Jedini pobednik rata u Iranu biće Rusija
Miroslav Antic
Jedini pobednik rata u Iranu biće Rusija
Rat na Bliskom istoku još nije završen ali se već pojavljuju analize ko će iz ovog sukoba da bude globalni pobednik.
„Jedini dosadašnji pobednik rata na Bliskom istoku je Rusija, jer sukob podiže cene energenata i skreće pažnju sa njene agresije na Ukrajinu, smatra predsednik Evropskog saveta Antonio Košta, piše Rojters.
„U ovom ratu do sada postoji samo jedan pobednik — Rusija“, rekao je Košta u govoru ambasadorima EU u Briselu.
Iran računa na to da može da nadživi SAD i Izrael, ne vojnom pobedom, već pretvaranjem rata u takmičenje u izdržljivosti. Strategija Teherana je jasna: lansirati bespilotne letelice i projektile, presecati ključne energetske rute i dovoljno snažno uzdrmati globalna tržišta kako bi Vašington bio primoran da prvi popusti.
Uprkos šoku zbog američko-izraelskih napada i gubitku ključnih ljudi, Korpus čuvara islamske revolucije, koji je dugo bio glavni zaštitnik Islamske Republike, čvrsto drži kontrolu, upravlja ratom, sprovodi unapred pripremljene planove za vanredne situacije i diktira strategiju i ciljeve rata.
IRGC je takođe odigrao presudnu ulogu u postavljanju Modžtabe Hameneja za vrhovnog vođu nakon što je ajatolah Ali Hamenej ubijen u početnim američko-izraelskim napadima.
„Za njih je ovo egzistencijalna borba, totalni rat“, kaže Favaz Gerdžes sa „London School of Economics”.
„Veruju da im je opstanak doveden u pitanje. Spremni su da sruše hram svima na glavu.“
Aleks Vatanka, viši saradnik na Institutu za Bliski istok i stručnjak za iransku politiku, dodao je: „Oni su poput ranjene zveri, povređeni, ali zato opasniji nego ikad.“
Takav mentalitet totalnog rata stoji iza iranskih eskalirajućih napada širom Zaliva, kojima se gađaju energetska čvorišta od Katara do Saudijske Arabije. Cilj je da se postigne maksimalan ekonomski poremećaj u proračunatom pokušaju da se povećaju troškovi za susedne zemlje, Evropu i Sjedinjene Države i da se testira politička volja Vašingtona.
Američki predsednik Donald Tramp izjavio je u ponedeljak republikanskim poslanicima da će se rat nastaviti sve dok Iran ne bude „potpuno i odlučno poražen“, ali je predvideo da će se to uskoro dogoditi.
Tramp je dodao da nakon završetka američke vojne operacije Teheran dugo neće imati nikakvo oružje protiv Sjedinjenih Država, Izraela i američkih saveznika.
Iranski izvori tvrde da je ova eskalacija bila predviđena mnogo pre nego što je rat počeo pre 11 dana. Iranski stratezi pretpostavljali su da je sukob sa Vašingtonom i Izraelom neizbežan i pripremili su slojevitu strategiju koja se koordiniše kroz raširene vojne mreže i posredničke snage Čuvara revolucije.
Sada, sa malo toga za izgubiti, Iran sprovodi taj plan i pretvara sukob u iscrpljujući rat sa ciljem političkog i ekonomskog iznurivanja svojih protivnika.
Posledice su već vidljive i u samom Iranu.
Izbor Modžtabe za vrhovnog vođu, kažu upućeni, dokazuje dominaciju Čuvara revolucije kao onih koji odlučuju o vlasti. Prema njima, ravnoteža moći se pomerila. Vrhovni vođa drži titulu, ali budućnost Islamske Republike, kao i autoritet samog klerikalnog vrha, sada zavise od toga mogu li Čuvari da prebrode oluju koju je pokrenula američko-izraelska kampanja.
Međutim, ključna nepoznanica u ratu, kaže Mohanad Hadže Ali, viši saradnik u Carnegie Middle East centru, jeste koliko dugo Čuvari mogu održavati svoju raketnu kampanju, koja je okosnica njihove strategije. Američki zvaničnici tvrde da je veliki deo iranskog arsenala već uništen, ali regionalni izvori navode da Teheran možda i dalje raspolaže sa više od polovine svojih predratnih zaliha.
Ako se ta procena pokaže tačnom, Iran bi mogao nastaviti sa lansiranjem projektila još nekoliko nedelja — vremenski okvir koji bi mogao biti ključan za Vašington dok raste ekonomski pritisak kod kuće i u inostranstvu.
Doseg Čuvara revolucije proteže se i daleko izvan bojišta, jer oni preoblikuju svakodnevni život. Jedan posmatrač prilika u Iranu rekao je da se roba, koja je nekada nedeljama stajala u lukama, sada carinji odmah, a papirologija se rešava kasnije.
Zvaničnici su to opisali kao pripremu za ratnu ekonomiju, čime se obezbeđuje nesmetano kretanje lanaca snabdevanja pod pritiskom, dok se istovremeno učvršćuje kontrola IRGC-a nad državom i potvrđuje kontinuitet vlasti.
Podjednako je važna i unutrašnja stabilnost. Prema posmatračima i kontaktima unutar Irana, za sada nema znakova protesta, prebega unutar elite ili pukotina u vladajućim strukturama.
Izvor iz Teherana opisao je grad koji funkcioniše uprkos bombardovanju. „Prozori se tresu i danju i noću“, rekla je ta osoba. „Ali život ide dalje.“ Prodavnice i banke su otvorene, zalihe su dostupne i većina stanovnika nije napustila glavni grad.
Napadi, međutim, možda postižu suprotan efekat od onoga što su Vašington i Izrael nameravali, primetio je. Uprkos dugogodišnjem nezadovoljstvu vladom, širi se talas nacionalne solidarnosti dok napadi pogađaju infrastrukturu, a otvoreno se raspravlja o mogućnosti unutrašnjih pobuna.
„Ljudi nisu spremni da se Iran raspadne“, rekao je izvor. Za sada taj osećaj možda kupuje vreme rukovodstvu. „Ne znam da li će režim dugoročno preživeti“, dodao je. „Ali u narednih nekoliko nedelja neće se urušiti.“
Za stratege sa obe strane, rat se sve više svodi na dva paralelna testa izdržljivosti: može li Iran nastaviti da ispaljuje projektile i mogu li Sjedinjene Države i Izrael podneti ekonomske, vojne i političke troškove njihovog zaustavljanja.
„Veliko je pitanje ko će prvi popustiti u ovom totalnom ratu — Donald Tramp ili iranski lideri?“ rekao je Gerdžes. Povećanjem cena energenata i širenjem finansijskih poteškoća na zapadne ekonomije, Teheran se nada da će pritisak naterati SAD na povlačenje.
Rani znaci pokazuju da se efekti već osećaju. Cene nafte rastu, troškovi gasa se povećavaju, a politička nelagoda u Vašingtonu raste jer se ekonomske posledice poklapaju sa izborima u novembru.
Pod takvim pritiskom, Tramp bi, smatra Gerdžes, na kraju mogao potražiti izlaz proglašavanjem pobede, navodeći kao uspehe ubistvo iranskog vrhovnog vođe, kao i uništenje iranskih nuklearnih i raketnih kapaciteta i ključne vojne infrastrukture. Za Teheran bi, s druge strane, sam opstanak bio dovoljna pobeda.
Čak i ako veći deo njegove strateške infrastrukture bude uništen, iransko rukovodstvo može proglasiti trijumf jer je preživelo napad jedne od najvećih vojnih sila u istoriji. Ono što bi iz sukoba moglo proizaći jeste ranjeni Iran — ali takav Iran mogao bi se pokazati podjednako opasnim, a možda i nepredvidljivijim, od onoga koji je u ovaj sukob ušao.