Re: Žika Anđelković, u gradu pozn atiji kao Žika Pauk

[Dickey W. Hard]

Protekli lokalni izbori ponovo su pokazali da je udeo radikalnih
pristalica politike koja je Srbiju tokom protekle decenije i po dovela
na poziciju na kojoj se danas nalazi u biračkom telu manje-više
nepromenjiv. Primera radi, prisetimo se parlamentarnih izbora iz 1993.
Ti izbori Srbiju su bukvalno podelili na dva dela: na jednoj strani bili
su Miloševićevi socijalisti, a na drugoj - celokupna opozicija koja je
uključivala tada izrazito antimiloševićevski raspoloženu SRS.

Kada je srušen Miloševićev režim, ogroman deo njegovih pristalica prišao
je strankama koje su po najvažnijim nacionalnim ciljevima bile bliske
socijalistima. Najveća među njima bila je SRS, a potom DSS. Ako je i
bilo neke sumnje u tvrdnju da je vladajuća DSS narasla od male partije u
jednu od najvećih na političkoj sceni Srbije najviše zahvaljujući
prelasku pristalica SPS u Koštuničin tabor, ta sumnja je razvejana ovih
dana politikom koju DSS vodi kada su u pitanju najvažniji nacionalni
interesi. Ta politika bukvalno se, bez ikakvog zazora, prepisuje iz
Miloševićevih vežbanki. Na primer: generali će biti isporučeni Haškom
tribunalu samo ako se dobrovoljno predaju. Ili: predsednik Srbije nema
pravo da poziva Srbe sa Kosova i Metohije da izađu na izbore, jer je to
u nadležnosti vlade!

Podela koja je pomenuta ostala je i na proteklim lokalnim izborima.
Nenad Čanak, najmoćniji vojvođanski političar, izborni rezultat u Novom
Sadu ocenio je kao radikalizaciju Vojvodine. Naravno, Čanak je svoju
ocenu potkrepio argumentima koji nisu zaobišli Miloševića i njegove
nekada bliske saradnike. Težište je stavljeno na navodnu akciju velike
potrage za Ratkom Mladićem koja se, više u medijima a manje na terenu,
odvijala upravo u toku izborne kampanje. "Time su bili potpaljeni
nacionalistički osećaji u zemlji i potpuno je jasno da se takve
informacije plasiraju samo i isključivo pred izbore, u korist
fašističkih i haških lobija. To organizovano rade dobri poznavaoci
propagandnog zanata", rekao je Čanak.

Čanak, međutim, zaboravlja da se "radikalizacija" nije desila u Nišu i
Kragujevcu (Beograd je bio u bliskom susretu sa njom). Pre će biti da je
Vojvodina radikalizovana i Čankovim žestokim zalaganjem da se pitanje
prava vojvođanskih nacionalnih manjina internacionalizuje. Ne treba
zaboraviti da je Čanak u više navrata javno isticao da se pitanje
bezbednosti vojvođanskih Mađara pogoršalo nakon dolaska na vlast
Vojislava Koštunice. Time su pojedinačni slučajevi nasilja nad Mađarima
označeni kao smišljena državna politika.

Dakle, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je onih nekoliko stotina
odsudnih glasova u drugom krugu lokalnih izbora Borislav Novaković
izgubio isključivo zbog saveza DS sa Čankovom LSV. Da toga nije bilo
Novaković bi, uprkos poznatoj aferi sa glasanjem u Skupštini iz Soluna,
danas bio gradonačelnik Novoga Sada.

Lokalni izbori u Beogradu pokazali su da u Srbiji i dalje izbori imaju
obeležja svojevrsnog "građanskog rata". Nekritička vezanost birača za
partije dovela je do toga da su u drugi izborni krug prošla dva
kandidata koji ni po jednom kriterijumu ne mogu da se označe kao
najbolji. Paradigma za ove izbore može da posluži nadmoćni rezultat koji
je Nebojša Čović ostvario u odnosu na Dragana Kojadinovića. Pri tome
svako ko ima pravo glasa u nekada antimiloševićevskom Beogradu dobro zna
da je Čović u ime Miloševićevog režima svojevremeno opoziciji preoteo TV
Studio B, jedini elektronski medij koji je opoziciji stajao na
raspolaganju, u vreme kada je Kojadinović bio jedan od najsvetlijih
simbola toga medija. Kandidat koji je pobedio, Nenad Bogdanović, išao je
tokom kampanje đonom na svakoga ko je stavio i najmanju primedbu na
rezultate koje je postigao kao predsednik gradske vlade. Taj bivši
funkcioner Saveza komunista Srbije išao je toliko daleko u
preuveličavanju rezultata koje je postigla gradska vlada da je u više
navrata tvrdio i to da je obnovio gotovo 80 odsto škola na teritoriji
grada i da su uslovi koji su u njima obnovom stvoreni na nivou
evropskih! U stvarnosti, najveći deo tih intervencija po školama
omogućen je donacijama iz inostranstva koje su pristizale u Srbiju u
znak priznanja demokratskim snagama zbog rušenja Miloševićevog režima. U
to vreme Bogdanović je bio anonimni političar i u DS. Ako je uopšte imao
ideju da nekome iz Srbije pripiše zasluge za to što su, na primer,
promenjeni svi prozori na Petoj beogradskoj gimnaziji, bilo bi poštenije
da je rekao da je to uspeh Vojislava Koštunice. Jer, i po priznanjima
koja su dolazila iz svih stranaka DOS, ostali lideri te koalicije nisu
imali ni minimalne šanse u dvomeču sa Tiraninom. A time - ni šanse za
donacije. Dakle, nekome ko u svoje najveće rezultate ubraja ono što je
obnovljeno poklonima iz inostranstva ne može se mnogo verovati.
Podsetimo se i na to da su nekadašnji Bogdanovićevi partijski drugovi,
Titovi komunisti, krili od naroda da su Jugoslaviju obnavljali uglavnom
donacijama iz SAD, koje su već 1982. iznosile oko 30 milijardi dolara.
Obnova je bila predstavljana kao isključivo njihova zasluga!

Slučaj Bogdanovićevog protivkandidata Aleksandra Vučića još je
ozbiljniji. Za ovoga radikala, koji je u toku izborne kampanje sebe
predstavljao kao najpouzdanijeg čuvara gradskog trezora, otkrilo se da
nema običaj da plaća dugove ni onda kada postoji pretnja (kako pokazuju
slučajevi "običnih" građana) da mu država zapleni kompletnu pokretnu
imovinu. Tek što se smirio potres nastao uoči početka izborne kampanje
otkrićem da Vučić nije plaćao račun za telefon u svom stanu u toku
čitavih petnaest meseci, uoči drugog kruga lokalnih izbora obelodanjeno
je da Vučić nije plaćao (izvor B92) račune "Infostana" od maja 1999. do
17. avgusta 2004! Dan uoči predaje potpisa za kandidaturu za
gradonačelnika Beograda Vučić je "Infostanu" uplatio 178.000 dinara
zaostalog duga. Dakle, potencijalni čuvar beogradske kase nije plaćao
komunalije čitavih 58 meseci! U pitanju je suma od oko 3000 dinara (sa
grejanjem!) mesečno. Naravno, pošto se u Srbiji ide na izbora kao u
građanski rat (1997. je jedna grupa socijalista Ulicom vojvode Stepe
marširala pod državnom zastavom prema biračkom mestu u studentskom domu
"4. april"), i oni radikali koji u toku pet zimskih meseci potroše samo
za grajanje polovinu sume koja predstavlja Vučićev petogodišnji dug
"Infostanu", glasali su za ovog radikala. A radikal je obećao žestok
obračun sa korupcijom i svakim drugim vidom otimanja para od naroda. To
što se grejao pet godina na račun naroda, nema veze sa obavezama budućeg
gradonačelnika.

Upravo zbog ovakvih profila pretendenata na najvažniju političku
funkciju u gradu veoma je važno što će novi gradski parlament u svim
varijantama formiranja vladajuće većine imati brojnu opozicionu grupu
odbornika. To je garancija da ćemo za nekoliko meseci zaista videti, na
primer, na kojim to temeljima počiva ogroman uspeh koji sebi pripisuje
Bogdanovićeva gradska vlada.

KO SE ZALAGAO ZA Z-4

Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je Srbe sa Kosmeta da izađu na izbore.

U obraćanju građanima Srbije na četvrtu godišnjicu petoga oktobra Tadić
je rekao da je od predstavnika međunarodne zajednice zatražio da ispuni
minimalne garancije za izlazak Srba na izbore. Te garancije obuhvataju i
ono najvažnije: uspostavljanje lokalnih srpskih vlasti svuda na Kosovu
gde su Srbi u izrazitoj većini. "To, pre svega, podrazumeva policiju,
sudstvo, zdravstvo, prosvetu i školstvo - u srpskim rukama, i to u roku
od tri meseca. Prema tome, u slučaju da se ovaj uslov ne ispuni 90 dana
od konstituisanja privremene Vlade Kosova i Metohije, istog trenutka
zahtevaću da srpski poslanici vrate mandate i napuste skupštinu Kosova i
Metohije", rekao je Tadić.

Međutim, sudeći po prvim reakcijama albanskih političara sa Kosmeta, već
sada je potpuno jasno da Albanci neće nikada pristati na ispunjenje
ovoga uslova.

Tadić se, dakle, nije odazvao pozivu patrijarha Pavla da se Srbima sa
Kosmeta ne upućuje poziv za izlazak na izbore. Vlada je, međutim ostala
pri svome negativnom stavu o izlasku Srba na izbore. To je Tadiću
saopšteno odmah posle njegovog obraćanja javnosti Srbije. "Stav vlade je
da se danas u Evropi, koja predstavlja naše čvrsto opredeljenje, nigde
ne održavaju izbori pod takvim uslovima, niti se na građane vrši
pritisak da na takvu vrstu izbora izađu. Izbori su slobodni ili ih nema.
Neslobodni izbori nisu izbori", bio je odgovor Koštunice Tadiću
posredstvom izjave šefa biroa Vlade Srđana Đurića.

Dok se ne reši sudbina na ovaj način uzdrmane kohabitacije ostaje da se
primeti da je Boris Tadić ovim svojim činom još jednom do kraja
prihvatio jedan od važnih političkih stavova koji je naš šef diplomatije
odavno javno izneo i pri tome bio žestoko kritikovan i od opozicije i od
svojih koalicionih partnera. Ovo ne bi bilo ni vredno pomena da Tadić u
svome petooktobarskom obraćanju javnosti nije do poslednjeg detalja
ponovio i jednu Draškovićevu izjavu staru gotovo čitavu deceniju, svesno
pružajući javnosti potpuno pogrešnu sliku o delovanju Demokratske
stranke u vremenu kada se odlučivala sudbina Srba izvan Srbije. Naime,
Tadić je, pokušavajući da objasni koje bi sve štete nastale iz novog
"istorijskog ne" srpskog naroda (odbijanje učešća na izborima), naveo
primer odbijanja plana Z-4 za RSK. Pokazalo se, kako je primetio i sam
Tadić, da je to odbijanje proizvelo katastrofalne posledice po Srbe iz RSK.

Moglo se zaključiti da su se DS, Zoran Đinđić, pa i sam Boris Tadić,
zalagali da Srbi taj plan usvoje. Istina je međutim, da je taj plan
podržavao SPO i nekoliko manjih stranaka koje su preživljavale na
srpskoj opozicionoj sceni zahvaljujući koalicijama koje je SPO pravio sa
njima na svoju očiglednu štetu. DS je u to vreme pregovarala sa
Karadžićevom SDS o ujedinjenju Srbije i Republike Srpske. Čak se
pregovaralo o modalitetima budućeg ustava te države! Prema pisanju Nina
o događajima na Palama dan uoči isticanja poznatog ultimatuma koji je
NATO alijansa postavila RS, "Karadžić se ponašao kao da je mir nadohvat
ruke". Proveo je "čitavo veče sa delegacijom Demokratske stranke". Kako
smo iz Nina obavešteni, tadašnji "razgovori DS i SDS ne tiču se samo
nacionalnih i državnih već i stranačkih pitanja". U razgovorima iza
zatvorenih vrata Đinđić je "proveo više od tri sata sa Karadžićem i
Krajišnikom". Razgovor je, kako je Nin saznao, bio "dobrim delom okrenut
budućnosti: kakvo ujedinjenje odnosno prisajedinjenje, šta sve
usklađivati u prelaznom periodu, koliko zakona, koliko okruga...".
Kasnije, nedeljnik "Vreme" prenosi ovu Đinđićevu izjavu: (14.11.1994, iz
Đinđićevog intervjua): "Od septembra mi smo u dobrim odnosima sa Palama.
Ne izbegavamo to da budemo navijači. Izbegavamo da lične odnose stavimo
u prvi plan. Rekli smo Karadžiću i njegovim ljudima da mi ne navijamo za
njih lično. Što se njih lično tiče mi smo tu vrlo distancirani. Slažemo
se i podržavamo pravo naroda koji tamo živi da dobije svoju državu.
Svesni smo da preko polovina stanovnika ne želi da živi u BiH. Srbi i
Hrvati očito više vole Srbiju i Hrvatsku nego BiH, što znači da mora da
se deli. Ako mora da se deli, onda smo za to da Srbi moraju da dobiju
svoj deo. Oni su (Karadžić, Krajišnik...) predstavnici Srba koji to žele
i mi njih uvažavamo".

Ovo se sve dešavalo u Tadićevoj neposrednoj blizini, bez znaka njegovog
protivljenja. Primetimo, takođe, da se ovo dešavalo u vreme kada je plan
Z-4 već bio obelodanjen, na osam meseci pre vojne akcije "Oluja"! Nije
se moglo očekivati od stranke koja je imala ovakve stavove da Srbima iz
RSK preporuči usvajanje plana Z-4. U to vreme Srpski pokret obnove
razapinjali su na krst i u opoziciji zbog zalaganja za usvajanje
pomenutog plana. Tadić danas, računajući na kratko pamćenje naroda, taj
deo istorije SPO- pokušava da preotme za svoju Demokratsku stranku.

ZASLUŽNE (NE) POMINJATI

Poslanička grupa SRS u Skupštini Srbije pokrenula je postupak za opoziv
Borisa Tadića sa funcije predsednika Srbije. Tadić je, kako tvrde
radikali, svoj stav o izlasku Srba na kosmetske izbore predstavio kao
državni, čime je, kako opet tvrde radikali, prekršio aktuelni srpski
(Miloševićev) ustav. Osim toga, radikali tvrde da Tadić ne zastupa
interese građana Srbije već - interese NATO alijanse.

Ne tako davno u Skupštini Državne zajednice radikali su pokrenuli
inicijativu za razrešenje Vuka Draškovića sa funcije ministra inostranih
poslova. Razlog: Draškovićeva izjava da našu tužbu protiv nekih zemalja
NATO treba povući ukoliko ozbiljno razmišljamo o ulasku u Partnerstvo za
mir. Dakle, kod radikala ništa novo: pokreću inicijative unapred osuđene
na neuspeh. Važno je da stvaraju privid kod svojih pristalica da brinu o
nacionalnim interesima i da će kad-tad pobediti deo sveta koji predvode
Amerikanci.

U takvoj atmosferi iz Amerike nam stiže vest da je Rezolucija o
nezavisnosti Kosova povučena sa dnevnog reda sednice Komiteta za
međunarodne odnose američkog Kongresa, čime je ova poznata inicijativa
kongresmena Toma Lantoša onemogućena za duže vreme, najmanje do kraja
mandata današnjem sazivu Kongresa.

U našoj štampi ovaj događaj ocenjen je kao velika pobeda naše
diplomatije. U toj pobedi neki mediji isključivu zaslugu pripisuju
Borisu Tadiću ("Danas": "Prvi poraz albanskog lobija u Donjem domu SAD
pripisuje se skorašnjem postojanju "srpskog kokusa", grupe kongresmena
koji su, sudeći po svemu za reformsku, demokratsku Srbiju, ali - što je
očigledno - i učinku predsednika Srbije Borisa Tadića).

Ono što je očigledno "Danasu" izgleda drugačije u svetlu koje je bacila
izjava ambasador SCG u Vašingtonu Ivana Vujačića, prema kojoj se zasluge
za povlačenje Rezolucije pripisuju predsedniku Tadiću, ministru
Draškoviću kao i njegovom predhodniku Svilanoviću. U Vujačićevoj izjavi
(član DS) normalno je da se pominje ime Borisa Tadića i Gorana
Svilanovića (podneo ostavku na funciju predsednika GSS u znak protesta
što nije prihvaćen predlog za utapanje GSS u DS). Može da se pretpostavi
koliko su velike Draškovićeve zasluge (koje "Danas" prećutkuje) za
povlačenje pomenute Rezolucije, kada ih i Vujačić eksplicitno pominje.

[Dickey W. Hard]

"Podrumče" se ne nalazi u Hagu nego u Kragujevcu. Reč je o
ugostiteljskom objektu sa letnjom baštom, u hladovini, ispod lipa, pored
velikog ukočenog "Zastavinog" sata. Niko ne radi, vreme ovde ne znači
ništa, pa je i sat stao.

Od pre par meseci ni Šešelj, omiljeni direktorov kuvar, ne radi u
"Podrumčetu". Zli jezici tvrde da je Šešelj, desna ruka direktora
Dragoja Stanojevića, posle kontrole od strane MUP, na nagovor direktora
napustio posao.

Šešeljevo pravo ime je Zoran Pavlović i nije poznato kada su mu kolege,
kuvari, budući da je korpulentan, težak i plavokos, dali ovaj nadimak.

Dragoje Stanojević, direktor firme koja je svojevremeno hranila celu
"Zastavu" i zvala se, dok standard nije pao, "Zastava standard",
pojavljuje se u dvostrukoj ulozi. On je i direktor društvenog preduzeća
koje ima 28 zaposlenih i vlasnik privatnog restorana u selu, nedaleko od
auto-puta Kragujevac - Batočina. Direktorov kafić sa letnjom baštom u
šumadijskom ambijentu, okružen šljivama, u ponoćnim satima obasjan
ljubičastim svetlima, deluje kao čist nadrealizam. Restoran se zove
"Pikaso", ali je poslovanje restorana i sve ostalo nacrtano u
nadrealističkom maniru, po uzoru na Salvadora Dalija.

KOZA I ROG

Radnici "Zastava IT tursa", kako je preduzeće dekomponovanjem grupe
"Zastava" dobilo naziv, optužuju direktora Stanojevića za brojne
kriminalne radnje. Stanojević, vlasnik privatnog restorana, važi za
dobrog ugostitelja, jer svoje goste obilato hrani mesom koje "isparava"
iz ugostiteljskog preduzeća čiji je direktor.

Pošto noćni klub, ukrašen lampionima, svetluca samo vikendom, direktor
preuzima kuvara Šešelja, koji sa sobom nosi 20-25 kilograma mesa
ukradenog iz društvenog preduzeća.

Zlobnici su primetili da su i lampioni direktorovog privatnog lokala
vrlo slični lampionima koji ukrašavaju društveni restoran.

Direktor Stanojević kaže da su u pitanju insinuacije, mada činjenicu da
je pod istragom negira.

"Na takve besmislice i takve gluposti ne treba ni odgovarati."

"Da li ste vlasnik privatnog restorana?"

"To da li ja nešto imam ili nemam nema nikakve veze sa firmom čiji sam
direktor. Nema u tome ništa spektakularno. Da li je neko radio
kriminalne radnje pokazaće istraga. Vlasnik sam kafića u selu koji drži
moj sin. Ali, u pitanju je noćni klub u kome se ne prodaje hrana."

Nije teško utvrditi da se u restoranu "Pikaso" prodaje hrana, pošto -
ako koza laže, rog ne laže. U izlogu je nalepljen cenovnik na kome piše
da se hamburger ovde jede za 70 dinara, roštiljska kobasica za 70, topli
sendvič je 40 dinara...

Na prijave radnika "Zastava IT tursa" MUP nije reagovao, nego je bilo
potrebno potegnuti debele veze da bi se inspektori za privredni kriminal
pojavili i počeli kontrolu. Inspektori su, prema priči radnika, prvih
dana "grizli", ali su postepeno gubili volju za radom. Po svemu sudeći,
zato što je direktor Stanojević intervenisao preko svojih veza.

Slučajno, inspektori koji vrše kontrolu u istom su restoranu slavili
doček Nove godine, ali račun koji su platili nisu uspeli da pronađu.
Jesu oni čekali Novu godinu, jesu platili, ali to nigde nije prikazano,
jer su pare završile u direktorovom džepu.

Dok inspektori MUP nisu stigli u firmu i počeli kontrolu radnici
"Zastava IT tursa" nisu primali plate. Otkako je direktor pod istragom
primili su, sa kašnjenjem, dve plate.

"Direktor je sazvao Skupštinu i obavestio nas da ubuduće budemo
zadovoljni ako nam bude uplaćivao doprinose. Za plate više i ne pitamo."

"Kako to - plate nema, pa posle prijave MUP - ima", pitaju se ogorčeni
radnici.

Direktor Stanojević, tvrde bivši i sadašnji radnici, ne uplaćuje poreze
i doprinose državi i firma, na ime dažbina, duguje državi desetak
miliona dinara. Sve sa ciljem da jednoga dana bude otkupljeno za bagatelu.

Izrada završnog računa je pokazala da je direktor Stanojević sa Šešeljem
i ostalim saradnicima opljačkao firmu najmanje za dva, po nekima i za
više miliona dinara. Ulaz je pet miliona i devetsto hiljada - zarada
osamsto hiljada dinara. Nabavljeno je dve hiljade kilograma jagnjetine,
a prodato dvesta kilograma. Nestaje hiljadu i po kilograma junetine. Od
hiljadu kilograma sira prodato je 90 kilograma.

Direktor Stanojević je od jednog svog radnika kupio 500 kilograma
piletine, ali mu piletinu nikada nije platio.

Piletina i jagnjetina su otišle na reprezentaciju. Pojeo je direktor sa
prijateljima. Direktor je antialkoholičar, ali njegovi prijatelji vole
da popiju. Trebalo se snaći za piće. Pošto je za meso bio zadužen
Šešelj, direktor je za piće zadužio Coleta konobara. Što popiju
direktorovi ljudi, to se odmah nadoknadi tako što Cole krade "na
grupama". Ako su gosti popili tri litra vina - Cole piše pet i pokriva
direktorove pijanke.

Inspektori su, izgleda, bili voljni da oproste direktoru Stanojeviću
manjak od sedam-osam hiljada kilograma kupusa. Kako je Šešelj nabavljao
kupus? Tako da svi budu zadovoljni - i Šešelj i direktor i gosti. Ako je
pijačna cena kupusa sedam dinara, Šešelj plaća 15, a razliku od sedam do
15 stavlja sebi u džep. Ako je krompir na pijaci 15 dinara, Šešelj se ne
cenka mnogo, prikazuje da ga je platio 25, a razliku od 10 dinara
stavlja sebi u džep. Šešelj, koji je u firmi radio tek dve godine, brzo
stiče iskustvo i postaje specijalista za krađu na količinama. Šešelj
kupuje 100 kilograma masti, a piše 150. Šešelju, ni krivom ni dužnom,
ostadoše pare, 50 kilograma masti koje prikazuje da je kupio.

Po pravilu snabdevanje treba da ide preko magacina, ali roba ne ide
preko magacina, nego preko Šešelja, jedinog u koga direktor Stanojević
ima poverenja.

Dok inspektori MUP vrše kontrolu u jednoj, direktor Stanojević sa timom
koji je na brzinu stvorio od poverljivih ljudi, uz pomoć jedne privatne
agencije, vrši kontrolu u drugoj prostoriji. Nalaze direktorove komisije
prihvata MUP, pa ispada da MUP kontroliše direktora Stanojevića
koristeći stručnu pomoć kompetentnih direktorovih ljudi. Da se MUP bori
protiv kriminala uz stručnu pomoć kriminala.

BUJANJE PLJESKAVICA

Da bi se prikrio manjak trebalo je naduti normative, pa su oni menjani
čak pet puta. Da bi se prikrila krađa krompira uz svaku pljeskavicu
direktorovi ljudi, koji su tri meseca radili danonoćno, pišu po trista
grama krompira. Ko jede krompir uz ražnjiće ili ćevapčiće? To ni
francuski ni srpski nadrealisti nisu radili, uključujući i dadaiste.
Ispada da je krompir salata. Krompira je bilo - ko salate. "Ako gost
naruči pomfrit, što može da se dogodi, to se piše posebno i ne ide uz
pljeskavicu", kaže konobar koji želi da ostane anoniman.

Pošto je prijavljen MUP-u direktor Stanojević gubi poverenje. Nikome
više ne veruje. Ukida radno mesto kasira - njemu nije potreban kasir
nego kasa.

Direktorov tim prebira po kompjuteru i povećava gramažu pljeskavica,
ćulbastija, pa pljeskavice koje su prema normativu bile teške 120 sada
postaju teške 200 grama. Ni ovo nije bilo dovoljno da se pokrije
pokradeno. Radnici i kuvari znaju da je manjak mesa nadoknađen sojom.
Direktor Stanojević pokazuje najnovije normative prema kojima gost
dobija pljeskavicu sa trista grama na tanjiru. A poznato je, tvrdi
direktor Stanojević, da se termičkom obradom težina mesa smanjuje.

Tim sastavljen od iskusnih profesionalaca, pojačan agencijom koja se
zove "Profesional", bio je na teškim mukama. Nije lako pokriti krađu
hiljadu i po kilograma junetine.

Direktor Stanojević, koji je u fotelju zaseo u vreme antibirokratske
revolucije, od koga su radnici strahovali zato što je direktor, a kolege
i potčinjeni što je rođak Bore Jovića, trudi se da deluje spokojno. Kaže
da je njegov tim napravio analizu i predao MUP-u. Pošto se danas u
Srbiji ništa ne zna - ne zna se ni da li MUP kontroliše rad poslovodstva
i direktora "Zastava IT tursa" ili poslovodstvo kontroliše MUP.

"Naša kontrola je pokazala da su napravljeni propusti u radu nekih
službi. Pokazalo se da je problem na drugom mestu, a ne u poslovodstvu.
Naša analiza je pokazala da su oni koji su napisali prijavu MUP-u
napravili propuste. Nisu upozorili na vreme da se nešto dešava."

Kako su radnici mogli da upozore direktora da meso "IT tursa" odlazi u
restoran "Pikaso", kad je to direktorov restoran? Iako su želeli, nisu
smeli da upozore, jer je direktorov privatni restoran njegova privatna
stvar. Jer je Šešelj vikendom njegov privatni kuvar.

"Službe i pojedinci treba da utvrde šta se dešava pre nego što pozovu
inspekciju. Oni to nisu učinili."

Kupujući meso direktor Stanojević je toliko platežno sposoban da plaća
više od najskuplje mesare u gradu, iako je reč o kupovini na veliko.
Nabavka mesa je uglavnom išla preko privatnog snabdevača "N trgovina",
koja raspolaže voznim parkom i kao fantomska firma nema ništa osim
kancelarije. "N trgovina" snabdeva mesom ugostiteljsko preduzeće
"Zastava IT turs", hladnjačom "Zastave IT tursa". Radnici poseduju
odgovarajuće putne naloge koji potvrđuju da je meso kupovao direktor
Stanojević, dok su papiri išli preko "N trgovine". U jednom trenutku,
posle prijave MUP-u, direktor naglo prekida saradnju sa "N trgovinom" i
okreće se drugim dobavljačima.

Da bi se pokrila krađa mesa, direktorov tim je morao da naduva normative
u odnosu tri prema jedan. Isti odnos "tri prema jedan za direktora", tri
puta direktoru u džep a jednom preduzeću, može se utvrditi i na primeru
renovinaranja restorana.

Pre dve godine direktor Stanojević dolazi na ideju da spusti plafon i
stavi rigips ploče. Uradio je za preko sto hiljada maraka kozmetičke
promene, renovirao toalet, stavio pločice. MUP je utvrdio da ovom
prilikom nije bilo mahinacija, iako je očigledno da jeste. Artikal koji
u prodavnici košta 30 dinara, privatna firma "Univerzal", koja izvodi
radove, naplaćuje 120 dinara. Ni ovolika razlika u ceni, jedan prema
četiri, nije pala u oči inspektorima MUP.

SLUČAJ ISPARAVANJA

U sastavu "Zastava IT tursa", preduzeća koje je napustilo 300 radnika,
nalazi se i samački hotel. Kontrola, koja je po naređenju direktora
Stanojevića obustavljena, pokazala je da Mioljub Dačić, upravnik
samačkog hotela, drži privatne stanare, ilegalce. Kontrolom je
ustanovljeno da se u dvadesetak soba nalazi sedam ilegalaca, pa se čini
logičnim pretpostavka da ih je u šezdeset i nešto soba preko 20. Mioljub
Dačić je smenjen i krivično odgovara. Direktor Stanojević ga je štitio
koliko je mogao.

Najunosniji biznis direktora Stanojevića je bilo izdavanje restorana sa
kapacitetom do stotinak mesta za manja slavlja. Organizovane grupe slave
sve i svašta - masovno Osmi mart ili Novu godinu. Direktor restoran sa
stotinu mesta sa poslugom izda za tri hiljade dinara.

Nezadovoljni radnici znaju kako je direktor sklapao posao: "Jedan deo se
uplaćuje preko faktura, dok veći deo direktor stavlja sebi u džep. Taj
se deo nigde ne prikazuje. Ispektori MUP koji su bili naši gosti, koje
su služili naši konobari, pokradeni su na ovakav način."

Direktor Stanojević o ovome kaže: "Posluje se veoma teško. Nismo mi
firma o koju će se svi grabiti. Cene su objektivne. Ima zakupaca koji
traže samo predjelo. Nismo u situaciji da biramo goste. Ako se i toliko
zaradi - dovoljno je. Snalazimo se...".

Preduzeće koje je nekada hranilo desetine hiljada radnika, danas hrani
oko dvesta ljudi. Društvena ishrana više ne funkcioniše. Umesto toplog
obroka radnici hoće novčanu nadoknadu, smanjuje se obim poslova.

Direktor Stanojević, koji poručuje nezadovoljnima da su prošla
samoupravna i sindikalna vremena, samoupravljač je i biznismen. Kad
govori, reklo bi se da je samoupravljač.

"Poznato je kakva je situacija u zemlji. Opšta situacija se odražava i
na ugostiteljstvo. Otpustili smo veliki broj radnika. Mislim da smo
postupili najbolje što smo mogli. Uradili smo ono što je dobro za
radnike i firmu. Da to nismo učinili firma bi prestala da postoji. Da se
2000. godine nisu opredelili za program Vlade, radnici ne bi imali
nikakvu zaštitu. Većina radnika je shvatila neminovnost. Među njima,
svakako, ima i nezadovoljnih. Niko nije srećan da se nađe na ulici, kao
što mi iz poslovodstva nismo srećni što smo to morali da učinimo."

Neko će se upitati, odakle, ako se ovoliko krade, blizu šest miliona
dinara, koliko je prema završnom računu utrošeno za namirnice.

"U pitanju je pazar iz tri kantine, dok četvrta ne radi. Kad prodavačice
iz kantine donesu pazar, to ide za nabavku namirnica, kupovinu mesa,
koje posle isparava. Čim kasirka donese dvadesetak hiljada, Šešelj
preuzima stvari u svoje ruke i kreće u kupovinu."

ALAVI NEMCI

Uprkos ovolikom kriminalu Stanojević je čovek koji deluje samouvereno.
Nekada je, u vreme Miloševića, bio trostruki direktor. Bio je na čelu
preduzeća u kome se danas nalazi, direktor odmarališta u Ohridu i jedan
od glavnih kadrovika u preduzeću "Zastava automobili". Kada su radnici
prvi put pokušali da ga smene, bio je tada v. d. direktor, otišao je u
Beograd i izbrisao ono v. d. Tvrdi da je spasao firmu: "Došao sam na
čelo firme 1999. godine. Tada je ona bila gotova. Sada nije tako."

Odmazda direktora Stanojevića prema onima koji su odbili da rade na
falsifikatu upravo traje. Razjurio je službenike po magacinima i
vešerajima, traži izjavu lojalnosti, preslišava i saslušava iza
zaključanih vrata. Kao dugogodišnji direktor, ranije društveno-politički
radnik, stekao je solidne veze, što mu daje pravo da se tako ponaša.

Teško mu je pao odlazak saradnika, rastanak sa Šešeljem i upravnikom
samačkog hotela. Bolje je bilo dok su samci sami donosili kiriju na ruke.

Podaci koje je direktorov tim predao MUP-u pokazuju da Srbi jedu krompir
kao Nemci, ali direktor ni Nemce nije štedeo.

"Ovoga leta je u našem restoranu održano Bavarsko veče. Nestalo je 800
litara piva na točenje, 150 kilograma kačkavalja i 120 flaša najboljeg
bavarskog piva 0,30."

Očekuje se suđenje. Kada bi progovorili Šešelj i Cole... Nadaju se bivši
radnici. Oni najbolje znaju ono što svi znaju.

Jedan od nezadovoljnika razmišlja ovako: "Neka Šešelj bude zaštićeni
svedok. To je najbolje rešenje. Šešelj će tako dobiti novo "Podrumče",
nov identitet i nov autoritet".