[sim] ZAŠTO JE CUTAO, I KOGA SE PLAŠIO MILOŠ MINIC ?

[ANTIC.org-SNN]

Ljubo Lazarevski, podoficir KNOJ-a za "Svedok" je još 1996. godine obelodanio pojedinosti o streljanju Draže Mihajlovica
ZAŠTO JE CUTAO,
I KOGA SE PLAŠIO
MILOŠ MINIC ?
Vladan Dinic

       (Ne)nadano, nicim izazvano, interesovanje za grob denerala Draže Mihailovica, može se tumaciti, cini se, samo na dva nacina: ili je "neko" progovorio, ili su pojedini mediji dobili "komandu", da u ovim teškim ekonomskim trenucima Srbije, otvore i neku drugu temu koja bi skrenula pažnju javnosti od sumorne današnjice, i neizvesne sutrašnjice.
       Uostalom, sad, kad je vec prošlo preko šest i kusur decenije od streljanja Draže Mihajlovica, poodavno nema više zakonskih smetnji da se otvore svi arhivi i saopšti istina koja mnoge zanima, ali pre svih porodice pogubljenih.
       Ljubo Lazarevski, podoficir KNOJ-a za "Svedok" je još u cetvrom broju nedeljnika "Svedok" 1996. godine pricao, mahom, ono što se danas podvodi pod "ekskluzivu", ili "senzacionalno", a sva sadašnja naprezanja, pre svih "Politike", ipak su samo bleda kopija onoga što se vec zna, a zna se sve - osim tacnog mesta gde je, ako je, streljan deneral Mihailovic!?
       - Negde sam u, u nekim novinama procitao da je Miloš Minic, tužilac na sudenju Mihailovicu, odgovarajuci na pitanje "šta zna o streljanju Draže Mihajlovica", odgovorio: "da se niceg ne seca". To je smešno i neljudski. Kako se niccega nije secao, kao da se svaki dan streljaju ljudi poput denerala Draže Mihailovica.
       Na naše, tada postavljeno pitanje bivšem saradniku KNOJ-a, Lazarevskom, razgovor je voden u njegovoj vikendici kod Bajine Bašte - zašto je odlucio da progovori, dobili smo - odgovor:
       - Imao sam stravicnu potrebu da progovorim o istorijskom dogadaju koji sam video svojim ocima pre pola veka. Sada mi je laknulo i osecam duševni mir i ja i moja porodica. Kao u narodnoj poslovici - "U cara Trojana kozje uši", imao sam potrebu da progovorim i da porodice poginulih obavestim kako su završili život osudenici na smrt u poznatom sudskom procesu. Moje kazivanje niko ne može demantovati, ili može i dalje da cuti kao što sam ja cutao i mucio se pola veka.
       Lazarevski je bio pripadnik specijalnog bataljona KNOJ-a koji je cuvao i sprovodio zatvorenike u Đušinoj ulici u Beogradu od hvatanja Draže, u martu 1946, do pogubljenja u jedan sat i 30 minuta 18. jula l946. godine.
       Za vreme sudenja, koje je trajalo 35 dana, Lazarevski je svakodnevno sprovodio jednog zatvorenika (ne istog, vec su se stražari menjali) od zatvora do Doma garde u Topcideru.
       - Najmerodavniji živi svedok je tadašnji tužilac Miloš Minic, kojeg sam svakodnevno vidao u sudnici i kojeg sam svojim ocima video na streljanju, u banjickoj šumii kod Belog dvora. On sve zna o sudenju i streljanju, a takve tajne se ne nose u grob. Sad, kad je prošlo 50 godina od streljanja, nema više zakonskih smetnji da se otvore arhive i saopšti istina koja mnoge zanima. To što ja govorim je istina. Nju ni Minic ne može da demantuje.
       I nije!
       Zanimljivo je da Lazarevski ni svojoj supruzi Vuki, nije otkrio tajnu o mestu pogibije i sahrane Draže Mihajlovica i ostalih osudenika na smrt. Tek 1970. godine, posle 15 godina zajednickog života. Lazarevski je supruzi ispricao šta se dogodilo pod temeljima Ortopedske klinike "Banjica", u kojoj su te godine bili u poseti Vukinom sestricu, koji se lecio u ovoj bolnici.
       - Da ga nisam naterala ne bi ni sad progovorio. Tek kad smo išli u posetu mom sestricu, on mi je ispricao pricu koju je i od mene krio 15 godina. Tako nešto ne može se tajiti, pogotovo što je proteklo toliko vremena od streljanja. Želja nam je, pre svega, da porodice znaju mesto streljanja i sahrane, a i da se mi rasteretimo more koja nas pritiska mnogo godina - pricala nam je Vuka Lazarevski.
       I danas mi nije jasno kako i zašto Miloš Minic nije progovorio. Kakva ga je muka mucila da ne obelodani mesto streljanja denerala. Pa to, jednostavno, ne mpože da se ponese u grob, pitao se Lazarevski i, usput, mnoge nepoznate detalje je obelodanio:
       - Zatvorenike niko nije maltretirao. Imali su sva prava i hranili su se u to vreme najbolje u Beogradu, iz oficirske menze koja je bila na Studentskom trgu. Dragog Jovanovica sam cuvao najmanje 20 noci, a isto toliko i Tasu Dinica. Koja razlika izmedu ova dva coveka? Jedan, Dragi, pun galame, a drugi se ne cuje da je živ. Voleo sam kad stražarim kod Koste Mušickog, koji je sve vreme cutao, isto kao i Velibor Jonic. Oni su se pomirili sa sudbinom i, takoreci, umrli pre streljanja
       Vuka i Ljubo Lazarevski su zadovoljni objavljenim tekstom u Svedoku o ovom slucaju u prošlom broju, ali Ljubo nas je zamolio da pojasni neke stvari na koje su neki citaoci imali primedbe:
       - Rekao sam da smo od Đušine ulice do mesta dogadaja na Banjici išli "maricama" 20 minuta, ali nisam gledao na sat, možda je bilo pola sata, i više. Zatim, kad smo išli od Ulice kneza Miloša i pored Hajd parka i Belog dvora, nismo skrenuli levo, kako piše, vec desno. S tog raskršca ispod Belog dvora do mesta streljanja, ima 150 metara, možda 200 metara, ali ne više. Tvrdim da je bila na tom mestu bagremova šuma, a ne vocnjak. Cela Banjica je bila šumovita, a u to vreme na nekim mestima su bili zasejani kukuruzi na mestu današnjih solitera, kasarni i bolnica.
       Lazarevski, koji je u to vreme imao 21 godinu, prica dalje kako je, u zatvoru i na sudenju, obavljao odgovornu dužnost,.
       - Komandir nas je posebno upozorio da pazimo da zatvorenici ne izvrše samoubistvo i da ih posmatramo šta rade u celijama u Đušinoj ulici, gde su bili svi osim Draže, kojeg je cuvala OZNA. Svakog zatvorenika cuvali smo po dvojica, jedan u celiji a drugi pred vratima, na kojima su bili otvori-šubleri. Cuvar u celiji nije bio naoružan, vec samo onaj pred vratima, i to s automatom koji je držao na "gotovs". Tako se radilo da zatvorenik ne bi mogao da otme oružje od stražara u celiji. Stolica stražara u celiji je bila smeštena kod vrata i blizu zvona kojim se zove kolega, ako zatreba. Srecom, nijedan incident nije se dogodio tokom njihovog boravka u zatvoru. Na svakim vratima bio je "šubler", da stražar pred vratima kontroliše celiju. Mi nismo smeli da govorimo,a zatvorenici su mogli da pricaju do mile volje. Svaki od zatvorenika je imao vojnicki krevet, stolicu, sto i pribor za pisanje. Strogo je bilo zabranjeno da poseduju kaiš, gvozdene predmete, ili bilo šta drugo što može poslužiti za samoubistvo. Olovke su bile grafitne i kratke, krace od najkraceg prsta. Poneki, ako su tražili, dobijali su i pisace mašine - prica Lazarevski, i nastavlja:
       - Težeg posla od cuvanja takvih zatvorenika nema. Ukoce se oci, kicma, noge. Posebno je teško sa onima koji galame, ispovedaju se. Najteže je u sitne sate, kad san padne na oci, a ne smeš zažmuriti. Meni je posebno bilo teško kad, recimo, Dragi Jovanovic, psuje što je meni najdraže, a ja na to moram da cutim i još da ga gledam u oci.
       Lazarevski je dežurao nocu, a preko dana se odmarao i spavao. Najcešce je dolazio na dužnost u ponoc. Na nocna dežurstva se navikao tako da nije imao potrebe da traži povremene zamene, na šta su stražari imali pravo ako su premoreni. Bio je, što se kaže, covek od poverenja zbog cega je napredovao u službi posle završenog sudenja. Dobio je cin podoficira i primamljivo mesto u Generalštabu JNA. Tu je radio sve do penzionisanja 1965. godine, kada je imao 40 godina. Od JNA je dobio trosoban stan u centru Novog Beograda, blizu "Merkatora".
       Ljubu Lazarevskog smo (tada, 1996.) zamolili da nam opiše ponašanje pojedinih zatvorenika za vreme njegovog cetvoromesecnog stražarenja u Đušinoj ulici.
       - Najnemirniji je bio Dragi Jovanovic. Po celu noc psuje, broji, galami. Sto puta je rekao: "Ja sam se napio komunisticke krvi do mile volje, a moja glava je samo jedna". Tasa Dinic je uvek nešto citao i pisao. On je najcešce koristio pisacu mašinu. Nijednu rec da progovori. Cini mi se da je znao šta ga ceka i najlošije je spavao od svih. To se najbolje videlo po njegovom izgledu ujutru. Boško Pavlovic, cetnicki komandant iz Bosne je bio najmladi, imao je oko 35 godina i bio je rastom najviši. Kad je tražio da ide u klozet, uvek smo ga dvojica pratili. On je bio izuzetno miran, ali nikom od njih nismo smeli da verujemo. Dragog Jovanovica sam cuvao najmanje 20 noci, a isto toliko i Dinica. Koja razlika izmedu ova dva coveka? Jedan, Dragi, pun galame, a drugi se ne cuje da je živ. Voleo sam kad stražarim kod Koste Mušickog, koji je sve vreme cutao, isto kao i Velibor Jonic. Oni su se pomirili sa sudbinom i, takoreci, umrli su pre streljanja.
       Na pitanje da li je Tito cuo rafale u noci izmedu 17. i 18. juna daleke 1946. godine Lazarevski je rekao:
       - Sa obližnje kose se videlo svetlo u dvoru. U svakom slucaju Tito je bio obavešten o tome, o cemu sigurno zna više Miloš Minic. Znam jedino da su bile straže oko Dvora. I da je izabrano mesto za njihov ukop i kasnije sakrivanje grobova bilo idealno. Pre svega, bilo je mnogo šume, zatim blizu su straže koje cuvaju Tita, i one su istovremeno cuvale i humke, dok trava ne poraste.

Rastko Acimovic, penzioner iz Beograda, potvrdio kazivanje Ljube Lazarevskog Nije 200 vec 500 metara od Belog dvora       Našoj redakciji, po objavljivanju intervjua sa Lazarevskim, javilo se više citalaca, koji su, uglavnom, potvrdivali kazivanje Ljube Lazarevskog.     &;nbsp; Penzionerka iz Beograda telefonom nam je rekla "da je njen kum Velimir Stevic bio vozac najvažnijih rukovodilaca OZNE i da joj je pricao o streljanju, ali misli da je to bilo negde u blizini sadašnjeg autoputa Beograd - Niš, gde se sad nalazi neka kasarna, i da su tamo i sahranjeni.     &;nbsp; Rastko Acimovic, vršnjak Lazarevskog, koji je na Banjici roden i "zna svaku kucu i drvo", potvrdio je pricu bivšeg KNOJ-evca, s tim što istice da šuma nije bila bagremova, vec da su na mestu ukopa bili šiblje i vocnjak.     &;nbsp; Acimovic ispravlja da je streljanje izvršeno na oko 500 metara od Belog dvora, u kojem je u to vreme (sve do Rezolucije Informbiroa) Tito stanovao, a ne 150 metara, kako smo pisali u našem listu.     &;nbsp; I Lazarevski, posle procitanog teksta u narednim brojevima Svedoka, pojasnio je uz objašnjenje - da nije u pitanju daljina od Belog dvora, vec od raskršca, ispod Belog dvora. Od tog raskršca do mesta egzekucije, kaže Lazarevski, ima 150 do 200 metara, a ne više.

 

Nisam hteo da razgovaram s Dedijerom       Vecina službenih lica sa sudenja i istrage više nisu živi. Sudija Mihajlo Đordevic je umro pre 20 godina. Dražin advokat Dragic Joksimovic se obesio o radijator u sremskomitrovackom zatvoru 1956. godine. Umrli su lekar Pera Popovic, fotograf Ilija i drugi. Nikad se nisu obelodanila imena trojice oficira OZNE koji su pucali u žrtve, mada se zna ko su oni: dvojica su umrli, a treci i danas živi kao penzioner u Beogradu.     &;nbsp; Poznato je da je Vladimir Dedijer u više navrata razgovarao s Dražom Mihailovicem u zatvorskoj celiji u Ulici knjeginje Ljubice broj 5. Progonjen savešcu Dedijer je pred smrt u dva navrata tražio susret s porodicom Draže Mihajlovica, ali mu nije udovoljeno i pored toga što je spominjao da "neke tajne ne želi da ponese u grob".     &;nbsp; - Nisam hteo da razgovaram s gospodinom Dedijerom. Dva puta me je pozivao na razgovor i poslednji put cak spominjao samoubistvo svoja dva sina, nesanicu, sanjanje streljanja. Dabome, znao sam da je u zatvoru razgovarao s mojim ocem i da je dosta toga znao. Možda sam pogrešio što sa Dedijerom nisam razgovarao. Ali, znao sam da su on i Đilas sekli na komade svog partijskog druga Živojina Pavlovica. Toliko mi je to bilo mrsko, da Dedijera nisam mogao da vidim ocima. Danas vidim da je to greška, jer on je sve znao i sve bi mi rekao u tom trenutku - pricao nam je za života Dražin sin Branko Mihailovic.     &;nbsp; Branko Mihailovic je svoju ispovest poverio Vladanu Dinicu, glavnom uredniku "Svedoka", a razgovor je pretocen u feljton u više od 10 nastavaka, objavljen i u TV Novostima

http://www.svedok.rs/index.asp?show=66603