Једина снага која може да прижељкује изборе у Немачкој данас је АфД. Према анкетама странка може рачунати на неких
25 одсто гласова, што је напредак у односу на прошле изборе, док старе системске партије остају на рекордно ниском рејтингу
Анкете показују да када би се сутра одржали избори за немачки Бундестаг канцелар Фридрих Мерц и његова Хришћанско-демократска
унија (ЦДУ) не би имали много разлога за славље. Према недавно објављеним резултатима истраживања ИНСА института, демохришћани би могли да рачунају са око 25,5 одсто гласова што у односу на резултат постигнут на савезним изборима одржаним фебруара 2025. године
представља пад од око три одсто.
На први поглед би се могло одмахнути руком и казати да у питању и није драматичан пад, међутим такав закључак био
би погрешан. Наиме, изгледа да ЦДУ према анкетама стоји тек за нијансу боље него што је прошла на савезним изборима 2021. године, када је ова некада народна странка освојила око 24 одсто гласова и тиме остварила свој најгори изборни резултат у историји СР
Немачке.
Истина, 2021. Мерц није предводио странку него је важио за представника онога што се називало „конзервативним крилом“
у партији. После изборног дебакла дошао је на чело Уније и у њега су полагане наде да би могао да поправи положај странке, ојача је и врати старе, разочаране бираче. Међутим, то се очигледно није догодило и Мерц ни са позиције канцелара није у стању да врати
поверење народа и стабилизује базу странке. Заправо, истраживања су показала да ЦДУ највећу подршку има међу старијом популацијом, те да није у стању да привуче млађе гласаче.
Непопуларни канцелар
Критичари кажу да Мерц наставља политику Ангеле Меркел и да у том погледу нема говора о дисконтинуитету коме се
тзв. конзервативно крило странке надало. На пољу политике усељавања Мерц и влада на чијем је челу нису учинили ништа. Анкете из септембра прошле године су јасно показивале шта су најважније теме за грађане СР Немачке.
Око 33 одсто грађана је тада истакло да су за њих миграције најважнија тема и да од владе траже да радикално смањи
усељавање. На другом месту је са 23 одсто било питање побољшања привредног положаја, затим заштита климе (17 одсто), безбедност (12 одсто) и образовање (девет одсто).
Заштита Израела, финансирање Украјине или увођење женских права у Ирану нису били на листи приоритета немачког народа,
већ реална животна питања. По питању миграција 35 одсто грађана је изјавило да је Мерцова коалициона влада још гора од пропале Семафор коалиције коју су чинили социјалдемократе, Зелени и либерали, док је 36 одсто казало да су стара и нова власт једнако лоше.
Тек 19 одсто признало је да на том пољу види некакав напредак. Резултати јасно показују разочарење Мерцом и његовом владом, будући да преко 70 одсто испитаника верује да се на најважнијем питању за грађане није учинило ништа.
Ни на пољу привредне политике се влада демохришћана и социјалдемократа (СПД) није добро показала, иако су они који
су подржавали Мерца стално истицали да он долази из корпоративних кругова и да би као човек са добрим везама и познанствима, односно који има слуха за потребе пословног света могао да утиче на оздрављење посрнуле немачке привреде.
Немачки канцелар Фридрих Мерц на састанку Европског савета, Брисел, 18. децембар 2025. (Фото: European Union)
Привредни либерали су на њега пројектовали своје жеље, тврдећи да ће он после „социјализма“ Ангеле Меркел либерализовати
привреду. Међутим, сада мало ко има поверења у Мерца као економског избавитеља. Свега око 28% испитаника је изјавило да верује да ће садашња влада успети да извуче земљу из рецесије. Са друге стране 56 одсто се изјаснило да не полаже наде у такву могућност.
Једноставно речено, на оба најважнија питања за грађане влада је изневерила очекивања и нема разлога да се верује
да ће се у том погледу ствари променити. Истина, Мерц је још прошле јесени обећао реформе, али се на том плану ништа није урадило. Штавише, Мерц од кога су привреди окренути либерали имали велика очекивања успео је да ствари учини горим него што су биле под
прошлом владом: оптерећења привредника и даље расту и они на то реагују премештањем својих послова у иностранство, док су се други одлучили да обуставе рад.
Како је у јануару читаоце обавестио недељник
Јунге фрајхајт, број банкротстава је на рекордно високом нивоу. Канцелар Мерц је на то реаговао жалбама на високу стопу боловања, кратко радно време и лош рад бироа за запошљавање. Укратко, први човек Немачке је грађанима поручио да су се улењили и да
ће морати више да раде.
О огромним сумама које се из буџета издвајају за пројекте борбе против деснице или за смештај миграната није се
изјашњавао. Посматрачу би се могло учинити да влада захтева од Немаца да више раде и штеде како би држава од њиховог новца могла да настави да издашно финансира идеолошки лево-либерални апарат, односно да финансијски помаже Украјину.
Радно време и индустрија
Председник Савезног удружења немачких послодаваца, Рајнер Дулгер, тражи широку реформску агенду која подразумева
ниже порезе, увођење неплаћеног боловања, те ограничење помоћи за незапослене на 12 месеци. Из привредних кругова чули су се и захтеви да се коалициони споразум између ЦДУ-а и СПД-а замени новим.
На реакцију из Савеза немачких синдиката није требало дуго чекати. Председница Јасмин Фахими, иначе члан Социјалдемократске
партије, отворено је запретила отпором уколико се Мерц осмели на тако крупне реформе. Дирне ли се у осмочасовно радно време, биће конфликта – поручила је влади.
Први човек Немачке је грађанима поручио да су се улењили и да ће морати више да раде
То значи да ће синдикати позвати своје чланство на демонстрације против владе. По повратку из посете Кини, Мерц
је поновио да ће Немци морати много више да раде, јер се уз рад какав је данас не може одржати постојећи просперитет. Уколико канцелар остане при својој речи то значи да би могло да дође до конфликта између коалиционих партнера, а у таквој ситуацији не би
требало искључити ни могућност превремених избора.
То и социјалдемократе ставља у тежак положај. Наиме, њихово традиционално бирачко тело очекивало би да се СПД супротстави
Мерцовим намерама, међутим са друге стране према истраживањима јавног мњења ова странка не би требало да се радује изборима. Истина, странка се држи на неких 16 одсто подршке што је једнако резултату који су остварили и на прошлогодишњим изборима.
Фабрика „Волксваген“ у Волфсбургу (Фото: Wikimedia commons/High Contrast/CC BY 2.0 DE)
Иако се може чинити да се СПД стабилизовала не треба губити из вида да је у питању био њихов најгори изборни резултат
од 1949. године. Странка је после избора 2021. са неких 25 одсто гласова добила канцеларско место, али се Олаф Шолц на том месту благо речено није снашао. Уместо да после изборног фијаска СПД оде у опозицију, захваљујући постизборној комбинаторици ова партија
се поново нашла у влади. Рекло би се да се демократија претворила у систем у коме бирачи имају право да гласају за кога желе, а онда левичари формирају владу.
У сваком случају, анкете показују да Немачку воде две странке које су на свом историјском минимуму, образујући владу
за коју већина грађана не верује да је у стању да решава најважније животне проблеме. Оно што се некада називало великом коалицијом не само да више не заслужује епитет велика, него према анкетама није ни довољна коалиција, јер владајуће странке заједно могу
рачунати са тек нешто око 41 одсто подршке, што речито говори о паду поверења у две некада велике стране које су деценијама важиле за два пола немачког партијског система. Грубо речено, од старе СР Немачке није више ништа остало.
На опозиционој сцени се Зелени такође не налазе у комотној позицији. Они су остали стабилни на неких 11 одсто подршке,
што одговара њиховом резултату са прошлогодишњих савезних избора. То, наравно, није био њихов најгори резултат у историји, али се мора констатовати да нису успели да остваре раст.
Највише чему Зелени могу да се надају је нека будућа трочлана коалиција у којој ће они поново бити надпредстављени
и тако паразитирати на туђим гласовима. При томе ваља имати на уму да Зелени уживају снажну подршку у медијима и да њихов утицај у јавности превазилази њихов политички значај и укорењеност у народу. Поменута анкета је показала да упркос климатској хистерији
свега 17 одсто грађана промену климе сматра за тему првог реда. То говори да су могућности раста подршке Зеленима прилично ограничене.
Непринципијелни савез
Скок поверења у односу на изборе 2025. бележи Левица. Са 8,8 одсто стигли су до 10 одсто и то је крупан успех за
странку наследницу источнонемачких комуниста, посебно ако се у обзир узму њихови катастрофални порази на земаљским изборима у Саксонији, Тирингији, и нарочито Бранденбургу 2024. године. Отуда би се дало закључити да Левица више није странка за коју гласа исток
земље, него да је њена идеологија постала привлачна грађанима у западном делу Немачке који нису имали прилику да на својој кожи осете благодети комунистичког тоталитаризма.
Посебно је занимљиво да се један значајан део младих бирача окренуо екстремистима са левице. Сада је Левица на добром
путу да се етаблира на савезном нивоу и очекује пробој у Баден-Виртенбергу. Према њиховим подацима некадашњи (не)реформисани комунисти имају циљ да у Белину постану појединачно најснажнија странка, односно да у коалицији са социјалдемократама и Зеленима узму
за себе место градоначелника.
На савезном нивоу Левица је себи за циљ поставила да освоји 15 одсто гласова. Да је Левица гладна власти види се
и по њиховим обећањима да ће у Саксонији-Анхалт подржати чак и ЦДУ само да спрече долазак на власт Алтернативе за Немачку.
Савез Саре Вагенкнехт у који су у Србији многи аналитичари који никако не могу да се пробуде из сна о „патриотској
левици“ полагали велике наде се показао као тигар од папира. Када би се сутра одржали савезни избори ова група остала би са 3,5 одсто гласова испод цензуса од пет одсто. Како сада стоје ствари то би значило неславан крај једне политичке групације која је много
обећавала, али без искрене намере да ишта од тога испуни.
Сара Вагенкнехт, лидер левичарског Савеза Саре Вагенкнехт (Фото: Wikimedia commons/Raimond Spekking/CC BY-SA 4.0)
Једноставно речено ово је важна лекција за све оне који се узалуд надају и очекују било какву алтернативу са левице.
Ствар је у томе да се левичарска алтернатива саплела на првој препреци и од алтернативне снаге претворила у организацију за пружање подршке старим партијама само како би се Алтернатива за Немачку држала у опозицији. Опортунизам и жеља за влашћу су тријумфовали
над пренемагањем о положају обичог човека и идеолошким фразама.
Управо то се догодило у Тирингији где је Савез Саре Вагенкнехт заједно са ЦДУ и СПД ушао у владу Марија Фоигта (ЦДУ),
односно у Бранденбургу где је образована коалициона влада са социјалдемократама, да би почетком ове године дошло до разлаза у Савезу. Троје министара који су до јануара били део Савеза Саре Вагенкнехт су вратили партијске књижице, а задржали фотеље. Тако је
Савез испао из владе у овој покрајини. Захваљујући оваквим потезима ова млада странка је изгубила велики део подршке.
Либерална ФДП нема више чему да се нада. На прошлогодишњим изборима су остали испод цензуса, а са садашњих три одсто
подршке мале су шансе да ће у будућности поправити свој положај. Тако су либерални на добром путу да постану политички безначајни на савезном нивоу уз евентуалну могућност да опстану у појединим западним покрајнама, будући да је на истоку странка у готово
безизлазном положају. У међувремену је део бивших функционера напустио партију слободних демократа.
Раст „Алтернативе“
Изгледа да је једина снага која може да прижељкује изборе Алтернатива за Немачку. Према анкетама странка може рачунати
на неких 25 одсто гласова, што је напредак у односу на прошле изборе. АфД има снажна упоришта у источном делу земље и анкете показују да би на земаљским изборима у Саксонији-Анхалт и у Мекленбургу-Предњој Померанији заказаним за ову годину могла рачунати на
чак 40 односно 37 одсто гласова, што је чини појединачно најјачом странком у ове две покрајине.
Уколико се може веровати анкетама, АфД у Саксонији-Анхалт има реалне шансе да дође на власт на ужас лево-либералних
медија. Пред овом чињеницом се и бивши комунисти из Левице нуде демохришћанима за формирање коалиције и обећавају да ће бити конструктивни партнери. Заправо ЦДУ, СПД, Зелени, Левица и ФДП сложили су се да свега шест месеци пре заказаних избора промене правила
игре.
Алтернатива и даље против себе има све странке, медије, огроман део академске јавности и од државе финансирано
цивилно друштво
Реч је о обухватном пакету реформи који треба да спречи да АфД као појединачно најјача странка игра централну улогу
у доношењу одлука. Са једне стране реч је о флагрантном кршењу свих демократских правила у жељи да се власт и моћ одрже у сопственим рукама, а са друге јасном указивању на непријатеља јер су се све странке без обзира на идеолошке разлике нашле на истој страни
против деснице. Једноставно речено, старе партије су формирале картел и не желе да икога пусте у своје друштво и да са њим деле моћ и ресурсе.
Чак и у западним деловима странка може рачунати на око 20 одсто подршке, при чему је ситуација најнеповољнија за
њих на северу земље. Никако не треба испустити из вида да подршка АфД-у расте упркос невероватној медијској кампањи против ове странке, па и нападима на њене чланове и функционере укључујући ту и подметање пожара у канцеларијама функционера Алтернативе (овде).
Предизборни материјали Алтернативе за Немачку, 31. мај 2024. (Фото: Wikimedia commons/Lupus in Saxonia/CC BY-SA 4.0)
За разлику од Мерца који попут српског председника куди Немце да не раде довољно, АфД у случају доласка на власт
у једној покрајни обећава да ће укинути државно финансирање за пројекте политичке индоктринације. То значи мање новца за борбу против деснице и завртање славине за индустрију лево-либералне идеологије. АфД такође обећава и ремиграцију, односно решавање проблема
изазваних масовном миграцијом.
Другим речима, Алтернатива отвара питања која заиста интересују грађане и не скрива своје стварне циљеве и конкретне
интересе иза демагогије о заштити климе и сличних прича. Због тога бележи значајан раст. Међутим, тај раст не би требало узимати здраво за готово. Алтернатива и даље против себе има све странке, медије, огроман део академске јавности и од државе финансирано
цивилно друштво.
Сва немачка индустрија вредности укључена је у борбу против АфД-а. Чак је и држава укључена у ту борбу, а њене институције
су злоупотребљене за сузбијање опозиције. Странка је изложена и физичким нападима од стране Антифа група као продужене руке естаблишмента. Нико у картелу старих партија не жели да формира коалицију са Алтернативом, чак ни када је јасно да је реч о појединачно
најјачој странци са највећим поверењем бирача.
То може довести до попуштања и опортунистичке оријентације унутар неких кругова АфД-а, који би зарад власти били
спремни да се одрекну принципијелних позиција и појединих страначких колега. Брану томе може представљати снажније повезивање са десним цивилним друштвом које би у оквиру мозаик деснице (Бенедикт Кајзер) представљало контроли фактор.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард
