Filozofija Palanke Konstantinovic.pdf
Saija Grzegorek
Ivan Milenković se u razgovoru objavljenom u 238 broju Novog Magazina zdušno pridružio sada ne već tako zanemarljivom broju javnih poslenika i ideoloških bojovnika koji su već duže vreme uključeni u marketinški ideološki projekat apsolutne divinizacije Filozofije palanke Radomira Konstantinovića.
To je najveća uvreda koja se može biti naneti srpskom narodu koji je doživeo najveća stradanja upravo od nacističkog režima. Ali zato Ivan Milenković ne propušta da lamentira što na ni jednom Filozofskom fakultetu Filozofija palanke, po njemu nesumnjivo najsamosvojnija filozofska knjiga, nije na spisku literature jer ljudi je ne čitaju, a caruje i veliko neznanje. Pri tome se on ni u jednom trenutku nije zapitao zašto se ova knjiga ne čita.
Verovatno bi on i njegovi istomišljenici bili zadovoljni kada bi bio uveden obavezan predmet koji bi se bavio samo proučavanjem dalekosežnih poruka Konstantinovićevog dela. Tada bi se stvarali uslovi za konačno preumljenje srpskog naroda i njegovo oslobođenje od mitomanske i palanačke svesti. Svako ko se i malo usudi da dovede u pitanje epohalnost Filozofije palanke isljučio je sebe automatski iz kruga najboljih mislilaca i filozofa iz bivše Jugoslavije koji su pripadnici svojevrsne antipalanačke i samoproklamovane elite.
Oni sebe svrstavaju u ostrašćene branitelje i zastupnike epohalnosti Filozofije palanke koja dobija značaj neprikosnovenog i neupitnog spisa. Kada se pogleda sadržaj i teme koje se obrađuju u knjizi Ka srpskom stanovištu koja je predmet apsolutne negacije od strane izuzetno tolerantnog i na dijalog spremnog Ivana Milenkovića, može se videti da su u njoj zastupljeni autori koji iza sebe imaju ozbiljan javni, naučni rad i ugled (Aleksa Buha, Slobodana Antonić, Milo Lompar, Miloš Ković, Miloš Jovanović, Darko Tanasković, Gordana Bjelobrk, Jovan Dušanić, Želko Budimir, Zoran Avramović, Vladan Vukosavljević), ali oni su jednostavno svrstani u ništarije i srpske fašiste jer su se usudili da iz različitih aspekata preispitaju položaj srpskog naroda u našem savremenom dobu i odrede način na koji on treba da ostvaruje svoje nacionalne i državne interese. Ali to je za Ivana Milenkovića i njegovu ideološku grupaciju neprihvatljivo i spada u očiti primer demonstriranja razornog palanačkog duha, koji neumitno prerasta u nastanak i delovanje srpskog nacizma.
Ivan Milenković, sledeći svoju ideološku isključivost i ostrašćenost, poredi ovu knjigu sa Hitlerovim Majn kampfom i ponavlja oveštalu frazu o banalnosti zla i opasnosti koju donosi banalnost. Ali on ne primećuje da i sam postaje zatočenik banalnosti jer svodi artikulaciju položaja srpskog naroda na trivijalnosti i politički kičeraj koji nam upravo on tako plastično demonstrira. Za njega i njegove istomišljenike ne postoji ništa što može biti izvan horizonta Filozofije palanke a upravo on demonstrira tako upečatljivo svoj antiliberalni i dogmatski način mišljenja. Jer srpsko stanovište nije nastalo za potrebe naših dnevnopolitičkih i ideoloških sukoba u svojevrsnom kulturnom ratu čiji je jedan od predvodnika upravo tolerantni Ivan Milenković, koji nastupa bez ikakve zadrške kao klasičan primer ideološkog dekontaminatora i denacifikatora i za koga ne postoji nikakva istorijska perspektiva i tradicija. On je zaronjen samo u limb Filozofije palanke i sve ostale pojave samerava na izuzetno isljučiv i jednostran način. A upravo je deo naše demokratske tradicije i političkih borbi koje su se vodile u prvim decenijama nastanka jugoslovenske države sadržan u stavovima koje je izneo veliki srpski pisac Miloš Crnjanski koje je izneo u tekstu Do toga je moralo doći.
Jedino je jedinstveni i neponovljiv izuzetak Radomir Konstantinović i njegova Filozofija palanke kao nova Biblije Druge Srbije (u čijem je osnivanju i imenovanju učestvovao upravo Radomir Konstantinović osnivajući Beogradski krug), kojoj pripadaju borci i borkinje protiv srpskog nacizma i srpskog palanačkog duha. Ivan Milenković se takođe u svom herostratskom pohodu nije zaustavio samo na istrajnom i apsolutnom negiranju i mogućnosti konstituisanja srpskog stanovišta, već je napravio i korak dalje, anulirajući u potpunosti (osim epohalnosti i nedostižnosti filozofskih dostignuća njegovog ideološkog gurua Radomira Konstantinovića) postojanje SANU koja je za njega (uz retke izuzetke) stecište banalnosti (sramota je pripadati tom uvaženom skupu), ali i naučni i teorijski doprinos filozofske generacije kojoj su pripadali Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Sveta Stojanović, Trivo Inđić, Zagorka Golubović, Zdravko Kučinar i mnogi drugi.
On se bez ikakvog ustezanja i obzira usuđuje da kaže: "Ta generacija nije nam ostavila ništa. Apsolutno ništa. Ni jedna knjiga vredna pomena osim Konstantinovića. I država s tim nema veze. Mogli su da pišu ali nisu umeli. Srpska filozofija ne postoji. On naravno u istom tonu ne propušta da u potpunosti negira i samo postojanje filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu ali zato je pun hvale za stare majstore Milana Kangrgu, Vanju Sutlića, Danka Grlića i njihove učenike koji su budućnost hrvatske filozofije. Za Ivana Milenkovića sasvim je prihvatljivo da postoji hrvatska filozofija a i samo pominjanje postojanja srpske filozofske tradicije i filozofije spada u najgore izraze palanačkog duha i srpskog nacionalizma.
Bez obzira na to što je situacija u Srbija beznadežna ipak postoji nada jer tu je istrajni borac protiv srpskog stanovišta kao utočišta za ništarije i palanačkog duha koji se neminovno završava u ispoljavanju srpskog nacizma. Spas filozofije u Srbiji će doneti Ivan Milenković i generacija filozofa koji su srećom izvan Filozofskog fakulteta pomno zadubljeni u proučavanje epohalnih stranica Filozofije palanke Radomira Konstantinovića jedine vredne filozofske knjige nastale u Srbiji.
Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao Filosofija palanke i Biće i jezik Rade Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.[8]
Ovakvi napadi i negativne kvalifikacije zbunjuju svakog ko je bar jednom zavirio u neko delo Radomira Konstantinovića. Samozvani rodoljubi i dežurni branitelji srpstva kao da uopšte nisu čitali Filosofiju palanke, a još manje osmotomnu studiju Biće i jezik o 113 srpskih pesnika prve polovine XX veka, knjigu koja predstavlja jedinstven podvig u našoj kulturi. Ako im je to zamorno, mogli su bar malo da prelistaju knjigu Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika pa da vide čime se sve njihov omraženi autor tokom svog radišnog života bavio. Doduše, teško da bi i to pomoglo, jer nacionalisti ne opraštaju Konstantinoviću što ih je tako verno naslikao u Filosofiji palanke, a još manje to što je devedesetih godina ustao protiv razobručenog nacionalističkog zla.
582128177f