Žak Elil: Politika, mesto demonskog (1980)

[AG]

U ovom žurnalu:

 

1. O politici, kao takvoj (svakoj)

2. Odjavna špica

 

 

Nastavljamo s tretmanom za eliminaciju štakora Politike, prema metodi dr Elila. Doduše, ovo bi bila neka finalna dorada, u ovom cugu, mada je tema tek načeta. Nastavićemo s nekim našim doprinosima (pretpostavljam), a i s nekim ranije započetim stvarima, iz drugih sfera, koje ipak nismo zanemarili, zbog ovog neplaniranog serijala sa Elilom.

 

Sledi uvodni komentar, koji možete pogledati i u fajlu iz Anarhističke biblioteke.

 

Kao naš pdf i buklet: 13,5 x 20 cm, 24 str.

 

 

 

Posednutost (o tekstu)

 

Evo u celini i teksta iz kojeg smo ranije objavili jedan odlomak, najavljen kao otrežnjujući, i koji je izgleda tako i delovao:

 

„Politika ne stvara ništa, a ponajmanje autentične susrete i zajedništvo ljudskih bića, kao što ne doprinosi ni napretku društva, suštinski ujedinjenog i ljudski usmerenog i odgovornog. Politika ne proizvodi ništa osim podela i unutrašnjih sukoba, koji su beskorisni, neosnovani, apsurdni. Kada prođe pedeset godina i pogledamo podele zbog kojih su se politički protivnici obračunavali s tako divljom mržnjom, uvek nas zapanje ispraznost i glupost motiva za te podele i mržnju, i uopšte motiva za rat. Zbog toga su se, dakle, ti ljudi međusobno klali i masakrirali? Mi sigurno ne bismo bili tako glupi!“

 

Kako je reč o tekstu koji je zapravo poglavlje jedne Elilove teološke knjige, njegov rečnik – ne u ovom odlomku, već drugde u tekstu – nekome se može učiniti suviše reduktivnim ili prosto neadekvatnim. Ali, polako s tim: taj rečnik je odavno ušao u neteološki govor, često u značenju koji mu pridaje i Elil: i pored opšte i pogubne fascinacije Politikom, ona se, kao takva, ne samo u liku ovog ili onog političkog činioca, ponekad ipak prepoznaje kao sila obmane i razdora, što je, u biblijskom smislu, glavna karakteristika đavola, kao sušte suprotnosti zajedništvu. Fraza „demonizacija političkog protivnika“, koja se često čuje, nije samo retorička figura već precizan opis nekih ključnih metoda propagandnog rata. To je opet, podseća Elil, nešto specifično satansko: prema Bibliji, Satana je Tužilac, onaj koji na protivnika baca neopozivu optužbu, koji ga proglašava za apsolutno Zlo i koji, dosledno, zaslužuje samo radikalnu likvidaciju, bez mogućnosti rehabilitacije, kamoli pomirenja. (Kao lokalni doprinos političkoj demonologiji, mada tu nikada ne možete znati da li je reč o nečemu zaista originalnom, imamo etiketu „ontološko zlo“, za glavnog političkog protivnika, koju naši ateistički liberali rabe još od devedesetih. Ako se borite protiv nekog kosmičkog Zla, u liku nekog sasvim ovozemaljskog mediokriteta, to onda i vašoj borbi daje oreol svetog i herojskog. Komediji nikad kraja.) To nije samo „rešenje“ nekog konkretnog problema, već obećanje apsolutne sreće, blaženstva, Spasenja. U stvarnim političkim borbama, među svim tim vrlim ateistima, to poprima daleko ekstremniju retoriku od one koju ovde koristi Elil, o pravom verskom bunilu i često krvoločnim praksama da i ne govorim.

 

Tu situaciju možemo dobro sagledati i u jednom brzom osvrtu koji uspostavlja razliku između društvenih i političkih borbi, što se inače olako poistovećuje. Ali, obratimo pažnju: društvene borbe nisu uvek i političke, usmerene na sticanje vlasti ili učešće u vlasti. To su borbe za odbranu ili uvođenje nekog lokalnog kvaliteta ili komunalnog dobra. Sada nećemo dublje ulaziti u mogući karakter takvih borbi, budući da su, pored nekih kritičnih ili nasušnih potreba, njihov razlog često samo prohtevi nezadovoljnih korisnika. Zamislimo ipak neku legitiminiju situaciju: ljudi ulaze u takve borbe s različitih političkih pozicija, koje ne moraju biti naročito čvrste ili partijski opredeljene, ali koje svakako ukazuju na neke političke razlike. U tom smislu, ljudi se mogu okupiti oko nekog zajedničkog problema ili interesa kao levičari, desničari, liberali, vernici, ateisti, tradicionalisti, nekonformisti, najzad kao „politični“ i „apolitični“. U takvim borbama važno je sačuvati jedinstvo. Onog sekunda kada se među njih umeša Politika, počinje razdor i borbi je obično kraj. Politika, u obliku partija ili pokreta koji se preporučuju kao buduća Vlast, takve borbe može da iskoristi za svoju afirmaciju i mobilizaciju, ali će, posle nekih početnih uspeha, što se obično svodi na manji ili veći stepen medijske dramatizacije nekog protesta, lako preći na neku drugu temu, koja joj se učini „oportunijom“. Na jednom mestu ili više takvih mesta pokazala je „brigu za lokalne probleme“, ili za „probleme koji tište običnog čoveka“, kako se to još kaže, iako nije rešila ništa, osim što je posejala razdor (tako što je jednu društvenu grupu još radikalnije suprotstavila nekoj drugoj); ali to ulazi u njen javni „profil“, povećava njen „rejting“ kod mentaliteta (dela glasačkog tela) koji takođe nije toliko zainteresovan za konkretne probleme, koliko fasciniran Politikom kao borbom za Moć. Lokalni neuspeh u ostvarivanju opipljivijih rezultata uvek se može opravdati „sistemskim“ razlozima, odnosno potrebom za „promenom celog sistema“, dakle, aktuelne vlasti. I tu već počinje rvanje u blatu – u „političkoj areni“, u začaranom krugu Moći – koje nam je suviše dobro poznato, ali koje ipak ne prestaje da nas fascinira (opet, kao da je reč o ratu između Titana i Bogova, a ne o malograđanskoj porodičnoj svađi) i pored toga što nas neprekidno izneverava.

 

Ovo nije šlagvort za prelazak s „makropolitike“ na „mikropolitiku“, za kopiranje političkog rezona na manje ili ograničenije „narative“, već samo ilustracija nekih procesa i odnosa. Tek nam ostaje da vidimo šta bi u našim uslovima, a to znači, pri tako opštoj omađijanosti Politikom, dakle Moći, mogao da znači prelazak s politike na etiku, i to na etiku NE-MOĆI, što smo u našim izdanjima i tekstovima već dobro načeli kao temu.

  

U onome što sledi, videćemo i da u Elilovoj teologiji ima sasvim dovoljno dobre sociologije – ako u to nekog uopšte treba unapred uveravati. Ali treba imati u vidu i Elilovu striktnije sociološku studiju, Politička iluzija (1965), mnogo obimniju od ovog poglavlja (originalno članka, iz 1978), iz koje smo do sada objavili samo „Uvod“. To je jedna od tri ključne sociološke studije koje je napisao, praktično u nizu, pored Tehnike (1954) i Propagande (1962), i koje, da se niko ne oseti kao da ga time lupkamo po glavi, treba smatrati za obavezno štivo. Ništa od toga, koliko god bilo obimno, nije i iscrpno ili neproblematično: to je nemoguće očekivati, s obzirom da se naše nevolje nastavljaju, što znači da iziskuju i naš aktivniji odgovor. Ali perspektiva koja se tu otvara jedna je od najređih, budući da nije perspektiva Moći, i to je ono zbog čega te knjige i danas deluje sveže i podsticajno, usred onoga što odavno nije ništa drugo osim buncanja Posednutih: „politikom“, „moći“, „vlašću“, dominacijom.

 

AG, novembar 2025.

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 

a.

 

š a l j i   š t o   d a l j e

anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali

 

Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)

 

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.