Анатомија српског правосуђа: реформе и амнезија
Miroslav Antic
Анатомија српског правосуђа: реформе и амнезија
Госпођа Ната Месаровић би требало да зна да је Славко Ћуривија убијен 11. априла 1999. године, а не 1. априла како
је написала. Најпре сам помислио да је реч о случајности која може да се догоди приликом писања текста, али на моје изненађење, она потврђује незнање још једном када пише да је „Окружни суд у Београду запримио предмет заједно са жалбама бранилаца окривљеног
дана 20. 4.1999, значи, 20 дана после убиства Славка Ђурувије…”. Дакле, госпођа Месаровић и данас не одустаје од своје верзије да је Ђурувија убијен 1. априла, што би у сваком другом случају било довољно да се не улази у било какву озбиљну полемику са некадашњом
главнокомандујућом српског правосуђа.
Али тај 11. април 1999. године један је од најмрачнијих и најјезивијих дана модерне српске историје, када је у хаустору зграде у којој је живео, мучки убијен један од највећих српских новинара. Тај дан је црна рупа колективне српске савести и ред је да се Ната
Месаровић, склона држању моралних, стручних и професионалних лекција, уз неколико увијених претњи које ми је упутила, удостоји да, после 26 година, коначно запамти када је Ђурувија изведен пред стрељачки строј. Не због мене и ње, већ због младих људи који
тада нису рођени, а који морају да чувају успомену на новинара који је убијен због својих ставова, професионализма и борбе против режима Слободана Милошевића.
Добро је, ипак, што се госпођа Месаревић сада макар сећа овог случаја јер када су је колеге из Радија Слободна Европа питале 2012. године за њено учешће у овом случају, ничега се није сећала.
Чињеница је да су са Славком Ћурувијом осуђена још два новинара „Дневног телеграфа” Зоран Луковић и Срђан Јанковић. Како је Ћурувија ликвидиран 11. априла, веће Окружног суда у Београду је 14. маја, под НАТО бомбама потврдило осуђујућу пресуду преживелим новинарима.
Чланови тог већа били су Ната Месаровић и Синиша Важић. Према томе, јасно је да је било важно да веома ажурно, усред агресије на нашу земљу, госпођа Месаровић потврди пресуду преживелим новинарима. Да је било среће и да Славко Ћурувија није убијен, госпођа
Месаровић би га послала у затвор, јер је већ потврдила пресуду његовим колегама који су осуђени по истим доказима као и Славко.
Што се тиче опаске госпође Месаровић да није напредовала на таласу петооктобарских промена, сумњам да ико у Србији верује да то није тачно јер она је кадар те револуције. Њену стручност нисам оцењивао јер то заиста не могу да радим, али постављам питање на
основу једне старе грчке науке, зове се логика: ваљда је било је још стручних судија у Србији осим ње, али они нису имали такву метеорску каријеру у правосуђу.
На крају, каква је била „реформа правосуђа” коју је за рачун Демократске странке спроводила, такође је опште познато. За једну ноћ око хиљаду судија и тужилаца је остало без посла, а према извештају „Политике” од 17. 12. 2019. године са конференције струковних
удружења судија и тужилаца „Сећање на погубне потезе да се не би учинили нови”, речено је да је најмање двадесет судија изгубило живот у тој реформи.
„Представници Друштва судија Србије указали су да је лоше спроведен реизбор коштао живота најмање двадесетак судија који су због свега што им се догађало током овог процеса или дигли руку на себе или су тешко оболели”, констатује се у извештају „Политике” са
овог скупа, која је цитирала истраживање Друштва судија Србије.
Реформа је, дакле, била толико стручна да су медији и данас пуни потврда општинских одбора Демократске странке који одређују ко треба да буде реизабран за судију и тужиоца, а ко не. Као један од најдрастичнијих примера, помињан је избор судија у Власотинцу.
У овој општини спискови подобних судија прављени су на основу препорука локалних одбора ДС-а, а увидом у накнадно прибављене документе, види се да је и чланство супружника у тада владајућој странци био велики „плус” или „минус”. Подобност нису одређивали само
локални органи тадашње владајуће странке, већ и припадници тајне службе. Ово су сведочења колега госпође Месаровић и вероватно је то навело Драгану Бољевић, некадашњу почасну председнице Друштва судија Србије да те 2019. године, на десетогодишњицу реформе
правосуђа, изјави „да су отишли само политичари, али то се догодило због смене власти. Они главни који су спроводили реизбор, никада нису одговарали, а то је страшно”. Госпођа Бољевић је реизбор којим је руководила Ната Месаровић назвала „кафкијански”.
Треба ли да госпођу Месаровић подсетим да је приликом реизбора изабран преминули судија, иако је Високи савет судства о томе био обавештен? Један судија се нашао и у одлуци о избору и на списку неизабраних. Поједине судије изабране су у два суда. Један кандидат
изабран је и за судију и за заменика јавног тужиоца. Један судија је изабран у суд за који није конкурисао.
Све је у тој реформи било спорно, осим улоге госпође Месаровић. Та улога је била водећа, неспорна и негативна. О томе говоре њене колеге, а не ја, безначајни текстописац који само поставља питања од јавног интереса: како појединци у правосуђу који су доносили
спорне одлуке у прошлости, заборављајући своје поступке кроз синдром селективне амнезије, умрежени интересима, амбицијом и ћутањем, путују без препрека до врха српског правосуђа, остављајући грађане у сталном осећају несигурности.
Поштујући године госпође Месаровић, наравно да је нећу тужити, иако је изнела неколико занимљивих „пресуда” на рачун мог писања, размишљања, стила, избора тема, намера и дизајна. Госпођа која је спровела једну од најштетнијих реформи у историји српског правосуђа,
можда има амбицију и да реформише медије, покушавајући да ми изда лиценцу о чему смем да пишем, а о чему не.
Ништа није немогуће. У свом тексту је поменула да је имала сличне проблеме са колегама из Радија Слободна Европа и недељника „Време” које су је такође подсећале на случај „Ћурувија” и на реформу правосуђа. Очигледно је да госпођа Месаровић има проблеме са неуобичајено
много новинара, независно од тога каква је уређивачка политика и политичка оријентације њихових редакција. То може да наводи на сумњу да она можда ипак има више проблема са истином, а мање са новинарима.
Уосталом, Ната Месаровић је написала да је КПЈ једина партија у којој је била. Дакле, не СКЈ, већ КПЈ. Неке то може асоцирати на невину грешку, а неке на подсвесну носталгију за Голим отоком, тим романтичним острвцем као симболом схватања закона судија из доба
ка-пе-јота, који су то вешто прећутали у биографијама, постајући кадије демократског правосуђа!