Vilijam Moris, Ivan Ilić, Žak Elil
66 views
Skip to first unread message
AG
Jun 4, 2020, 12:53:02 PM6/4/20
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Dobar dan
2. Anselm Jape, "Viljam Moris i kritika rada" (2013)
3. Ilić i Elil
4. Odjavna špica
Nadam se da ste svi dobro!
Ja dobro, hvala na pitanju. Imali smo mali prekid, ali sad nastavljamo. U stvari, radio sam razne stvari sve vreme. Čitao, proučavao ptičice, vežbao prevođenje s francuskog, učio da sviram sitar... Brojao oblake i dane. Sa Burevesnicima sam se upustio u jedno neplanirano istraživanje, koje nas je odvelo prilično daleko, iako i dalje s mnogo nepoznanica. O tom po tom. U početku sam prosto nastavio da radim neke ranije započete, duže tekstove, ali onda su iskrsle te neočekivane stvari, dve na podsticaj Burevesnika i nešto što sam otkrio, uz još ponešto što mi se ukazivalo usput. Sad već i ne znam šta sam sve započeo, a počeo sam da zaboravljam i šta sam završio. Uglavnom neke kraće stvari, koje dopunjuju one veće ili vode ka nekim novim celinama.
OKRETNICA je otvorena i sređena, spremna za nastavak. Pre neki dan sam bio tamo. Prvi izlazak u grad posle skoro tri meseca. Prvi ljudi s kojima sam se video, za sve to vreme, ako ne računamo face iz komšiluka, bili su anarhisti. U dobroj koncentraciji, 100%. Meni je to izuzetno u redu. Sedeli smo u dvorištu, iako je bilo hladno, ispod upaljenih lampiona. Iznad, sve vedrije noćno nebo. Vazduh se malo pročistio, čak i u tom pojasu, ispod samog mosta. To je bilo u petak, u subotu ništa, a već u nedelju na pitu kod Sanje ("Apsurd", gitara) i Džona (Active Distribution). Cela tepsija, nekoliko različitih pita, ali bar dva reda s krompirom i pečurkama. Ja sam ovisnik o krompiruši, ali pečurke su od toga napravile novi doživljaj. Iz košmara u san. Još se to nije otčepilo, svi smo još nekako usporeni i blago dezorijentisani, ali mislim da nam za opšte razmrdavanje neće biti potrebni neki posebni uslovi.
Ipak, treba videti šta i kako dalje. Imali smo tako dobar cug, od prošlog decembra do korone, tako da je to stvarno bio udarac. Štampa, distribucija, druženje i debate u Okretnici, "Plaža", sve je stalo. Ljudi još rasuti na sve strane, kretanje i dalje otežano (Džon je pričao kako je iz Zagreba došao "BlaBlaCarom", s još tri tipa od kojih su svi išli kod devojaka u Beograd, prvi put od zimus; svideo mu se taj detalj; ali obrnuto još nije moguće, bez komplikacija). Ne znam ni kako je kod onih mojih štampara, od kojih dobrim delom zavisi naša distribucija. Ali svejedno, nastavljamo svakako. Ispod svih tih pomalo usporenih pokreta i osmeha kipti novi naboj. Fitilj za bilo čija sranja se još malo skratio. Taman. Ne vidim koji bi se istorijski uslov još morao ispuniti. Idemo u novi nalet.
.jpg?part=0.3&view=1)
Da pogledamo malo te nove stvari.
Anselm Jape: "Viljam Moris i kritika rada" (2013), html – pdf
Odličan uvod u Morisa – možda i najbolji koji se može naći, tog obima – o kojem sam inače godinama unazad gomilao knjige i tekstove, bez jasne ideje šta ću s tim, osim što sam sve više uživao u listanju i čitanju svega toga. Idejno mi to nije uvek blisko, ali ima dobru orijentaciju – Moris u svemu traži ljudsku svrhu, a ne opravdanje u kvantitativnim i tehničkim pokazateljima – a bila je reč i o jednoj od retkih eksplicitno alergijskih reakcija na Industrijsku revoluciju i dogmu progresa uopšte. Zanimljiv je ceo taj kontekst, tako da sam u stvari više čitao o Morisu, nego samog Morisa.
Na jednom mestu Moris kaže: "Pored želje za pravljenjem lepih stvari, vodeća strast mog života bila je i ostala mržnja prema modernoj civilizaciji" (Kako sam postao socijalista, 1894, nije uključeno u ovaj prevod). Pozdrav za brata Morisa! Kada naiđete na tako nešto, izraženo tako lepo, počinjete da istražujete dalje. A onda su mi, negde posle "Plaže", Burevesnici skrenuli pažnju na ovaj Japeov tekst. Anselm Jape (1962), blizak Robertu Kurzu (html – pdf) i grupi "Krisis" ("kritika vrednosti"), autor intelektualne biografije Gija Debora (1992), koju je i sam Debor pohvalio – ali s kojom se ja i dalje rvem... Ovde nisam imao tih problema, ni najmanje. Burevesnici nisu znali kakav je tekst, jer se mogao naći samo na francuskom, ali onda sam ga preveo, da bih ga uopšte pročitao – moj prvi prevod nekog malo dužeg teksta direktno s francuskog, bez zavirivanja u engleski prevod – i to je naišlo na opšte oduševljenje.
Između ostalog, posle razmatranja glavnih Morisovih preokupacija, Jape se dobro osvrće i na Morisovu veličanstvenu, ali beznadežno staromodnu i skoro nepodnošljivo zasićenu primenjenu umetnost; svi ti cvetni tapeti i dezeni, sobe u kojima je svaki pedalj pokriven nekom ornamentacijom... Ni to nije uvek bez draži, daleko od toga; možda bi odgovaralo nekom raspoloženju ili moglo da prija na neko vreme, ali duži boravak u takvom ambijentu verovatno bi vodio u teško rastrojstvo; u normalnim okolnostima, svakako bi budio želju za promenom. Doduše, treba imati u uvidu da su ti enterijeri bili uglavnom naručeni i da je Morisov lični ideal bio drugačiji (kao što saznajemo iz drugih izvora); ako ne od početka, pod stare dane svakako; jednom je izjavio da bi najradije živeo u kući koja bi bila kao ambar: golih zidova, s radnim stolom u jednom ćošku, posteljom u drugom, trpezom u trećem i mestom za druženje u četvrtom. Ali i to je verovatno izjavio u jednom od naleta zasićenja.
To je ta poruka koju je, uvek uz neke varijacije, ponekad zamorne, ponekad zaista lucidne, prenosio iz teksta u tekst (mada su to zapravo "besede", u najplemenitejm značenju te reči). Od toga nije odustajao čak ni kada bi "racionalno" prihvatao – mada to već nije morao – preovlađujuće materijalističke dogme, koje se i danas gutaju bez zadrške, kao što je ona o "napretku u pokoravanju prirode". U redu, govorio je Moris, pokorili smo prirodu (recimo da je tako). I šta sad? Gde je nagrada? Kako živimo? Da li nas je to učinilo ljudski i komunalno bogatijim? Na šta liče naši odnosi? Mi sami? U tom pogledu, u ovom našem nimalo morisovskom svetu sve i dalje stoji naopako. Nema sumnje da institucije, mehanizmi i tehnologije silovito napreduju. Ali cena je totalna degradacija ljudskih bića i odnosa. Glavni oblik zagađenja koji tako nastaje je sam mentalitet koji za sve to traži opravdanje – čak i kada protestuje zbog vidljivog spoljašnjeg zagađenja ili štete kao primarnog problema (sebe, naravno, ne vidi kao problem), budući da "rešenje" za tu situaciju opet očekuje od istih onih institucija i tehnologija koje i izazivaju tu degradaciju, a ne od promene ciljeva i vrednosti, počevši od ličnog etičkog preispitivanja. Ne treba menjati ništa kod sebe i između nas nego samo u tehničkim propozicijama. I dan danas, kao da smo u godini 1840. ili 1900, slušamo kako će "Nauka i tehnologija spasiti svet" (profesor filozofije u svojoj kolumni u jednom lokalnom listu), o "mašinama koje će raditi umesto nas dok mi vodimo filozofske rasprave" (Varufakis), sve do potpuno razvijenih delirijuma kao što su Projekat Venera (Zeitgeist) i slične projekcije. To nije greška u ovom ili onom koraku već u orijentaciji. Moris je to video bolje, a druženje s njim je stalni podsetnik na te orijentire koje nikada ne bismo smeli da gubimo iz vida.
Vredi pogledati i bibliografski dodatak, s jednim podužim odlomkom iz biografije E. P. Tompsona, koji zaključuje celo izdanje.
Ivan Ilić: "Tišina je zajedničko dobro" (1982); u dodatku: "Pravo na dostojanstveno ćutanje" (1982), "I ja sam rešio da ćutim" (1983), html – pdf
Prvi tekst je prevela naša prijateljica Karmen Lončarek, lekarka iz Rijeke, koja nam je i otkrila tog poznog Ilića (tekst "Neporažena smrt", koji je vodio u zbirku Amicus mortis). Malo izmenjen prevod (još iz 2010), uz njenu saglasnost, s još dva kraća Ilićeva teksta u nastavku.
1. Dobar dan
2. Anselm Jape, "Viljam Moris i kritika rada" (2013)
3. Ilić i Elil
4. Odjavna špica
Ja dobro, hvala na pitanju. Imali smo mali prekid, ali sad nastavljamo. U stvari, radio sam razne stvari sve vreme. Čitao, proučavao ptičice, vežbao prevođenje s francuskog, učio da sviram sitar... Brojao oblake i dane. Sa Burevesnicima sam se upustio u jedno neplanirano istraživanje, koje nas je odvelo prilično daleko, iako i dalje s mnogo nepoznanica. O tom po tom. U početku sam prosto nastavio da radim neke ranije započete, duže tekstove, ali onda su iskrsle te neočekivane stvari, dve na podsticaj Burevesnika i nešto što sam otkrio, uz još ponešto što mi se ukazivalo usput. Sad već i ne znam šta sam sve započeo, a počeo sam da zaboravljam i šta sam završio. Uglavnom neke kraće stvari, koje dopunjuju one veće ili vode ka nekim novim celinama.
OKRETNICA je otvorena i sređena, spremna za nastavak. Pre neki dan sam bio tamo. Prvi izlazak u grad posle skoro tri meseca. Prvi ljudi s kojima sam se video, za sve to vreme, ako ne računamo face iz komšiluka, bili su anarhisti. U dobroj koncentraciji, 100%. Meni je to izuzetno u redu. Sedeli smo u dvorištu, iako je bilo hladno, ispod upaljenih lampiona. Iznad, sve vedrije noćno nebo. Vazduh se malo pročistio, čak i u tom pojasu, ispod samog mosta. To je bilo u petak, u subotu ništa, a već u nedelju na pitu kod Sanje ("Apsurd", gitara) i Džona (Active Distribution). Cela tepsija, nekoliko različitih pita, ali bar dva reda s krompirom i pečurkama. Ja sam ovisnik o krompiruši, ali pečurke su od toga napravile novi doživljaj. Iz košmara u san. Još se to nije otčepilo, svi smo još nekako usporeni i blago dezorijentisani, ali mislim da nam za opšte razmrdavanje neće biti potrebni neki posebni uslovi.
Ipak, treba videti šta i kako dalje. Imali smo tako dobar cug, od prošlog decembra do korone, tako da je to stvarno bio udarac. Štampa, distribucija, druženje i debate u Okretnici, "Plaža", sve je stalo. Ljudi još rasuti na sve strane, kretanje i dalje otežano (Džon je pričao kako je iz Zagreba došao "BlaBlaCarom", s još tri tipa od kojih su svi išli kod devojaka u Beograd, prvi put od zimus; svideo mu se taj detalj; ali obrnuto još nije moguće, bez komplikacija). Ne znam ni kako je kod onih mojih štampara, od kojih dobrim delom zavisi naša distribucija. Ali svejedno, nastavljamo svakako. Ispod svih tih pomalo usporenih pokreta i osmeha kipti novi naboj. Fitilj za bilo čija sranja se još malo skratio. Taman. Ne vidim koji bi se istorijski uslov još morao ispuniti. Idemo u novi nalet.
Anselm Jape: "Viljam Moris i kritika rada" (2013), html – pdf
Odličan uvod u Morisa – možda i najbolji koji se može naći, tog obima – o kojem sam inače godinama unazad gomilao knjige i tekstove, bez jasne ideje šta ću s tim, osim što sam sve više uživao u listanju i čitanju svega toga. Idejno mi to nije uvek blisko, ali ima dobru orijentaciju – Moris u svemu traži ljudsku svrhu, a ne opravdanje u kvantitativnim i tehničkim pokazateljima – a bila je reč i o jednoj od retkih eksplicitno alergijskih reakcija na Industrijsku revoluciju i dogmu progresa uopšte. Zanimljiv je ceo taj kontekst, tako da sam u stvari više čitao o Morisu, nego samog Morisa.
Na jednom mestu Moris kaže: "Pored želje za pravljenjem lepih stvari, vodeća strast mog života bila je i ostala mržnja prema modernoj civilizaciji" (Kako sam postao socijalista, 1894, nije uključeno u ovaj prevod). Pozdrav za brata Morisa! Kada naiđete na tako nešto, izraženo tako lepo, počinjete da istražujete dalje. A onda su mi, negde posle "Plaže", Burevesnici skrenuli pažnju na ovaj Japeov tekst. Anselm Jape (1962), blizak Robertu Kurzu (html – pdf) i grupi "Krisis" ("kritika vrednosti"), autor intelektualne biografije Gija Debora (1992), koju je i sam Debor pohvalio – ali s kojom se ja i dalje rvem... Ovde nisam imao tih problema, ni najmanje. Burevesnici nisu znali kakav je tekst, jer se mogao naći samo na francuskom, ali onda sam ga preveo, da bih ga uopšte pročitao – moj prvi prevod nekog malo dužeg teksta direktno s francuskog, bez zavirivanja u engleski prevod – i to je naišlo na opšte oduševljenje.
Između ostalog, posle razmatranja glavnih Morisovih preokupacija, Jape se dobro osvrće i na Morisovu veličanstvenu, ali beznadežno staromodnu i skoro nepodnošljivo zasićenu primenjenu umetnost; svi ti cvetni tapeti i dezeni, sobe u kojima je svaki pedalj pokriven nekom ornamentacijom... Ni to nije uvek bez draži, daleko od toga; možda bi odgovaralo nekom raspoloženju ili moglo da prija na neko vreme, ali duži boravak u takvom ambijentu verovatno bi vodio u teško rastrojstvo; u normalnim okolnostima, svakako bi budio želju za promenom. Doduše, treba imati u uvidu da su ti enterijeri bili uglavnom naručeni i da je Morisov lični ideal bio drugačiji (kao što saznajemo iz drugih izvora); ako ne od početka, pod stare dane svakako; jednom je izjavio da bi najradije živeo u kući koja bi bila kao ambar: golih zidova, s radnim stolom u jednom ćošku, posteljom u drugom, trpezom u trećem i mestom za druženje u četvrtom. Ali i to je verovatno izjavio u jednom od naleta zasićenja.
Ipak, Jape nije mogao imati u vidu obrt koji je izveo jedan muralista i to baš u Morisovom rodnom delu Londona (Voltemstou, Atma, 2016): motiv za tapete, s lišćem vrbe, preneo je iz unutrašnjosti sobe na spoljašnji zid zgrade. I sve je odmah sinulo: cela ulica, celo okruženje, ceo dvadeset prvi vek. Neki "savremeniji" stil, kao što su oni koji dugo unazad preovlađuju kod muralista, to sigurno ne bi postigao. Jednostavan, ali lucidan manevar, možda i s nehotičnim efektom, ali koji kao da nagoveštava kako bi ova stvarnost izgledala kada bi i Morisove ideje zašle malo dublje među ljude. Tačnije, baš ta njegova orijentacija, ta uporna težnja da se ljudska aktivnost ponovo veže za ljudske ciljeve i kriterijume, za ispunjenje, zadovoljstvo, za nove dubine bića i iskustva, za napredak u ličnom umeću i komunalnim odnosima; ukratko, za konkretne kvalitete, a ne za apstraktne kvantitativne parametre!
Vredi pogledati i bibliografski dodatak, s jednim podužim odlomkom iz biografije E. P. Tompsona, koji zaključuje celo izdanje.
Susret koji je vredelo zabeležiti, s nekim Ilićevim izvanrednim smernicama. Onu možda najvažniju sam istakao i na koricama: "Zato smatram da ne možemo više izbegavati disciplinovano preotimanje čulne prakse u društvu tehnogenih privida (to je ono što podrazumevam pod askezom). U tom negovanju čula, tom odlučnom okretanju iskustvu, tom čednom pogledu... koji se suprotstavlja cupiditas oculorum (požudi očiju) vidim glavni uslov za odbacivanje tehnike kao najveće prepreke prijateljstvu."
Ivan Ilić: "Tišina je zajedničko dobro" (1982); u dodatku: "Pravo na dostojanstveno ćutanje" (1982), "I ja sam rešio da ćutim" (1983), html – pdf
Prvi tekst je prevela naša prijateljica Karmen Lončarek, lekarka iz Rijeke, koja nam je i otkrila tog poznog Ilića (tekst "Neporažena smrt", koji je vodio u zbirku Amicus mortis). Malo izmenjen prevod (još iz 2010), uz njenu saglasnost, s još dva kraća Ilićeva teksta u nastavku.
"... svestan sam i da tišina preti uvođenjem anarhije. Onim ko ćuti, ne može se upravljati. I tišina se širi. Otuda će biti pokušaja da se razbije naše ćutanje. Zahtevaće se naše učešće u 'raspravama o miru'. Moguć je čak i lov na veštice protiv ljudi koji ostaju nemi. Zato se, u ovom trenutku, mora tražiti i braniti pravo na tiho povlačenje iz rasprava, pravo na okončanje rasprave, ako mislimo da je dostojanstvo učesnika ugroženo."
Kada pogledamo dno po kojem se danas vuku skoro sve rasprave i razmišljanja o "društvu", "svetu", životu, taj totalni sunovrat onoga što se u starom svetu zvalo "javna sfera", odnosno "javni govor", ovaj Ilićev zaključak iz jedne specifične kampanje dobija nešto šire značenje. Treba prepoznati pitanja, situacije i instance oko kojih i s kojima više nema nikakve rasprave – o nekom pravdanju da ne pričam. Svoje iskustvo i uvide nikada nećemo produbiti ako se budemo iscrpljivali uvek istim nesporazumima sa svojim okruženjem ili bavljenjem pitanjima koja diktira neko drugi. Dosta su anarhisti odgovarali na pitanja zašto su anarhisti; oni drugi treba da objasne zašto nisu anarhisti. Lažna i nametnuta pitanja ne možemo izbeći, makar u klimi i situacijama koje stvaraju, ali ne smemo dozvoliti da to smeće ovlada našim mislima i komunikacijom. Sve to kod nas mora naići na zid. Onda ćemo u sebi i između sebe imati još više prostora za prave stvari. Ovo bi verovatno trebalo još malo razraditi, ali verujem da se razumemo.
To su dakle bile neke novosti, a uskoro sledi još, nadam se ne samo na ovom planu.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
To su dakle bile neke novosti, a uskoro sledi još, nadam se ne samo na ovom planu.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages