni, nematematicki i samim tim nebitni aspekt Velike racunice. Slabosti i lomovi ljudskog materijala, koje ekonomska dinamika izlaze strahovitim pritiscima, tretiraju se kao cisto subjektivni fenomen. Najzad, tu su i oni koji, reklo bi se, sasvim dobro podnose taj isti ambijent. Njihov profil - ili oklop - prihvata se kao norma. Ili makar dok ne iskoce kroz prozor ili se ne ukipe u katatonicnom transu ili ne pocnu da kolju sve oko sebe, a da ni sami ne znaju zasto... Ali, do te tacke, vazi ono poznato: nejednakost i najtezi pritisci su nuzni i zapravo bogom dani (ovo su, doslovno, reci Megi Tacher, iako samo papagajska reprodukcija njenog hipnotizera, Fridriha fon Hajeka). Samo takav ambijent moze podstaci one najambicioznije da isplivaju na povrshinu i guraju napred, "za dobro svih". Sto su njihova dostignuca i akumulacije vece, vece su i mrvice koje sleduju ljudskim bubama i mekushcima (cak i to ponizavajuce obecanje cesto vazi samo na nivou modela). Ekoloske posledice, ako se uopste uzimaju u obzir, tretiraju se samo kao fizicka pojava, opet nepovezano s najdubljim psiholoskim - termin "duhovnim" bolje da ne koristim - pa tako i socijalnim poremecajima. Na primer, ne uocava se veza izmedju prekomernog ribolova ili sece shuma ili istrebljenja neke endemske vrste belih rada i brutalizacije ljudskog elementa - na koju se inace stalno zalimo, od neljubaznosti bliznjih, do neodgovornosti politicara i bezobzirnosti poslodavaca. U obzir se uzimaju i medijski eksponiraju samo zvanicno priznate teme, koje inace sluze potiskivanju celine problema: protokol iz Kjotoa, "globalno zagrevanje", kriza klasicnih energenata. Ali, celina poremecaja se redovno ignorise. Za tu vrstu uma, biocid je samo "levicarski mit". Svi genocidi i pljacke, koji su omogucili akumulaciju od koje evro-americka Citadela i danas zivi na nacin koji se u zemljama-kandidatima navodi kao reklamni primer, jednostavno se nisu desili, osim kao "smela ljudska avantura, koja je omogucila opsti progres". U toj Velikoj racunici ima svega, samo ne i UKUPNE cene, obracuna svih pretpostavki i posledica. Znaci, samo treba shvatiti sta znaci taj "tehnicki kriterijum". Snalazenje u moru izjava, clanaka i analiza koje proizvode ti roboti onda postaje mnogo lakse.

Na primer, nacin na koji se ovih dana, po treci put od zvanicnog pocetka tranzicije, u javnosti isprobava pitanje odmrzavanja nuklearnog moratorijuma (izgradnja nuklearnih elektrana u Srbiji), nije samo izraz obicne neodgovornosti ili oportunizma (prilika da se razvije jos jedan sektor, sa svim pratecim sluzbama, ideoloskim sadrzajima i trzistima). To je veran odraz tehnickog uma, koji se nametnuo svuda, u svim sferama ljudskog postojanja i delovanja. Taj um nece oklevati da na ma koji nacin nastavi sa svojom besmislenom i sumanutom igrom. Njegovu logiku slede i ljudi koji nemaju skoro nikakav ekonomski interes ili ambicije, kao, u ovom slucaju, eksperti iz Vinche, koji su pre neki dan javno zagovarali ukidanje nuklearnog moratorijuma i dalji razvoj u tom pravcu. To ce SIGURNO podrzati i svi oni koji inace podrzavaju "tranziciju", od politicara do sitrnih kibicera, koji se rukovode istim, cisto tehnickim kriterijumom. Tako redukovano i iskrivljeno vidjenje stvarnosti - savrseno otporno na sve prigovore, argumente, ocigledne kontradikcije i pretnje - moguce je samo u najtezim oblicima psihoze; tako na to treba i gledati, kao na oblik ludila. Samo sto sa onima koji od njega pate ne vredi postupati brizno, kao sa pacijentima. Steta koju prave ili kojom prete je prevelika. Potreban je drugaciji tretman.

Drugi aspekt je skoro nepogresiva anticipacija najmodernijeg kapitalistickog trenda, onog "neoliberalnog". I tu je logika prilicno prosta: sto manji javni troskovi, sto veca zarada, stalno otvaranje novih profitabilnih sektora i posebno -  eliminacija svih NEekonomskih i NEtehnickih preokupacija i kriterijuma. Na to se svodi metod neoliberalnih i njima srodnih planera (u praksi to neminovno zapinje, iz politickih razloga, kojih u laboratoriji nema i koji nase planere strahovito iritiraju). U tom delu, Sviftov tekst prestaje da bude satira ili metafora; necete pogresiti ako ga shvatite doslovno. Tokom svog razvoja, od Svifta na ovamo, ta vrsta uma je bezbroj puta dokazala svoju nepopravljivu, progresivnu svirepost. Danas svoju decu ne izlazemo tretmanu koji predlaze Svift (ovde kao dr Svift), ali im opet - kao nesto najnormalnije, za njihovo dobro, itd. - otvaramo samo jedan put: onaj koji vodi na trziste rada, gde bi trebalo da postignu najbolju mogucu cenu. Kakva je to kultura, koja u necemu takvom vidi perspektivu, nesto dobro i pozeljno? Treba se samo malo ushtinuti, da bi se na sve to gledalo pravim ocima, s nevericom, bas kao sto je zblanuti Guliver posmatrao najbizarnije ludosti u svim onim cudnim zemljama do kojih ga je dobacilo nemirno more sudbine. Taj pogled - ili onaj iz "Carevog novog odela" - jeste onaj koji nam najvise nedostaje. Suvise smo se navikli, suvise toga prihvatamo zdravo za gotovo. Ali, ne sasvim. Nesto u nama se jos uvek buni, ne moze da poveruje, da shvati. Samo sto to treba stalno podsticati.

U jedinom nesatiricnom pasusu (str. 5, pretposlednji pasus, posle cega se hitro vraca na satiru), Svift je ponovio svoje poznato politicko stanoviste. Njegov "realisticki" predlog svodi se na beznadezni konzervativni sanak, na ideju sredjnovekovne "pravice", na stanje u zemlji iz bajke: dobri suveren i njegova svita, koji vladaju mudro i pravedno, sa srecnim i zadovoljnim podanicima, koji prosto nemaju na sta da se pozale. Ali, cak i tu treba prepoznati to malo zrnce plemenitosti i mahnuti mu iz daleka. U modernom ekonomistickom diskursu toga nema.

(Ekonomski izolacionizam, koji u tom delu takodje predlaze, koji nikada nije bio, niti moze biti odgovor na poremecaj s kojim se suocavamo, u ono vreme je imao jake razloge, jer je Irska sluzila kao curka za cherupanje i glodanje do poslednje koscice, za sta su engleski osvajaci smisljali i posebne mehanizme. Na primer, uvodjenje posebne valute, prakticno bezvredne svuda osim u Irskoj, o cemu je Svift napisao neke od svojih najzapaljivijih politickih pamfleta. To je diglo na noge doslovno celu Irsku. Tada mu je pretilo i hapsenje. Ali, Irci su zastitili tog cudnog engleskog popa, tako sto su neprekidno strazarili oko njegove kuce, dok opasnost nije prosla. Rec je o seriji od sedam pamfleta, The Drapier's Letters, iz 1724).

U pratecim tekstovima za to stampano izdanje, trebalo bi naglasiti jos jedan bitan aspekt ekonomskog fenomena. Naime, njegove NEEKONOMSKE i NIMALO AKADEMSKE pretpostavke i ciljeve. Trzisna ekonomija pocinje s nasiljem, ucenom i njihovim ideoloskim opravdanjima (racionalizacija i naturalizacija takvih odnosa, sto je kod nasih planera posebno dobro uspelo). Ljudi nigde nisu mirno i dobrovoljno presli na odnose vlasti i robe - osim u kasnoj fazi obrade, kao u istocnoj Evropi 1980-ih i 1990-ih, kada su trazili restauraciju kapitalizma; ali, ni tada nije postojao konsenzus, nisu svi ostali u vlasti takvih iluzija, niti je ono sto su imali ranije bilo bitno drugacije od "cistog" kapitalizma. Znaci, to bas i nije neki kontraargument.

CILJ je takodje neekonomski: neprestana akumulacija MOCI. To je ono sto je primarno, a ne stanje na ziro racunu. Ali, ekonomska ucena, kao sredstvo, nije tu slucajno, jer ljude treba uceniti pocevsi od onoga sto im je neophodno za zivot, sto se onda nastavlja i u svemu sto je generisano kao "potreba". To otvara mnoga pitanja, ali baca i drugacije svetlo na beznadezna ogranicenja ekonomizma, koji nam se tako arogantno preporucuje kao jedini znalac. Sta ekonomisti znaju o elementarnim pretpostavkama svoje discipline? O njenim pravim ciljevima? Neki znaju, ali se uporno prave blesavi i nastavljaju da, svesni tih aspekata, opsluzuju svoje gazde i farabaju nove adepte Trzista. Ali, mnogi, posebno iz ove druge grupe, zaista ne znaju nista. To ide uz specijalisticku edukaciju, tome taj trening i sluzi.   

Sviftov tekst i danas vazi za najbolju kratku satiru ikada napisanu na engleskom jeziku. ("Guliverova putovanja" - u integralnoj verziji, sa sva 4 poglavlja i epilogom, koja nikada nije usla u skolsku lektiru - i "Zivotinjska farma" otimaju se za prvo mesto medju onim duzim; inace, Orvel je citao "Gulivera" najmanje 6 puta i bio potpuno fasciniran Sviftom, iako je o njemu napisao i jedan sjajan kriticki tekst). Prevod Sretena Marica, koji sam ponegde izmenio, nije bajan, ali dosta dobro prati specificno sviftovski ritam i njegov arhaicni ton, koji nigde ne zaklanja moderni mentalitet o kojem sam govorio. Stvar je samo u strpljenju, da li cete ga uopste procitati. Mislim da njegovo fino tkanje moze da iznenadi cak i moderni senzibilitet, oguglao od svakakvih bizarnosti i preterivanja. Ovde nema nikakvih naglih shokova, vez je zaista suptilan, ali i neumoljivo dosledan. Jedna logika, jedan kriterijum doveden je do svojih krajnjih konsekvenci. Nadam se da ce veza izmedju teksta i prethodnih zapazanja biti ocigledna, iako bi se moglo navesti bezbroj drugih ilustracija.

Usput, original imate ovde: http://www.uoregon.edu/~rbear/modest.html

Ako imate jos neke priloge ili ilustracije na ovu temu, mozete ih poslati i na ovu adresu. Mozda ce to biti pravi podsticaj za pripremu tog malog, stampanog izdanja, "posvecenog svim vernicima ekonomizma", kao sto pise na pocetku, ali i onima kojima je dosta svega toga.

Sledi, u attachmentu, "Jedan skroman predlog ili Kako da irska deca ne budu na teretu svojim roditeljima i otadzbini", od dr Johnatana Swifta.

Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao

a.

s a l j i   s t o   d a l j e

anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.

Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na bilo koju od ove dve adrese:
 
aleksa.golijanin(at)gmail.com
blok45(at)dzabalesku.net
 
Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.
 
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.
 
http://anarhija-blok45.modukit.com (privremena arhiva, samo knjige, bez drugih sadrzaja)

ARHIVA LISTE BLOK 45: http://groups.google.com/group/blok45

http://www.elektronickeknjige.com/zbornik/primitivisticka_kritika_civilizacije/index.htm
http://www.insurgentdesire.org.uk
http://greenanarchy.org
http://www.eco-action.org/dod
http://johnzerzan.net
http://www.cddc.vt.edu/sionline
http://www.bopsecrets.org (od skora: novo, prosireno izdanje Situacionisticke antologije Kena Knabba)
http://www.notbored.org/vaneigem.html (od skora: nekoliko novih engleskih prevoda kasnijih radova Raoula Vaneigema)
http://www.endgamethebook.org/excerpts.html (Derick Jensen: Endgame: Volume 1: The Problem of Civilization; Endgame: Volume 2: Resistance, 2006)